Miroslav Mika Antić

First topic message reminder :

Miroslav Mika Antić
1932.-1986.

Miroslav Antić ,rođen 14. 03.1932. u Mokrinu - Kikinda . ,a umro 14.03.1986. u Novom Sadu.
U rodnom Mokrinu završio je osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studi je upisao u Beogradu.
Ovaj uvod toliko je poseban a preuzela sam njegove dijelove sa Ars poetica,da bi bilo šteta bilo što mjenjati...
".... Miroslavu Antiću ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom,u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naručio Janikine tamburaše i "Pira manđe korkoro" ("Lutam sam po svetu").
Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. ...."

Miroslav Antić, genijalac balkanskih prostora kad je o njegovoj poeziji riječ,još za života bio je poseban,bio je mit.
Pjesnik koji je bio simbol slobode,neopterećen našim malim sitnim "zavisnostima"...
Antić je svoje tragove ostavio na filmu,kazalištu,slikarstvau i novinarstvu.
On je neponovljiv,kultna ličnost za mene ,a mit je postao još za života.
Sve što bih više dodala,a htjela sam i o nagradama i o zbirkama koje su objavljene..nisam na neki način mogla.
Kako jednog genijalca svesti na puko nabrajanje činjenica,nagrađen...objavljeno mu to i to...
i nagrade koje je dobio,.... stalno sam imala osjećaj kao da mi se autor s "neba" ruga i govori ...oladi ženo,ta sve je to život,tek treptaj oka...a proleti samo taakooo...i "zapucketa" prstima.
S poštovanjem genijalcu pisane riječi,čiji stihovi a njegov djela i sada odjekuju panonskom ravnicom i mnogo ,mnogo šire,dalje,više...
uronimo barem u dio te ljepote

SENKA Због свега што смо најлепше хтели хоћу уз мене ноћас да кренеш. Ма били светови црни, ил бели, ма били путеви хладни, ил врели, немој да жалиш ако свенеш. Хоћу да држиш моју руку, да се не бојиш ветра и мрака, усправна и кад кише туку, једнако крхка, једнако јака. Хоћу уз мене да се свијеш, кораке моје да ухватиш, па са мном бол и смех да пијеш и да не желиш да се вратиш. Да са мном испод црног неба пронађеш хлеба комадић бели, пронађеш сунца комадић врели, пронађеш живота комадић зрели. Ил цркнеш ако црћи треба због свега што смо најлепше хтели. Mika Antic

Koncert za 1001 bubanj



Možda te niko nikad neće ovako tesno grliti,
uznemirenu i belu,
ovako presno,
šašavo,
i sumanuto
i riđe.

Možda ti niko nikad neće ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu
i ne umeti nikad iz tebe da iziđe.

Možda nikada više nećeš ovako divno truliti
u običnom hotelu,
penjuci se samo kad znas da sidjes.

Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom
mog mrkog dlakavog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najplavlje nebo kraj mog rumenog uha.

Ti si najbesraminija devojka
koju sam sreo medju ženama
i najstidljivija žena koju sam sreo medju devojkama.


Možda nikada niko nije uspeo da te želi ovako
kao ja noćas:
tvoje ruke bele kao samoća,
tvoja bedra sa ukusom platna i voća,
tvoj malo šaputavi glasu

Sa nosom dečački zalepljenim uz okno vagona,
nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara
i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas,

putujem,
evo,
putujem da natrpam u glavu neke neslućene predele.
Da drveću poželim najlepšu laku noć na svetu.
Da se vrtim kao lišće,
zvezde
i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvome struku
i lice uz tvoje lice.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera
po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znas ko te otima
i ko plaća?

Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saca?

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Sta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

Pesma za nas dvoje


Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.

Kuda ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajući-prošla.

Mika Antic

Senka

Zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes.

Hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli.

Ekspres za sever


Mozda niko nije umeo da te zeli ovako
kao ja nocas.

Tvoje ruke bele kao samoca.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voca.
Tvoj malo sustavi glas.

Sa nosom decackim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oprostajno pismo padavicara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmazen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslucene predele,
da drvecu pozelim najlepsu laku noc
na svetu,

da se vrtim kao lisce,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

(Mika Antic)

Prvi Tango

Devojcice,
vi, koje ste veceras poslednji put
uspavale svoje lutke
i krisom od njih,
na prstima,
dosle na ovu igranku,
sa zenicama pitomim,
sa zenicama srnecim,
bistrim kao najveci
kao najlepsi cvet,

i vi sa osmehom toplijim
od mesecine na proplanku,

i vi, zaljubljene u prvi uvojak
sto vam pokriva uho,
i zaljubljene u ceo svet...

Decaci,
vi, koji ste veceras
prvi put nekako drukcije,
mangupski zacesljali kosu,
pa vam se odjednom cini
da vam nicu brkovi,
a osmeh vam na licu
slican muskijim ljudima,

i vi, sa klikerima u dzepu
i pegama na nosu,
sto se pravite vazni,
pa ste promenili hod,
a srce i dalje vam drhti
kao preplaseni mis
u zadihanim grudima...

Hajde, zapocnimo ovaj
nas prvi tango u zivotu!
Igrajmo!
Nije strasno

Dva levo - jedan desno.
Jedan levo - dva desno.
Evo, brojimo svi uglas.

Zbogom olovni vojnici!
Zbogom detinjstvo sa kikama
i plavom masnom!
Zbogom sve ono sto je bilo juce!

Dobro nam doslo
sve ovo sto je ispred nas!

Nije ovo cas hemije
niti cas matematike.

Tiho!
Tiho za one
pred kojima se veceras
otvara mladost siroka!

Umesto lutaka
pred svakom devojcicom klanja se
po jedan zivi, pegavi lutak.
Umesto klikera,
u srce svakog decaka
kotrljaju se dva topla
i nasmejana oka.

M.Antić