MIROSLAV LAZANJSKI-KOLUMNE

БИОГРАФИЈА
[You must be registered and logged in to see this image.]

Рођен 1950. у Карловцу. Дипломирао на Правном факултету у Загребу, где је и започео новинарску каријеру, прво у „Полет-у“, касније у „Вјеснику“, „Старту“, „Данасу“, „Политици експрес“, „НИН-у“, „Вечерњим новостима“ (1996-2001). Године 1991. Лазански прелази у „Политику“ где и данас ради. Извештавао из ратова у Авганистану, Чеченији, Конгу, Ираку, Ирану, Либану, Јемену и Либији... Интервјуисао два врховна команданта НАТО-а, три маршала СССР, шефове КГБ-а, КХАД-а, педесетак министара одбране и начелника генералштаба светских армија, између осталог начелнике генералштаба руске, кинеске и јапанске армије. Једини југословенски новинар који је пловио на атомској подморници, америчкој "Таутог", летео на авиону Ф-14, био на носачу авиона "Џон Ф. Кенеди" и летео на Миг-29. Био гост војних академија Русије, Јапана, САД, Аустралије, Италије, Велике Британије, Немачке, Румуније... Имао је редовну колумну у грчком листу "Катимерини", јапанском "Секуритариан" и "The Diamond Weekly". Аутор је десет књига и десетак великих тв-серијала. Војни рок служио 1977. године у Битољу у 41. пешадијској дивизији ЈНА. Одликован је Медаљом за војничке заслуге.



Медији у рату

„Како тече кампања дезинформација“, упитао је 25. априла 1999. немачки канцелар Герхард Шредер Алистера Кембела, саветника за медије британског премијера Тонија Блера. Агресија на Југославију била је у пуном јеку, а НАТО је полако губио медијски рат.

Дакле, ко је више лагао у том рату 1999? Да ли су медији били саставни део ратног напора сукобљених страна, да ли су могли остати „неутрални“? На Западу је већ годинама присутна теза да су медији у рату саставни део ратног потенцијала државе и да се објективност у извештавању враћа тек по завршетку рата.

У рату 1999. у Београду је било западних новинара, у Приштини само њих неколико. У Бриселу су брифинзима НАТО-а присуствовали и српски дописници. Заправо, рат 1999. био је први сукоб у историји света којег су водили функционери за штампу, а реторика НАТО-а однела је превагу над реалношћу. Пошто нису могли да буду „придодати“ јединицама НАТО-а, нису могли да иду у борбе, западни дописници окупљали су се у седишту НАТО-а у Бриселу, или су се налазили на границама Србије са Македонијом и Албанијом и одатле извештавали. Дописници са терена обично ништа и нису знали, осим онога што су лично видели, а на граници су евентуално видели само избеглице, колеге из редакција морале су да их обавештавају о најновијим збивањима пре него што их укључе директно у програм „са лица места“. Или су били убеђени у правичност рата и злочине само Срба, или су били „овчице“ које су прихватале само оно што НАТО тврди.

С друге стране, Београд је на Косово повремено одводио само оне западне новинаре који су били коректни у извештавању. Ти новинари су у својим редакцијама одмах били оптужени да су се „продали Србима“. Правдали су се да су имали избор: или коректни извештаји, или нема „ексклузиве“ са терена.

Војска је однела победу над медијима у НАТО агресији на Србију. Западним новинарима није речено да је ЦИА помагала обуку ОВК и пре почетка бомбардовања, да је ОВК убијала српске полицајце свесна да ће то изазвати реакцију против албанских цивила, што би онда био разлог који ће изазвати НАТО бомбардовање Југославије… НАТО је лагао и када је говорио да није намерно гађао цивилне мете. Тек у јуну 1999. генерал Весли Кларк је новинару Би-Би-Сија Марку Урбану признао да су у „трећој фази“ рата авиони имали за циљ цивилне мете. Лаж око воза у Грделичкој клисури, снимак који је три пута убрзан и „објашњење“ НАТО-а „да се воз појавио на прузи изненада“ посебна је прича. Јер, пилот се, ето, изненадио када је на прузи угледао воз. Требао је ваљда да га угледа на путу?

НАТО је лагао и око броја убијених Албанаца, прво је то био број од 150.000 људи, после је то спуштено на 10.000. Ни тај број још није потврђен. Ипак, најсрамнији догађај за западне медије била је мисија америчког Конгреса, која је у Југославији боравила 18. и 21. априла 1999. са циљем да утврди чињенице. Конгресмени су закључили да не могу да верују ни администрацији у Вашингтону ни медијима.

Мирослав Лазански
објављено: 18.01.2011.

Politika Online

Od štićenika do pretnje

Mafijaši se koriste nacionalizmom da bi ostali na vlasti

Još juče su ovi begunci iz „velikosrpskog pakla”, najbliži saveznici vojne mašinerije NATO-a, bili narod odabran od Zapada za stabilizaciju balkanskog nereda. Od štićenika alijanse do pretnje za Evropu, od „žrtve istorije” i anarhije plemenskog društva do surovog nacionalizma i mafije. U nekadašnjoj Jugoslaviji hrvatski i srpski nacionalizam delom su iscrpeli svoju dinamiku. Prvi je ostvario svoj cilj, drugi je ustuknuo pred opštom željom za demokratijom. Ostao je albanski nacionalizam sa oreolom svega onoga što jedna nacija smatra „svojom” istorijskom pobedom 1999. godine nad Srbima.

A onda je došao izveštaj Dika Martija o trgovini ljudskim organima na Kosovu i u Albaniji. Usledila je i rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope kojom je prihvaćen Martijev izveštaj. I Priština i Tirana složno su odmah ustali protiv ovog izveštaja negirajući bilo kakvu svoju umešanost u zločin trgovine ljudskim organima. Iz Prištine je poručeno „da rezolucija Saveta Evrope nanosi štetu Kosovu”, a iz Tirane „da oni nisu ništa krivi”. Iz Brisela je, opet, Albaniji stigla najnovija poruka „da su njene evropske perspektive sada vrlo zamagljene”.

Kada govore o svojoj istoriji Albanci se uvek pozivaju na dva datuma i dva mesta: Berlin 1878. i London 1913. Po njima, dve propuštene prilike, dvostruka „nepravda” koja nikada nije ispravljena i koja se stalno preispituje. Osmanlijsko carstvo je započelo svoju dugu agoniju, a u Berlinu se crtala karta Balkana. Okupljeni u Prizrenskoj ligi, predstavnici vilajeta, administrativnih jedinica, Skadra, Bitolja, Janjine i Kosova, brane pravo Albanaca, pretežno muslimana da se prizna njihova nacija, ravnopravno sa Srbima i Grcima. Albanci se pozivaju na to da potiču od Ilira, koji su u ovu oblast došli krajem drugog milenijuma pre Hrista, tvrde da su najstariji narod na Balkanu. Ističu svoju originalnu kulturu, koja ima sopstveno pismo.

„Albanija je samo geografski pojam”, prezrivo u to vreme kaže kancelar Bizmark i albansko se pitanje skida sa dnevnog reda. Francuski pisac Viktor Berar opisuje Kosovo 1897. godine kao „kutak srednjeg veka, koji je proviđenje sačuvalo za poučavanje naših savremenika”.

Nekoliko decenija kasnije, na konferenciji u Londonu 1913. velike sile su donele odluku o stvaranju albanske kneževine svedene na 28.000 kvadratnih kilometara, koja je poverena nemačkom knezu Vilhelmu Vidu. Nemac je bio prvi značajniji albanski vladar, a ono što je postalo današnja Albanija obuhvata oko 40 odsto ukupnog albanskog stanovništva. Ostali žive u susednim državama. „To je pravi politički zločin koji je počinila Evropa”, tvrdio je kosovski pisac Redžep Ćosja.

U međuvremenu, Albanci su kao pobeđeni narod vrebali priliku za revanš. Za vreme Drugog svetskog rata stvorena je „Velika Albanija” pod italijansko-nemačkom okupacijom, formira se SS divizija „Skenderbeg”sa 6.000 dobrovoljaca nazvana po srednjovekovnom knezu koga je papa Nikola Peti 1443. godine odlikovao titulom „Hristovog borca” zbog toga što se jedno vreme borio protiv osmanlija.

U Titovoj Jugoslaviji Albanci su imali sva prava, bili su i privrednici i sudije, predsednici Skupštine SFRJ i predsednici Predsedništva SFRJ, generali i piloti ,,mig-29”. Imali su i svoj univerzitet, školovanje na maternjem jeziku. Nisu zvanično bili republika, ali kao da jesu. Usledilo je i nekoliko pobuna Albanaca na Kosovu još u vreme Tita, i posle sve do kraja SFRJ. Milošević im je ukinuo autonomiju koja je blokirala Srbiju. Albanci sa Kosova odgovorili su stvaranjem sopstvenog paralelnog sistema vlasti, privrede i prosvete. Zatim je u Švajcarskoj formirana OVK. Posle je došla agresija NATO-a na SR Jugoslaviju. Secesiju Kosova kasnije je priznala većina članica NATO-a.

Mit o kojem su maštali za mnoge Albance je ostvaren. Teško da danas postoji ijedan Albanac koji je protiv nezavisnog Kosova. Mogu samo da nagađam koliko njih danas razmišlja o „velikom Kosovu”, ili o „velikoj Albaniji”. Ali rušenje granice između južne srpske pokrajine i Albanije donelo je i mafijaše bez granica. U Albaniji država je samo senka, na Kosovu vlada anarhija, nema države, postoji samo mreža interesa. Najznačajnija državna funkcija na Kosovu je mesto šefa službe za registraciju automobila... Mafijaši se koriste nacionalizmom da bi ostali na vlasti.

„San svakog Albanca je da ode u SAD, ili u Evropu, a ne da gradi veliku Albaniju”, tvrdi pisac Fatos Lubonja. Ali na put u Evropu ne ide se preko krvavo izvađenih i prodatih bubrega, naravno, ni uz pomoć nacionalističkih iluzija. Mogu li, dakle, zločini albanske mafije da zaustave taj put u Evropu.

Nove „države” i nove nacije uvek povlače i nove granice. Nove granice izazivaće i nove sporove, a rat je uvek dobar za biznis i skretanje pažnje.

„Oni koji su spremni da žrtvuju malo slobode za malo bezbednosti, ne zaslužuju ni jedno ni drugo”, Benjamin Frenklin.

Miroslav Lazanski
objavljeno: 29.01.2011

Politika Online

Рушење Либије

Да ли НАТО бесомучно и даноноћно бомбардујући Либију прекомерно користи силу? Да. Да ли се НАТО у грађанском рату у Либији ставио на страну једних, а против других? Да. Да ли НАТО у Либији спасава цивиле? Не. Ниједан ратни брод НАТО-а, у водама Либије, не спасава бројне избеглице који чамцима, бродићима и разним импровизованим средствима покушавају да побегну из зоне сукоба. По подацима Међународног црвеног крста у водама Средоземља умрло је на стотине људи. Како је то могуће ако је мисија НАТО-а спасавање цивила? Је ли спасавање цивила гађање војних, или цивилних објеката по Триполију при чему гину и цивили? Можете ли спасавати једне цивиле тако што убијате друге цивиле?

Је ли употреба борбених хеликоптера „апач”, заправо, копнена интервенција НАТО-а у Либији? Јесте, јер „апачи” су у саставу британских копнених снага, нема их ни у ваздухопловству ни у морнарици и они су и предвиђени за копнено ратовање. Јесу ли британски специјалци у редовима побуњеника у Либији једна врста копнене интервенције? Да. Хоће ли НАТО гађати зграду државне телевизије у Триполију, ако је већ није гађао? Хоће. Да ли је све ово што се догађа у Либији одавно изашло из текста и контекста резолуције УН о Либији, је ли та резолуција злоупотребљена? Да.

На делу је дакле рушење режима пуковника Гадафија и убијање свих оних који њега подржавају. Наравно да он није неки демократски лидер, али нека ми неко покаже демократског лидера у арапском свету. Је ли његов режим чинио злочине? Да. Јесу ли либијски побуњеници чинили злочине? „Хуман рајтс” каже да. Проблем је што Гадафи има и контролише најбољу нафту у свету, најбољу воду у Африци и највеће светске залихе фосфата неопходне у производњи хране.

Све што се збива у Либији заправо је детаљно написано у новој стратешкој концепцији НАТО-а, усвојеној на самиту алијансе 25. априла 1999. године у Вашингтону. Наиме, у време када је Југославија бомбардована, Савет НАТО-а је на прослави 50 година постојања алијансе зацртао шире поље свог деловања у новом међународном окружењу.

То „шире поље” изгледа овако. Прво, донесе се одлука да се подрже „опозициони покрети”, којима се затим пружа помоћ у успостављању ирегуларних војних снага. Са порастом унутрашње конфронтације, односно побуне доноси се резолуција о „зони забрањеног лета”, проглашава се „мировна мисија” НАТО-а са циљем заштите цивила, људских права, или спречавања хуманитарне катастрофе. Под плаштом миротворних циљева, а међународна заједница још увек није дефинисала миротворство као начин решавања унутрашњих сукоба, долази до отворене оружане интервенције у земљама где режим није по вољи оних који изводе ту оружану интервенцију. Успут и око Либије, Бан Ки Мун ће опет бити изабран за генералног секретара УН, Путин и Медведев нису више у љубави, а Кинезе интересује само Тајван...

Мирослав Лазански

Извините, драги Срби

И после свега тога, ми у Србији и даље очекујемо разјашњења ставова Запада око Косова, очекујемо да нам објасне све око тих административних прелаза?

Из књиге Карла Крауса знамо да су неки на Западу некада узвикивали „Србија мора умрети“. Данас, из понашања Запада у вези са Косовом, испада да неки на Западу Србе још увек сматрају варварима, заосталим народом, са ножем међу зубима. Ту слику, наравно, стално подгревају наши хулигани са фантомкама, који пале административне прелазе за Србе, а граничне прелазе за Албанце. Што, логично, и није европски, јер европски је било срушити Берлински зид и све граничне прелазе између две немачке државе. Будући да су се ти прелази налазили између два дела немачког народа. Јариње и Брњак се очито не налазе између два дела српског народа, па су прелази логични, бодљикава жица такође, и проглашена је још и војна зона на тим прелазима. Нема мајци шале, Кфор ће одмах да пуца бојевом муницијом на сваког ко је против границе у овом делу Балкана. А Европа и границе, ма то је нешто друго. Зато је и заменик начелника Генералштаба наше војске хитно позвао заменика команданта Кфора да дође у Ниш, и тамо га упозорио да војска Србије неће скрштених руку посматрати евентуално ново насиље над Србима на северу јужне српске покрајине. Браво, генерале Бјелица, тако се то ради. А не као наше политичке странке, које од питања ко је иницијатор и ко ће све дати потписе за ванредну седницу због најновијих догађаја на Косову у ствари исмевају парламент. Да ми и наша власт мислимо најозбиљније, сведочи и увежбавање наших војника у Украјини, где управо ових дана у оквиру програма Партнерства за мир НАТО-а једна јединица војске Србије проиграва сценарио мировних мисија. У Африци.

У међувремену, амерички амбасадори у Приштини и Београду различито тумаче јесу ли специјалци Приштине кренули на север Косова са знањем Вашингтона, Кфора, Еулекса, УН – или нису. Баш као што се у време бомбардовања СР Југославије 1999. Ричард Холбрук пожалио једном руском дипломати: „Говорио сам ја Мадлени да није требало да цели врх српске власти оптужимо за ратне злочине, са киме сада да водимо преговоре.“ Рус је, као наивно, упитао: „Зар их није оптужио трибунал у Хагу?“ Холбрук је намрштено одмахнуо: „Уозбиљите се, човече“.

Не знам ко све треба у Србији коначно да се уозбиљи око Косова, но – да ме дежурни политичари, министри и атлантисти не би одмах прогласили за „паликућу“ – цитираћу само неколико изјава, које можда објашњавају сву нашу „неинформисаност“, гурање главе у песак, незнање, или можда чак и химеру. Дванаестог јануара 1999. немачко министарство иностраних послова дало је следеће мишљење Административном суду у Триру: „Експлицитно политичко прогањање албанског становништва не може бити утврђено на Косову, акције српских снага безбедности нису уперене против косовских Албанаца као етнички дефинисане групе, већ против војних противника и њихових стварних или наводних присталица.“

У интервјуу римској „Републици“, под насловом „Не, независном Косову“, у јуну 1999. Марти Ахтисари каже да ,,основа свега, а самим тим и основа мира, јесте предуслов да Косово остане део Савезне Републике Југославије и Србије“. У јуну 2000. године спољнополитички одбор Доњег дома енглеског парламента закључио је да је интервенција НАТО-а на Косову била незаконита на темељу међународног права, али оправдана са моралне тачке гледишта. Чак и у ери новог империјализма ово је запањујући закључак.

Том Кенигс, један од заменика Михаела Штајнера, специјалног представника генералног секретара УН на Косову, каже за лондонски „Фајненшел тајмс“ у децембру 2003. „да су УН дошле на Косово да спрече рат, створе стабилну тржишну привреду, успоставе демократију и државу, и то је све“. Аутор тог текста, Џон Лојд, пише да је НАТО стигао на Косово да би га ослободио од „крвожедне српске војске“.

И после свега тога, ми у Србији и даље очекујемо разјашњења ставова Запада око Косова, очекујемо да нам објасне све око тих административних прелаза? Који су за Французе, Американце, Британце и остале, не административни прелази, већ прави међудржавни прелази. И то нам западњаци отворено поручују, док се ми позивамо на Резолуцију 1244 УН и дипломатију. Колико год нам то звучало непријатно, досадашња стратегија УН на Косову је пропала, мултиетничко друштво на Косову је илузија. Запад је свесно игнорисао разорну снагу питања статуса јужне српске покрајине, а Србију и даље понижавају, без обзира на демократске промене. Зашто? Немам јасан одговор на ту дилему, можда је има власт?

Мирослав Лазански
објављено: 30.07.2011
[You must be registered and logged in to see this link.]

Берлин на северу Косова

Ми смо у ћорсокаку када је Косово у питању. Резолуција 1244 игнорисана је и заправо згажена од стране Запада, који свој став о држави Косово неће променити чак ни ако ми донесемо у нашем парламенту још десет нових резолуција о Косову

Ако амерички војници из састава Кфора ускоро не одблокирају административне прелазе Брњак и Јариње за несметан пролазак камиона с робом, Срби на северу Косова доћи ће у ситуацију као грађани Берлина некада када су Совјети у време Хладног рата блокирали град. Па је онда дошло до убрзане градње Берлинског зида, тог симбола подељене Европе, симбола гвоздене завесе на Старом континенту. И тада је Европа Берлински зид назвала антицивилизацијским потезом, актом варваризма, стаљинизма и недемократије. Преко Берлинског зида бежали су грађани ДДР-а у Западни Берлин , тамо су граничари ДДР-а пуцали у грађане ДДР-а у бегу. Тада је Винстон Черчил назвао Берлински зид највећом срамотом модерне Европе. И тада су Американци организовали ваздушни мост и непрекидно авионима снабдевали Берлин свим стварима потребним за живот.

Наравно, наша авијација не може да лети изнад Косова, штавише већ годинама нам Американци не дозвољавају да вратимо обичан цивилни радар на нашу територију на Копаонику ради боље контроле цивилног ваздушног саобраћаја, а да нико у Београду то питање не постави у оштријој и озбиљнијој форми. Вашингтон се вероватно прибојава да би тај радар могао да обавља и задатке за нашу војску, можда у функцији њеног повратка на Косово, а све у складу с Кумановским споразумом. Потпуно непотребан страх Вашингтона због сиротог радара на Копаонику јер ми повратак наше војске и полиције, до 1.000 људи, никада озбиљно нисмо ни затражили.

Дакле, нас сада највероватније највише интересује ко је Хашиму Тачију пришапнуо формулу „Just do it“, („Само напред“). Формулу по којој се на просторима бивше Југославије заправо све решавало и још решава. При чему Запад, односно Вашингтон, позива и упозорава све стране да се не прибегава употреби силе, али употребу силе једне стране аминује, а другу осуђује. Сценарио као и почетком распада СФРЈ 1991. године када је Стејт департменет непрестано слао поруке да се Југославија не сме силом сачувати. Али нису рекли да ли се може силом и разбити. Не треба сада губити време на нијансама је ли екселенција Ворлик била против упада специјалаца Приштине на север, а екселенција Дел за упад. Односно, ко је од њих знао, а ко није знао. Какве то везе има са суштином проблема и једна и друга екселенција јасно нам понављају да је за САД питање статуса Косова решена и готова ствар о којој се неће више расправљати. Јесмо ли ми глуви?

И зашто онда Тачи не би покренуо те своје специјалце на север? Када Вашингтон и најважније земље Запада сматрају да је север део суверене територије државе Косово. Шта смо ми конкретно предузели да покушамо да предочимо Вашингтону како су Срби стратешки важнији за САД од Албанаца с Косова, па и од саме Албаније. Да је територија Србије, у сваком погледу, за САД важнија од територије Косова. Без обзира на „Бондстл“. Не знам за те покушаје, барем их не зна шира јавност ако их је и било. Знам за килаво постављено питање Међународном суду правде у Хагу, питање не о сецесији, већ о акту једнострано проглашене независности Косова, после чега је и уследио нокаут одговор. Па је онда дошла она мучна седница парламента где ми је дошло да заплачем када сам видео да државни врх говори о тешком тренутку по нас. Сада опет седница парламента, једни се смеју, други чачкају нос, већина једва чека да збрише на одмор. А 400 километара јужније народ спава на барикадама.

Не треба се бавити америчком администрацијом на тај начин, тражити пукотине у њиховим ставовима јер тих пукотина једноставно нема. Наиме, америчка администрација још је у свом средњем естаблишменту препуна кадрова из времена Била Клинтона. Човек који јавно тврди да орални секс није секс бомбардовао је Србе. Државна секретарка, која је у предизборној кампањи лагала да је својевремено у Тузли била изложена ватри српских снајпериста, па када јој је тв снимком доказано да то није истина, скрушено изјавила да то и није тако важно, дакле од ње нема помоћи за Србе на Косову.

Ми смо у ћорсокаку када је Косово у питању, Резолуција 1244 игнорисана је и заправо згажена од стране Запада, који свој став о држави Косово неће променити чак ни ако ми донесемо у нашем парламенту још десет нових резолуција о Косову. Треба пронаћи нове модалитете борбе за спас онога што се на Косову још може и спасти. Ако се ствари на прелазима Јариње и Брњак не врате у пређашње стање, онда се је тешко отети утиску да је досадашња наша политика на Косову била неуспешна. Жарко бих волео да ме догађаји демантују.

Истовремено с дипломатском борбом за Косово, и посебно око севера Косова, на делу је невиђена пљачка ресурса јужне српске покрајине. Чак се и Џорџ Сорош укључио у игру око косовских резерви угља. Лист „Њујорк тајмс“ је 8. јула 1998, значи годину дана пре рата, констатовао да је рударско-топионички базен „Трепча“, заправо, највреднији комад земље на Балкану, вредан најмање пет милијарди долара, да је „Трепча“ највећи европски рудник цинка и олова и трећи по величини топионичарски капацитет у свету. Већина производно-прерађивачких погона „Трепче“ налази се у местима где живе Срби, па је још 25. јуна 1999. године Бернар Кушнер објавио указ „да управа над српском и југословенском својином на Косову прелази на Унмик“, што је било у супротности с тада само 16 дана старом Резолуцијом Савета безбедности УН 1244, у којој је подвучено „да НАТО и Кфор неће повређивати територијалну целовитост Југославије и да признају Косово као њен саставни део“. Шта смо ми тада урадили после тог указа Бернара Кушнера? Ништа. У „Трепчу“ су улагана средства и паре свих бивших југорепублика, наравно највише Србије, а сада ће то све лепо узети за јефтине паре богати појединци за Запада.

Када се погледају распореди националних контингената јединица Кфора, онда се види да њихове локације нису случајне. Потпуно се поклапају са економским интересима великих компаније из њихових држава. Французи су на северу Косова, а француски инжењери проучавају у „Трепчи“ могућност улагања у обојену металургију. Британске фирме заинтересоване су за електроенергетска предузећа у Обилићу, Италијани у свом сектору разматрају како оживети некадашњу фирму „Застава-Ивеко“, Немци на подручју Суве Реке настоје да што више повежу локалну фирму „Валкан-Белт“ са „Џерман континенталом“. Сектори су, дакле, унапред стриктно подељени према економским интересима, а у контексту стратегије „откупити, или уништити“. Класичан пример из уџбеника политичке економије неоимперијалистичких монопола.

Не знам где је у свему томе српски сектор. Знам само да када сам 1986. године био у Берлину, обилазећи Берлински зид, снимио сам графит неког Југовића. Нацртано знате већ шта, а испод тога великим словима: „Ј… зид“. Издржаће Срби.

Мирослав Лазански
објављено: 31.07.2011
[You must be registered and logged in to see this link.]

Зa све је крив Звонко

У реду, нека надлежни поднесу пријаву против Звонка. Али шта ћемо са Бан Ки Муном и његовим планом од шест тачака?

Цела ствар ме мало подсећа на пар који је годинама живео у лошем браку: Едита Тахири и Борко Стефановић. Треба само анализирати погледе које они размењују. Већ неко време они се састају са адвокатом, Робертом Купером, да би се договорили о разводу и једино питање на које још треба наћи одговор гласи: када и како ћемо све то рећи деци. Заправо, детаљи развода се разрађују, али деци се све то још увек не саопштава. Деца су, наравно, Срби на северу Косова. Шире тумачење те бракоразводне парнице дозвољава и да смо, заправо, деца сви ми. У политичком смислу. Јер, ако је Косово по Уставу саставни део Србије, онда су сви Албанци са Косова наши држављани, онда Едита и Борко разговарају сами са собом. А када преговарате сами са собом онда никада не морате да попустите, тако да ваше јавно мњење никада и није изненађено.

Но, ако Едита и Борко желе да буду што више одвојени, онда је потребно што више њихове међусобне сарадње, то је парадокс ове бракоразводне парнице, односно мира. Нови уступци, нови односи и нова политика. Али када све то рећи деци?

Наиме, деца нападају војнике Кфора на административним прелазима? Јер су их на то нахушкали локални криминалци који на том простору шверцују нафту и све остало? Можда криминалци плаћају и народ да дежура на барикадама?Све је могуће, чак и очита и спинована замена теза. Шта је узрок, а шта су последице? Је ли по фамозном Бан Ки Муновом плану за Косово од шест тачака било предвиђено да на административним прелазима Јариње и Брњак нема цариника из Приштине? Јесте, то лепо пише у том документу на темељу којег је на Косово и стигао Еулекс. Да ли су Еулекс и Кфор, довозећи приштинске царинике хеликоптерима на те прелазе, срушили тај план? Јесу. Да ли је држава Србија у некој озбиљнијој форми поставила то питање Бан Ки Муну, који је аутор тог плана? Није. Зашто није? Зашто се о томе ћути? Бан Ки Мунов план од шест тачака за Косово међународни је документ, он треба да јача међународно право. Свако ко жели да води политику мира мора да јача међународно право, не сме да га слаби тиме што ћутке прелази преко његовог очитог кршења.

„У рату на Косову, рату против Југославије 1999. године НАТО је одбацио све своје обавезе, наступио је насилно, без неопходног мандата УН, прекршио је међународно право”, изјавио је за лист „Ди велт” од 7. октобра 1999. године бивши немачки министар Оскар Лафонтен, који је поднео оставку 12 дана пре почетка бомбардовања Југославије.

Роберт Шер у „Лос Анђелес тајмсу” од 17. јуна 1999. у тексту под насловом „Шта сад?” пише „да је у односу на захтеве из Рамбујеа НАТО по Кумановском споразуму одустао од захтева да своје трупе распореди по целој територији Југославије, да је пристао на примат УН при вођењу мисије на Косову, и да је НАТО пристао да суверенитет Србије неће бити доведен у питање каснијим референдумом о независности, како је то било предвиђено споразумом из Рамбујеа”. Шта смо после видели у пракси? Кршење међународног права од стране НАТО-а. Игнорисање тог кршења од стране УН. Што све показује како се као држава котирамо у хладној рачуници реалполитике.

И сада одједном за све је крив неки Звонко Веселиновић, који је л’ те преко Јариња и Брњака шверцује нафту? Он је крив за експлозију насиља, за каменице по Кфоровим војницима, бојеву муницију коју је Кфор испалио на народ. Звонко је, како рече министарка правде госпођа Снежана Маловић, крив и „за нека кривична дела која погађају целокупно друштво и могу да утичу и на међународни положај наше земље”. У реду, нека држава ухапси тог Звонка, нека надлежни поднесу пријаву против Звонка. Али шта ћемо са Бан Ки Муном и његовим планом од шест тачака? Ко ће поднети пријаву против Бан Ки Муна што је дозволио да пропадне његов план, који смо и ми као држава потписали? Постоји кривично дело довођења у заблуду, Бан Ки Мун нас је свесно обмануо. Заправо је Бан Ки Мун обмануо и Звонка, јер је он ваљда помислио да и даље може преко Јариња са својом нафтом без царине. Е, не може,Звонко, не дају. И због Звонка је пропао Мунов план од шест тачака.

Неким нашим политичарима није дуго требало да успоставе узрочно-последичну везу између Звонка и Муна, о чему се говорило на тајној седници Одбора за безбедност Скупштине Србије. Спин доктори су лепо изабрали ко ће да српској нацији објави епохално откриће, да открије државну тајну да је неко од народа на барикадама у гужвању украо неком америчком војнику пушку М-16. Јер то ће утицати на међународни положај наше земље, пошто дотична М-16 још није враћена. Једна пушка, мало каменица, и оде Косово? А државна тајна? „Как се земе”, рекли би Хрвати.

У глобалном свету и у тржишној привреди, свака вредност може да се преобрати у робу, па чак и развод брака, односно мир на Косову. Наравно, под условом да је цена прихватљива и Едити и Борку.

Мирослав Лазански
[You must be registered and logged in to see this link.]

МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ

ЦИА и наши избори
Једино ме теши што ми у Србији ипак нисмо некакав Либан, Гватемала, Филипини и Иран из прошлих времена. Јер, код нас се пропаст тоталитаризма поклопила са коначном победом пуне демократије...

Да ли су Руси, Американци и Кинези уложили неке паре у предизборна збивања у Србији? И како? И ко на кога? Директно или индиректно? Пре десетак година амерички политички естаблишмент био је ужаснут због оптужби које су се појавиле у медијима да су Кинези покушали да тајним донацијама утичу на америчке председничке изборе. То што амерички Конгрес рутински одобрава на десетине милиона долара у виду прикривеног, или неприкривеног новца, да би утицао на изборе и унутрашњу политику других земаља, то се сматра нормалним. Дакле, не би ме зачудило да присталице Партизана оптуже Црвену звезду да Кинези улагањем у пројекат „Звездиног града” покушавају да утичу на наше изборе. Срећа је да високих функционера СПС-а има и у Звезди и у Партизану. Америчка национална фондација за демократију, основана 1982, ради данас оно што је некада ЦИА кришом чинила, троши годишње и по 40 милиона долара да би помогла политичке странке, радничке синдикате, дисидентске покрете и јавна гласила у више десетина земаља. Фондација је финансирала синдикате у Француској, Парагвају, на Филипинима, у Панами. Потпомагала је политичке странке у Португалији, Костарики,Боливији и у Северној Ирској, пољска Солидарност донирана је са око пет милиона долара, 400.000 долара дато је политичким групама у Чехословачкој да подрже избор Вацлава Хавела за председника 1990. За изборе у Никарагви 1990. фондација је обезбедила више од три милиона долара на име „техничке помоћи”, од чега је део издвојен за помоћ Виолети Бариос де Чаморо, председничком кандидату којег су подржавале САД. Пре 15 година фондација је потрошила око два милиона долара за програме „стварања политичких институција” у Кини.

Од краја Другог светског рата САД су, захваљујући тајним операцијама ЦИА, постављале или уклањале лидере на сви континентима, кришом подржавале политичке партије блиских савезника, као што је Јапан, припремале државне ударе, шириле лажне гласине, подмићивале политичке личности и потрошиле милијарде долара да би поколебале јавно мњење. Наравно, Кинези сада само копирају Американце, па су тако и покушали да утичу на америчке изборе пре десетак година пребацујући паре једној странци.

Прве политичке активности ЦИА, којеветерани ове агенције сматрају и њеним највећим успесима, одвијале су се у Француској и у Италији 1947. и 1948. године, када су у те две земље комунистичке партије и комунистички раднички синдикати били надомак победе. САД су пребациле милионе долара у обе државе да би помогле странкама десног центра. Операције је у Италији надгледао Џејмс Енглтон, који је касније, као шеф контраобавештајне службе ЦИА, постао озлоглашен због параноје да КГБ има „кртицу” унутар ЦИА. Педесетих година ЦИА је помогла да се збаце лидери у Ирану и Гватемали, на њихова места доведени су диктатори, али пријатељи САД. ЦИА је тајно изманипулисала и изборе на Филипинима, у Либану и Непалу издвојивши у те сврхе милионе долара. Едвард Ландсдејл, легендарни оперативац ЦИА, практично је водио председничку кампању министра одбране Рамоса Могсесеја на Филипинима 1953. године. Ален Далес, шеф ЦИА у то време, издвојио је за ту операцију пет милиона долара. Паре је, иначе, дала „Кока-Кола” која је започела велики посао на Филипинима.

У Либану 1957. године ЦИА је средствима америчке владе и донацијама америчких петролејских компанија помагала хришћанске странке. Виктор Крејн Ивленд, официр ЦИА, касније је описивао како је у свом златно-белом аутомобилу одлазио у резиденцију председника Камија Самуна у Бејруту и исплаћивао новац.

ЦИА је потрошила четири милиона долара да би Едуарду Фреју Монталви помогла да на изборима у Чилеу 1964. године победи Салвадора Аљендеа. Девет година касније она је иницирала државни удар у којем је Аљенде, легитимно изабран за председника 1970, збачен и убијен.

Момци из Ленглија били су посебно активни у Јапану где су улагали лепе свотице долара и јена на кандидате јапанске Либерално-демократске странке, првенствено на подручју острва Окинава и због тамошње велике америчке војне базе. Едвин Рајшаурер, тадашњи амерички амбасадор у Јапану, у меморандуму од 16. јула 1965, са којег је скинут ембарго у септембру 1996, сугерише начине како да се јапанским партијама тајно достави новац у предизборној кампањи. И успело је.

Увек ће се водити борба између циљева и средстава, али је терет доказа данас много већи. Америка се тешко одвикава својих навика, па чак и када су оне и најплеменитије. Једино ме теши што ми у Србији ипак нисмо некакав Либан, Гватемала, Филипини и Иран из прошлих времена. Јер, код нас се пропаст тоталитаризма поклопила са коначном победом пуне демократије...

Мирослав Лазански
објављено: 28.04.2012
[You must be registered and logged in to see this link.]