Misli za nezaborav-MIKA ANTIC

Nikome neću kazati. Ali hoću da znaš: čuo sam, čuo sam sve sto sanjaš, jer drugo ništa i ne znam i samo se u snove razumem.

Ljudi su čudne biljke. Kad rastu, u sebe siđu. Sretnu se. Pa se raziđu. Ili se mimoiđu...

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

I živi! Sasvim živi! Ne grickaj kao miš dane. Široko žvaći vazduh, prestiži vetar i ptice. Jer svaka večnost je kratka!

I
kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga, dajem vam reč da
ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.

Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog čoveka.

Saznaćemo - tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Ludo moja, zar ne znaš : divno je nemati plan.

Nikome neću kazati. Ali hoću da znaš: čuo sam, čuo sam sve sto sanjaš, jer drugo ništa i ne znam i samo se u snove razumem.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Od
juče smo ozbiljni. To nas je i sludilo. Umesto da letimo, na zemlju smo
pali. Odjednom se oko nas sve strašno probudilo. Prvi put smo veliki.
Prvi put smo mali.

Ljudi
te pažljivo slušaju, al' samo svoj glas čuju. Zato im manje kaži. Ljudi
su tek onda ljudi kad im se ništa ne traži, a mnogo im se nudi.

Sve je samo toliko veliko, koliko smo mi mali u sebi.
I sve je toliko malo, koliko smo mi u sebi veliki.

Tome, ko govori blejanjem, zaista je svejedno da li je na početku ili na kraju stada.

Ako mi život krila skrati i sneg u oku počne da veje, znam, bar se neću pokajati što sam umeo da se smejem....

Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neću moći završiti.

Sve moje uspomene neko je već doživeo. Mučim se da se setim kako da ih zaboravim...

Mozda ja nikada necu odgonetnuti tajnu letenja, za kojom tako pogibeljno tragam...

Moja je sreća srneća, a grešno mi je smešno.

Vecnost - to vam je kao kad smo bili deca, dragi moj, pa sam medju
tolikim pametnim djacima, koji su, veliki Boze, toliko veliko obecavali,
dakle bas ja, najgori, bacio kredu kroz prozor i ekserom u tablu urezao
svoje ime. Eno ga citam. Tamo je. Sva ostala su izbrisana sundjerom.

Kad mi dođe da idem, mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću. Nije važno dokle ću. Došlo mi je da idem... i ja idem kao lud - unutra u mene.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Gospode,
molim ti se, ostavi pesnike na miru i u životu i u smrti. Dosta nas je
nas samih. Jedino, ako si bio u nekoj našoj budućnosti, prišapni mi
pošteno, priznaj mi kao čovek, ličimo li na sebe?

Neko je negde rekao i hvala mu:
“Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta”.
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.

» Miroslav Mika Antić
» Moje autorske misli...definicije iz moga pera...
» Virtualni čitač misli
» Misli velikih mislilaca
» Pogodite koji član misli na VAS