CITATI -odlomci iz knjiga,naši omiljeni...

First topic message reminder :

Bila je mjesečina, krhka i svilena, nišani na mezarlucima bjelasali su se toplo, između kuća ćućorila je razbijena moć, po sokacima i avlijama uznemireno se kretao mladi svijet, čuo se kikot, i daleka pjesma, i šapat, izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici. I odjednom, bez ikakva razloga, osjetih da sam izdvojen iz svega ovoga. Neprimjetno se uvukao u mene strah, sve je počelo dobijati čudne razmjere, nisu to više bila poznata kretanja, ni poznati ljudi, ni poznata kasaba. Nisam ih nikad vidio ovakve, nisam znao da se svijet može toliko izobličiti za dan, za sat, za tren, kao da se uzbunila vilenjačka krv, i niko je utišati ne može. Vidio sam ih po dvoje, čuo po dvoje, bili su iza svih taraba, iza svih kapija, iza svih zidova, nisu se smijali kao drugih dana, ni gledali, ni razgovarali, glasovi su im prigušeni, teški, vrisak se probija kao munja u ovoj oluji što prijeti, vazduh je natopljen grijehom, noć ga je puna, poletjeće noćas vještice s kikotom iznad krovova polivenih mlijekom mjesečine, i niko neće ostati razuman, buknuće ljudi strašću i bijesom, ludošću i željom da se upropaste, odjednom, svi, kuda ću ja? Trebalo bi se moliti, tražiti milost od Boga za sve griješne, ili kaznu, da ih urazumi. Obuzimala me srdžba, kao groznica, kao nastup. Zar ništa ne pomaže sve što činimo? Je li riječ božja koju propovijedamo mutava i glinena, ili je uho njihovo gluho za nju? Je li prava vjera u njima toliko slaba da se ruši kao trula ograda pred krdom divljih strasti?

Derviš i smrt
Meša Selimović

Promatrali su se već odavno, na drugim mestima. Prikriveno zanimanje za onoga drugoga, njihova nema pohlepa dok su tražili pažnju, bezbrojni pogledi i njihova neodoljiva pobuda, sve je to zastalo na njima. Gorljivost ljubavnika koja ih je obavijala bila je očita već na prvi pogled. Želeli su da ih nitko ne primeti, a događalo se upravo suprotno. Gotovo je nemoguće potpuno prikriti žudnju! Ma koliko bilo uznemireno, telo govori o svemu što proživljavaju srca ljubavnika: divlje lupanje, uzbuđenost, podrhtavanje. Srce odaje sve ono što ih zbližava, svjetlo radosti ne može se skriti. Tajnu bliskosti moguće je zaštititi samo iza zatvorenih vrata, samo iza zastora i zidova moguće je skriti intimnost i pritom ne ubiti neodoljivu privlačnost. Lako ih se moglo prepoznati jer, iako su samo hodali jedno pokraj drugoga, potpuno su osvojili jedno drugo. On zanesen promatranjem, ona ushićena i uhvaćena u mrežu jednog pogleda, zajedno su širili oko sebe blaženstvo koje reši početak jedne veze i to je plenilo pažnju. Ritam njihova hoda, koji će se kasnije prekinuti zbog smeha, usklađen kao po dogovoru, ujednačen i razigran, svedočio je o tome da ne moraju nikamo žuriti, jer znaju da imaju jedan drugoga, da je njihova ljubav nešto što je nepromenljivo, nešto, što ima ukus večnosti... Njihov večerašnji susret, tajnoviti plod jedne privlačnosti, njihovo ushićenje, njihove šutnje i njihov smeh, bilo je držanje blisko onima koji lete u susret ljubavnoj vezi. A njih su dvoje leteli…

Alice Ferney – Ljubavni razgovor

.."Slobodan sam: ne nedostaje mi više ni jedan razlog da živim,svi razlozi koje sam pokušao da pronadjem propali su,a ja više ne mogu da izmislim druge.
Još sam dosta mlad,imam još dovoljno snage da ponovo počnem.Ali šta treba ponovo početi?Tek sad shvatam koliko sam,u trenutcima najvećih užasa i mučnina,računao na Ani da me spase.Moja prošlost je umrla,g de Rolbon je umro,Ani se vratila samo zato da mi oduzme svaku nadu.Sam u toj beloj ulici oivičenoj vrtovima.Sam i slobodan.Ali ta sloboda lici na smrt"...

M u č n i n a - Žan Pol Sartr

Brin Dejvid -.Obala beskraja

Nekoliko imena su imena mesta, Emerson ih ume izgovoriti - štaviše, imaju značenje za njega. To je nekakav napredak, ali Emerson nije budala; zna da je najverovatnije znao stotine reči pre nego što se srušio na ovaj svet i sav polomio. Ovi jahači oko njega povremeno se raspričaju, ali to su za njega samo prazni zvuci, samo nekakvo vah-vah-vah. Brbljanje. Na tren kao da uhvati značenje jedne reči ili dve; to ga samo izaziva, a ne zadovoljava.
Ponekad bujica tuđih reči zamara. On se pita - da li bi ovi narodi imali manju sklonost ka međusobnoj borbi ako bi manje pričali, a više gledali i slušali?
Na sreću, reči nisu njegov jedini projekat. Postoji i uznemirujuća bliskost muzike. Postoji još nešto: kad god zastanu da odmore konje, Priti, Sara i on počinju da crtaju geometrijske oblike na zemlji, otpočinju razne matematičke igre. To dvoje su njegovi prijatelji, on je radostan kad se oni smeju.
Ima on još jedan, dodatni prozor u svet.
Kad god može, namesti opnu reuga preko očiju, kao masku. Kroz nju vidi svet preobražen, zapljusnut dodatnim bojama, koje kao da su došle odnekud iskosa. Ni na jednom od svojih dosadašnjih putovanja nije susreo takvo stvorenje - živu vrstu koju svih šest ovdašnjih rasa uspešno koristi za očitavanje osećanja sagovornika. Ali ako mu reug ostane predugo pred očima, Emersona počinje da boli glava. Očaravaju ga aure oko Sare, Dedingera i drugih. Ponekad boje kao da prenesu i još nešto, a ne samo emotivno stanje... ali on ne uspeva da kaže sebi tačno šta. Ne uspeva još.
Jednu istinu Emerson pamti. Taj savet, dobijen nekada od nekoga, iskočio je iz mračnog bunara njegove prošlosti, i sad mu pomaže da se dobro čuva.
Život ume da bude pun opsena.

Stojim na Trgu Republike, kad iznenada ispred mene prodje GALA. GALA je moja najstarija ljubav.
Rastali smo se prije sedam godina, učtivo i prijateljski .....
O ljubavi bi se moglo i ovako govoriti : u krugu stoji dvadesetak devojaka. Sve su jednako poželjne.
Vi slučajno prilazite petoj devojci i počinjete razgovor. I šta se događa ? Ona se istog trenutka odvaja
od svih devojaka. Njeno lice postaje drugčije, njeno je telo lepše, njene su reči preciznije. Senka se
navlači na ostale devojke, one više nemaju ništa zajedničko s vašom izabranicom. Ljubav ima vrednost
samo za onoga ko je oseća, nema nikakve vrednosti za onoga kome se iskazuje. Čovek koji voli je lep.
Samo je on zaslužan za svoju lepotu, a ne onaj koga on voli.
Zato se ljubavlju niko ne može okoristiti, ljubavi se jedino može služiti.

Albin Horvatiček - Ljubav za Isidoru Dankan

Sve što mi kao ljudi radimo na zemlji, samo su štitovi koji nas brane od udara neobjašnjivih i nepredvidivih sila koje vladaju svijetom. Čovjek se u životu mnogo puta suočava sa novim situacijama koje su mu sasvim nepoznate, pa nema odgovarajućeg znanja na koje bi se oslonio pri odlučivanju; šta da učini.
Tada vrijedi pravilo: odluke moraš donositi po srcu.
Pitaj svoje srce i ono će ti reći šta da radiš. Štitovi sa srcem su najbolji od svih štitova.
Svi imamo štitove koji nam omogućavaju da se s njima probijamo kroz život.
Sa njima plaćamo svoj opstanak na ovoj zemlji. Najžalosnije je za čovjeka da svoj život plaća sa bijednim štitovima. Sa štitovima koji nemaju srce.
Da bi čovjek preživio teške trenutke mora se tu i tamo okružiti s predmetima koji ga umiruju, koji imaju Srce. Ali ne smije postati opsjednuti sakupljač, jer bi ga to učinilo teškim, spriječilo bi ga da se kreće fluidno.
Kada bi neki trenutak od njega zahtijevao brzinu, s prevelikim teretom bio bi spor. Postavlja se još jedno pitanje, šta ako ga nikakvi predmeti sa srcem ne zanimaju, šta onda da radi.
U tom slučaju dovoljno je da je staza kojom putuje kroz život, Staza srca. Ona će mu dati svu zaštitu i radost koja mu je potrebna.

Karlos Kastaneda

Opet sam te snevao!

.

Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti…
Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid… Znao sam ja sve to, pa ipak… Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora… A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto što me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu…
Volim te, volim…volim!… – I sve te više stiskah, grljah, ljubljah… I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela… Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga…Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti – ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!…
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći… sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!…

Borisav Stanković, „Uvela ruža”

" Prolaznici me ne prepoznaju. Oni ne vide da sam ja vuk, zalutao u grad. Jedan sivi vuk, mužjak ili ženka, bez imena, bez godina starosti,
vuk kojeg ne primećuju svi ti ravnodušni ljudi.Plašim se gužve, i dok mi nozdrve drhte od gađenja, nespretno se mimoilazim sa ljudima koje srećem.
Mrzim ljudsku kožu, i njen miris smrti.Bila sam sasvim mala devojčica kada sam pobegla iz njihovog sveta. Zvali su me Miške...

Ti ljudi vide samo moju spoljašnjost. Videla sam smrt svuda, upoznala hladnoću i glad više nego što bi oni mogli i da zamisle.
Živela sam među vukovima, postala sam i sama vuk, telom i duhom.Zbog toga oni ne razumeju ovu ogromnu snagu kojom sam obdarena, tu neodoljivu potrebu da ujedam, ako me neko napadne, ovu glad koju ne uspevam da zadovoljim, i ovu divlju slobodu koju svuda tražim od kada su me zatvorili, a nikako da je pronađem. "


Preživeti sa vukovima - Miša Defoneska

Jednoga dana Fardus,Grk,dok je šetao vrtom ,zape nogom o kamen i razljuti se.
Potom se okrenu,dohvati ga i dubokim glasom reče :
"O mrtve stvari na mom putu!" , pa hitnu kamen.

I Alimustafa,izabrani i ljubljeni,progovori:
"Zašto kažeš *o mrtve stvari* ? Zar nisi dovoljno dugo u ovom Vrtu da ne znaš da
ovdje ne postoji ništa mrtvo? Sve živi i blista u znanju dana i veličanstvu noći.
Ti i kamen ste jedno.Postoji razlika jedino u otkucajima srca.Tvoje srce kuca
neznatno brže,zar ne,prijatelju moj ? Da,ali ono nije tako smireno.
Njegov ritam možda je drugačiji ,ali ja vam velim,istražite li dubine vaše i
izmjerite li visine prostora,čut ćete samo jednu melodiju i u toj melodiji,
jedno s drugim,u savršenom skladu,kamen i zvijezda pjevaju.

Ako moje riječi nisu doprle do spoznaje vaše,tada ih pustite do sutrašnje
zore.Ako si prokleo ovaj kamen,zato što si se u sljepoći svojoj spotakao o
njega,tada bi prokleo i zvijezdu da se tvoja glava sudari sa njom na nebu.
Ali ,doći će dan kada ćete sakupljati kamenje i zvijezde ,kao što dijete
bere ljiljane u dolu,i tada ćete znati da je sve to živo i da širi miomiris"

Gibran - Prorokov vrt

Radnja je usred čaršije, u Mudželitima, pod sahat-kulom, malena i neugledna, vrela i zagušljiva ljeti, zindanski hladna zimi, uz javne nužnike što su zaudarali nepodnošljivo, pa smo Mula Ibrahim i ja, na smjenu palili tamjan i mirisno korijenje anduza, kao u bogomolji, da umilostivimo nečiste sile smrada. Ali je to kađenje malo pomagalo, i nije nam ostalo ništa drugo već da se naviknemo.

I to mi je svejedno. Smijao sam se:

- Čovjek se navikne na svaki smrad.

Mula Ibrahim je odgovarao dobrodušno, s lijepim smiješkom i bez pozivanja na božije ime, jer smo bili sami:

- Ja uvijek kažem: neka nije gore.
- Što rekao onaj pametni čovjek kad su ga vodili na vješala.
- S pravom! Mogli su ga odmah ubiti, i ne bi mu ostalo ni tih nekoliko časaka života. A do vješala jos ima nade.
- Uzaludne.
- Kakve-takve. I to je bolje nego ništa. A ovaj smrad, vidiš, meni upravo odgovara.
- Kako može da ti odgovara?
- Evo kako: zašto su javni nužnici ovdje? Zato što je ovo središte čaršije. A meni baš takvo mjesto treba, pod nogom je svakome. A birajući između čistog vazduha sa sirotinjom, i smrada sa zaradom, pametan čovjek neće mnogo razmišljati. Dvije lubenice pod jedno pazuho ne možeš staviti, dva dobra teško možeš sastaviti. Neka nije gore.
- Amin.


Meša - Tvrđava

KUĆA



Rasprodaja, do kraja. Neka svako nosi ono što mu treba, rekoh konačno i ja. A šta bi ikome bilo potrebno iz jedne stare kuće? Meni su potrebne samo uspomene! Ima već četiri godine kako je nenastanjena, šta je u njoj i ostalo iole vredno, što još nismo razvukli, i to na pet strana?
Kuću, nekadašnju, treba ovako da zamislimo: pet soba, dve kuhinje, jedna ostava veličine osrednje garsonjere, pa radionice, pojata, obori, podrum i, što uopšte nije nevažno, staklenik. Po tom stakleniku se može zaključiti da je kuća bila baštovanska, na šta danas podseća još samo bršljan koji se, prekrivši zidove, uspuzao već i na krovove, i mali vrt sa kaktusima. I onaj goletni deo zida u pozadini kaktusnjaka. Ova biljka, naime, Hedera helix, dakle bršljan, dominirajući ogromnim prostorom, odredio je karakter čitavog dvorišta i bašte, jer je poput kakve teške draperije ili razapetog ćilima nudio u svakom godišnjem dobu drugačiji prizor, a nije podnosio kaktuse. Nekako je bežao od rustičnog stenja, od suvo naslaganih potpornih zidova. Kako su se ipak našli u ovako neposrednom susedstvu? Jer ovako živa zavesa nije poništavala efekat jarkih boja cvetova tih pustinjskih biljaka. Grimizno i purpurno crvene, ljubičaste, nebeskoplave. A one su bile tek neka vrsta muzičke uvertire velikom, pravougaonom ružičnjaku koji se pružao čitavom dužinom gonga, sa hibridnim čajnjačama, puzavicama i patuljastim ružama, i to po redu njihove praktične primene i cvetanja, iza njih su se ređale leje s karanfilima i gladiolama, još dalje su se bokorile hrizanteme i dalije. A da su duž štedljivo uskih, cigalama popločanih staza sve do staklenika u vrhu bašte cvetali koleusi, dracene, agratumi, bilo je posve prirodno, kao i to da su u našoj velikoj porodici prilikom uobličavanja većih, međusobno povezanih prostora, estetička i ekonomska stanovišta morala da budu do kraja usklađena. Taj red, taj poredak, bio je posve prirodan, sam po sebi razumljiv, međutim, ja ću ipak do kraja života da se divim tome kako je otac osećao biljke. I kako je sa njima razgovarao. To da je razgovarao, nije baš najtačniji izraz, on je živeo sa njima, bolje reći, bio je sa njima u nekakvoj neobičnoj harmoniji. Sa njima je uveče odlazio na počinak, sa njima se ujutro budio. I svoje stručne knjige je vazda iščitavao utoljavajući svoju želju za novim znanjima, i nikako nije mogao da razume, na primer, zašto su naši preci violu tricolor nazvali baš maćuhicom, ili siroticom, kad ona uopšte nije sirotica, jer za razliku od većina biljaka i te kako podnosi mrazeve, i u rano proleće, poput razvratnice koja se budi u samo svitanje, smesta nudi svoj tučak uzbuđenim prašnicima, da bi potom za razliku od visibaba i ljubičica koji bi je, doduše, unekoliko preduhitrili u cvetanju, ona još dugo, mesecima nutkala latice svoje vulve i mladim i starim semenima podjednako. I kada je već sve to ovako, s izvesnim obešenjačkim osmehom oko usana, ispripovedao svojim već poodraslim sinovima, shvatio sam, nemalo iznenađen, da je otac ponekad bio i nežno zaljubljen u svoje cveće.
Semena pre nego što bi ih smestio u humusnu zemlju u svojeručno sklepanim stakleničkim sanducima brižljivo je prosejavao, oslobodivši ih semene košuljice i odstranivši usput jalove, pa ih je potom posejao u lejice, tako pažljivo, kao kad domaćica poslednjom šačicom brašna posipa već rastegnuto testo koje se samo još na jednom mestu lepi za oklagiju. A onda ih je, u hladnoći, polivao smlačenom vodom iz kantice namenjene isključivo za upotrebu u stakleniku. Kad su počeli da izbijaju prvi izdanci, i kada su se pojavili i prvi listovi, zviždukao im je i pevao, da bi posle, kada su sadnice već očvrsnule, pokretima jednog virtuoza vadio jednu po jednu iz njihove zajedničke gredice da bi se dalje razvijali u malenim saksijama sve do majskog rasađivanja. Da bi se sprečila moguća degeneracija, razdvajao ih je i po vrsti, i po boji njihovih cvetova. A pri tom im je tepao njihovim latinskim imenima, dianthus, paeonia, hesperis (karanfil, božur, noćna frajla) drugačije im se ne bi ni obraćao i pri tom je često ponavljao jedinu latinsku izreku koju je, kao šegrt, u Pešti naučio: Qui habet tempus, habet vitam. I zaista, u našoj bašti cveće je procvetalo pre nego u drugim baštama, a jedina i sasvim jednostavna tajna tog ranog cvetanja, pored dobro pripremljenog tla, bila je u tome što su prvi pupoljci uglavnom ispupeli još u stakleničkim lejama, i da su jedva čekale da izađu na smlačeni prolećni vazduh, pa da sa rascvetaju iz sve snage. Ko dobije na vremenu, dobija na životu.
Otac je naročito bio ponosan na svoje palme i limunova stabla, na ove potonje već i zbog toga što se tada, pedesetih godina, nije verovalo u to da se limun kod nas može sačuvati, a pogotovu ne da može brzo da rodi. A on je, kao dokaz latinske poslovice, tvrdio, pa i pokazao, da je i za to potreban samo staklenik, i možda još samo ona rafinerija da dotičnu biljku treba kalemiti semenom sa biljke koja rađa u svojoj drugoj godini, i onda ne treba čekati dvadeset godina na prvi rod. Umeo je da promeni i redosled zrenja, pa da na Božić na trpezu iznese jagode, a do Uskrsa da mu dozre grožđe. Od rane mladosti je već bio vešt u tome, stvar je izeksperimentisao još u Švarcovoj šećerani.
Teško smo našli kupca. Nema više ko da brine o limunovim stablima, o kaktusima, o ižđikljalim juniperiusima, o mlađim grmovima ruža možda samo ovaj farbarski trgovac. Ako ništa drugo, on bar ceni boje.
Đ e z e...B o r d a š odlomak

Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom.
Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje.
Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.
Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio.
Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude.
Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje.
Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi.
Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć.
Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pecinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.
Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži...

Meša Selimović

Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Patnja zadaje bol samo zato što je grdiš. Ona te proganja samo zato što bježiš od nje. Ne moraš bježati, ne moraš grditi, ne moraš se bojati. Moraš voljeti!

Ti sam znaš sve to, ti u duši sasvim dobro znaš da postoji samo jedna jedina čarolija, jedna jedina sila, jedno jedino izbavljenje i jedna jedina sreća i da se ona zove ljubiti. Dakle, voli patnju! Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje! Samo tvoja mržnja je to što ti nanosi bol, inače nista drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne načiniš time! Patnja je najveličanstvenija muzika – ukoliko je slušaš.

Ali ti je nikada ne slušaš, ti imaš drugu, sopstvenu, upornu muziku i ton u uhu, ti nju nećeš da ispustiš, a muzika patnje nije s njom u skladu. Čuj me! Čuj me i sjeti se: patnja nije ništa, patnja je zabluda. Samo ti je sam stvaraš, samo ti sam nanosiš sebi bol!

Herman Hese

On je išao. Naučio je svoju prvu lekciju. Pomozi ako možeš - učini onda sve, ali kada više ništa ne možeš da učiniš - zaboravi!
Okreni se! Drži se čvrsto! Sažaljenje je stvar za mirna vremena. Ne kada se radi o životu. Pokopaj mrtvace i živi životom.
Moraćeš ga još upotrebiti. Žalost je jedno, činjenice su drugo. Čovek žali manje zato što ipak vidi i priznaje činjenice.
Samo se tako održava.


Erih Marija Remark..Trijumfalna kapija

Mara milosnica (...)

Drugog dana pred podne, vraćajući se s vježbališta, naiđe paša s pratnjom kroz čaršiju. Oprezno su jahali po poledici koja se kravila. Bio je pazarni dan i kod Garića ekmeščinice zakrčiše im put neki seljački konji, natovareni drvima. Dok su se uplašeni seljaci ustrčali oko upornih konja, paša baci pogled u pekarnicu. Kraj zatvorene peći stajao je stari Ilija ekmeščija, pognut, s upaljenim prestarelim očima, iz kojih su neprestano kapale suze na velike brkove. Na prostranom ćepenku, među hljebovima i tepsijama sa pitama ili mesom, bila je kći mu Mara. Klečeći i odupirući se jednom rukom, ona je pružala drugu za nekom tepsijom u dnu. Kad ču viku vojnika i topot seljačkih konja, ona podiže glavu i paša je viđe onako izpruženu i poleglu po ćepenku, i zagleda joj se u široko djetinje lice i vedre oči. Kad je popodne opet projahao tuda, ekmeščinica je bila pusta, ćepenak napola presavijen, a na njemu je kunjao bjel mačak nagorjele dlake. Naredi da mu se traži i dovede ta djevojka. Ustrčaše se podoficiri i zaptije. Zadržao se trećeg dana popodne dok mu ne javiše da će stvar moći urediti. Djevojka nema nikog do oca. Majka joj je bila čuvena Jelka zvana Hafizadićka, jer ju je stari Mustaj-beg Hafizadić držao nekoliko godina kod sebe pa je onda udao za svoga Garića, koji je bio miran i slabouman mladić i kome je on i otvorio ovu pekarnicu. Paša ostavi nešto novaca i preporuči stvar svome starom poznaniku Teskeredžiću. A krajem marta, jednog pazarnog dana, dovedoše mu djevojku u Sarajevo. Paša se nije prevario. To je bila ta vrsta ženska koju je on uvek tražio i naročito cjenio, koja ga je jedino još privlačila. Bilo joj je nepunih šesnaest godina. Imala je velike oči golubinje boje, ugašena porculanskog sjaja, koje su se polagano kretale. Imala je sasvim svjetlu, tešku i tvrdu kosu, koja se retko viđa kod žena iz ovih krajeva. I lice i ruke su joj bile obrasli, kao maškom sitnim svijetlim maljama, koje su samo na suncu mogle da se vide. Što je na njoj bilo neobično, to je da i oni djelovi kože koji nisu u stalnom dodiru sa vazduhom i svjetlom, u nje nisu jednolično bijeli i otužni, kao obično kod plavih žena, nego joj je sve tjelo imalo tu svijetlu a zaruđelu boju koja se mijenjala samo sa sjenkom u udubinama ili sa nejednakim i plahovitim strujanjem krvi, i tada bivala još zagasitija. Imala je posve djetinjsku ruku, kratku i rumenu. Paša je oživeo. Prvih dana se bavio samo njom. Bila mu je prijatna i misao da i sad, kao nikad, može po jednoj ispruženoj ruci da pozna vrstu žene i njenu pravu vrednost. Da ju je doveo prije ne bi valjalo, a tri-četiri mjeseca docnije, čini mu se, već bi precvala. Ovo joj je pravo vreme. Bila je odvojena od svojih, ustrašena, usamljena, upućena potpuno na njega. Pokatkad mu se činila kao zvijerka koja, pritjerana uz liticu, drhti a zjenice joj zapadaju. A to je pojačavalo ljubavnu strast i, protivrječnim zakonima muškog srca, izazvalo u njemu želju da dariva i usrećuje i štiti. Stanovala je nedaleko od pašine kuće, u zasebnoj kućici koju joj je on najmio i namjestio. Nikad nije išla i niko joj nije dolazio osim Hamše Ciganke, koja je posluživala, i baba-Anuše s Bistrika, koja joj je bila neki rod i živila s dvoje unučadi u velikoj sirotinji. Cio dan provodila je u dvije polumračne sobe, radeći one svakojake sitne poslove koji su nevidljivi, a koji ženama tako lako ispune dan. Pred veče bi dolazio po nju pašin momak i ona bi se umotala i pobulila sve do očiju, i oborene glave polazila za njim u pašin konak. Prvih dana, kad su je tek doveli iz Travnika, ona nije mogla nikako sebi da dođe. Fizički bol ovlada potpuno njome; i tek kad on poslije prvih noći, poče da iščezava, pojavi se, da je muči nejasna ali mračna i teška misao o grijehu i sramoti. Ona se bojala paše, gadila one Sare Jevrejke, i stidila dana i svijeta. Nije mogla da spava, a i u snu se osjećala prokletom. Ipak se polako približavala Sari, koja je bila ćutljiva i dobra i opremala je, i pomagala u svemu, s nekom tužnom usrdnošću. Teže se privikavala na pašu i njegova milovanja; i kad je uminuo bol i prvi strah, ona ih je primala ukočenmo, detinjski zbunjeno. Ali s vremenom poče da se privikava. Zavolje naročito miris njegove kože. Nikad nije mogla da potpuno bez straha gleda u njegove neobično mirne oči, ni lice sa onim strašnim lišajem na njegovom obrazu i s mrkim oborenim brkovima, koji su uvek bili malko vlažni i lagano treptali pri govoru, kao resasta trava u šumskoj mračnoj vodi. Ali dah koji je njegovo tjelo širilo od sebe sve ju je više privlačio, krijepio i veselio; i udisala ga je satima, sklopljenih očiju i s glavom na njegovim grudima ili njegovom dlanu. Mučila se samo još noću kad bi je, kao što se često dešavalo slao da sama spava. Tada bi se po nekoliko puta budila s jasnom svijesti - kakva samo može u mraku da se javi - o tom šta je ona i ko je ona sada, i sa ustima punim plača zatiskivala lice između dušeka i jastuka i grcala: - Turčin... U tami bi misao koja ju je mučila uzimala oblik vječite kazne i paklenih muka, a ne zemnog srama i propasti, kao danju. Ali bi sutra popodne opet dočekivala pašu s jednolično rumenim licem, i sa bezglasnim smješkom koji je sav od bjelih zuba i sjajnih očiju. Tako je bivalo svako predveče. On bi dolazio s vježbe ili s jahanja, malo znojan i zarumenjen, a ona bi ga dočekivala previjenih ruku na grudima. On bi se tada raskopčavao. Sara bi donosila hladnu vodu, a djevojka iznosila čizme. Pošto bi se oprao i rashladio, dao bi da se otvore vrata i svi prozori, sa izgledom na cjelo Sarajevo i na trebevićku kosu. Tako bi sjedeo na promaji dok Sara ne bi unjela bocu mastike i sahan sa maslinama i sitno narezanim komadićima hljeba. Poslije toga bi momak Salih donio nargilu na kojoj je u raspaljenoj tumbečiji tinjala žeravka, a u kristalnoj boci, na bistroj vodi, plivale dvije trešnje. I Sara i momak bi iščezli, a iz pokrajnje sobe bi se vratila Mara, spremna, i spušatala mu se u krilo. To se između njih dvoje zvalo „sjesti u kutiju“. (...)
Ivo Andrić

"Ja mislim da tu i jeste nesreća - što bez njih ne možemo, a sa njima nije lako! A onda se desi da bez jednog čoveka ne mogu po dve - tri žene. Ima takvih muškaraca koji zalude po nekoliko žena... I sad vidite: neki muškarci ne mogu da dođu ni do jedne žene, a ima nekih koji se luksuziraju sa po nekoliko žena. A to nije pošteno, ni od tih muškaraca, a još manje od takvih žena!
Jer ako jednog muškarca deli po pet žena - to onda na svaku ženu dođe samo po jedna petina! A ja mislim da se ženama više isplati da imaju jednog celog muškarca, makar i malo goreg, nego da se otimaju za jednu petinu ili jednu šestinu nekog mangupa i, da izvinete, barabe. Žene bi mogle da budu srećne, samo kad bi htele. Ali one neće! Žene samo traže što veću nesreću! Nađe čoveka, pa ostavi čoveka i juri mangupa! Nekako i nađe svoju sreću, ali joj bude dosadno da bude srećna, pa juri i traži nesreću.
Takve smo mi! Mi i nađemo čoveka koji bi se, recimo, ubio zbog nas, al' nama to nije interesantno. Mi tražimo nekog tipa zbog koga bi mi mogle da se ubijemo!
I šta se onda žalimo? Nemamo nikakvog prava da se žalimo!"

Zenski razgovori - Dusko Radovic

PAOLO KOELJO - NA OBALI REKE PJEDRE SEDELA SAM I PLAKALA


Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguće izmeniti sve ono što nas čini nesrećnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kad izjutra otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi posle ručka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prožme i omogući nam da činimo čuda. Sreća je ponekad blagoslov, ali najčešće osvajanje. Čarobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaže nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Patićemo, preživljavaćemo teške časove, suočićemo se s mnogim razočarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag.

Dušan Kovačević "Klaustrofobična komedija"
"Sava vadi iz džepa ispresavijan, garav list papira. Vule skida šapku, briše maramicom vrat i potiljak.

Sava: Ne znam da li je najbolje napisana. Ti vidi pa ako nešto treba da se doda... ili oduzme. Evo.

Poštovani drugovi Supovci,

Obraćam vam se prijateljskom molbom da mene i moju ženu Kosu uhapsite s početka novembra i u zatvoru zadržite do kraja marta ili aprila ako zima bude duga i hladna. Ja sam prevremeno penzionisan zbog bolesti kičme, pluća, srca, vena, bubrega i očiju, pa mi je penzija tek tolika ako je ima. Mi smo stariji ljudi ne bi pravili nikakve guposti da nas hapsite zbog prevara ili kradja, jer smo oduvek pošteno živeli što nas je u ovaj položaj i dovelo. Razmišljali smo šta nosi šest meseci zimskog zatvora ali da bude ljudski i čestito. Ja sam se pitao sa nekim ljudima koji su me odmah posavetovali da na javnom mestu izvredjam naše najveće i najistoriskije ljude koji su nam i omogućili da imamo sve ovo što nemamo...

Milicioner: Stani... Navodi li on neki konkretan razlog zbog čega upućuju molbu?

Sava: Navodi: Ovo vam pišem zato što me je uplašio slučaj mog prijatelja Steve Čardaka, penzionisanog odžačara, koji je kupio četiri pogrebna sanduka za sebe, ženu, oca i majku, jer je čuo da će sanduci poskupeti 280 posto već sledećeg meseca. Steva te pare nema pa se boji da bi mogao ostati nesahranjen, što bi pravilo ozbiljne probleme porodici i društvu, a on ne bi bio u mogućnosti da pomogne. Poštovani Drugovi Supovci, ako sanduci stvarno poskupe 280 posto ja moram odvajati celu penziju do kraja života za mene i ženu mi Kosu, pod uslovom da nam ne bude mnogo gore nego što nam je već sad. Vi, Drugovi, razmislite pa nas obavestite kad da dodjemo na hapšenje da ne bi slali kola i ljude već možemo pešice i znamo gde ste. Za uzvrat ja bih vam čistio furune, peći, kotlarnice i odžake, a Kosa bi kuvala i prala. Ne bi sedeli bambadava već ko čestiti i pošteni ljudi.

Velja Popić"

Dušan Kovačević "Maratonci trče poslednji krug"
"MIRKO: Zaveži, deda! Mi moramo osvojiti svetsko tržište! Mi moramo imati veći profit od najvećih tvornica automobila! Smrt je jedini siguran i večiti posao! Sve može da izumre i da nestane, jedino će smrt večito biti živa i besmrtna! Iz godine u godinu, budućnost smrti je sve perspektivnija! Drugovi i drugarice...
AKSENTIJE: Bez drugarica. One su pokojne.
MIRKO: Ma nemoj da me prekidaš!
LAKI: Deda!
MILUTIN: Tata, udariću te.
BILI PITON: Dozovlite mu da rekne mudre reči.
AKSENTIJE: Duboko se izvinjavam.
MIRKO: Vi vidite, niste ćoravi, koliko ljudi gine u svetu, po raznim ratištima. Vi vidite koliko ljudi umire od raznih bolesti i od gladi! Mi se moramo probiti i sve te ljude uzeti pod svoje! Dosta je bilo sitnih poslova u Beogradu! Mi smo prevazišli ovaj grad i ovu zemlju! Mi smo sposobni da sahranimo ceo svet! Došao je pravi trenutak za veliki svetski posao!
PRISUTNI: Živeo!!!"

- Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tu?, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi-vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće.

- Ne mogu da živim bez svoje duše!

- Celi svet je stravičan zbir podsećanja da je postojala i da sam je izgubio!

- ...htela sam samo da kažem kako mi se nije činilo da je raj za mene, i kako mi se srce cepalo od plača u želji da se vratim na zemlju, a an?eli su se toliko ljutili pa su me bacili nasred pustare, na vrh Orkanskih visova, gde sam se probudila jecajući od radosti. To je dovoljno da objasni moju tajnu. Kao što raj nije za mene, tako isto nije za mene udaja za Edgara Lintona, i da onaj nevaljalac tamo nije tako srozao Hitklifa, ne bi mi ni na pamet palo da se udajem za Lintona. Sad bi za mene bilo poniženje da se udam za Hitklifa, te on neće nikada saznati koliko ga volim, i to ne zato što je lep, Neli, već zato što je više JA nego što sam i sama. Bilo od čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova se razlikuje od moje kao mesečev zrak od munje, i mraz od vatre.

Emili Bronte - Orkanski visovi

Postoje ljudi koji su kao od kamena. To su samo oni koji imaju čvrsto mišljenje o životu i radu i koji žele da stvaraju i rade, čak i nevažne stvari. Uspeva im da očvrsnu nevidljive mišiće srca, baš kao što im uspeva i da očvrsnu mišiće svojih ruku. A kada im se nešto desi, to nekako prežive, bog zna kako, i žive dalje, bez ikakvih posledica.
Kada je čovek dobre volje duševno povredjen, pretrpi svoje bolove i otera ih.
Ali mislim, da to ne može da uspe nekome ko je rastao u ubedjenju da je najvažniji na svetu!
Čim se takvom čoveku nešto desi, on ne može ništa drugo nego da se zatvori sa svojim bolom i da ga neguje...on nema zašto da se brani od njega. Kada vam uspe da poverujete da je svejedno da li ste srećni ili ne, a to vam verovatno uspeva, kada shvatite koliko je mnogo ljudi kojima je gore nego vama i koliko ljudi ne bi imalo vremena ni para da neguje samožaljenje i da se odaje svojim razmaženostima, naći ćete u sebi volju za životom i volju za zdravljem.
Čim ta volja postoji, pojaviće se i ostale, instinktivno kao kod životinje koja se, kada je ranjena, leči sama - tajnom zemaljskom mudrošću. Nekada nešto uhvatite i to sredite, i prodje neko vreme i još nekoliko uspelih pobeda nad sobom da čak i ne znate kako, ali od vas je postao čvrst čovek koji voli život i ne beži od njega u magareću klupu!

Milena Jesenska - Put do jednostavnosti

Ja iščezoh, odoh da se kreveljim pred ogledalom. Kada se danas sećam toga, tih kreveljenja, shvatam da su mi ona obezbedjivala začtitu: protiv munjevite provale stida branio sam se mišićnom blokadom. A onda, terajući u svojoj nesreći do krajnjih granica, kreveljenjem sam se spasavao nje: strmoglavce sam se bacao u poniznost kako bih izbegao ponizavanje. Lisavao sam se sredstava pomoću kojih sam se dopadao kako bih zaboravio da sam ih imao i da sam ih zloupotrebio; ogledalo mi je bilo od velike pomoći: stavio sam mu u dužnost da mi pokaže da sam čudovište: a kada bi ono uspelo u tome, moje ljuto kajanje se pretvaralo u samilost. Ali, naročito, kako mi je neuspeh otkrio moju ropsku poniznost, načinio sam se gnusan kako bih je onemogučio, kako bih se odrekao ljudi i kako bi se oni odrekli mene. Komedija Zla izvodila se protiv Komedije Dobra; Elijasen je uzimao ulogu Kvazimoda. Uvijaću se i mršteći se, izobličavao sam svoje lice, unakažavao sam sebe kako bih izbrisao svoje nekadašnje osmehe. Lek je bio gori od zla: protivu slave i bešćašća pokušao sam da nadjem utočište u svojoj usamljeničkoj istini; ali ja nisam ni imao svoju istinu: u sebi sam nalazio samo zapanjenu bljutavost. Ogledalo me je naučilo onome što sam uostalom odvajkada i znao: bio sam strašno prirodan. Od toga se nikad nisam izlečio.

Žan Pol Sartr - Reči

Ljudske strasti su zagonetne, a deci je isto kao i odraslima. Oni koji su tim strastima obuzeti ne mogu da ih objasne, a oni koji nešto slično nisu nikada doživeli, ne mogu da ih shvate. Postoje ljudi koji stavljaju život na kocku da bi osvojili planinski vrh. Niko, pa čak ni oni sami, ne mogu sebi da objasne zašto. Jedni sami sebe uništavaju da bi osvojili srce neke osobe koja ne želi ni da zna za njih. Drugi se opet uništavaju zato što ne mogu da odole uživanju u jelu ili piću. Neki veruju da bi mogli biti srećni samo ako bi bili na nekom drugom mestu, a ne tu gde jesu, pa ceo svoj život provedu putujući svetom. A neki nemaju mira sve dok ne postanu moćni. Jednom rečju, ima onoliko različitih strasti, koliko i različitih ljudi.

Strast Bastijana Baltazara Buksa bile su knjige.
Onaj ko nikada nije presedeo celo popodne sa knjigom, užagrenih očiju i razbarušene kose, i čitao, čitao zaboravljajući svet oko sebe, ne primećujući glad ili hladnoću, ko nikada nije čitao potajno, uz svetlo baterijske lampe ispod pokrivača, zato što su otac, ili majka ili neka brižna osoba ugasili svetlo uz dobronamerno obrazloženje da sada mora da se spava, jer ujutru treba rano ustati, ko nikada nije, otvoreno ili krišom, prolio gorke suze zato što se završila neka divna priča ili zato što se treba rastati sa likovima koje voli i divi im se, za koje strepi i nada se, sa kojima je zajednički preživeo toliko mnogo pustolovina i bez čijeg bi društva, kako se činilo, život bio prazan i besmislen, ko sve to ne poznaje iz vlastitog iskustva taj verovatno nikada neće moći da shvati ono što je Bastijan tada učinio.
Dok je buljio u naslov knjige, njemu je neizmenično bivalo hladno i vruće. Upravo to je bilo ono o čemu je često sanjao i što je, opsednut strašću, priželjkivao: priča, koja se nikada ne završava...

Mihael Ende - Beskrajna priča

Kad god sam popio gorku čašu, imala je talog meda.
Kad god sam savladao neku šumovitu prepreku, dospio sam
u zelenu ravnicu.
Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici,
našao sam ga u osvitu jutra.
Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivošću nadajući se da za to slijedi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, vidio bih da se bol u radost preobrazio i da je jad bodrost postao.
Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svijetom misleći da je glup i nerazuman, ali sam uvijek u tajnome svijetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim.
Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duše, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih došao k sebi vidio bih da smo obojica ljudi.
I ja i vi, ljudi, očarani smo onim što se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo suštinu u nama skrivenu. Ako neko od nas posrne, kažemo da pada; ako polako ide, kažemo da je slabić koji propada; ako zamuca, kažemo da je nijem; ako uzdahne, kažemo da je u samrtnom ropcu i da umire.
I ja i vi strasni smo poklonici ljuštura koje zovemo '' ja '' i površnosti zvanih '' vi '' – zato ne vidimo tajne duha u svome '' ja '', niti tajne duha u '' vi ''.
Šta možemo učiniti kada smo, zbog vlastite uobraženosti, nemarni prema istini u nama?
Kažem vam, a možda su moje riječi veo koji prekriva lice istine u meni, kažem i vama i sebi: Ono što vidimo očima samo je oblak koji nam zaklanja ono što treba da vidimo dušama; ono što čujemo ušima samo je buka koja zaglušuje ono što treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi čovjeka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prijestupnik. Ako vidimo čovjeka oblivena krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne prešućujemo ko je ubica, a ko žrtva. Ako čujemo čovjeka kako pjeva, a drugoga kako plače, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.
Ne, brate, ne sudi o istini u čovjeku prema onome što on ispoljava, niti uzimaj njegove riječi ili neko djelo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima mnogo onih koje omalovažavaš zbog njihovog teškog jezika i oskudna govora, iako su prepuni umnosti i osjećanja. Takođe je mnogo onih koje nipodaštavaš zbog ružna izgleda i nedolična zivota, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u ljudima ima božanskog daha.
Katkada u jednome danu posjetiš i dvorac i straćaru. Iz prvoga izlaziš zadivljen, iz drugoga tužan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti koje čulima opažaš, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, već bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula.
U toku dana možeš sresti dva čovjeka.Jedan ti se obraća glasom što liči na bijes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopoštovanja, a drugi ti govori bojažljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim rečenicama. Ali, kada bi ih mogao vidjeti na iskušenjima, ili u činu žrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušta stidljivost nije isto što i bojažljivost.
Katkada pogledaš kroz prozor i među prolaznicima ugledaš monahinju kako ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah pomisliš: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ružna druga. Ali, kada bi zatvorio oči i za trenutak oslušnuo, čuo bi šaputanje u vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol želi; u duši svake od njih je sjenka Duha.
Katkada ideš svijetom tragajući za onim što se zove civilizacija i razvijenost te uđeš u grad sa velelijepnim palatama, divnim hramovima i širokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodrijeli, neki kao da bi poletjeli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vjetar dohvatili, a svi su u prelijepoj odjeći, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.
Poslije izvjesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bijednim kućama i tijesnim sokacima koji, kada kiša padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogrije, pretvore se u oblake prašine. Mještani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negdje daleko te napuštaš njihovu zemlju osjećajući odvratnost i ogavnost, govoreći: Razlika između onog što vidjeh u jednom i u drugom gradu je kao razlika između života i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom krajnja nemoć; u prvom je proljećna i ljetnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staračka nemoć što iščezava u pepelu.
Ali, kada bi oba grada mogao pogledati božjim očima, vidio bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj bašti.Kada bi tako mogao duže pronicati u njihovu suštinu, vidio bi da ono što ti se činilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mjehurići, a da ono što si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrijednost.
Ne, život se ne sastoji od svojih pojavnosti, već od onoga što se ne vidi; sav vidljivi svijet nije sadržan u svojim ljušturama, već u suštinama; o ljudima ne treba suditi po licima, već po srcima.
Ni vjera nije sadržana u izgledu bogomolja, u onome što grade sveštenici i tradicija, već u onome što se krije u dušama i što postoji u namjerama.
Ni umjetnost nije u onome što čuješ ušima, bilo da je to tiho zvučanje pjesama, zvonjava riječi u kasidama, ili linije i boje koje na slici opažaš očima. Umjetnost je u onim nemuštim, treperavim distancama između tonova u pjesmama; u onome što do tebe dospijeva posredstvom kaside, a što je u duši pjesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome čime te slika nadahnjuje te, gledajući je, vidiš nešto dalje i ljepše od nje.
Ne, brate, ni dani ni noći nisu sadržani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadržan u ovim riječima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su riječi u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu. Zato me ne smatraj neznalicom prije nego što dokučiš moje tajno biće, a ne smatraj me ni genijem prije nego što oslobodiš moje biće onoga što sam od drugih preuzeo. Ne reci: On je škrtica tijesne ruke, prije nego što moje srce sagledaš, ili da sam plemenit i blagodaran prije nego što saznaš šta me podstiče na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svjetlosti i žaru, niti me smatraj praznim dok ne dotakneš moje krvave rane.

Gibran - "Mirisni plodovi duše''

Gledao sam kroz prozor dok je voz jurio prema Buenos Airesu.
Prošli smo pored jednog ranča; neka žena je ispod nastrešnice gledala voz.
Pala mi je na pamet glupa pomisao: "Ovu ženu vidim prvi i poslednji put.
Nikada je više u svom životu neću videti." Misli su mi plovile kao pluta u nekoj
nepoznatoj reci. Šta me se ticala ta žena?Ali nisam mogao da se otrgnem od
misli da je u jednom trenutku ona postojala za mene i da nikada više neće postojati.
To je sa moga gledišta bilo kao da je već umrla: malo zakašnjenje voza, jedan telefonski
poziv iz ranča, i ta žena nikada ne bi ni postojala u mom životu.

Ernesto Sabato - Tunel

Oduvek sam pisala samo zato što nisam mogla da ne pišem.
A zašto ne mogu bez pisanja?To je jasno.Da bih razmislila o nečemu, meni je potrebno da to nešto stavim na papir.
Takva sam bila oduvek, još odmalena.Kada nešto ne bih razumela, sakupila bih reči koje su mi bile razbacane ispod nogu i nanizala ih, jednu po jednu, u rečenicu.Ako mi ta rečenica ne bi bila od pomoći ponovo bih je rastavila i nanizala nov red reči.Ponovivši to mnogo puta, konačno sam bila u stanju da razmišljam o stvarima onako kako to drugi čine.Za mene pisanje nikada nije bilo naporno ili dosadno.Kao što su druga deca sakupljali kamenčiće ili žireve,ja sam zaneseno pisala.Prirodno kao što dišem, uzimala bih papir i olovku i ređala rečenicu za rečenicom.I tako razmišljala.
Možda čete reći da mi treba mnogo vremena da dođem do zaključka , ali tako radim svaki put kada treba da razmislim.A možda i nećete.Ali stvarno mi je trebalo puno vremena.
Kad malo razmislim, i prema onome što sama (mislim da) znam, odnosim se kao da „ne znam“ i onda ga oblikujem u rečenicu-to je za mene koja pišem bilo osnovno pravilo. Kada bih počela da mislim „A ovo znam.nema potrebe da trošim vreme da bih o tome pisala“,i tu bi mom pisanju bio kraj.Verovatno nikuda ne bih stigla.Možda bi se desilo da se ja (ili vi) strašno razočaramo.Iza stvari koje mislimo da znamo mnogo, krije se isto toliko onoga što ne znamo.
Znanje nije ništa drugo nego zbir naših neznanja.
To je među nama rečeno moj skroman način da spoznam svet.
U našem svetu „ono što znamo“ i „ono što ne znamo“ u stvari postoje zajedno , fatalno nerazdvojivi kao sijamski blizanci, u stanju haosa.Haos,haos.
Ko zaista može da razluči šta je more, a šta je ono što je samo odraz u njemu? Ili da povuče liniju između kišovitog vremena i usamljenosti?
Tako sam ja najiskrenije digla ruke od podele na znanje i ne-znanje. To je moje polazište.Neko će možda misliti, užasno polazište.Ali čovek mora od nečega poći za sada.Zar nije tako?Prema tome ja sve počinjem da spoznajem kao nešto u suštini nerazdvojivo – tema i stil, subjekat i objekat, uzrok i posledica, ja i moj ručni zglob- sve.Sav prah se rasuo po kuhinjskom podu- so i biber ,i brašno i skrob,izmešali su se u jedno- recimo.Nemam mnogo vremena.Nemam vremena da skrećem sa puta. Nemam vremena ni za metafore.Kao što sam već rekla, u nama neizbežno koegzistiraju „ono što (mislimo da) znamo „i „ono što ne znamo“.A mnogi ljudi , nemajući boljeg rešenja, žive tako što između to dvoje postavljaju paravan. Jer im je tako lakše i pogodnije.Ali ja taj paravan jednostavno uklanjam.Jer ja ne umem drugačije. Jer ja mrzim taj paravan.Jer sam takva.
Međutim da se poslužim još jednom primerom sijamskih blizanaca , ne slažu se oni uvek.Niti se trude da razumeju jedno drugo. Čak se češće dešava suprono“, .Desna ruka ne zna šta hoće i obrnuto.Tako smo mi zbunjeni, izgubljeni....Sudaramo se s nečim.Tras!
U stvari htela sam da kažem ovo: kada čovek hoće da izmiri „ono što (misli da) zna“i „ ono što ne zna“ potrebna je mudra taktika.A ta taktika je-da,baš to-razmišljanje.Drugim rečima,treba sebe dovoljno da priveže negde. U suprotnom, bez svake sumnje, krenućemo neumitno odvratnom linijom sudara.
Pitanje.
Pa kako, onda,čovek da ne razmišlja ozbiljno (već ispružen u polju, bezbrižno posmatara kako nebom plove beli oblaci, i osluškuje kako trava raste) i još da izbegne sudar (tras!)? Teško? Ne , nije! Makar sa aspekta čiste logike, to je jednostavno.Sanjati! Neprestano sanjati. Ući u svet snova , i tamo ostati. I tamo živeti doveka.U snovima nema potrebe praviti distinkciju među stvarima.Apsolutno nema. Zato što kao prvo, tamo ne postoje granice.Zato u snovima gotovo da i nema sudara, pa čak i da se desi,nema bola.Ali stvarnost je drugačija.Stvarnost ujeda.Stvarnost,stvarnost........................ .....


H. Murakami "Saputnik ljubav"