CITATI -odlomci iz knjiga,naši omiljeni...

First topic message reminder :

Bila je mjesečina, krhka i svilena, nišani na mezarlucima bjelasali su se toplo, između kuća ćućorila je razbijena moć, po sokacima i avlijama uznemireno se kretao mladi svijet, čuo se kikot, i daleka pjesma, i šapat, izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici. I odjednom, bez ikakva razloga, osjetih da sam izdvojen iz svega ovoga. Neprimjetno se uvukao u mene strah, sve je počelo dobijati čudne razmjere, nisu to više bila poznata kretanja, ni poznati ljudi, ni poznata kasaba. Nisam ih nikad vidio ovakve, nisam znao da se svijet može toliko izobličiti za dan, za sat, za tren, kao da se uzbunila vilenjačka krv, i niko je utišati ne može. Vidio sam ih po dvoje, čuo po dvoje, bili su iza svih taraba, iza svih kapija, iza svih zidova, nisu se smijali kao drugih dana, ni gledali, ni razgovarali, glasovi su im prigušeni, teški, vrisak se probija kao munja u ovoj oluji što prijeti, vazduh je natopljen grijehom, noć ga je puna, poletjeće noćas vještice s kikotom iznad krovova polivenih mlijekom mjesečine, i niko neće ostati razuman, buknuće ljudi strašću i bijesom, ludošću i željom da se upropaste, odjednom, svi, kuda ću ja? Trebalo bi se moliti, tražiti milost od Boga za sve griješne, ili kaznu, da ih urazumi. Obuzimala me srdžba, kao groznica, kao nastup. Zar ništa ne pomaže sve što činimo? Je li riječ božja koju propovijedamo mutava i glinena, ili je uho njihovo gluho za nju? Je li prava vjera u njima toliko slaba da se ruši kao trula ograda pred krdom divljih strasti?

Derviš i smrt
Meša Selimović

Ne molim Te, Gospode za cuda i vidjenja, nego za snagu u svakodnevnom zivotu.
Nauci me umecu malih koraka.
Ucini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osjetljivošcu da odredim što je veoma važno,a što manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i mjeru,
da kroz život ne klizim, vec da razumno odredujem dnevni raspored,da primetim svjetlost i vrhunce, da s vremenom na vreme nadjem vremena za ljepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i buducnosti ne vode daleko.Pomozi mi da dobro delujem neposredno,da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sacuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteci.Obdari me treznom spoznajom da su teškoce,neuspesi i udarci stalni pratioci života- uz koje rastemo i zrijemo.
Podsjeti me da srce cesto zamucuje razum.
U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reci istinu.
Uvijek cu Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reci sami sebi, ona nam biva kazivana.
Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najljepšem, najzahevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku,na pravu adresu uputim paketic dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene covjeka koji ce brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su "ispod".
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, vec ono što mi treba.
Nauci me umijeu malih koraka.

Antoine de Saint-Exupéry (Umijece malih koraka)

"...Uvek obuzeta nelagodom,uvek neprilagodjena,uvek na rubu katastrofe.U tom trenutku bila je zanosna.A ja sam i dalje bio onaj isti - nesposoban da se raskravim,da se prepustim,da se predam osecanjima i strasti.Ziveo sam u proslosti ili u buducnosti,sbejedno,uvek sam bezao od sadasnjosti."

"U onome sto zovemo ljubav,ili smo saucesnici bez ostatka ili potpuni tudjinci,a sva srednja resenja - koja zanemaruju tu apsolutnu,bezumnu predanost - osudjena su na propast,na krhkost,na rasipanje."

"Medjutim,iskustvo me je naucilo da istina,ako i postoji,moze da iskrsne samo iz zbrke i haosa.Istina je uvek mnogo neverovatnija od izmisljene price,jer izmisljena prica mora da bude verodostojna,dok zivot lako moze bez doslednosti i logike."

"Na tren sam,i sam iznenadjen,pomislio da kod zena postoje neodoljive drazi koje su mnogo privlacnije od savrsene lepote - kao sto je,na primer,izgubljeni pogled one koja nigde ne pripada,koja je ispunjena nelagodom,prepustena sudbini."

"...Medjutim,ovo je bio redak trenutak neocekivanog primirja koji nam,katkada,biva poklonjen u potmuloj bici sa zivotom.Jedan od onih trenutaka kada nam se cini da sreca nije nista nedostizniji ni gresniji cilj od mnogih drugih.I da buducnost nije samo bezoblicna gomila rusevina.Naravno da se bol nije mogao otkloniti tek tako,kao cudom.Nije bio bezopasan,nije bio neskodljiv.Nasi zivoti,moj zivot i njen zivot,bili su kao tren zaustavljen izmedju munje i groma - kada se zna da ili cemo biti zbrisani ili cemo se spasti."

"...Trudimo se da verujemo tom umirujucem osecanju.Svim silama upinjemo se da sebi sagradimo zaklon od rusilackog besa zivota.Ali to je uzaludan pokusaj.Jer su nasi zivoti tako krhki,tako nestalni.Ponekada je dovoljan neki beznacajni dogadjaj,neka sitnica,pa da se razbiju u paramparcad."

"Zbog cega ne mozemo da posedujemo samo svoje reci:reci su jedina nada da cemo biti slobodni,jedini svet u kome mozemo da zivimo.Ali pozuri,jer mrak samo sto se nije srucio na nas.A onda nam uskoro nece preostati nista drugo do da se predamo.Da prihvatimo stvari.Da se pomirimo sa sudbinom.A onda ce uskoro sve biti gotovo."

Jevrejska mlada - Luidji Gvarnijeri

Mozda se nijedan druga vrsta intimnosti ne moze uporediti s dva pogleda koja se susrecu s istom sigurnoscu i odlucnoscu i jednostavno odbijaju da se puste.
Ne mozes da mi kazes da priroda nije cudo! Nemoj mi reci da svet nije bajka. Onaj ko to nije uvideo, mozda nece ni shvatiti pre nego sto bajka vec bude pri kraju. Naime,tada dobijamo jos jednom, priliku da skinemo povez sa ociju, da protrljamo oci od iznenadjenja, priliku da se prepustimo tom cudu s kojim se tada oprastamo i napusatmo ga. Niko se ne oprasta,guseci se u susama, od Euklidove geometrije ili periodicnog sistema elemenata. Oprastamo se od sveta, od zivota, od bajke. A oprastamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.
Svemir je mozda star petnaest milijardi godina. A ipak,niko jos nije uspeo da otkrije kako je stvoren. Zivimo zajedno u jednoj velikoj bajci za koju niko ne zna sta je. Plesemo, igramo se,cavrljamo se i smejemo se u svetu ciji postanak ne mozemo da shvatimo. Taj ples i igra su muzika zivota. Pronacices je svuda gde ima ljudi, bas kao sto postoji sum u svakom telefonu.
Justejn Gorder - Devojka sa pomorandzama

Naša je generacija prepovršna za brak. Ženiš se kao što ideš u Megić. Poslije, zap-zap, mijenjaš kanale. Kako bi vi da čovjek ostane cijeli život s istom osobom u društvu sveopćeg zapping? U doba kad su zvijezde, političari, umjetnost, seks, religije međusobno zamjenjiviji nego ikad? Zašto bi osjećaj ljubavi bio izuzetak od opće shizofrenije?

Muškarac je nezadovoljna životinja koja se koleba između više frustracija. Kad bi žene s muškarcima htjele igrati mudro, ne bi im nikad dale blizu: čitav bi ih život imale za petama.

Najjača je ljubav ona koja nije uzvraćena. Bilo bi mi draže da to nikad nisam doznao, ali to je cijela istina: nema ništa gore nego voljeti nekoga tko vas ne voli- a istovremeno je to najljepša stvar koja mi se ikad dogodila. Voljeti nekoga tko vas voli, to je narcizam. Voljeti nekoga tko vas ne voli, to, to je ljubav.

Čovjek se mora odlučiti: ili će s nekim živjeti ili će za tim žudjeti. Ne možeš žudjeti za onim što imaš, to je protiv prirode.

Ludnica koliko me više uzbuđuje ono što ne poznajem nego ono što već poznajem. No jesam li ja zbilja abnormalan? Ne volite li vi više čitati knjigu koju niste čitali, gledati kazališnu predstavu koju ne znate napamet, birati bilo kojeg predsjednika radije nego onog koji je bio prije?

Cijeli je problem ljubavi, čini se meni, u ovome: da bi čovjek bio sretan, potrebna mu je sigurnost, a da bi bio zaljubljen treba mu nesigurnost. Sreća počiva na povjerenju, dok ljubav zahtjeva sumnju i uznemirenost. Ukratko, i ugrubo, brak je zamišljen da te učini sretnim, a ne da ostaneš zaljubljen. A zaljubiti se nije najbolji način da nađeš sreću; da je tako, to bi se već odavna znalo. Ne znam jesam li bio osobito jasan, ali ja sebe razumijem: ono što hoću reći je to da brak miješa kruške i jabuke.

Jedina dobra vijest: od nesreće se mršavi. Nitko nikad ne spominje tu dijetu, koja je ipak najdjelotvornija od svih. Salotopeća depresija. Imate koju kilu previše? Rastavite se, zaljubite se u nekoga tko vas ne voli, živite sami i prežvakavajte svoju tugu od jutra do mraka. Vaše težinsko preopterećenje ubrzo će se istopiti kao snijeg na suncu. Imat ćete opet vitko tijelo, u kojem ćete moći uživati- ako se izvučete.



Frederic Beigbeder- "Ljubav traje tri godine"

"Sad znam, ja sam samo jedan klovn koji zasmejava decu, a ispod šminke i crvenog okruglog nosa blistaju mu od suze tužne oči. Ja sam bez tebe samo još jedan lovac u žitu, onaj poslednji odsjaj zvezde pre nego što će je sakriti zora, i kad pada kiša ona kap koja ti upadne u oko, pa ti se čini da plačeš!"

Lazar Janić - Kuća obrasla bršljanom, roman

Jedan je čovjek išao spavati kao vjernik, a probudio se kao nevjernik.
Srećom, u sobi tog čovjeka nalazila se medicinska vaga i čovjek je imao običaj svakog jutra i večeri provjeravati svoju težinu. I eto, spremajući se na spavanje, čovjek se izvagao i saznao da je težak 4 puda i 21 funtu. Sljedećeg jutra, kad se ustao kao nevjernik ponovo se vagnuo i saznao da teži samo 4 puda i 13 funti. "Prema tome", zaključio je taj čovjek, "moja je vjera težila otprilike 8 funti."


Daniil Harms

Cнио сам страшан сан. не чудим се самом сну, већ се чудим како сам имао куражи и да сањам страшне ствари, кад сам и ја миран и ваљан грађанин, добро дете ове намучене, миле нам мајке србије, као и сва друга деца њена. 'ајде, да речем, да ја правим изузетак од осталих, али не, брате, већ све на длаку радим што и други, а понашања сам тако пажљива да ми нема равна. једаред сам видео на улици откинуто сјајно дугме од полицијске униформе, загледах се у његов чаробни сјај, и таман хтедох проћи, пун неких слатких мисли, док ми одједном задрхта сама рука, па право капи; глава се сама приклони земљи, а уста ми се развукоше на пријатан осмех којим обично сви ми старијег поздрављамо.

„баш ми крв у жилама племенита, и ништа друго!” — помислих у том тренутку, и с презрењем погледам на једног простака што баш у тај мах прође и у непажњи нагази оно дугме.
„простак!” — изговорим јетко и пљунем, па мирно продужим дале шетати, утешен мишљу да су такви простаци у врло малом броју, а необично ми беше пријатно што је мени бог дао фино срце и племениту, витешку крв наших старих.
ето, сад видите како сам красан човек, који се баш ништа не разликује од осталих ваљаних грађана, па ћете се и сами чудити откуд баш мени у сну да дођу страшне и глупе ствари на ум...

радоје домановић - данга

Katerina Piperopulu : „ U potrazi za Euridikom“



Boja neba i zemlje istovjetna je kako ispred istoka i tako i ispred zapada. U suton i praskozorje. Onda kada vukovi izlaze i onda kad se vraćaju u skrovište. Ima nečeg nepojmljivog u izgledu svjetlosti koja čovjeka obavještava da dan počinje i da se završava. Mnogi ljudi plaču kad se rađa sunce. Bljesak svjetlosti koja se prosipa svud oko njih zasljepljuje ih i zamagljuje im misli oslobađajući vukove u njihovoj duši. To ih plaši. Tad se može dogoditi da mjerač vremena u njihovoj duši zataji , da se redosljed planiranih poteza poremeti, a nit koja povezuje misli prekine.

Na svetu nam treba više istinski zlih ljudi, a manje potpunih budaletina.

„Katkad se lakše poveriti neznancu nego ljudima koje poznaješ. Zašto li je to tako?“ Slegoh ramenima. „Verojatno zato što nas stranac vidi onakvima kakvi jesmo, a ne onakvima kakvima nas želi smatrati.“

„Nije teško zaraditi novac“, žalio se. „Teško ga je zaraditi radeći nešto čemu vredi posvetiti život.“

Kada ja umrem, sve moje postat će tvoje... osim snova.

Zna li luđak da je lud? Ili su ludi drugi, oni koji ga uveravaju da je nerazuman kako bi spasili vlastiti život sazdan od utvara?

Sudbina obično čeka već iza ugla. Kao lopov, kurva ili prodavač srećaka: njezina tri najčešća utjelovljenja. Ali u kućne posete ne ide. Treba učiniti tih nekoliko koraka.

Carlos Ruiz Zafón; Sena vetra

"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poredjenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."

Milan Kundera - "Nepodnošljiva lakoća postojanja"

"Sve ce proci. Ali, kakva je to utjeha? Proci ce i radost, proci ce i ljubav, proci ce i zivot. Zar je nada u tome da sve prodje?"

"Ali ponekad, ne tako cesto, kad mi se zgadi laz, onda govorim istinu. Crno je, u teskom vremenu zivimo, a zivimo jadno i sramotno. Utjeha je samo sto ce oni koji budu poslije nas zivjeli, preturiti preko glave jos teza vremena, i pominjati nase dane kao srecne."

"Cetrdeset mi je godina, ruzno doba: covjek je jos mlad da bi imao zelja a vec star da ih ostvaruje. Steta sto nemam deset godina vise pa bi me starost cuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno."

"Sve cemer, sirotinja, glad, nesrece... A zasto je tako? Ne znam. Mozda zato sto smo po prirodi zli, sto nas je bog obiljezio. Ili sto nas nesrece neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se da cemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda cudo sto se uvijamo, krijemo, lazemo, mislimo samo na danasnji dan i samo na sebe, svoju srecu vidimo u tudjoj nesreci. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni."

Mesa Selimovic

Ne... Nismo mi bili ljubavnici. Nikad... Samo smo se ponekad malo gledali kad nas nisu gledali. I to je sve... Oboje smo nosili na lancicu po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokusavali da je sastavimo, ko zna zasto, i ta tajna lebdela je nad desetogodisnjim okeanom proslog vremena kao ukleta ladja… Negde ovde daleko… Negde tamo blizu… Nikad mi nismo bili ljubavnici…Samo smo se ponekad, u nocima punog meseca, malo trazili po dugim talasnim duzinama Ceznje…I to je sve.

Jedan od onih života, Balašević

- Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko
vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja
lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje
napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svijetu.
Ruže su se osjećale vrlo nelagodno.
- Lijepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovjek ne može da umre za vas.
Naravno, običan prolaznik povjerovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona
sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam je zavolio. Zato što sam
nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što
sam zbog nje poubijao gusjenice (osim one dvije-tri radi leptirova). Zato što
sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja
ruža.

(Mali Princ)

Promatrao sam obalu. Promatranje obale dok klizi kraj broda je poput razmišljanja o nekoj enigmi. Tamo je pred vama - nasmiješena, namrštena, prijazna, veličajna, opaka, dosadna ili divlja, i uvijek nijema s natruhom šaptanja, dođi i saznaj.

Glasanje žala tu i tamo je bilo odista ugodno, kao da to govori brat. Bilo je tu nešto prirodno, što ima svog razuma, što ima svog značenja.

...a kroz mrku vrevu, kroz slabe zvukove tog žalosnog dvorišta, tišina zemlje prodirala je ravno u srž čovjekovog srca - njezina tajna, njezina velebnost, čudesna stvarnost njezina prikrivenog života.

Sve je to bilo veliko, iščekujuće, nijemo... Pitao sam se je li mirnoća neizmjernosti koja gleda na nas dvojicu sročena kao poziv ili kao prijetnja. Što smo bili mi koji smo zabasali amo? Hoćemo li moći izaći na kraj s tim nijemim stvorom, ili će on izaći na kraj s nama? Osjećao sam koliko je velik, koliko je prokleto velik, bio taj stvor koji nije mogao govoriti...

Ostatka svijeta nije bilo nigdje, što se ticalo mojih očiju i ušiju. Baš nigdje. Nestao je, iščezao; pometen je ne ostavivši za sobom ni šapat ni sjenku.

A kako je odjednom utihnula ta čitava pretužna zemlja, ta beskonačna divljina, to divovsko tijelo plodnog i tajanstvenog života, činilo se da gleda u nju, zamišljeno, kao da promatra prizor vlastite sjenovite i strasne duše.

...udarci bubnja, ravnomjerni i prigušeni poput otkucaja srca - srca osvajačke tame.



Joseph Conrad, Srce tame

''Наједаред, трже ме неки шум. Крај обале, мало даље од мене, угледам неког рибара. Чамац му уз обалу, а он крпи мреже. Занет слатким осећањем, нисам га пре приметио. Приђем томе човеку и назовем му бога.
Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао.
— Која је ово земља преко воде тамо што се види? — упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити.
Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроз зубе:
— Јест, то је заиста нека земља.
— Како се зове? — упитам.
— То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал' нисам питао како се зове.
— А одакле си ти? — питам.
— Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.
,,Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“ — помислим, а гласно запитам:
— Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи? Зар ни по чему није чувена?
Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече:
— Кажу да има у Тој земљи доста свиња.
— Зар је само због свиња чувена та земља? — упитам зачуђено.
— Па има и будалаштина много, ал' то мене слабо занима! — рече онај хладнокрвно, и узе опет крпити мреже.
Беше ми нејасан тај одговор, те га наново запитам:
— Какве будалаштине?
— Свакојаке — одговори овај с неком досадом, и зену равнодушно.
— дакле, свиње и будалаштине?! Ни о чему другом ниси више слушао?...
— Сем свиња, веле да имају много министара, које у пензији, које на расположењу, али њих не извозе на страну. Извозе само свиње.''


Радоје Домановић - СТРАДИЈА

.....Večernji sutoni govoriće ti o
smrti, a tišine o zaboravu,
a ti ćeš
odgovoriti i sutonima i
tišinama : ,,Ima nešto što ne
umire za ljudsko srce, a to je
nerasudna ali nenadmašna vera
u nerealno i nemogućno. I ima nešto što stoji iznad sudbine
čoveka, a to je ljubav koja je, kao
i smrt, uvek slepa moć prirode, a
ne cilj čovekove sreće ili
nesreće''.
J. Dučić

Ne postoji ništa lepše od činjenice da smo svesni.
Vi biste možda više voleli da živite u mraku? Možda više
volite da radite, a da niste svesni svojih radnji; da govorite,
a da niste svesni svojih reci? Zar više volite da slušate
druge ljude, a da niste svesni onoga što čujete; ili da
gledate oko sebe, bez svesti o onome što vidite? Veliki
Sokrat je rekao: "Nesvestan život nije vredan da bude
proživljen." To je istina kojoj nisu potrebna dalja objašnjenja.

Antoni De Melo

Mislio je da misli isto što i ona kad se gleda u ogledalu, kad se ljubavnici izvlače iz nježnog noćnog zagrljaja: jedno je biti tijelo, a drugo je biti lijepa... Kako je toplo i ugodno grliti se i voljeti se, i tako blagotovorno... U ljubavi je dobro to što zaboraviš na svoje tijelo da bi se utopio u tijelu drugoga, a drugi upije moje tijelo da ne misli na ljepotu, prestajemo promatrati sebe bez drugoga, oboje slijepi i spojeni, samo dodir, samo užitak, prestajemo suditi o ružnoći ili ljepoti jer to u mraku više uopće nije važno, dva se tijela stope i prestanu se promatrati izvan sebe, prestanu suditi jedno o drugom izvan sebe spojenih ljubavnim činom i izgube svaki pojam o ružnoći ili o ljepoti, o mladosti ili starosti...


Karlos Fuentes : Godine s Laurom Dijaz

Premda je po uvjerenju možda ateist, iznenada ga
obuzimaju trenuci izvanrednog zanosa: ništa ne postoji
izvan nas samih osim nekog stanja duha, misli on; osim želje
za utjehom, za oslobođenjem...
Ali ako on može pojmiti tu utvaru, onda
ona na neki način i postoji, razmišlja, i napredujući
stazom očiju uprtih u nebo i granje on ih brzo zaodijeva u
ženstvenost; uz zaprepaštenje vidi kako postaju ozbiljne
te grane; kako veličanstveno, dok ih povjetarac njiše,
udjeljuju milosrđe, razumijevanje, odrješenje uz
mračno lepršanje lišća, a zatim, sunuvši naglo uvis,
pomućuju pobožnost svog izgleda divljim pijanstvom.


V. Woolf, Mrs Dalloway

Samo oni koji se plaše da zauzmu neki stav u životu
prihvataju na sebe ulogu dobre duše.
Uvek je neuporedivo lakse verovati u sopstvenu dobrotu,
nego se sukobiti sa drugima
I boriti se za svoja prava.
Sigurno je lakse otrpeti uvredu ne uzvrativši je,
nego smognuti hrabrost
I upustiti se u borbu sa jačim od sebe;
uvek možemo reći da nas bačeni kamen nije pogodio,
a onda tek noću ,
u samoći,
dok nas sustanar ili supruznik spava,
oplakivati,
u potaji ,
svoj kukavičluk!

Djavo i gospodjica Prim - Paulo Koeljo

.Sta je ljubav?Povetarac koji lebdi nad ruzama,ne, iskra elektriciteta u krvi.
Ljubav - to je plamena paklena muzika koja razigrava cak i staracka srca.To je margareta koja je siroko
razvila svoje latice kad se spustio mrak.To je maslacak koji se krije od vetra,a umire od dodira.
Takva je ljubav!

Knut Hamsun
- VIKTORIA -

F. M. Dostojevski "Zločin i kazna"

"A osim toga, da bi neko upoznao bilo kog čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u predubedjenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti. Zapravo, da bi čovek nespristrasno sudio o nekim ljudima, on unapred treba da se odrekne izvesnih, već usvojenih pogleda i svakidašnje navike prema ljudima što nas obično okružuju."

Charles Bukowski "Factotum"

"Ako hoćete nešto da uradite - idite do kraja. U suprotnom, ni ne počinjite. To bi moglo da znači da ćete izgubiti devojku, ženu, rodjake, poslove, i moguće je - glavu! Moglo bi da znači da nećete jesti dva ili tri, četiri dana... Moglo bi da znači da ćete se smrzavati na klupi u parku. Možda vam donese i zatvor, porugu i ismejavanje, ili izolaciju... Izolacija je dar, sve ostalo je proba vaše izdržljivosti... vaše želje da to - stvarno radite! A vi ćete uspeti. Uprkos odbijanju i slabim šansama, i biće bolje od bilo čega što možete da zamislite. Ako ćete da pokušavate - zato idite do kraja! Nema sličnog osećanja, bićete sami sa bogovima, a noći će bukteti u plamenu. Jahaćete život sve do savršenog smeha. I to je jedina borba vredna truda!"

Mislim da imaš talenta i volje. Više nego što misliš i manje nego što se nadas. Ali, ima mnogo ljudi koji imaju talenta i volje, i mnogi od njih nikad ništa ne naprave. To je samo osnova da bi se išta postiglo u životu. Prirodni talenat je kao snaga nekog sportiste. Čovek može da se rodi manje ili više nadaren, ali niko ne postaje sportista prosto zato što se rodio visok, snažan ili brz. Ono što čini sportistu ili umjetnika jesu rad, zanat i tehnika. Inteligencija sa kojom se rađamo, samo je municija. Da bi se nešto njome postiglo, moraš od svog uma napraviti precizno oružje... Da bi ostvarila bilo što od onoga što sebi postavljaš kao cilj, treba ti prvo ambicija, a onda talenat, znanje i, na kraju, prilika.
Lepe reči su isprazni gestovi dobrote koji ne zahtevaju ama baš nikakav napor, a izazivaju veću zahvalnost nego stvarni gestovi dobrote.


Karlos Ruiz Safon

"Igra andjela"

... ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možes obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna riječ, zato je i tražiš, osjećaš da je negde u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tudjem licu, u tudjem pogledu, kad počne da shvata...

M.Selimovic - Tvrdjava

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvijek sve odgađamo, kao u strahu od rješenja. Ovako je mogućnost, cvjetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.
A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osjećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svjetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost…
I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osjećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo vjerovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: čuvam se i jednog i drugog…
Meša Selimović – Tišine