CITATI -odlomci iz knjiga,naši omiljeni...

First topic message reminder :

Bila je mjesečina, krhka i svilena, nišani na mezarlucima bjelasali su se toplo, između kuća ćućorila je razbijena moć, po sokacima i avlijama uznemireno se kretao mladi svijet, čuo se kikot, i daleka pjesma, i šapat, izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici. I odjednom, bez ikakva razloga, osjetih da sam izdvojen iz svega ovoga. Neprimjetno se uvukao u mene strah, sve je počelo dobijati čudne razmjere, nisu to više bila poznata kretanja, ni poznati ljudi, ni poznata kasaba. Nisam ih nikad vidio ovakve, nisam znao da se svijet može toliko izobličiti za dan, za sat, za tren, kao da se uzbunila vilenjačka krv, i niko je utišati ne može. Vidio sam ih po dvoje, čuo po dvoje, bili su iza svih taraba, iza svih kapija, iza svih zidova, nisu se smijali kao drugih dana, ni gledali, ni razgovarali, glasovi su im prigušeni, teški, vrisak se probija kao munja u ovoj oluji što prijeti, vazduh je natopljen grijehom, noć ga je puna, poletjeće noćas vještice s kikotom iznad krovova polivenih mlijekom mjesečine, i niko neće ostati razuman, buknuće ljudi strašću i bijesom, ludošću i željom da se upropaste, odjednom, svi, kuda ću ja? Trebalo bi se moliti, tražiti milost od Boga za sve griješne, ili kaznu, da ih urazumi. Obuzimala me srdžba, kao groznica, kao nastup. Zar ništa ne pomaže sve što činimo? Je li riječ božja koju propovijedamo mutava i glinena, ili je uho njihovo gluho za nju? Je li prava vjera u njima toliko slaba da se ruši kao trula ograda pred krdom divljih strasti?

Derviš i smrt
Meša Selimović

"Postoje tri velike strasti. Alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije ljudi se mogu izlečiti, od treće nikako. Vlast je najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je. Kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali, koja ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa, zajedno kao kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je lepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna. I ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni brzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo i vežući vlast uz Boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio ako ne postanu smetnja i pretnja drugim moćnicima. Ruše ih uvjek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, izdajom prema vladaru, a nikom to ni na um nepada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast kao noćni leptir na plamen svijeće.
Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće."
Meša Selimović "Tvrdjava"

"Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš."
Meša Selimović "Tvrdjava"

"Zajedničko življenje - to je lepa stvar. Ali to što vidimo da svuda cveta, to nije zajedničko življenje. Ono će se iznova roditi iz medjusobnog upoznavanja pojedinaca i ono će za čas dati svetu drugi oblik. Ono što sad postoji kao zajedničko življenje jeste samo stvaranje stada. Ljudi pribegavaju jedni-drugima zato što se plaše jedni-drugih. A zašto se plaše? Čovek se samo onda plaši kada nije sam sa sobom u dosluhu. Ti ljudi koji se tako strahovito sabijaju, puni su straha i puni su zlobe, jer niko nema poverenja ni u koga."
Herman Hese "Demijan"

"Šta je u stvari istinski živ čovek, to se danas svakako zna manje no ikada, te se zato ubijaju u gomilama ljudi od kojih je svaki dragoceni ogled prirode - koji postoji samo jedanput. Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim posebna, važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način i nikada više. Zato je povest svakog čoveka važna, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome je otelotvoren duh, u svakom pati stvorenje, u svakom se izbavitelj raspinje na krst..."
Herman Hese "Demijan"

"Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače. A ono što se u meni dogadja, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću!"
Herman Hese "Stepski vuk"

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih mogućnosti.
Jovan Dučić "Jutra sa Leutara"

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice bledo, duboko spuštene veđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u letnji dan, sine moj!
- Šta si video u letnji dan, sine moj?
Video sam da je zemlja jaka i nebo večno, a čovek slab i kratkovek.
- Šta si video, sine moj, u letnji dan?
Video sam da je ljubav kratka, a glad večna.
- Šta si video, sine moj, u letnji dan?
Video sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmene greha i nesreće, da živeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usniš, sine moj?
Ne, oče, idem, idem da živim."
Ivo Andrić "Ex Ponto"

Zar nije naivno misljenje da je covek ugodno smesten na zemlji i da je
tu njegov pravi dom? Prostranstvo je nasa tamnica. Prostranstvo pojede
nas. Mi ga posedujemo samo koliko moze oko da predje preko njega. A ono
nas umara, plasi, goni. Ne osvajamo zemlju, vec grumen za svoju stopu,
ni planinu vec sliku u svome oku. Ni more vec njegovu gibljivu cvrstinu i
odsjaj njegove povrsine. Nista nije nase osim varke, zato se cvrsto
drzimo za nju.

Mesa Selimovic – “Dervis i smrt”

"Glavno je, ne lažite sebe samog. Onaj ko laže samog sebe i svoju laž
sluša,dolazi dotle da više nikakvu istinu ni u sebi, ni oko sebe ne
primjećuje, i prema tome, ne poštuje ni sebe ni druge.

A, ne poštujući nikoga, prestaje da voli, i nemajući ljubavi da bi sebe
zaposlio i zabavio, odaje se strastima i grubim nasladama, i u svojim
porocima dolazi sasvim do životinjizma, a sve je to zbog neprekidne
laži, ljudima i sebi!"

F.M.Dostojevski - "Braća Karamazovi"

Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji.
Ovako se mijesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja ni cistog zivota.
Mesa Selimovic

... ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možes obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjeæanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna taèna rijeè, zato je i tražiš, osjeæaš da je negde u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuðem licu, u tuðem pogledu, kad poène da shvata.

M.Selimovic-Tvrdjava

..Zivim sa prašinom na srcu.Drugačije bih to teško opisao.Bilo je zena prije tebe,nekoliko njih,a ni jedna poslije.Nisam se svijesno obavezao na celibat,jednostavno nisam zainteresiran.
Za maglovitih jutra ili poslijepodneva,kad se sunce na sjeverozapadu odbija od mora,pokushavam sebi predočiti,gdje si ti upravo u svom zivotu i šta radiš dok mislim na tebe.Ništa zamršeno - odlaziš u svoj vrt,sjediš na njihaljci, na prednjoj verandi,stojiš kod sudopera i tome slično.
Sjećam se svega.Tvog mirisa sa okusom ljeta.Dodira tvog tijela o moje,tvog šaptanja dok sam te ljubio.
Robert Penn Warren jedanput je upotrijebio frazu:'Svijet koji se doimlje kao da ga je sam Bog napustio!'
Nije loše,prilichno blisko onome kako ja ponekad osjećam,ali ne mogu uvijek podnijeti takav zivot.Kad takvi osjećaji postanu prejaki natovarim Harrya i odem na nekoliko dana na put auto-cestom.
Ne volim zaliti sam sebe.Strano mi je to.Uglavnom se tako i ne osjećam.Zahvalan sam što sam te uopće i našao.Mogli smo projuriti jedno pokraj drugog kao dva zrnca svemirske prašine...
Bog,svemir ili kako odlučili nazvati te velike sustave harmonije i reda ne priznaju zemaljsko vrijeme.Za svemir se 4 dana ne razlikuju nimalo od 4 milijarde svijetlosnih godina.Nastojim to uvijek imati na umu!!!!
Ipak samo sam čovjek, a sva ta filozofska racionaliziranja koja se mogu smisliti ,ne sprečavaju me da te zelim svakog dana,svakog trenutka,kao što ne mogu spriječiti ni nemilosrdni vapaj vremena,vremena koje ne mogu provesti s tobom. U svojoj glavi,volim te duboko i beskrajno.
I uvijek ću te voljeti...

Robert Jams Waller 'Mostovi okruga Madison'

“... Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava sećanja, koja više ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili....”

Jens Kristian Grendal “Tišina u oktobru”

-- Te noći sam joj oćutao najlepše reći koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje
raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari Žita priviđa samo
onda kad se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je
osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice
misli, i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna
se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne
pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno provuče finu četku te velike krošnje kroz svoje
kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje
kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad
ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i
neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naićiće čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli
Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši
se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla
izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš
ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i
prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu
kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a
godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...
*****
Dordje Balasevic- Jedan od onih zivota

Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju?
Čaše sa ugraviranim monogramima, ukradene u "Esplanadi".
Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka "?" i začudjen pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." I: - "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona".
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali, ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode.
Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..." Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići.
Klak - spuštena slušalica kada se javi tudji gals.
Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?".
Ovaj put, ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.
Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost,kada u prolazu udahnem "Cabochard" na nekoj nepoznatoj crnomanjastoj devojci.
Prepune pepeljare i prazno srce.
Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini.
Fotografije snimljene u automatu; taksisti koji nas nikada nisu voleli ("Hvala što ne pušite!" - a pušili smo), i cvećarke koje jesu.
Posle ljubavi ostaje povredjena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.
M Kapor

"... Kada covek dublje zagleda u dusu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja ceka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva proslost i sva buducnost
gube svaki znacaj...
i samo postoji taj trenutak..."

(Paulo Koeljo - Alhemicar)

„Licio je na barski cvijet prenesen u brda,licio je na skakavca kome su djecaci otkinuli krila,
licio je na djecaka sa ravnice kome su ljudi oteli bezbriznost.Sve je bilo njegovo,i lice,i tijelo,
i glas,a to nije bio on.
Nikad necu zaboraviti kako je sjedio prema meni,na kamenu,ugasen,nijem,dalek,bez traga
one pticje radosti sto je ranije zracila iz njega,cak i bez tuge,bez icega,razbijen.
Bices sa mnom,brinucu se otebi,ucices skolu,govorio sam,a htio sam da zavapim:nasmij se,
potrci za leptirom,govori o golubu sto leprsa nad tvojim snom.Ali on vise ni o cemu nije govorio.“




"Dervis i smrt"

"Kasno je sjecanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne utjehe i podsjecanja na ono sto je moglo da bude, jer sto nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono sto se nije ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne zelim da otjeram, jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje."

Dervis i smrt

Jahačica mjesečeva sjaja

Poklonili su mi ime i boginju, ne ti nisi bio kriv što nisi osjetio da trebam slobodu i da sam ponosna na postojanje boginje u meni. Boginja lova i Mjeseca, je u tabi pronašla zaštitnika svojih lovišta. Nepogrešiva u izboru postala je ljubavnicom mjeseca, a njena ljubav iz noći u noć ljepša, postojanija, nježnija. Ne, ti nisi kriv što nisi osjetio da sam dovoljno jaka da budem slaba i izgubljena u tvojoj ljubavi. Pričali su mi o sunčanom podnevu, o košmaru od straha i želja, o trenutku kada sam poželjela ugledati svijet. Željeli su boginju ljepote i ženstvenosti, željeli su mi darivati ljubav i budućnost, a ja sam već onda sanjala plave daljine i ljubav tražila među zvijezdama. Pričali su mi o prozi moga rođendanai voljeli me nekom čudnom ljubavi koja je u meni gušila iskonske poticaje i ružno pače je zaplivalo uz rijeku nespremno za život.....Ne, ti nisi bio kriv što nisi osjetio da u meni živi boginja lova i mjeseca.

Dijana Starčević

"..Kad jednom na Zemlji ne bude nas - svijet će biti svijet,
kad nam se izgubi trag i glas - svijet će biti svijet;
i prije nego smo bili mi - svijet je bio svijet,
i nama kad kucne zadnji čas - svijet će biti svijet..."

Omar Hajjam-Rubaije

Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” ... san mladosti i sreće!

Hajdemo da snevamo:



Bora Stankovic - "Uvela ruža"

Iskustvo me naučilo

"..Iskustvo me naučilo da ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome.
Sebe možeš obmanuti nekim djelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna točna riječ, zato je i tražiš, osjećaš da je negdje u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvata.
Slušalac je babica u teškom porođaju riječi. Ili nesto još važnije. Ako taj drugi želi da razumije..."


Meša Selimović, Tvrđava

Kanal je savest grada. U njemu se sve stiče i suočava. U tom modrom mestu ima mraka, ali nema više tajni. Svaka stvar ima svoj pravi oblik, ili bar svoj konačni oblik. Gomila đubreta ima tu dobru stranu što ne laže. Tu je našla mesto prirodnost. Bazilova maska se tu nalazi, ali joj se vide i karton, i konci, i unutrašnjost kao i spoljašnost, i pojačan je dobrim kalom. Lažni nos Skapenov je pored nje. Sve gadosti civilizacije, kad svrše svoju službu, padaju u tu jamu istine do koje dopire društveno kliženje. One tu potonu, ali se i šire. Ta mešavina je ispovest.Tu spoljašnost ne vara, tu nema šminkanja, gadost tu svlači svoju košulju, potpuna golotinja, slom, varka i opsena, nema tu ničega osim onoga što jest, u strašnom obliku onoga čemu je došao kraj. Stvarnost i nestajanje. Jedno dno od boce tu priznaje pijanstvo, jedna drška od kotarice tu priča o služenju; kočanj kupusa koji je imao nekih pretenzija, tu opet postaje kočanj kupusa; lik na velikom novčiću tu slobodno rđa, Kaifin ispljuvak sreta Falstafov bljuvanjak, zlatnik koji je izašao iz kockarnice udari na klinac na kome visi kraj samoubilačkog užeta, začetak iz utrobe tu se kotrlja zavijen u šljokice koje su poslednjih godina igrale u Operi, jedna kapa koja je sudila ljudima valja se pored truleži koja je bila Margotonina suknja; to je više nego bratstvo, to je jednakost. Sve što se nekada belelo i rumenilo, sad se kalja. Skinut je i poslednji veo. Kanal je cinik. On sve kaže.

Ova smradna iskrenost nam godi i odmara dušu. Kad je čovek proveo svoj vek na zemlji gledajući kako se prave važni državni razlog, zakletva, politička mudrost, ozbiljnost situacije, nepodmitljivo sudstvo, onda mu lakne kad uđe u podzemni kanal i vidi blato koje je tu na svom mestu.

To je u isti mah i pouka. Rekli smo već istorija prolazi kroz kanal. Vartolomejske noći tu cure kap po kap između kamenja. Velika javna ubistva, političke i verske klanice prolaze kroz ovo podzmelje civilizacije i guraju u njemu svoje leševe. Za oko sanjalice, sva istorijska ubistva tu kleče, u gadnom sumraku, s komadom svoga pokrova mesto kecelje i sunđerom sumorno brišu svoja nedela. Tu je Luj XI s Tristanom, Fransoa I s Dipraom, Šarl IX sa svojom majkom. Rišelje s Lujem XIII, tu je Luvoa, tu je Letelije, tu Eber i Majar stružu kamenje da bi zatrli trag svojim nedelima. Pod tim svodovima čuje se metla ovih aveti. Tu se udiše ogroman smrad društvenih katastrofa. U uglovima se vidi neko crvenkasto svetlucanje. Tu teče užasna voda u kojoj su se umivale krvave ruke.

Društveni ispitivač mora ući u ovu pomračinu. Ona je deo njegovih laboratorijuma. Filozofija je mikroskop misli. Sve bi htelo da pobegne od nje, ali joj ništa ne može umaći. Nema tu vrdanja. Koju ćete svoju stranu pokazati ako vrdnete? Sramnu stranu. Filozofija goni zlo svojim poštenim pogledom, i ne da mu da pobegne u neznan. U čiljenju stvori koje nestaju, u smanjivanju stvari koje iščezavaju, ona raspoznaje sve. Ona rekonstruiše purpurno odelo po dronjku, a žena po krpi. Po kloaki ona obnovi grad; po blatu ona obnovi naravi. Po jednom okrnjenom komadu ona vidi da li je to bila amfora ili krčag. Po jednom zarezu nokta na pargementu ona uoči razliku između jevrejštine u Judengase i jevrejštine u Getu. U onome što je ostalo ona pronađe ono što je bilo dobro, zlo, laž, istinu, mrlju krvi u dvoru, krmaču na pismu u jazbini, kaplju loja u javnoj kući, izdržana iskušenja, prijatna mamljenja, izbljuvane orgije, savijenu kičmu karaktera koji se pregiba, trag prostitucije u dušama za koju ih je njihova grubost osposobila, a na odelu rimskog nosača belegu od dodira lakta Mesalininog.

Viktor Igo, Jadnici (Les Misérables) V