CITATI -odlomci iz knjiga,naši omiljeni...

Bila je mjesečina, krhka i svilena, nišani na mezarlucima bjelasali su se toplo, između kuća ćućorila je razbijena moć, po sokacima i avlijama uznemireno se kretao mladi svijet, čuo se kikot, i daleka pjesma, i šapat, izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici. I odjednom, bez ikakva razloga, osjetih da sam izdvojen iz svega ovoga. Neprimjetno se uvukao u mene strah, sve je počelo dobijati čudne razmjere, nisu to više bila poznata kretanja, ni poznati ljudi, ni poznata kasaba. Nisam ih nikad vidio ovakve, nisam znao da se svijet može toliko izobličiti za dan, za sat, za tren, kao da se uzbunila vilenjačka krv, i niko je utišati ne može. Vidio sam ih po dvoje, čuo po dvoje, bili su iza svih taraba, iza svih kapija, iza svih zidova, nisu se smijali kao drugih dana, ni gledali, ni razgovarali, glasovi su im prigušeni, teški, vrisak se probija kao munja u ovoj oluji što prijeti, vazduh je natopljen grijehom, noć ga je puna, poletjeće noćas vještice s kikotom iznad krovova polivenih mlijekom mjesečine, i niko neće ostati razuman, buknuće ljudi strašću i bijesom, ludošću i željom da se upropaste, odjednom, svi, kuda ću ja? Trebalo bi se moliti, tražiti milost od Boga za sve griješne, ili kaznu, da ih urazumi. Obuzimala me srdžba, kao groznica, kao nastup. Zar ništa ne pomaže sve što činimo? Je li riječ božja koju propovijedamo mutava i glinena, ili je uho njihovo gluho za nju? Je li prava vjera u njima toliko slaba da se ruši kao trula ograda pred krdom divljih strasti?

Derviš i smrt
Meša Selimović

Fjodor M. Dostojevski - Zločin i kazna

...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...

Jednom sam u Petoriji otišao kod engleskog frizera. On je odbio da me ošiša. Ja sam bio jako povređen, odmah sam kupio makaze i odsekao kosu sam sebi pred ogledalom. Šišanje spreda mi je više-manje uspevalo, ali sam u potpunosti pokvario svoju frizuru pozadi. Prijatelji na sudu tresli su se od smeha: "Šta Vam je to sa kosom, Gandi? Jesu li Vam miševi skakali po glavi?" "Ne, beli frizer se nije usudio da dotakne moju crnu kosu," odgovorio sam "pa sam stoga odlučio da se sam ošišam, pa kako god." Odgovor nije iznenadio moje prijatelje. Frizera se nije moglo kritikovati, jer je odbio da ošiša moju kosu. Bilo je za očekivati da će izgubiti svoje stalne mušterije, ukoliko bude pružao usluge obojenima. Mi (Indijci) ne dozvoljavamo svojim frizerima da pruže svoje usluge svojoj "nedodirljivoj" braći. Ja sam račun za to morao platiti u Južnoj Africi i to ne jednom, nego vrlo često, a ubeđenje da je to kazna za naše sopstvena grehe sprečavalo me je da budem ljut.

Nepoštovati jedno jedino živo biće znači nepoštovati Božiju snagu i time ne oštetiti samo ovo jedno biće, nego naneti štetu celom svetu.


Mahatma Gandi

«Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumljivo bih mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio, ne po onom sto vrede, vec po onom sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo 60 sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade. Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao se potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i dusu. Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu i cekao da izgreje Sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica. Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota. Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kazem ljudima koje volim, da ih volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poducavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo, jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem...»



Gabriel Garsija Markes

...Из Знакова поред пута

Зашто балканске земље не могу да уђу у круг просвећеног света, чак ни преко својих најбољих и најдаровитијих представника? Одговор није једноставан. Али чини ми се да је један од разлога одсуство поштовања човека, његовог пуног достојанства и пуне унутарње слободе, и то безусловног и доследног поштовања. То је наша велика слабост и у том погледу сви ми често и несвесно грешимо.
Ту школу нисмо још прошли и тај наук потпуно изучили. Тај недостатк ми свуда носимо са собом као неки источни грех нашег порекла и печат мање вредности који се нe да сакрити.
О томе би требало говорити и на томе радити.

"Ima ljudi, gospodo, koji ne vole okolisne puteve i maskiraju se samo za maskaradu. Ima ljudi koji ne vide pravi covekov zadatak u vestom glacanju parketa cipelama. Ima i takvih ljudi, gospodo, koji nece reci da su srecni i zadovoljno zive ako im, na primer, pantalone dobro stoje. Najzad, ima ljudi koji ne vole da oblecu i da se vrte naprazno, benave i ulaguju, i ,sto je glavno, gospodo da turaju svoj nos kud ne treba..."

Dostojevski "Dvojnik"

"Ubijati nekoga zbog ubistva nesrazmerno je veca kazna nego sto je bilo njegovo zlocinstvo. Ubistvo po presudi nesrazmerno je uzasnije nego sto je razbojnicko. Onaj koga ubiju razbojnici, kolju nocu u sumi, ili kako mu drago,taj se uvek, u svakom slucaju, do poslednjeg trenutka nada da ce se jos spasti. Bivalo je primera da je vec grlo preseceno, a on se jos nada, pa bezi ili moli. A ovde se nasigurno oduzima sva ta poslednja nada s kojom je deset puta lakse umirati; tu je presuda, i u tome sto ti sigurno znas da neces umaci, u tome se sastoji uzasna muka, i nema na svetu strasnije muke od te. Dovedite i metnite vojnika pred top u boju i gadjajte ga, on ce se jos uvek nadati; ali procitajte tom istom vojniku presudu nasigurno, on ce poludeti ili zaplakati. Ko kaze da je covekova priroda kadra izdrzati to da ne poludi? Nasto to kinjenje gadno, nepotrebno, uzaludno? Mozda ima gdegod coveka kome su procitali smrtnu presudu, pustili ga da se namuci, a zatim mu rekli:"Idi, prasta ti se." Eto, takav bi nam covek mozda i mogao ispricati. O toj je muci i strahoti i Hristos govorio. Ne, s covekovom se ne sme tako postupati!"

Dostojevski, "Idiot"

Cuvaj se nejasnog i varljivog predvecernjeg sata, case i cigarete i coveka koji stoji pored tebe, smeska ti se u lice i govori malo, otezuci reci, a pazljivo slusa ono sto ti kazes."

I. Andric "Znakovi pored puta"

"Vrlo cesto se desava da ljudi zive duze nego sto treba, nego sto vredi, duze nego sto zivot ima cilja i smisla. Prema tome, beskorisno je i apsurdno raditi na produzenju zivota uvek i po svaku cenu. Mladost treba produziti, mladost ili bar snagu zrelih godina."

I. Andric

Postoje tri velike strasti.Alkohol, kocka i vlast.Od prve dvije ljudi se mogu izlečiti, od treće nikako. Vlast je najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je. Kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali, koja ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa, zajedno kao kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je lepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna. I ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni brzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo i vežući vlast uz Boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio. ako ne postanu smetnja i pretnja drugim moćnicima. Ruše ih uvjek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, izdajom prema vladaru, a nikom to ni na um nepada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast kao noćni leptir na plamen svijeće.
Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće.

Meša Selimović

A onda mi je došlo do svijesti da je opasno i ovo radosno posmatranje, nisam se više osjećao nadmoćan, ni skriven, oživjelo je nešto neželjeno u meni. Nije to bila strast, već možda gore od toga: uspomena. Na jednu jedinu ženu u mome životu. Ne znam kako je isplivala ispod naslage godina, nije lijepa kao ova, nije joj ni slična, zašto je jedna dozvala drugu, više me se tiče ona daleka koja ne postoji, dvadeset godina je zaboravljam, i pamtim, dolazi u sjećanje kad neću i kad mi ne treba, gorka kao pelin. Dugo je nije bilo u meni, odakle sad da se javi. Da li zbog ove žene s licem iz griješnih snova, da li zbog brata, da ga zaboravim, da li zbog svega što se desilo, da se prekorim? Da se prekorim što sam ispustio sve mogućnosti, i više ne mogu da ih vratim.
Oborio sam pogled, nikad čovjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo što je prošlo. Ali zašto se budi kad mi je najmanje potrebno? Nije ona važna, ta daleka, sjećanje na nju zamjenjuje skrivenu misao da je sve moglo biti drukčije, pa i ovo što me boli. Odlazi, sjenko, ništa nije moglo biti drukčije, i našlo bi se nešto drugo da boli. Ne može biti drukčije pa da bude bolje u ljudskom životu.
Ova što me pokrenula, vratila me sebi. "

Mesa Selimovic-Dervis i smrt

Kada covek dublje zagleda u dusu sveta lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja ceka onu drugu,bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste,sva proslost i sva buducnost gube svaki znacaj...i samo postoji taj trenutak..."

(Paulo Koeljo - Alhemicar)

Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost, i kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti...

Ivo Andrić

Biti zaljubljen,verovati u ljubav kao u nebo,to je živeti u najvećoj čistoti i krajnjoj sili dobrote.
Ljubav je najveći stepen svega sto nosi nekoristoljubivo srce,najveće pregnuće,totalno samoodricanje,
život u drugom biću i za drugu ličnost,usadjenu u zenit jednog doba našeg zivota.

Jovan Dučić

Idi na Tibet.
Jaši kamilu.
Čitaj bibliju.
Oboj cipele u plavo.
Pusti bradu.
Obiđi svet u papirnoj barki
Pretplati se na Saturday Еvening Post.
Žvaći samo levom stranom vilice.
Oženi se jednonogom ženom i brij se
pravim brijačem
Ureži svoje ime na njenu ruku.

Peri zube benzinom.
Spavaj ceo dan a noću se veri po drveću.
Budi monah i pij rakiji i pivo.
Drži glavu pod vodom i sviraj violinu.
Igraj trbušnjak pod ružičastim svećama.
Ubij svoga psa.
Kandiduj se za gradonačelnika.
Živi u buretu.
Razbij sebi glavu tomahavkom.
Sadi lale na kiši.

Ali nemoj da pišeš poeziju.

Bukovski

Boze, kako su ljudi nesrecni.

Prvi put sam sve ovo ispricao jednoj djevojci, i prvi put ovako, u nekoj vezi, od pocetka do kraja.
Tako sam i sam sebi slozio razloznu pricu, koja se dotle gubila u komesanju
odvojenih dijelova, u magli zebnje, u nekom zbivanju van vremena,
mozda i izvan nekog odredjenog smisla, kao tezak san koji ne mogu ni da prihvatim
ni da odbacim. A zasto bas njoj, i zasto o ovome, nisam mogao ni sam sebi objasniti.
Ucinilo mi se da zna slusati, razumjeti svakako nece, a slusanje je vaznije od razumijevanja.
Iskustvo me naucilo da ono sto se ne moze objasniti samome sebi, treba govoriti drugome.
Sebe mozes obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, tesko izrecivim osjecanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bjezi u omaglicu, u opijenost koja ne trazi smisao. Drugome je neophodna tacna rijec, zato je i trazis, osjecas da je negdje u tebi, i lovis je, nju ili njenu sjenku, prepoznajes je na tudjem licu, u tudjem pogledu, kad pocne da shvata.
Slusalac je babica u teskom porodjaju rijeci. Ili nesto jos vaznije. Ako taj drugi zeli da razumije.
A ona je zeljela, i vise nego sto sam se nadao.
Dok sam pricao, s njenog lica je nestalo vedrog izraza, koji me mozda i naveo na neocekivani razgovor, a zamijenilo ga nesto nenadno zrelo, i tuzno.
Rekla je samo:

- Boze, kako su ljudi nesrecni.

Mesa Selimovic

"...Kad nevolja poraste i stradanja zaredaju,kad bol zaboli odveć,onda se u meni duša
okrene,ispuni me prkos i drska zlobna ravnodušnost i crni ponos onih koji odviše pate.
Ne udaraj na odveć, Gospode i ne daj nam teret iznad naše snage,da nam se ne pomrači sjaj Tvoj i da se zlo ne začauri nad nama..."

Ivo Andrić "Ex Ponto"

Ja sam bolestan čovek...Zao.Nesimpatičan.Mislim da me boli jetra.Doduše,ja pojma nemam o svojoj bolesti,i ne znam tačno šta me boli.Ne lečim se i nikada se lečio nisam,iako poštujem medicinu i lekare.Pored toga,ja sam još i sujeveran do krajnosti,ili bar toliko da poštujem medicinu.(Dovoljno sam obrazovan da ne budem sujeveran,ali sam ipak sujeveran.)Ne,gospodo,neću da se lečim za inat.Vi to sigurno ne možete razumeti.A ja,vidite,shvatam.Naravno,ne mogu vam objasniti kome ću zapravo u ovom slučaju zapapriti svojim inatom.Znam vrlo dobro da lekarima ne mogu napakostiti tima što se ne lečim kod njih.Znam bolje nego iko da ću time jedino sebi naškoditi i nikom iše.Pa ipak,ne lečim se samo iz inata.Jetra me boli,neka je,nek me još jače boli.
Odavno tako živim - već dvadesetak godina.Sad mi je četrdeset.Ranije sam bio u službi,a sad više nisam.Bio sam zao činovnik.Bio sam grub,i u tome nalazio zadovoljstvo.Mito nisam primao,pa sam morao da dam sebi neku drugu satisfakciju.(Ovo je slaba duhovitost,ali neću da je precrtam.Napisao sam je uveren da će ispasti vrlo duhovito,a sad,pošto vidim da sam se samo grdno razmetao - za inat neću da je precrtam.)
Kad su molioci radi obaveštenja prilazili stolu za kojim sam sedeo,ja sam škripao zubima i osećao neizmernu nasladu kad sam mogao nekog da uvredim.A skoro uvek sam mogao.To je većinom bio bojažljiv svet:zna se - molioci.A naročito nisam mogao da podnosim jednog oficira,kicoša.nikako nije hteo da mi se pokori i odvratno je zveckao sabljom.Ratovao sam snjim skoro dve godine zbog te sablje i najzad sam pobedio.Prestao je da zvecka.Ali ovo se desilo još u mojoj mladosti.
A znate li,gospodo,u čemu je bila suština moje ljutnje?U tome i jeste stvar,to je upravo i bila najveća gadost što sam ja svakog časa,čak i u trenutku najvećeg besa,na svoju sramotu priznavao sebi da ja ne samo nisam zao već nisam ni ozlojeđen čovek i da,u stvari,samo dižem prašinu i time se zabavljam.Pena mi udara na usta od besa,ali čim mi neko donese samo neku sitnicu,ili malo čaja sa šećerom,ja se već umirim,čak me obuzme ushićenje,iako ću kasnije,to znam sigurno,škrgutati zubima na samog sebe i od stida nekoliko meseci patiti od nesanice.Takav sam ja.
To sam ja malopre lagao da sam bio zao činovnik.Za inat sam slagao.Prosto sam se izmotavao,i sa moliocima i sa oficirom,a u suštini nisam nikad mogao da budem zao čovek.Svakog časa sam osećao u sebi mnogo - i suviše mnogo sasvim suprotnih osobina.Osećao sam da od tih suprotnih svojstava prosto kipti u meni.I znao sam da su celog života kiptela u meni i težila da se manifestuju,samo ja to nisam dozvoljavao.Mučila su me do stida;dovodila me do konvulzija i - dosadila mi najzad,i te kako dosadila.Zar vam ne izgleda,gospodo,da se ja pred vama zbog nečega kajem i da za nešto tražim oproštaj?...Ubeđen sam da vam se baš tako čini...A meni je,uveravam vas,sasvim svejedno što vam izgleda tako...

F.M. Dostojevski, Zapisi iz Podzemlja

Pitaš me kako postadoh ludak? Ovako se to zbilo.Jednoga dana,davno,pre nego što mnogi bogovi behu rodjeni,...probudio sam se iz dubokog sna i otkrio kako su sve moje maske ukradene-sedam maski koje sam načinio i nosio u sedam života.
Tako bez maski trčah kroz uličnu vrevu vičući:"Lopovi,lopovi.prokleti lopovi!"
Muškarci i žene mi se smejahu,a neki se iz straha zatvarahu u kuće.
Kad stigoh do pijace,mladić koji stajaše na krovu povika:"On je ludak!"
Pogledah naviše u želji da ga vidim,a Sunce po prvi put obasja poljupcima moje nago lice.Po prvi put ljubljaše moje pravo lice i moja se duša razgori ljubavnim plamenom za Suncem,te ja više ne želeh svoje maske.
I kao opijen vikah:"Blagosloveni,blagosloveni neka su lopovi koji ukradoše moje maske!"
Tako postadoh ludak.

Halil Dzubran

— Kako si pitom — rekoh — kao da se plašiš da
gomila ne pomisli da uvodiš neke nekorisne nauke. A to
nije nešto od sporednog značaja, mada je veoma teško
poverovati da nauke služe za to da očiste i ožive u nama
organ duše koji su druga zanimanja pokvarila i učinila
slepim, organ čije je spašavanje stoput dragocenije nego
spašavanje hiljadu očiju telesnih: jer samo njime se može
videti istina. Svi oni koji se u tome slažu s tobom misliće
da govoriš neobično lepo, a svi oni koji to nikada nisu
osetili verovaće, po svoj prilici, da samo brbljaš, jer u
tome neće videti ništa ο čemu bi bilo vredno govoriti.
Platon,Drzava

..."Niko od nas nece doziveti, sta god da se desi, i ovom cirkusu ce doci kraj, ovom zastrtom ljuljanju stvari, kolima u mraku, svetlima u izmaglici, ocima koje se preslikavaju u staklu.Ja sam tuzan covek i ostacu takav, covek koji podozrivo gleda svoje oko u tsaklu, covek koji se napreze da bi voleo.Sta cu ja moci da ti pruzim, kceri moja?Cemu cu ja moci da te naucim, ja koji ne vjerujem u radost, ja koji kaznjavam lepotu, ja koji volim zenicu usukanih guzova, ja koji mrtav hladan porim tela, ja koji pisem stojeci i placem kad me niko ne voli?Mozda cu ti jednog dana govoriti o sebi, mozda ces jednog dana umeti da me pomilujes i bice ti neobicno sto je tvoja ruka bas tu..."

Margaret Macantini, Ostani tu!

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.

I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.

Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas
ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo
nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo
onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od
radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode
protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom
peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put
procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na
grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se
pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto
vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim
dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo
potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih
kapi...blistavih...slanih..."
D.Maksimovic

"A želeti snagu i bezosećajnost, znači svetiti se sebi zbog razočaranja. I onda to nije izlaz, to je dizanje ruku od svega što čovek može da bude. Odricanje svih obzira je prastari strah, davna suština ljudskog bića koje želi moć jer se boji." (Meša Selimović)

,,...na kraju priče svi smo umorni i ostareli, ukokani mladići i preko noći odebljale devojke koje su do juče bile lepuškaste...lagana, prijatna i bezbolna smrt od dosadnog života posvećenog drugima: deci, muževima, ženama, , rođacima, poslovnim prijateljima, ostarelim roditeljima, domovini - na kraju moje knjige svi mi lepo sedimo u foteljama ispred televizora koji nas polako ozračuje svojim konfekcijskim pričama, sve manje se razlikujemo od drugih, sve manje smo izuzetni - jedna po jedna naša se vrlina briše, iskra u očima nam se gasi, postajemo nedeljni preživari događaja koji su se desili drugima, uvek drugima, nasmrt umorni spavači posle ručka.."

Momo Kapor, Foliranti

Sve što ti se desi, dešava se tako da ga ti ili možeš, ili ne možeš podneti. Ako te zadesi što možeš podneti, onda se ne ljuti, nego ga podnesi kako možeš. A ako te zadesi nešto što ne možeš podneti, onda opet ne gunđaj, jer će te ono pre vremena uništiti...
- Marko Aurelije, Samom sebi