MOSTOVI ROMANTIKE...

First topic message reminder :

Veciti simboli Romantike, mogu nas zbliziti, s njih se pod mesecinom u vodi ogledati...
Njima premostimo daljine Srca...

Ivo Andric

Od svega sto covek u zivotnom nagonu podize i gradi, nista nije
u mojim ocima bolje i vrednije od mostova. Oni su vazniji od kuca,
svetiji, opstiji od hramova. Svaciji i prema svakom jednaki, korisni,
podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukrstava najveci broj
ljudskih potreba, istrajniji su od drugih gradjevina i ne sluze
nicem sto je tajno i zlo.

Veliki kameni mostovi, svedoci iscezlih epoha kad se drugacije
zivelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kise, cesto
okrzani na ostro rezanim coskovima, a u njihovim sastavcima i
neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki
zelezni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao zica, sto
drhte iz-vuce od svakog voza koji projuri; oni kao da jos cekaju
svoj poslednji oblik i svoje savrsenstvo, a lepota njihovih linije
otkrice se potpuno ocima nasih unuka. Drveni mostovi na ulasku u
bosanske varosice cije izglodane grede poigravaju i zvece pod kopitama
seoskih konja kao dascice ksilofona. I najposle, oni sasvim mali
mostici u planinama, u stvari jedno jedino ovece drvo ili dva brvna
prikovana jedno uz drugo, prebaceni preko nekog gorskog potoka koji
bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi,
kad nadodje, ta brvna, a seljaci, slepo uporni kao mravi, seku, tesu
i postavljaju nova. Zato se uz planinske potoke, u zatokama medju
stenama. cesto vide ti bivsi mostovi, leze i trunu kao i ostalo
drvo naplavljeno tu slucajem, ali ta zatesana brvna, osudjena na
oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsecaju jos
uvek na cilj kome su sluzila.

Svi su oni u sustini jedno i podjednako vredni nase paznje, jer
pokazuju mesto na kome je covek naisao na zapreku i nije zastao pred
njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju,
ukusu, i prilikama kojima je bio okruzen.

Tako, svuda u svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi
na verne i cutljive mostove, kao na vecitu i vecno nezasicenu ljudsku
zelju da se poveze, izmiri i spoji sve sto iskrsne pred nasim duhom,
ocima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri maste. Slusajuci najgorcu
i najlepsu muziku koju sam ikada cuo, odjednom mi se ukaza kameni
most, presecen po polovini, a izlomljene strane preokrenutog kuka
bolno teze jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu
mogucu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvisena
nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopusta jednu liniju
mogucnosti: nepostojanje.

Naposletku, sve cim se ovaj nas zivot kazuje - misli, napori,
pogledi, osmesi, reci, uzdasi - sve to tezi ka drugoj obali, kojoj
se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao.
Sve to ima nesto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao.
Jer, sve je prelaz, most ciji se krajevi gube u beskonacnosti, a
prema kom su svi zemni mostovi samo decje igracke, bledi simboli.
A SVA JE NASA NADA S ONE STRANE.
[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]
Most u Francuskoj nalazi se na visini od 3,8 kilometra foto: Giåm/flickr.com

[You must be registered and logged in to see this image.]

.... M O S T O V I ....


U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance i rije
kroz moje srce i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista reka čudno je meka.
sva je od mleka. I čas je srebrna. I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije ili istovetne ... !

*** Miroslav Antic ***

Most Mirabo

Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena
Sve nose dani osim mene
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Licem u lice za ruke se držeći
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Ljubav nam odlazi s vodom sto mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Protiču dani protiču vremena
Proslost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

G Apoline
[You must be registered and logged in to see this image.]

Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i
nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je
suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam
nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u
kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i
izbegavao ih.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam
tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku,
usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom
ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja
osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti
oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha
napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da
umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem,
svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez
sećanja.


Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih
osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod
bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i
sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To
je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već
ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje,
ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija,
uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i
decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i
ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od
svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako
glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i
bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u
selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku
malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo
beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko
priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je
došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i
brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod
sam okusio i više nije imao onu draž!


To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i
nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu
kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji
me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu
zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo
odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta
žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam
šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad
ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim,
naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju
moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj
impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog
sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući
ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.


Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio
kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene
pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih
grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom,
videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde.
Jedna
od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran,
nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz
ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek
me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.

Čarls Bukovski
[You must be registered and logged in to see this image.]