Sudbina je htela da odem iz tvog života. Izbrisao sam sve tragove svoga
postojanja koje sam za sobom ostavio u vreme dok sam bio samo
bezvredno ljudsko biće. Sa sobom sam poneo svoju senku, moju vernu
pratilju, i delove sna u kojima plivaju trenuci naših susreta.
Lutao sam sumornim stazama i gubio se u oblacima magle sve dok
nisam pronašao ostrvo koje postoji samo za mene. Smestio sam sebe
i svoje snove na to maleno parče prostora.
Oko sebe sam sagradio zidove tišine i spojio ih s oblacima.
Zaustavio sam vreme i ostao skamenjen kao nema i hladna stena.
I srce sam pretvorio u kamen slušajući nežne zvuke tišine, gledajući u
ništavilo, u prazninu i čekajući........

Vremenom će se izbrisati moje ime na klupi na kojoj smo sedeli i buljili
u mesec snivajući snove budućnosti. Vremenom će voda izbrisati
tragove mojih stopala u pesku kraj reke koja je milovala tvoje telo dok si
se kupala. Ja sam sedeo nemo na obali i proklinjao sebe što nisam reka.
Zastareće pesme koje smo slušali i više ništa neće biti kao pre.

Vremenom ćeš me možda i ti izbrisati i svoga srca iz svojih snova i život
će teći dalje svojim krivudavim tokovima. Ja ću i dalje biti na ostrvu tuge
u prostoru bez prostora u vremenu bez vremena u moru tišine i čekaću...
Jednoga dana kad ostaneš sama i kad ti sudbina nanese bol koju je meni
nanela,kad osetiš u sebi prazninu, seti se da postoji neko ko još uvek misli
na tebe i kome još uvek nešto značiš. Seti se da imaš nekog koji je uvek
spreman da ti pomogne. Seti se da imaš svoga andjela čuvara koji i dalje
sedi na usamljenoj steni ostrva zaboravljenih i čeka.....

Ako ti ikada budem trebao naći ćeš me tamo na rubu ponora samo korak
od večnosti. Ispod mene hukljaju plameni jezici pakla, oko mene raskoši
rajskih vrtova za mene nedostižni. Pošalji mi svoga glasnika, zračak
topline iz tvojih grudi. On će prodrti u moje srce i slomiti kamenu opnu oko
njega. Podariće mi snagu da nadjem sebe u ništavilu, pokrenem vreme
i porušim zidove tišine oko sebe.

Uzeću mač ljubavi kao oružje i postaću snažniji no ikad.
Biću ratnik sudbine u tvojoj moći.


.

.

Posle svega sigurno je da će mu nezaboravna ostati ona kiša nad gradom koja
ih jedočekala na izlasku iz kafića. Kad su otvorili vrata gusti dim pojurio je
napolje i pomešan s kišom započeo je ples na slaboj uličnoj svetlosti.

"Čekaj, ne idi, dozvoli bar da te otpratim do ...." - nije uspeo ni da dovrši misao
naišla je bela limuzina i stala tik uz trotoar. Ona je samo ćutala. Okrenula se još
jednom bacivši letimični pogled na njega dok je zatvarala svoj plavičasti
kišobran sa sitnim belim cvetićima. Zapazio je tad njen osmeh i njene oči kao
dva badema koje zasvetleše u mraku dok je ulazila u auto. Hteo je nešto da
izusti ali ostade nem. Hteo je bar da zatvori vrata na kolima ali ostade ukočen
i zgrčen. Jedino što je mogao u tom trenutku je da tužnim pogledom otprati tu
belu limuzinu po kojoj je dobovala kiša i tek tad primeti da lije kao da se nebo
otvorilo. Stavio je promrzle ruke u džepove i taman kad je hteo da skrene svoj
pogled limuzina zastade, srce mu zaigra, svaki deo njegovog tela je zatreperio
u trenu kad kroz prozor spazi njenu ruku. Ponadao se tada, možda će ga
pozvati ili bar će mu možda mahnuti poslednji put, ali ona je samo izbacila
zgužvano parče papira i limuzina je pojurila i ode niz dugu ulicu prepunu
baruština.

Kao brodić od papira njegova pesma, koju joj je samo pre nekoliko trenutaka
poklonio, zgužvana i bačena otplovila je niz ulicu zajedno s njom i odnela
njegove snove o ženi koju je voleo a nije mu bila namenjena. Krenuo je i on
pogureno i sav pokiso niz ulicu za svojom pesmom kao za sudbinom. A kroz
glavu mu se vrzmaše misli: - "Šta sam tu mogao?
On će je okititi zlatom a ja samo mogu da je darujem ljubavlju i ovim mojim
bedn pesmama, od srca pisane ali od snova satkane."
Ostaše da lelujaju kroz kišu i vetar njegove reči koje od bola žgrčene usne
jedva prošaptaše - "Molim te Bože nek bude srećna s njim....."


.

Bačena pesma - besana noć


"Biće ovo još jedna besana noć"- rekao je sebi Neš i ustao, obukao se i krenuo
put kafića u kome su se juče zadnji put videli. Koraci mu vukoše tugu za
sobom a na licu mu još uvek tragovi suza koje ni jučerašnja kiša nije mogla
oprati. Ušao je u kafić i još od vrata samo klimnuo glavom gestikulirajući
konobaru da mu sipa konjak. Konobar iz svog iskustva znajući da mu treba
uteha sipao je odmah dupli da bi uštedeo na vremenu. Kroz oči mu je konobar
pročitao ranjenu dušu i pohitao da mu odnese piće, pa nije mu prvi put da mu
dolaze ljudi slomljenog srca. Neš je ne dozvolivši mu da spusti piće na sto popio
tu gorku čašicu utehe naiskap i zatražio drugu. Suviše buke, ne može sedeti
u mestu, ustao je i za šankom dočekao drugi dupli konjak. Nema vajde ni od
konjaka ni od konobarovog tapšanja po ramenu, platio je i izašao napolje.
Trebalo mu je vazduha, gušio se u svojim jadima. Otišao je i seo na klupu,
njihovu klupu, gde su proveli lepe trenutke zajedno snevajući.

Lagani je povetarac nosio zvuke neke setne pesme. Divna avgustovska noć
i posvuda miris već poodmaklog leta. A nebo nakićeno zvezdama i puni
zlatnožuti mesec koji beše svedok njihove ljubavi. Tužne oči ne vide više ovu
lepotu. Njemu je ovo pusta noć, mesec zavijen tugom. Samo bezbrojne setne
misli kao noćni leptirovi što izvode svoj ples oko lampiona i ništavilo duše,
praznina srca i saznanje da je ostavljen. Sad bi dao sve na svetu da je tu pored njega, da ga samo još jednom nežno dodirne kosom, i još jedan blagi poljubac spusti na njegove usne, pa da umoran zaspi prebirući svojim prstima po njenoj svilenkastoj kosi kao po harfi, ušuškan u njenim nedrima i nikad se više ne probudi....


.

Samo srcem se pise ovako-prelepo Vitez i nadasve romanticno

[You must be registered and logged in to see this image.]


.

Prvi petlovi već su odavno objavili početak novog dana. Jutarnja svežina unosi miomirise
kroz poluotvoreni prozor. Zalutali noćni leptir uzalud pokušava da prodje kroz okno
prozora udarajući u njega iznova i iznova i tako u nedogled dok god bude imao snage u
njegovim slabašnim krilima. Mile je primetio ovu igru leptira, ustao je iz kreveta, polako
se podbočivši tek toliko da ispravi stare kosti. Pregurala je ova starina mnogo toga za
svojih osamdeset godina ali još vri krv u njegovim venama i neda se godinama da ga
pregaze. Uzeo je štap koji je bio okačen da visi na čiviluku zajedno sa okrzanim starim
šeširom koji je već dotrajao ali nekako se navikao na njega i žao mu da ga baci. Prišao
je prozoru i rukom na kojoj je imao poveliki žulj od cepanja drva pomogao je leptiru da
nadje svoj put ka slobodi. Pritvorio je prozor i kroz malo napuklo okno bacio je pogled na
šarenu baštu. Zumbul se već uveliko rascvetao i vratio mu misli na davne dane kada
ga je brao i uplitao u raspuštene kose devojačke. Na starom crnom šporetu klapara
poklopac na šerpi u kojoj krčka pasulj još malo pa gotov. Pristavio je crvenu džezvu za
kafu kojoj je drška davno već otpala ali još uvek dobro služi. Sipao je sebi i rakijicu i
seo uz veliki astal od orahovine koji je sam napravio još dok je bio momak i učio zanat
za stolara. Na stolu vaza sa cvećem, limena pepeljara i slike njegovih voljenih. Jutarnji
program na radiju koji se čuje iz druge sobe odvrati mu pažnju na trnutak. Vesti u sedam
a radio koje takoreći nije ni gasio jer mu čavrljanje stvara iluziju da nije sam.
Kafa je već gotova. Sipa kafu u omiljenu šoljicu koju mu je poklonila unuka kad su zadnji
put bili u gostima. Bilo je to pre dve ili tri godine, više se i ne seća, odavno ga niko ne
posećuje. Živi tu sam medju četiri zida sa svojim vernim Žućom kome je rep otpao od
starosti i koji pretežno leškari pored šporeta i samo svojim tužnim crnim okicama pomno
prati pokrete svoga gazde. Mile sedi za stolom, uzima čašicu dobre kruškove rakije pa
prvo nazdravi Žući pa onda sebi i svome tužnom samačkom životu a onda zapali cigaru
i gledajući u sliku, misli mu odlutaše daleko, daleko... Hrapavim prstima ugladi svoje sede
brkove pa poljubi svoje voljene onako sve redom. Umorne mu oči pustiše suze koje
krenuše niz naborano lice kao bujica niz klisuru i istopiše se u vreloj kafi na astalu od
orahovine. Od svih zaboravljen, umoran od tuge jednog jutra nadjoše ga komšije za istim
tim astalom kako grčevito drži sliku u ruci, kafa se prosula po stolu, cigara dogorela u
pepeljari i Žuća pored njegovih nogu kako tužno cvili....

.

Tako zivotno i tako istinito i ne tako retko-na zalost tuzan vadi maramice

..prochitah sve napisano i jako mi se dopada...nadam se da cesh nastaviti..veliki pozz

Kriva_Drina ::

..prochitah sve napisano i jako mi se dopada...nadam se da cesh nastaviti..veliki pozz [You must be registered and logged in to see this image.]

Drago mi je što ti se svidja moje pisanje i hvala ha poseti moom blogu
naravno da ću nastaviti ja volim da pišem . Veliki pozdrav i tebi [You must be registered and logged in to see this image.]

Prigušeno crveno svetlo lagana muzika tiho ispunjava sobu. Sedim na krevetu i
razmišljam, pogled mi luta po zidu, prelazi preko ormana, odeća razbacana po
stolicama. Otvorena knjiga leži na stolu dopola pročitana i odbačena. Kroz otvoreni
prozor mesec zaviruje u sobu i prosipa svoju lepotu po njenoj slici koja gleda u mene
i slatko se osmehuje. Mesečevi zraci čine je još čarobnijom i odbijajući se od nje
kao iglice leda zabijaju se u moje srce okivajući ga bolom do besvesti. Obrazi mi sve
više blede a oči umorne od nesanice i beskonačnog neodvajanja pogleda od slike.
Na kraju umirih se, ubih nervozu i brzinu, i posle svega lepo mi se učini ovo veče.
U srcu mi postade toplo jer maštah o svemu lepom. Postade mi jasno da srećan
je samo onaj ko uvek misli na lepe stvari.



[You must be registered and logged in to see this image.]
[You must be registered and logged in to see this link.]

Noć mi ne diraj

Ovo je moja noć
noćas mi ne gasi zvezde
jer to što vidiš na nebu
duše su mojih reči
umrlih od tuge i bola
uzalud tebe dozivajući

Treba ti dovoljno srca
da celo nebo pročitaš
zato mi noć ne diraj
noć je samo moja

Jer stih se srcem čita
oči su samo vrata
kojima kratiš put
rečima punim topline
do tvoga srca da dopru

Zato ti poklanjam svitanje
i dan što će doći
samo nek mi noć ostane
ova noć je samo moja

.

Ljudi grade bedeme


Rastu bedemi grade ih ljudi
nestaje ono što cini me spokojnim
dolaze dani prepuni sivila
nude me gorkim picem, otrovnim

Nestaju draga lica nam mila
odlazi drugu drug u nepovrat
truju mi dušu, lome mi krila
misli u glavi vode rat

Postajem nemocan, bezvoljan, trom
i nemam više u sebi snage
u bolesnoj duši beskrajni lom
naviru i nestaju uspomene drage

I ja postajem deo sivila
moj život je deo u tom komadu
shvatam da samo sam sporedna uloga
al ipak ne gubim veru i nadu

.

Prelepo napisano


a kraj kakav se i ocekuje i hrabri
al ipak ne gubim veru i nadu

Bravo !!! bravo majstore