Melem za dušu-poučne priče

First topic message reminder :

Jednog dana, moj prijatelj je otvorio jednu od fioka koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadio je jedan zamotuljak u ružinom papiru i rekao: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno."

Odmotao je paketić i bacio papir, a onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrebila. Čuvala je to za neku "specijalnu priliku".

"Dobro... ja mislim da je sada prilika za to." Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na sahrani. Njegova žena je umrla. Okrenuo se prema meni i rekao: "Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan."

Još uvek se sećam njegovih reči... one su promenile moj život. Više čitam, a manje čistim. Više sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu i nepokošen travnjak. Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čase svaki dan. Obučem moj novi sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim. Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih dana" nestale su iz mog rečnika. Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Nisam siguran u to, šta bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi verujemo. Mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj zbog nekih nesporazuma, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.

Upravo ove neuradjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da vidjam moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo nazvati. Smeta mi što ne pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim. Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalni dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.

Prica jedne svece ...

Zapalili ste me i gledate moje svetlo. Radujete se jasnoci i toplini
koju darujem. Veselim se da mogu goreti za vas. Da nije tako
lezala bih u nekoj kutiji bez koristi. Smisao dobijam tek kada gorim.
Ali, dobro znam, sto duze gorim, to kraca postajem, to se vise blizim svome kraju. «Izgorela je» reci cete, a ono sto je ostalo vi cete
baciti. Znam, za mene postoje dve mogucnosti: Ili da ostanem u kutiji
u tami, ili da gorenjem postajem kraca. Dajem sve u korist svetla, a time dovodim samu sebe kraju . Ipak lepse je ako mogu nesto dati...

Gledaj, isto je tako s ljudima! Ili se povuku , ostajuci sami za sebe i sve je hladno i prazno; ili se priblize ljudima i daruju im od svoje topline i ljubavi i onda zivot dobija smisao. Ali, znaj i to da za ovo moras dati nesto od sebe samog, nesto od svoje radosti, od svoje srdacnosti, od svog smeha, mozda nesto i od tuge. I ne trebas bojazljivo razmisljati
o tome kako ces sacuvati samo sebe. Mislim da samo onaj ko druge veseli postaje sam veseliji. Samo onaj ko je svetlo drugima, sam ce primiti svetlo. Sto vise goris za druge to ce svetlije biti u tebi samom.

Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspolozeni, jer se boje biti
ovde za druge, zale se i neprestano mrmljaju na teska vremena.
Jos uvek nisu shvatili ovo: Jedno jedino svetlo koje gori, vece je i vrednije nego sva tama sveta.

Dopustite dakle da vas malo ohrabrim, ja, mala sveca.

Tezina jedne pahuljice

Reci mi, ako znaš koliko je teška jedna snežna pahuljica? - upita senica golubicu, dok su zajedno posmatrale kako sneg pomalo sipi i stvara
beli pokrivac.
- Ništa, čak i manje od ništa - odgovori golubica ne razmisljajuci
previse.
Čekaj, čekaj malo, pa ćeš videti da i ona ima svoju težinu.
I senica ispriča svoju ptičju pricu .

Odmarala sam se na borovoj grančici kad je počeo padati ovaj sneg. Kao što vidiš, nije bilo vejavice ni vetra, sneg je mirno, tiho padao, kao što nam se događa u snu. A budući da nisam znala raditi ništa pametnije, počela sam brojati pahuljice, koje su se slagale kraj mene na grančici. Pala je ako se ne varam 3.751 pahuljica i sve je bilo savršeno mirno, a kad se spustila 3.752. pahuljica grančica je pukla, a ja sam morala odlepršati. Vidiš da i pahuljica ima svoju težinu - zaključi mudro senica.

Lepota i rugoba

Jednog dana na plaži se susretoše Lepota i Rugoba. "Hajdemo se kupati u moru", rekoše. Skinu se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe iz mora, obuče odeću koja je pripadala Lepoti te pođe svojim putem.

Kad je iz mora izašla Lepota, ne nađe svoju odeću. Budući da se stidela hodati naga, obuče Rugobinu odeću i pođe svojim putem.

Ljudi i danas često zamene jednu za drugu.
Ipak ima i onih koji prepoznaju Lepotu bez obzira na to kako je odevena, kao i onih koji prepoznaju Rugobu ne dajući se zavesti njenom odećom.

Dva krcaga

Vodonoša u Indiji imao je 2 velika krčaga koje je nosio obešene o motku o vratu. Jedan krčag je bio napukao, a drugi je bio savršen. Dok je savršeni krčag uvek donosio punu meru vode nakon dugog hoda od potoka do kuće, napukli krčag doneo bi samo polovinu. Pune dve godine ovo se dnevno ponavljalo i vodonoša je donosio meru i po vode do gospodareve kuće. Naravno, savršeni krčag je bio ponosan na svoj doprinos, savršen za svrhu kojoj je bio namjenjen. Jadni, napukli krčag stideo se svog nedostatka i osećao se jadno doprinoseći samo polovinu onog šta je trebao.

Po isteku druge godine, shvativši svoj gorki neuspeh, jednog dana reče vodonoši pri potoku:

- ''stidim se sebe i hteo bih se izviniti ."

- "zašto" upita vodonoša, "zašto se stidis?"

Krčag nastavi:

-"proteklih godina mogao sam donositi samo pola svog tereta jer je druga polovina iscurila kroz napuklinu putem do gospodarove kuće. Zbog moje mane ti radiš više a ne dobijaš naknadu za svoj napor."

Vodonoša se sažalio nad starim, napuklim krčagom i saosecajno reče:

-" kad se budemo vraćali želeo bih da obratiš pažnju na prekrasno cveće uz stazu"

Stvarno, kad su se penjali uzbrdo, stari napukli krčag opazio je s jedne strane divno cveće obasjano suncem i to ga je malo oraspoložilo. Ali kad su stigli do kraja opet ga obuzme tuga i još jednom se izvini vodonoši za svoj neuspeh.

Vodonoša mu reče:
- "Da li si opazio da je cveće samo s tvoje strane staze, a na strani savršenog ga nema??? To je zato jer sam ja oduvek znao za tvoj nedostatak pa sam ga iskoristio. Na tvojoj sam strani posadio semenke cveća i svaki dan dok smo prolazili ti si ih zalivao. Već dve godine berem ovo divno cveće i njime ukrašavam gospodarev sto. Bez tebe ova lepota nikada nebi krasila njegov sto."

Ljudi sa Crvenom Ruzom

Dozvolite mi da vam ispricam jednu pricu.Uostalom, treba da znate da ja mnogo volim da pricam price zato sto imam tako dobre citaoce kao sto ste vi. Danas cu vam pricati pricu o ljudima sa crvenom ruzom a vi cete, verujem, i iz ove price moci da izvucete neki koristan zakljucak.
Ne znam da li ima medju vama onih koji dobro poznaju Njujork jer dogadjaj se zbiva u Njujorku negde kada je rat, II svetski rat zavrsen. Dogadjaj se dogadja na Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku. O cemu se ustvari radi? Radi se o jednom mladicu, mladom coveku koji je na Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku trazio osobu koju nikada nije video a koju je voleo. Naime, o cemu se radi: ovu pricu sam procitala u jednoj knjizi i toliko je zanimljiva pa bih je kvarila i oduzimala od drazi ako bih to ispricala. Zato, dozvolite mi da taj deo procitam. Osoba, mladic je oficir i njegovo ime je Dzon Blanckort.

"Ustao je, kaze, sa svoga sedista sa klupe na kojoj je sedeo na Glavnoj Centralnoj stanici u Njujorku , zategao svoju vojnicku uniformu i poceo da pazljivo posmatra masu ljudi koja se kretala kroz veliku Glavnu Centralnu Stanicu u Njujorku. Trazio je devojku koje je njegovo srce poznavalo ali ciji lik nije mogao da zna. Devojku sa crvenom ruzom. Njegovo interesovanje za ovu devojku pocelo je 13 meseci ranije u jednoj biblioteci na Floridi. Kad je sa police uzeo jednu knjigu, zainteresovao se ne za onim sto je bio sadrzaj te knjige, sa tekstom u toj knjizi, vec sa zabeleskama koje su se nalazile na margini skoro svake stranice. Bio je to vrlo lep rukopis i on je zakljucio da iza tog rukopisa stoji jedno bice koje je promisljena dusa i jedan duboki um. Na prvoj strani knjige nasao je cak ime i prezime prethodnog vlasnika. To je bila gospodjica Kolis Mejhel. Potrosio je dosta vremena i truda i pronasao je cak i njenu adresu. Zivela je u gradu Njujorku. Napisao joj je pismo u kojem se pretstavio i pozvao je da se dopisuju. Sledeceg dana, dogodilo se, da je bio stavljen u brod i odvezen u Evropu kao vojnik na front Drugog svetskog rata. Sledece cele godine i jos jednog meseca, dakle 13 meseci, dvoje se dopisivalo i upoznavalo preko pisama. Svako slovo padalo je na plodno tlo. Zapocela je romansa. Blancard je u jednom pismu, pri kraju 13 meseci zatrazio sliku ali devojka je odbila da je posalje. Njemu je to bilo jos privlacnije. Ona je smatrala da, ako je on zaista zainteresovan, nece puno znaciti za njega kako ona izgleda. Kad je dosao konacni dan da se vrati iz Evrope sa fronta, dogovorili su se za njihov prvi sastanak. 7 sati uvece na velikoj Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku.

" Prepoznaces me", - pisala je devojka" - po crvenoj ruzi koju cu nositi na mom reveru."

I tako, u 7 sati uvece on je bio na stanici i trazio ocima devojku koju je njegovo srce volelo ali cije lice nikada do tada nije video.

I sada, autor knjige, "Ljudi sa crvenom ruzom" kaze, dopusticu da sam Blancard prica sta se na stanici dogodilo prilikom susreta.

"Mlada osoba isla je prema meni; bila je visoka i vitka . Njena plava kosa padala je u uvojcima na ramena , njene oci su bile plave kao neki cvetovi. Crte lica bile su besprekorne i njene usne su odrazavale cvrstinu ali i odlucnost. Obucena je bila u svetlozeleni kostim i izgledala je kao prolece koje je ozivelo. Krenuo sam ka njoj potpuno zaboravivsi da ona na reveru svog odela nema crvenu ruzu. Dok sam joj prilazio mali provokativni osmeh je presao preko njenih usana i rekla je samo:

"Mornaru, da li ti i ja idemo u istom smeru".

"Skoro nekontrolisano, - pise mladic dalje, - nacinio sam jos samo jedan korak ka njoj a onda, tacno iz nje , ugledao sam Polis Mejhel, osobu koja je na svom reveru imala crvenu ruzu. Stajala je upravo nekako iza ove prekrasne devojke.

Na sebi je imala prosedu kosu koja je bila sakupljena i pritisnuta vec iznosenim sesirom. Bila je okruglog lica a i tela, isto tako. Na nogama su bile cipele sa niskim potpeticama. Devojka u zelenom kostimu odlazila je vrlo brzo.Osetio sam se u tom trenutku kao da sam se razdvojio na pola. Tako me je zelja vukla da sledim devojku u zelenom kostimu ali ipak moja teznja za zenom ciji je duh tako bio spojen s mojim i buzeo moj, bila je tako duboka. I ona je tu stajala. Njeno bledo i okruglo lice bilo je plemenito i osecajno; njene sive oci su imale svetlucavi i svetli sjaja.

Nisam oklevao. Podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama - to je bio znak prepoznavanja sa moje strane. I sada sam shvatio da to i ne treba da bude ljubav vec nesto posebno, nesto cak i bolje od ljubavi. Prijateljstvo za koje sam bio i morao biti uvek zahvalan. Ispravio sam se kao pravi vojnik , otpozdravio i pruzio knjigu zeni a,i ako dok sam govorio, osecao sam neku gorcinu razocarenja.

Ja sam porucnik Dzon Blancard a vi biste morali biti gospodjica Mejhel. Tako mi je drago da smo se nasli ovde na ovoj stanici.Da li biste prihvatili da vas izvedem na veceru?" Zenino lice se rasteglo u prijatan osmeh.

"Ja ne znam sta sve ovo treba da znaci, mladicu" - odgovorila je. " Ali mlada dama u zelenom kompletu koja je upravo ovuda otisla, zamolila me je da stavim ovu crvenu ruzu na moj kaput. I rekla je da ako me pozovete na veceru, da vam kazem da vas ona ceka u velikom restoranu preko puta. Ona je kazala da mene upotrebljava kao neku vrstu testa."

Nije tesko razumeti mudrost ove devojke, gospodjice Mejhel.Prava vrednost ljudske duse se vidi u odgovoru na neprivlacno. Neko je napisao: "kazi mi koga volis i ja cu ti kazati ko si".

Ko nosi crvenu ruzu? Obicno oni koji nisu za primecivanje.Obicno oni za koje mislimo da ne treba da nose crvenu ruzu. Da li ste se ikada pitali kako postupamo sa njima, u nasim svakodnevnim kontaktima. Da, sa onima koje svaki dan srecemo sa crvenom ruzom na reveru...

Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa

Spavao bih manje, a sanjao više.

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica.

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.

Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi.

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.

Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to nece biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem.

Hajde, zapleši sa mnom, ljubavi.
Život je jedan veliki kokosov orah koji nikada ne uspemo da slomimo. A i kako bismo?
Mi smo samo paradoks u beskonačnom Svemiru. Mi samo remetimo ovo prostranstvo tišine znajući da će na kraju ona pobediti. Noćas kada budeš plesao sa mnom bićeš samo ostrvo u beskonačnom moru, poslednja oaza jedne nepregledne pustinje. Iz mojih tajnih bunara ti ćeš poslednju vodu piti. Posle ću biti deo karavana, umotana u sve one odore, sačekivaću neke tamo kamilare, sa beduinima o nepostojećoj slobodi govoriti. I mi ćemo poći. Vremenom će beduina biti sve manje a pustinje sve više. Na kraju ću biti sama u pustinji iz koje sam prvobitno pozvana. Ples je težak kada te sunce žari snagom stotina vrelih lavinih izvora i kada ti noge upadaju duboko u sav onaj smrvljeni pesak, ali ću ja ipak zaplesati za tebe ljubavi. Nekada ćeš noću, gledajući udaljena sazvežđa prepoznavati tragove jednog očajničkog plesa koji neće prestajati. Vremenom će svi zaboraviti, vremenom će tragove ovih srna prekriti moćne saobraćajnice od čelika i asfalta. Koliko su srne nekada spajale, toliko će putevi tada razdvajati ljude. U memljivim stanovima visokih solitera ljudi će sa bubama biti i govoriće: „Prokleta samoća, prokleta Božija samoća...“ Očekivaće taj veliki rat koji je potreban svetskim bogatašima i biti najtužnija stvorenja koja je Bog stvorio ikada. Zamisli samo, da li bi mogao da ubiješ srnu, da li bi mogao da zapališ krila orlu? I kada shvatiš kako je veličanstven odgovor na ovo pitanje znaćeš i što toliko želim da zaplešem sada, u predvorju jedne predstojeće užasne noći. Pusti mi ruku, pusti da odem, i kada odem ja ću za tebe biti stalno prisutna. Znaš, i ti možes da zaplešeš sa mnom, ako ni za šta drugo, ono podrške radi. Muzika je tužna, ali tvoj osmeh vredi. Ti nikada nećeš ubiti srnu, nikada odseći krila orlu. Da su ljudi takvi svet bi bio jedno čarobno mesto. Nije li to dovoljan razlog za ples ili tragovi te ljubavi koju ponekad naslutimo okolo?

Jedan covek star 92 godine, mali, dobro držeci i ponosan, koji je svakog jutra u osam sati bio komplet obučen, sa kosom moderno nameštenom i savršeno obrijan, iako je skoro sasvim slep, danas se doselio u starački dom. Njegova 70-to godišnja žena skro je umrla i time selidbu u dom učinila neophodnom. Posle mnogo sati strpljivog čekanja u holu doma, ugodno se nasmešio kada su mu rekli da mu je soba spremna.

Dok je upravljao svojom šetalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu sobu, uključujući i roletne koje su bile okačene na prozoru.

"Sviđa mi se" rekao je sa entuzijazmom osmogodišnjaka kome su upravo pokazali novo štene.
"Gosp. Džons, još uvek niste videli sobu, sačekajte još malo."
"To nema nikakve veze sa ovim" odgovorio je.

"Sreća je nešto o čemu odlučujete unapred. Da li ce mi se dopasti soba ne zavisi od toga kako je raspoređen nameštaj, već kako ja rasporedim svoje misli...Već samo odlučio da mi se dopada. To je odluka koju donosim svakoga jutra kad se probudim. Ja imam izbor: mogu da provedem dan u krevetu brojeći teškoce koje imam sa delovima tela koji više ne rade, ili mogu da ustanem iz kreveta srećan zbog onih koji još uvek rade.

Svaki dan je poklon, i dok su mi oči otvorene, misliću na novi dan i na sve srećne uspomene koje sam odložio. Baš za ovo doba svog života.

Starost je kao bankovni račun. Sa njega podižete ono što ste tu uložili. Moj savet vam je da uložite mnogo sreće u banku sećanja! Hvala vam za vaš deo u banci secanja. Ja još uvek ulažem!!"

Zapamtite pet jednostavnih pravila za sreću:
1. Oslobodite svoje srce mržnje.
2. Oslobodite svoj um od briga.
3. Živite jednostavno.
4. Pružajte više.
5. Očekujte manje.

LISICA I GAVRAN


Gavran nadje negde komad mesa i drzase ga u kljunu, stojeci na
drvetu. Lisica onjusi meso, pritrci pod drvo i pocne hvaliti
gavrana, govoreci:"Mili boze, krasne pticice! Lepa perja sto
imade.! Da jos ima kakav glas, ne bi nad njom ptice bilo!"
Gavranu nije milo bilo da ga lisica, pri tolikoj njegovoj
lepoti, za mutava drzi, otvori kljun, pak stane grakati. Padne
meso dole, ugrabi ga lisica i prozdere, govoreci i podsmevajuci
mu se:"E, moj gavrane! Imas svasta, ali pameti nemas!"

STARAC I SMRT

Starac nosase breme drva. Veoma zamoren, zbaci breme, govoreci:
"He, prokleta smrti, gde si te ne dodjes da me uzmes s ovog sveta,
da se ne mucim!" Kad eto ti smrt stane pred njega, onako ruzna kao
sto je opisuju, pa ga pita sto je zove. "Ta nista, odgovori siromah
starac uplasen, vise bih voleo da nisi dosla, ali vec kad si ovde,
pomozi mi da natovarim ovo breme na ledja, da stignem brze kuci,
jer me cekaju".

Pouka - nikome nije milo umreti, ma kako bedno ziveo...

Da li si ti sargarepa, jaje ili zrno kafe?
Cerka se zalila svom ocu na tezak zivot i rekla kako ne zna vise kako da se suprotstavi zivotnim problemima i teskocama, kako nema vise snage za borbu; jer cim resi jedan problem, vec je pred njom drugi i tezi od prethodnog.
Njen otac, koji je bio kuvar po zanimanju, odveo ju je u kuhinju. Uzeo je tri lonca, napunio ih vodom i stavio ih na vatru. Za kratko vrijeme voda u posudama pocela je da kljuca. U prvi lonac je stavio sargarepu, u drugi jaje, a u treci nekoliko zrna kafe, zatim ih je ostavio da se kuvaju neko vreme.
Cerka se nije mogla strpeti, jer nije znala sta njen otac tim postupkom zeli reci i dokazati.
Otac je iskljucio sporet, pa je izvadio sargarepu iz vode i stavio je u posudu, a isto je uradio sa jajetom i kafom. Pogledao je cerku i upitao: "Sta vidis?"
- "Vidim sargarepu, jaje i zrno kafe", odgovorila je.
Zatrazio je od nje da opipa sargarepu i osetila je da je sargarepa jako meka i krhka. onda je zatrazio da oguli jaje i videla je da je ono tvrdo i skuvano. Rekao joj je da pomirise kafu, a ona se nasmesila kad je osetila njen bogati miris.
-"Ali sta sve ovo treba da znaci"?, upitala je zacudjeno.
-"Znaj, kceri moja, da su i sargarepa i jaje i kafa prosli kroz isto stanje, boreci se sa istim neprijateljem -'kljucalom vodom', ali se svaki od njih suprotstavio na razlicit nacin.
Sargarepa je bila tvrda i jaka, ali je vrlo brzo omeksala i oslabila u kljucaloj vodi.
Jaje je cuvala njegova jaka ljuska, ali ne zadugo i ono se skuvalo u vreloj vodi i promenilo iz tecnog u tvrdo stanje.
Dok je kafa sasvim drugacija. Njeno zrno je ostalo isto, naprotiv - ona je uspela promeniti vodu! A ti??
Da li si sargarepa koja je naizgled jaka, ali, cim naidjes na manje prepreke i teskoce, oslabis i gubis snagu?
Ili si jaje mekog srca koje, kad naidje na probleme, postaje jako. Tvoja ljuska (spoljasnji izgled) se ne menja, ali se menja tvoja unutrasnjost tako da tvoje srce postaje tvrdo, jako i gorko?
Ili si zrno kafe koje izmeni vrelu vodu (a ona je izvor bola) tako sto je cini ukusnom i daje joj lep miris. Ako si kao zrno kafe, ti svoju okolinu cinis boljom, vrednijom, ti teskocu sebi olaksavas tako da ona bude olaksica umesto teskoce i problema, brige i tuge.
Razmisli, kceri moja, kako ces se suociti sa svim problemima i teskocama ovoga sveta??"
Da li si ti sargarepa, jaje ili zrno kafe?

Sedi vrana na drvetu i po ceo dan ne radi ama bas nista.
kada je mali zeka ugledao vranu, upita je: mogu li i ja da sedim kao ti i da po ceo dan ne radim nista?
vrana odgovori: naravno, zasto da ne.
i tako zeka sedne na zemlju ispod vrane da se odmara i ne radi nista.
nakon nekog vremena, iznenada se pojavi lisica, skoci na zeca i pojede ga!
Poenta price: da bi sedeo i ne radio nista, moras da sedis jako, jako visoko!



Razgovaraju curka i bik: volela bih da mogu da dohvatim vrh drveta, rece curka, ali nemam dovoljno snage.
pa zasto ti ne bi grickala malo moje balege? odgovori bik. ona je prepuna hranljivih sastojaka.
curka pojede jednu gromuljicu balege i shvati da joj je to stvarno dalo dovoljno snage da se popne na prvu granu drveta. sledeci dan, nakon sto je pojela jos balege, popela se na drugu granu. konacno, nakon dve nedelje, ona je ponosno sedela na vrhu.
ali, ubrzo ju je ugledao farmer, vesto je upucao puskom i tako je smaknuo sa drveta.
Poenta price: sranje te mozda moze dovesti do vrha, ali te ne moze odrzati gore


Mala ptica je letela na jug nosena vetrom. postalo je jako hladno, pticica se smrzla i pala na zemlju, na veliko polje. dok je lezala na zemlji, prisla joj je krava i spustila nesto balege na nju. dok je smrznuta pticica lezala u gomili kravlje balege, shvatila je kako joj je postalo toplo. balega je u stvari otkravila! lezala je tako topla i srecna, pa je od radosti pocela da peva. prolazeci tuda, macka je cula pticiju pesmu i prisla da to istrazi. prateci zvuk, macka je otkrila pticu ispod gomile kravlje balege, a zatim ju je spretno izvukla napolje i pojela!
Poenta price:
1. nije svako ko te uvaljuje u govna tvoj neprijatelj
2. nije svako ko te iz govana vadi tvoj prijatelj
3. a kada si u velikim govnima, drzi jezik za zubima!

1. Čistačica

Kada sam bila na prvoj godini fakulteta, profesor nam je dao iznenadni test. Ja sam bila standardni štreber koji je letimično pročitao sva pitanja i stigla do poslednjeg koje je glasilo: “Kako se zove gospođa koja čisti naš sprat?”

Mislila sam da je u pitanju šala. Videla sam ženu nekoliko puta - tamnokosa, pedesetih godina - ali kako sam mogla da znam njeno ime. Predala sam papir, ostaviviši poslednje pitanje neodgovoreno. Jedan drugi student je pitao da li će i poslednje pitanje ulaziti u ocenu. Profesor je rekao “Naravno. Tokom vaših karijera, sretaćete mnoge ljude. Svi su važni. Oni zaslužuju vašu pažnju i brigu, čak i ako se samo nasmejete i kažete im ‘Zdravo’”.

Nikad nisam zaboravila tu lekciju. Takođe sam saznala da se ona zove Vera.


2. Pokupiti nekoga na kiši



Jedne noći tokom 60-tih godina prošlog veka, oko pola dvanaest, starija crnkinja je stajala pored autoputa u Alabami, pokušavajući izdrži udare kiše i vetra. Njen automobil se pokvario i ona je, promrzla i mokra, pokušavala da zaustavi neka kola. Stao joj je jedan beli mladić. U tim danima rasnog konflikta i segregacije, na američkom jugu je tako nešto bilo ne samo neuobičajeno, već i nečuveno. Mladić ju je odvezao u grad i pomogao joj da nađe taksi. Izgledalo je da je ona bila u velikoj žurbi, ali je uspela da zapiše njegovu adesu. Nekoliko dana je prošlo, i na mladićeva vrata je neko zakucao. Na njegovo veliko iznenađenje, ogroman TV u boji, bio je dopremljen njemu na kuću. Uz televizor je stajala poruka:

“Hvala Vam veliko što ste mi pomogli na autoputu pre nekoliko večeri. Kiša me nije samo iskvasila, već je ubila i moj duh. Onda ste Vi naišli. Zahvaljujući Vama uspela sam da stignem do muža koji je bio na samrtničkoj postelji, samo kratko vreme pre nego što je preminuo. Bog Vas blagoslovio zato što ste mi pomogli i što ste nesebični u pružanju pomoći bilo kome.
Iskreno, gospođa Net King Kola.”

3. Uvek se setite onih koji vas uslužuju

U danima kada je sladoled koštao mnogo manje, desetogodišnji dečak je ušao u hotelski restoran i seo za sto. Kelnerica je stavila čašu vode ispred njega. “Koliko košta sladoledni kup?”, pitao je. “Pedeset centi”, odgovorila je ona. Dečak je izvukao novčiće iz džepa i prebrojao ih.”Koliko onda košta obična porcija sladoleda?”. “Trideset pet centi”, odgovorila je nestrpljivo jer su je čekale ostale mušterije. “Uzeću običan sladoled, hvala.”

Kelnerica je donela sladoled, stavila račun na sto i otišla. Dečak je pojeo sladoled, platio na kasi i otišao. Kada se kelnerica vratila, počela je da plače dok je brisala sto. Tamo, uredno poslagano pored prazne činije od sladoleda, stajalo je dvadeset pet centi. On nije uzeo sladoledni kup, jer nije imao dovoljno da bi joj ostavio napojnicu.

4. Prepreke na putu



U stara vremena jedan kralj je na sred puta postavio ogroman kamen. Potom se sakrio da vidi ko će ga pomeriti. Neki od najbogatijih trgovaca u kraljevstvu kao i mnogi dvorjani su prolazili tim putem i ignorisali kamen. Neki od njih su čak krivili kralja što tako loše održava puteve. Ali nijedan nije uradio ništa da bi sklonio stenu sa puta.

Potom je naišao seljak noseći ogroman teret sa povrćem. Kada se približio steni, spustio je svoj teret i pokušao da je skloni sa puta. Posle mnogo guranja i napora, napokon je uspeo. Kada je ponovo uzeo svoj džak povrća, primetio je da vrećica sa zlatnicima leži tamo gde je bila stena. Uz nju je bila i cedulja od kralja na kojoj je stajalo da je zlato za onoga ko pomeri stenu sa puta. Seljak je naučio ono što mnogi od nas nikad ne razumeju: da je prepreka zapravo prilika da poboljšamo svoje stanje.


5. Davati onda kada je to bitno



Jedan moj prijatelj je radio u bolnici kao volonter i tamo upoznao devojčicu po imenu Liz koja je patila od retke i ozbiljne bolesti. Njena jedina šansa za oporavak je bila transfuzija krvi od njenog petogodišnjeg brata koji je preživeo istu bolest i razvio antitela na nju. Doktor je objasnio situaciju dečaku, i pitao ga da li želi da da krv svojoj sestri. Dečak je oklevao za trenutak, uzdahnuo i rekao: “Hoću ako će to nju spasiti”. Kako je transfuzija napredovala, on je ležao na krevetu do nje i gledao kao i svi ostali okolo kako se boja postepeno vraća u njeno lice. Onda je on prebledeo i njegov osmeh je nestao. Pogledao je doktora i pitao ga drhtavim glasom: “Hoću li ja umreti odmah?”.



Posto je bio jako mali, nije razumeo doktora i mislio je da treba da da svu svoju krv sestri da bi je spasio.



Možda sve ove priče zvuče kao bapske, ali razmislite i o sledećem: ne treba prosuđivati čoveka prema tome kako se odnosi prema pretpostavljenima ili sebi jednakima, već kako se postavlja prema ljudima ispod sebe. A ako Donald Tramp može da preporuči knjigu “Moć ljubaznosti - The Power of Nice”, onda i mi možemo da učinimo da se zapitate o načinu na koji tretirate ljude.

U zivotu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti...

--------------------------------------------------------------------------------

Posmatraš li život kao dar,shvaticeš kako je vreme dragoceno i koliko
nam prilika daje svaki novi dan.

Nađi jednostavno vremena za to i budi strpljiv,i u tvom ce životu rasti i
dozrevati mnogo toga.

Život je velik i raznolik,nalik igri jer u sebi
sjedinjuje sve suprotnosti.

Svako je od nas jedinstven i neponovljiv.


Zašto se ne radovati samom sebi i svima ostalima oko sebe?


Nadi vremena da budeš sretan.Danas je dan da budeš sretan!


Juče : vec je prošlo.
Sutra : tek ce doći.
Danas: jedini dan koji imaš da učiniš
od njega svoj najbolji dan.

Ljubav čini tvoj život vrednijim.

Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu životnu istinu.
U duši svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U duši svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, saoosećanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;
-Koji vuk na kraju pobedi?
Deda odgovori sa smeškom na svom starom licu:
-Pobedjuje uvek onaj koga hraniš...

Pravi melem za dušu uvek sam za

Jednom je jedna žena zalivala svoj vrt, kada je ugledala 3 starca pred svojim vrtom. Nije ih poznavala, no svejedno im je rekla:
" Mislim da vas ne poznajem, ali mi se čini da ste gladni. Molim vas uđite unutra i pojedite što god. "
Starci su je upitali: " Je li Vaš muž kući? "
"Ne ", odgovorila je, nije."
"Onda moramo otići, " rekli su.
Uveče kada joj se muž vratio, žena mu ispriča što se dogodilo.
" Sada im možeš reći da sam se vratio i pozovi ih natrag, unutra ",
rekao je muž, i žena je otišla da pozove starce na večeru.
" Nažalost, ne možemo svi prihvatiti Vaš ljubazni poziv."
Rekli su joj starci. " Zašto ne ?"
Upitala je iznenađena žena. Jedan od staraca pokaza na jednog i reče:
" Njegovo ime je Bogastvo."
Potom pokaza na drugoga i reče:
" Ovomu je ime Uspjeh."
" Meni je ime Ljubav."
" Sada pođi k mužu i skupa odlučite kojega biste od nas 3 pozvali unutra."
Žena se je vratila u kuću i sve ispričala mužu.
Muž presretan reče:
" Super! Pozovi Bogatstvo da sa svim i svačim napuni našu kuću!"
na pak nije bila zadovoljna s njegovim prijedlogom:
" Zašto radije ne bih pozvala Uspjeh ?"
Razgovor između njih je slušala njihova kćer i sva oduševljena rekla:
" Zar ne bi bio bolje pozvati Ljubav ? Naš dom bi potom bio napunjen Ljubavlju !"
Poslušavši savjet njihove kćeri, muž je rekao ženi:
" Pođi i zamoli Ljubav neka bude naš gost. "
Žena je pošla i upitala:
" Ko je od vas Ljubav ? Molim neka dođe i bude naš dragi gost."
Ljubav je sjedila u svojim invalidskim kolicima i skupa sa njima se odvezla u kuću.
Druga dva starca su krenula za njom.
Zaprepaštena žena je upitala zašto idu i Bogatstvo i Uspjeh, kada je ona pozvala samo Ljubav ?
Starci su u jedan glas odgovorili:
" Da si pozvala Bogatstvo ili Uspjeh, druga dva bi otišli. No, ti si pozvala Ljubav i gdje god Ona ide, nas dvoje je slijedimo !"
Tamo gdje ima Ljubavi, tamo uvijek dolaze Bogatstvo i Uspjeh.

Imao covek sina koji je bio mali krelac . Sve sto je radio čitav zivot je bilo belaj. Svaki dan neka frka oko njega. I tako decak rastao i rastao, a otac gledao svoj "promasaj" kako se razvija u sve goru i goru osobu.

Jednog dana, otac je radio po dvorištu kad malac naidje i razvali i razrusi sve. Ali covek ostade totalno miran, pa povede sina u sumu...

Nakon pet minuta hoda, decak je vec poceo sa galamom: "Jesmo li stigli!?"
"Ne" - odgovori otac mirno...

I tako nekoliko puta, dok su sve dublje i dublje zalazili u sumu.

Napokon, otac se zaustavi, a decak koji je vec besno sutao grane oko sebe viknu: "GLUPANEE!! JESMO L' STIGLI!?"

Otac i dalje ostade miran, ali mladic ipak doceka odgovor. Iz dubine sume se zaculo "GLUPANEE!! JESMO L' STIGLI!?"

"Ko je tamo!?" - povika malac, a suma mu opet odgovori "Ko je tamo!?"

"Kukavice! Idiote!" - Nastavi on, vec sav crven od besa, a istim tonom zacu opet isti odgovor "Kukavice! Idiote!"

Kako je decak potrcao prema ocu, tako sav zadihan i besan, zape za komad drveta na putu i pade. Sav uplakan pogleda prema ocu, a ovaj napokon progovori:

"Sine... Suma ti nece odgovoriti. Samo ce ti ponavljati sto si ti rekao..."

"Sta je to?" - upita zacudjeno krelac , a otac nastavi - "Neki to zovu EHO. Ali, sine, to je u stvari ZIVOT. Sve sto dajes, istom mjerom ti se i vraca. To je... ZIVOT"

Indijska legenda

Verovatno ste culi za indisjku legendu o malom zutom cvetu koji se rascvetao u jednoj basti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.
Kada je jedan posetilac usao u ovu bastu, citamo u prici, sa svih strana slusao je samo zalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zasto? Zato sto je sve drvo palme korisno - plod, lisce, grane i deblo.
Medjutim kokosova palma zavidela je mangu, zato sto se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veci doprinos i dobila vise.
Oko posetioca koji je slusao samo zalbe zaustavilo se na jednom malom zutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: " Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"
Cvet je odgovrio: " Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na liscu koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, socne plodove kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi mogao to da ucini. Zeleo je da budem mali zuti cvet pa zato zelim da budem najbolji mali zuti cvet koji je ikad postojao.

Tragovi u pesku

Sanjah jedne noci, kako setasmo morskom obalom, moj Gospodin Bog i ja.
Pred mojim ocima pojavi se brzinom filma moj zivot.
Za svaki odsjek mog zivota, kako mi se cinilo, otkrih tragove stopala u pijesku. Jedan par tragova pripadaše meni, drugi mom Gospodinu.
Kad i poslednja slika pred mojim je ocima preletela, osvrnuh se natrag i videh, kako je u pesku cesto ostao samo jedan par tragova,a drugi je isceznuo.
Ti tragovi oznacavahu odsjeke mog zivota, meni ponajteze. To me zbunilo.
Okrenuh se Gospodinu i upitah ga:
"Kad sam ti onomad sve sto imah predao, da te mogu slediti, tada si mi rekao da ces uvek biti uza me. A sad vidim da najdublje krize mog zivota prati samo jedan par tragova u pesku. Zasto si me ostavio upravo tada, kad sam te, sav ocajan, najviše trebao?"
Gospodin me uze za ruku i rece:
"Drago dete, nikad te nisam ostavio samog, a pogotovo sam bio uza te u vreme tvojih patnji i boli. Tamo gde vidis samo jedan par tragova u pesku, tamo sam te na svojim rukama nosio."

Sad je Vreme

Jednu malu devojcicu cesto su slali u podrum po krompir koji je trebalo pripremiti za veceru. Jednog dana dok je birala krompir, sisao je i njen otac u podrum
"Sta to radis?" - upitao je.
"Pokusavam da nadjem najsitnije krompire koje cemo iskoristiti za veceras. Krupnije i bolje krompire iskoristicemo kasnije."
Otac se smesio dok je iz njene ruke uzimao sud i sitan krompir izrucio nartag na gomilu.
"Ako tako postupas uvek cemo jesti samo sitan krompir. Izaberi najveci, najbolji krompir za danas, pa cemo uvek jesti najbolji krompir!"
Ono sto najbolje mozemo da ucinimo svojim bliznjima ne treba da cuvamo za neko buduce vreme. Ta buduca prilika mozda nikada nece doci. Ako se trudimo da sada zivimo najboljim zivotom i sada budemo ljudi dobre volje, onda nije potrebno da brinemo o tome da li cemo biti takvi i u buducnosti.
Izaberite sada samo ono sto je najbolje i uvek najbolje.

S tugom

S Tugom jednostavno treba umeti.
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moras praviti da je ne primecujes pa ce se kad tad okrenuti i otici, iako ti se u prvi mah cini da ce zauvek cvileti kraj stola.
I pazi...
Poklonis li joj samo mrvicu paznje nece se smiriti dok ti ne uvali citavu korpu.
I onda si gotov.
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih musterija.
I nikad te vise nece zaobici

Zena

Devojke, one su poput jabuka na stablima. Najbolje se nalaze na vrhu stabla. Ljudi ne zele doci do najboljih, jer se boje da ce pasti i - ozlediti se.
Umesto toga, uzimaju trule jabuke koje su pale na zemlju, i koje, iako nisu tako dobre, do njih lakse dodju.
Zato jabuke koje se nalaze na vrhu stabla, misle da s njima nesto nije u redu, dok su zapravo one velicanstvene. Jednostavno, moraju biti strpljive i cekati da pravi covek dodje, onaj koji je tako hrabar da se popne do vrha stabla zbog njih. Ne smemo pasti da nas dohvate, tko nas treba i voli napravit će sve da dodje do nas.
Zena je izasla iz rebra muskarca, a ne iz nogu da bude gazena, niti iz glave da bude nadmocna. Nego sa boka da bude jednaka, ispod ruke da bude zasticena, i blizu srca da bude voljena.

Danas

Ovo je prica o dvojici drugara koji su se setali zajedno po pustinji.
Odjednom uz put su poceli da se raspravljaju, i jedan je udario drugog.
Udareni se osetio povredjen, ali bez reci napisao je ovo na pesku.
" Danas sam dobio udarac od mog najboljeg druga."
Produzili su tako sve dok nisu nasli jednu oazu gde su odlucili da se okupaju.
Onaj sto je dobio udarac zamalo sto se nije udavio kupajuci se, ali zivot
mu je spasio onaj drugi. Kad je dosao sebi taj sto se zamalo nije udavio,
izgravirao je na jednom kamenu:
" Danas mi je najbolji drug spasao zivot!"
Drugar koji je udario svog najboljeg prijatelja pitao ga je:
"Kad sam te udario ti si napisao na pesku, a sad graviras na kamen, zasto?"
Drugar mu je odgovorio:
"Kad neko napravi lose, to treba da zapisemo na pesku da bi vetrovi
izbrisali, ali kad neko uradi dobro, to treba da izgraviramo na kamenu
da nista ne moze da ga izbrise!"
Nauci se da zapisujes "rane" na pesku, a "srecu" ugraviraj na kamen

Kamen mudre zene

Neka mudra zena, putujuci kroz planinu nadje u jednom potoku dragi kamen. Sutradan srete putnika koji bese gladan, te mudra zena otvori torbu da mu da nesto da pojede. On ugleda dragi kamen u njenoj torbi, ocara se njime i zatrazi od mudre zene da mu ga da. Mudra zena to ucini bez premisljanja.
Putnik podje dalje, sav radostan zbog svoje dobre srece. Znao je da kamen dovoljno vredi da ga ucini bogatim.
Ali, posle nekoliko dana, vrati se on nazad i potrazi mudru zenu. Kad je nadje, dade joj kamen i rece:
"Razmisljao sam. Znam koliko je ovaj kamen vredan, ali ti ga vracam u nadi da cu od tebe dobiti nesto sto je mnogo, mnogo vrednije. Ako mozes, daj mi to sto imas u sebi, a sto ti je omogucilo da mi s takvom lakoćom das ovaj skupoceni kamen."