Kolumne i kolumnisti

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rođen u Beogradu, 1975. Pravnik. Objavio romane "Ples sitnih demona", Đavo je moj drug", "Pikavci na plaži", "Kandže", "Sve crvenkpe su iste" i "Hoću da mi se nešto lepo desi odmah", kao i zbirku priča "Bog ti pomogo". Za roman "Kandže" dobio je nagrade Zlatni bestseler i Kočićevo pero, a za "Sve crnvekape su iste", Vitalov Zlatni suncokret za knjigu godine 2006. "Kandže" su do sad doživele devet izdanja i prodate su u preko 20.000 primeraka, a objavljene su i u Hrvatskoj, Sloveniji i Bugarskoj. Prema romanu "Ples sitnih demona" napravljena je istoimena pozorišna predstava u pozorištu Dadov, u režiji Milana Neškovića (april 2010). Sa Miljenkom Jergovićem bio protagonista dokumentarnog filma "Dugo putovanje kroz istoriju, histroiju i povijest", u režiji Željka Mirkovića (mart, 2010). Izvršni urednik srpskog Playboja. Autor putujućeg pozorišnog performansa "Književna trteška", u režiji Milana Neškovića. Izvršni urednik srpskog Playboya i vlasnik agencije BGHC. Dobitnik prestižne Writers in Residence sipendije, koju dodeljuje Kulturna mreža grada Graca. Prema podacima portala knjizara.com nalazi se među deset najprodavanijih domaćih i stranih autora u srpskim knjižarama u periodu 2003 - 2008.
Marko Vidojković - Slobodna teritorija
RASPAD SISTEMA
(5) Subota, 17. Septembar, 2011.| Autor: MARKO VIDOJKOVIĆ
ONa pragu smo još jedne „vrele“ radničke jeseni. To je jedanaesta obećana po redu. Nijedna se nije desila. Tranzicija još malo pa se završila. Udarcem o zid, a ne onako kako smo se nadali. Malinari su blokirali prugu Beograd-Bar. Zastoj se očekuje za sedamnaest dana, kada naiđe prvi voz.

Nema sumnje, dostigli smo višegeneracijski izmak snaga. U proteklih deset godina nije prošao nijedan mesec a da se sa „oslobođenih medija“ narodu nije ubrizgavala frka, najpre naivno, u vezi sa aferama novopečenih oslobodilaca, trošila se energija na svađanje po haustorima i slavama oko toga da li su Janjušević i Kolesar lopovi, oko toga da li je Čeda narkos ili krimos, pa zatim oko toga da li je Crna Gora bratska ili izdajnička, pa oko toga da li je Kosovo tuđe ili naše, pa oko toga da li treba donositi novi ustav ili ne, oko toga da li u upravama sportskih klubova sede lopovi ili nesposobnjakovići, oko toga da li pederi treba da marširaju beogradskim ulicama, oko toga da li...

Na kraju, iznureni od ove desetogodišnje trke koju smo počeli da trčimo odmah posle prethodne desetogodišnje trke, počeli smo da padamo na nos. Naši rođaci i prijatelji počeli su da umiru mučki i iznenada, samo bi se srušili na neki trotoar krenuvši na pijacu s nedostatkom love u džepu, ili bi ustali ujutru užuteli, iskašljavajući krv, kako bi kasnije tog dana kod doktora saznali da ih je skoro sasvim pojeo rak, nešto zbog pljuga koje su toliko godina nervozno pušili, nešto zbog nerava koje su toliko godina tanjili, nešto i zbog izduvnih gasova u fabrici u kojoj su toliko godina radili, a i zbog pepelišta u čijoj su blizini toliko godina živeli.

Neki su toliko sišli s uma da su počeli da govore kako je „Miloševićevo“ vreme bilo bajka u odnosu na ovo sad

Neki su toliko sišli sa uma da su počeli da govore kako je „Miloševićevo“ vreme bilo bajka u odnosu na ovo sad. Kao da se pre Miloševića nije živelo. A jedino se tada živelo. Što znači da oni koji su rođeni posle 1985, pa se tih vremena i ne sećaju, u stvari nisu ni živeli.

Gde pronaći svu tu besmisleno izgubljenu snagu? Možda u novim generacijama, onim koje se neće sećati ni Miloševića, ni Đinđića (samo prvo da vidimo ko uopšte ima volju da pravi nove generacije). Što se tiče svih ostalih, možda je najbolje rešenje da kolektivno i sinhronizovano, jednog dana, svi zajedno kažemo: „Ne mogu više“ i odbijemo da ustanemo iz kreveta.

Život nije smišljen da ga provedeš tako što te jedan tajkun jebe u glavu, a drugi te zajebava mameći te u svoj akva-park i nabacujući ti nevestu, pošto sam više nisi u stanju ni da odeš u klonju a da ne zapišaš dasku, koliko se treseš od smrada sopstvenog života.
Možda, ipak, postoji i neki drugi način da se spasemo. Sve što treba je da ga, praznih džepova, praznih stomaka i praznih glava, smislimo.

Vesti: kurir, Kolumna, Marko Vidojković, slobodna teritorija, raspad sistema

Piece of mind

Odlučio sam da ove nedelje ne napišem ništa. Nije razlog ni to što mi plata ponovo kasni, ni sva ta nervoza koja raste dok temperatura pada, ni nagoveštaj još jedne krize, ni...

Ma, ništa od toga. Rešio sam, jer smatram da dobar tekst, pa makar bio i pismo, zaslužuje dobrog autora. A ove nedelje nisam se osećao tako. Priznajem. Nisam bio dobar, ali... Konačno sam pronašao mir. One trenutke koje svako zaslužuje. A ko nema taj i takav mir, nije dobar samom sebi, što znači da nije dobar nikome oko sebe. Ali ponekad, navikli na mimikriju, uspemo da sakrijemo buru koja nas trese i da niko oko nas ne primeti ništa. To je razlog zbog čega sam odlučio da neću da pišem. Zašto bih papiru, pa makar i elektronski bio, poverio ono što niko nije video. Zašto bih se žalio kada znam da ima mnogo onih koje muče mnogo ozbiljniji problemi od onih koji meni ne daju mira."
Držao sam papir u rukama i čitao pismo prijatelja koje mi je nekoliko minuta pre toga stiglo na elektronsku poštu. Uvek sam više voleo da čitam sa papira nego sa ekrana. Tako je bilo i večeras. Njegova pošiljka stigla je dok sam besciljno, već gotovo sat vremena, sedeo ispred gomile razbacanih rečenica pokušavajući da im dam smisao. Osećao sam sličnu tegobu kao i moj prijatelj, ali nisam znao kako to da pretočim u reči i da objasnim blokadu koja je evidentno postojala.
„Moj život ima novi tok. Prihvatam odgovornost za sve što je bilo i ne odričem se toga, ali verujem da ću na ono što sledi imati više uticaja. Najvažnije mi je da vreme koje mi je preostalo dobije smisao. Znaš i sam da sam toliko dugo sebe stavljao na poslednje mesto. Tome je konačno kraj!"
Znao sam ga godinama. Uvek je bio oličenje umerenosti. Nikada nijednu ocenu nije davao olako niti je isticao svoje lična uverenja na nametljiv način. Tako je uredio život. I odnose sa svima oko sebe. Stajao sam pored štampača i nastavio da čitam:
„A sve je počelo tako bezazleno i dirljivo. U vrtiću mog deteta pre nekoliko dana bilo je organizovano nekakvo takmičenje. Rekao mi je da je bio u plavoj ekipi. Ali, da su crveni pobedili.
'Važno je da ste se lepo zabavili i igrali. Ponekad pobedi jedna, ponekad druga...'
'Tata, znam', presekao me je, 'nije važno ko je pobedio, važno je učestvovati!'
Pogledao sam ga zadivljen:
'.. da, to sam hteo da...'
'A, tata', ponovo me je prekinuo, 'šta je to učestvovati?'
Šta je to učestvovati? Nisam znao šta da odgovorim. Zaista, šta to znači? Na šta se svodi život svakoga od nas? Nije valjda samo na učestvovanje? A ako i jeste tako, zašto smo se uopšte upustili u tu igru. Zašto se takmičimo ako nemamo nameru da makar nekada pobedimo? Ko je meni dao pravo samo da učestvujem? Kada sam poslednji put pokušao da pobedim?
Ne, nemoj da me zoveš dok sve ovo ne pročitaš. Nisam poludeo."
Preduhitrio me je. Zaista, držao sam mobilni u ruci. Spustio sam se na stolicu i pogledao u papir:
„Dan posle toga bio sam zarobljen u saobraćajnoj gužvi. U suprotnom smeru proticala je kolona koja se za nijansu brže kretala. Video sam gospodina srednjih godina kako pokušava da zakorači na pešački prelaz. Automobil koji je išao ka njemu nije se zaustavio. Od bezazlene neprimetne pojave tip je u trenu navukao masku razularene zveri. Počeo je da viče i pljuje po automobilu koji je prolazio ispred njega. Probao je i da ga šutne, ali je zakasnio.
Ne, ne! Nemoj da misliš da sam mu zamerio! Zavideo sam mu! Iako je lik očito neuravnotežen, zavideo sam mu! Čoveče, shvatio sam da nešto sa mnom definitivno nije uredu. Ali i da mi se konačno otvaraju oči! I to kada? Kada? Kada je gotovo ceo život prošao pored mene! Učestvovao sam, jer su me tako vaspitali. Ćutao sam na sve što se oko mene dešavalo jer sam mislio da je tako pristojno. Nikada nisam sebi dozvolio da puknem kao taj ludak na ulici. A da jesam, ne bih bio tu gde jesam."
Nisam se redovno viđao sa njim, ali nas je godinama vezivalo mnogo toga. Razumevali smo se. Znate onaj osećaj kada nekoga ne vidite godinama a kao da ste juče sedeli sa tom osobom. Plašio sam se redova koji su me čekali:
„I onda. Juče ujutro. Dok sam čekao na semaforu. U kolima ispred mene bila je neka gospođa. Prozor spušten do pola. Okružila su je trojica odrpanaca koji su navaljivali da joj operu prozore. Auto joj je bio čist i pokazivala je da to ne rade. Hej, umesto da se udalje od nje, počeli su da viču, da je psuju. Jedan je čak ubacio ruku kroz prozor. Svi smo ćutali. Gledali i ćutali! Nikoga nije bilo briga. Nikoga! Žena je vrištala i mahala rukama. A onda je odalamila najbližeg tako snažno da se zateturao i pao!
Shvatio sam da sam ja ta žena! Da mi otimaju život, čitavog života, da vrištim i batrgam se. Ali u sebi. Da me niko ne čuje. I da mi zato niko i ne pomaže. I da jedino sam sebi mogu da pomognem. Da samo učestvujem, da sve čuvam za sebe i u sebi i da moje pozive u pomoć niko ne može da čuje. Rešio sam da to prekinem..."
Nisam primetio kada mi je zazvonio telefon. Javio sam se tek posle petog ili šestog zvona. Nisam ni gledao ko me zove. Pritisnuo sam taster i čuo njegov glas:
„Znao sam da si budan. Što si se uplašio? Nisi valjda pomislio... Poslao sam ti mejl bez čitanja i shvatio da možeš da pomisliš to što si pomislio. Zovem te sa Kipra. Juče, posle one žene na ulici prodao sam auto, i to upola cene, i poveo decu i ženu na more. Posle ne znam ni ja koliko godina! Prvi put sam uradio nešto neplanirano i nikada se bolje nisam osećao. Sećaš se onog stiha 'Mejdena' kada smo bili klinci: If you gonna die, die with your boots on. Konačno sam ga shvatio! Možda i ostanem bez posla, ali baš me briga. Dišem čoveče! Ako nemaš šta da napišeš, slobodno uzmi moje pismo i doteraj ga kako ti odgovara. Možda nekome pomogne da se trgne i počne da živi. Samo te molim da naslov bude mejdenovski."


pressonline.rs

BEOGRAD 19. 11. 2011

DRAGAN J. VUČIĆEVIĆ - DOSTA ZLOČINA!

Samoubistvo Srbije



Srbija je teško bolesna, a srpski političari ne rade ništa drugo osim što pokušavaju da na toj bolesti zarade. Srbi su, kao retko koja nacija, potpuno prezreni od svoje vladajuće političke kaste i ostavljeni da bez ikakve dugoročne strategije polako ali sigurno izumiru.

Činjenica da je ove godine u Srbiji popisano čak 377.355 ljudi manje nego 2002, fakat da se za poslednjih deset godina u ovoj zemlji ugasilo vise od 24.000 porodica, ali pre svega činjenica da ovi strašni podaci nisu zabrinuli apsolutno nikoga od režimskih beogradskih kevica, ponajbolje govori o zločinačkoj suštini ovdašnje realpolitike. Jer umesto da kataklizmični rezultati popisa budu signal za opštenacionalnu uzbunu, umesto da predsednik, premijer, ministri, dosistički lideri i liderčići zatraže hitno formiranje stručnih timova i utvrđivanje nacionalne strategije za opstanak, sve se svelo na desetak protokolarnih saopštenja i kilavih izjava. Kao da baš nikoga u srpskoj političkoj eliti ne brine to što je ovaj narod na najboljem putu da doživi sudbinu Hazara! Kao da niko ne čuje upozorenja demografa koji su izračunali da će Srbi već 2050. biti nacionalna manjina u Srbiji. Ako Srbije tada uopšte više i bude!

Sve je danas važnije od opstanka ove zemlje i nacije. I otvaranje Gazele u šest traka (kao da ih je pre imala dve?!?), i početak Dinkićeve predizborne kampanje, i hapšenje pedofilske mafije, i nekakav turistički spot, pa čak i koncert Dina Merlina! Kontrolori srpskih medija perfidno nas zatrpavaju zvečećim spin-pričama, ne dozvoljavajući da se uoči izbora previše piše i govori o strašnim rezultatima popisa. Znaju oni dobro da bi se u toj priči, pre ili kasnije, moralo postaviti i pitanje odgovornosti.

I zaista, ko je kriv?! Ko je, bre, kriv što je Srbija posle 11 godina „demokratije" i dalje prokleta avlija u kojoj se mnogo više umire nego što se rađa i iz koje beži svako ko ima bilo kakvu priliku za to?! Ko je kriv što Srbija nema ama baš nikakav smislen plan za budućnost? Ko je kriv što je ova zemlja obećana samo za korumpirane skotove i samo za antisrpske profitere?! Neće, valjda, biti da je baš za sve kriv bivši režim, onaj od pre više od 12 godina?!

Rešenje? Novi sistem. Sistem koji bi od Srbije napravio bolje mesto za život. Sistem koji bi uzeo para državnim lopovima da bi dao majkama i deci. Sistem u kojem bi nacionalni interes bio stavljen iznad ličnog i partijskog. Šta kažete? To je nemoguće? Žalim slučaj, onda je i Srbija nemoguća.




pressonline.rs

19.11.2011 u 17:13 -više od riječi-

Zabrana

Onaj ko vam danas zabrani bilo što, smatraće da ima pravo da vam sjutra zabrani i nešto drugo, možda mnogo važnije.

Sistem zabrana nedovodljivih u pitanje – tabua – jedan je od impulsa koji je presudno oblikovao našu civilizaciju. Ta vrsta zabrana povlašteni je prostor antropološke analize.

No, postoje i drugačije zabrane – besmislene, uzaludne, cinične, ideološke, kontraproduktivne, smiješne... (Recimo, u nekoj američkoj državi postoji zakonska odredba da slona ne smijete kupati u kadi.)

A gotovo sve su – nepotrebne.

Studentski protest održan u četvrtak donio je lijepu energiju na podgoričke bulevare i mostove i nešto svježeg zraka. Ali i jednu zanimljivu zabranu, iako je takav skup posljednje mjesto gdje očekujete zabranu bilo koje vrste. To je mjesto za eros kreativnosti, a ne za zabrane... Onaj ko vam danas zabrani bilo što, smatraće da ima pravo da vam sjutra zabrani i nešto drugo, možda mnogo važnije. Zabrana o kojoj je riječ spada u folirantske, to je u suštini vrsta blefa, da upotrijebimo pokeraški rječnik: kada mladi političar koji se na studentskom protestu izdaje za studenta insistira da je taj skup zabranjen za političare i politiku, on, samo za naivnog posmatrača radi “pravu” stvar, prividno spreman da negira i sopstveni habitus. A u biti – time pacifikuje upravo onu lijepu (i beskrajno važnu) energiju. O čemu se radi? Ako na takvom protestu zabranite “politiku” što vam ostaje? Markice, topla voda, domski kreveti... Takvu priču imamo već decenijama. Zar nije vrijeme za nešto novo? Tražiti promjene u društvu, izraziti nezadovoljstvo aktelnim stanjem – i te kako je politično. Inače – čemu pobuna? Ovdje se katkad politika poistovjećuje sa političarima, a to je kapija goleme zablude.

Možda je takva zabrana način da mladi čovjek, zapravo mladi političar, radi za svoje mentore. Da politiku ostavi njima, a neka studenti uče i – slušaju. Kao u bilo kojoj (drugoj) diktaturi. Prilično drugačije tonove protestu dali su, očito najsvjesniji studenti (FPN, Filozofski...) - i vjerovatno je baš zbog toga i izrečena ova (ne)očekivana zabrana.

Ostanimo u zoni zabrana.

Zabrana “okupacije” u Zukoti parku spada u one cinične. Kao da gradske vlasti Njujorka (jednako kao i Podgorice) brinu o čistoti parka. I ne zanima ih ništa drugo, ne rade ni za čije interese... Ali, stara je istina da ”zabrane” obično imaju suprotno dejstvo. Sjećam se, u doba socijalizma, najviše su se čitale – zabranjene knjige. Valjda će tako biti i sa neodoljivom prozom iz Zukoti parka.



Ovih dana aktuelna je i zabrana pušenja u Crnoj Gori. Tu imamo elemente cinizma, gluposti i – naravno, humora. (Priznajem da je argument sa pršutom – šarmantan.) Humorna je i inicijativa o odlaganju djelovanja zakona. Kao, nešto će se promijeniti ako zakon počne da se primjenjuje kasnije. Hoće li zbog toga zakon biti manje loš?

Ipak, cinizam i tupost sistema su uvijek – zanimljivi. Imate državu koja vodi čitavu, zasigurno ne i jeftinu kampanju protiv duvana, ali, ako je sve to tačno, ako je duvan tako socijalno poguban – zašto država ne preduzme “pravi” korak pa u potpunosti zabrani cigarete? Razlog je jednostavan – time bi se država odrekla značajnih prihoda koji potiču baš iz duvanske industrije. Ispada da je “pušenje” zapravo štetno za pojedinca, ali izuzetno korisno za državu. Tako da bi pravi patrioti trebalo da puše što više. Jer, treba se žrtvovati zbog dobrobiti države, vjeruje svaki pravi patriota.

OK, reći će neko, ako država zabrani duvan, to će dati zamah švercu. Kao da šverca nema i bez takve zabrane. Znaju o tome ponešto i ovi naši zakonodavci.

Drugi poguban momenat, koji svjedoči glupost kreatora zakona je svojevrsno uvođenje cenzure na mala vrata. U zakonu, naime, nije napravljena razlika između dokumentarne aktuelne fotografije i umjetničke slike. Tako da, pod udar zakona, retroaktivno, dolaze i – brojne slike i filmovi. Možda je pitanje dana kada će neko i iz književnosti izbaciti sva mjesta gdje se spominje pušenje. Zamislite Hemfrija Bogarta bez cigarete. Ili Kamija. Šobajićevog Crnogorca sa čibukom neće moći da objavi više nijedna čitanka...

Možda je, na koncu, taj sasvim evropski zakon o pušenju trebalo ostaviti za kraj. Uvesti evropsko zakonodavstvo u prostor korupcije, kriminala, političkih zloupotreba i partijskih “crnih fondova”, pa kada kuću očistite od istinske prljavštine, pozabaviti se i duvanskom prašinom...

A politika? I ona je izgleda kao duvan - za nekoga štetna, a za nekoga vrlo korisna...


Balša Brković
Autor je pisac, urednik kulturne rubrike ND Vijesti

Pijaca, plaža i krava

Dragan Bogojević 03.12.2011 Vijesti.me

U jeku ljetnje sezone, plaža je tijesna da primi potencijalne uživaoce mora, sunca i pijeska. Zaleđe „krase“ gabaritne zgrade i dozgradice - te hladnokrvne ubice humanog prostora. Neko je sigurno zaradio. Ono što je nekada bio sinonim nerazvijenosti, danas je metafora za davno izgubljeni raj

Kad je lijep dan, krcate terase podgoričkih kafića zorno svjedoče o prirodnoj sklonosti Crnogoraca da radno meditiraju i razglabaju svakodnevicu. Ušli smo u jedan od najsunčanijih decembara. Kiše ni za lijek, samo da struje ne prifali.

Inače, omiljene teme momaka rođenih šezdeset i neke (kojima pripadam) su političko blanjanje (u Crnoj Gori se vazda najbolje zna sve o onima koji su „na vlasti“ ili „tuda neđe“), kladioničarski fiksevi (neki blentovi iz treće belgijske lige igrali neriješeno i nema dobitka, brateee!), biznis planovi (kako zaraditi više para, jer od plata se ne može živjet’!), žensko pitanje iz muškog ugla (pretpostavljate - krajnje analitički i otmjeno), dogodovštine s posla (ako ga ima), dobra stara vremena (koja su bila grozna), a možda dođe na red i osnovna ćelija društva - porodica i sitna ili krupna đeca (ako presuše pomenute teme). Možda je to i normalno.

O sebi sve znamo, a drugima i nije neka preša da saosjećaju u „ličnim stvarima“ ili razmjenjuju utiske o nekoj knjizi, pjesmi, predstavi... Nema se za to vremena... A (kao) radi se po vazdan!

Od nečega se mora živjeti. Neki jedva sastavljaju kraj sa krajem. Neki nemaju kraja u sastavljanju. Ipak, sada su svjetski problemi i naši problemi. Svjetske ekonomske krize su i naše krize. Sve se može naći na „sajtovima“, a da ne mrdnemo iz kuće. Toliko toga se sazna, a toliko malo zna.

Najgora je kletva: Dabogda osta' bez Interneta! Hod čovječanstva se prelio u korake naše male ulice. Naši mali životi se čine još manjim. U poređenju sa količinom informacija kojima smo svakodnevno izloženi. Što nam je svijet bliži, dostupniji, otvorenij i -sve smo dalje od nas. Životni ritam se ubrzava, ljudski vijek se produžava. Čovjek i dalje ne živi vječno.

U tom razmišljanju, ugledah Pura. To vam je jedan poseban momak. Crnogorac od malih nogu. Vazda ozbiljan, a smiješan. Svemu naredan, a gleda svoja posla. O svemu svašta zna, a ne bavi se ničim. Mračno vedar i mudro nepredvidiv. Beskrajno zabavan, a sebi dosadan. Sjedi za stolom na terasi kafića „Džabe“, nešto oko podne, ispija „dojč“ kafu i puši cigar’ na cigar’ (to on radi samo kad je nervozan). Pridružih mu se.

Obojicu nas strašno nervira izgradnja tržnog centra i pijace u Bloku V. Stanari dotičnih zgrada su sa stoičkim mirom i komšijskim gunđanjem (uključujući i potpisnika ovog teksta) dočekali početak gradnje...

Elem, na uskom prostoru, nastaje građevina na nekadašnjem parkingu od oko dvjesta mjesta. Nismo protiv pijace, ali jesmo protiv lokacije. Još jedan primjer brutalnog uništavanja prirodnog okoliša i prostora već zaokruženog naselja. Gradilište je toliko tijesno, da su dvije pozamašne dizalice natakarili na dio ceste, i tako učinili da se saobraćaj otežano, ali - nesmetano odvija!

Baš su uviđavni, naši podgorički neimari. Podgorica je inače tipično novokomponovano zamorče „uklapanja“ starog i modernog - izgrađivanjem novih zgrada, kuća, đe god je bilo malo parka ili bašte. Dalmatinska ulica, nove četvrti kod Krivog mosta, ispod Gorice kod Vezirovog mosta, centralni dio „preko“ Morače, na zaobilaznici oko Zabjela od Hemomonta, Malo brdo, spisak je poduži - žalosna su slika nezajažljivog zaziđivanja, a na uštrb zelenih površina i neophodnog broja parking mjesta. Izvinjavam se dragim čitaocima koji ne poznaju Podgoricu, ali ako jednoga dana dođete u posjetu, raspitajte se o ovim adresama.

Ako ste dokoni, obiđite ih. To se rijetko viđa... Jedan veliki francuski pisac govorio je da se kreacija sastoji u tome da se od ničega stvori nešto. Našem gradskom ocu i našim projektantima pošlo je za rukom da nešto pretvore u ništa. Od kreacije da naprave destrukciju. Uz časne izuzetke. Skidam kapu za mostove i bulevarske ceste.

Puro se nadovezuje: U Petrovcu, u hotelu Palas, raskošnom ostatku socijalističkog stila gradnje, nedavno mi je privukla pažnju ogromna slika na zidu (ili fotografija, nisam siguran). Na njoj se vidi plaža i jedna usamljena kuća na samom kraju. Baš na pjeni od mora. U zaleđu plaže - zelene, zapuštene površine, prava šikara. I ništa više. Kako lijep i nestvaran prizor! Slika (ili fotografija) datira iz tridesetih godina. Vrijeme kada se od turizma nije živjelo.

A onda se pomislilo da može, i to predobro. Danas je ta slika drugačija. Izgradio se Petrovac. U jeku ljetnje sezone, plaža je tijesna da primi potencijalne uživaoce mora, sunca i pijeska. Zaleđe „krase“ gabaritne zgrade i dozgradice - te hladnokrvne ubice humanog prostora.

Neko je sigurno zaradio. Ali smo ostali lišeni pejzaža one slike (ili fotografije). Koja opominje, podsjeća i svjedoči. Što je nekada bio sinonim nerazvijenosti, danas je metafora za davno izgubljeni raj. Hoteli Rivijera, Oliva i Palas „brane“ čast turizma po mjeri gosta - i nadu da se i to može...

Ljepše zemlje i grđih gradova, teško je naći. Ono, pravo govoreći, nikad se ovdje tome nije ni pridavala neka posebna pažnja. Osim tamo gdje je nekad kročila austrougarska „čizma“. Ako se ne varam, Tivat je jedina opština koja ima urađen DUP! Kako onda da govorimo o planskom, zelenom, održivom razvoju?

Cetinjani, u svom oporo-duhovitom stilu kažu da je sreća što je Cetinje zamrlo. Nije bilo interesanatno novopečenim zidarima. Pa je makar sačuvalo autentičnu arhitekturu i životni prostor. Naša metropola turizma samo što ne prsne od betona! I ne prestaje da se nadima... Da se nešto pitam, obustavio bih svaku dalju gradnju u pojedinim zonama na primorju, Žabljaku i Podgorici.

Divlja gradnja se zove tako jer je riječ o - divljaštvu i primitivizmu. I krivičnom djelu. Zvanični podaci kažu da u Crnoj Gori postoji preko stotinu hiljada nelegalnih objekata! Ako pretpostavimo da prosječna porodica ima četiri člana, onda ispada da su skoro dvije trećine Crnogoraca ilegalci. Na svome. Ko će kome, ako ne svoj svome - stara narodna mudrost.

A mi smo narod mudar. I vrlo smo osjetljivi na sopstvene zasluge. Tu smo bez premca. Niko nije zaslužniji od nas samih - za zasluge drugih. I volimo da pohvalimo. Pogotovo ako mislimo - ama baš isto kao i omiljeni šefovi. No dobro, što je naše - nije tuđe. Osim ako je državno. Onda smo superiorno ravnodušni, jer se tiče nekog drugog. Onog ko je odgovoran za državu. A građani mogu biti i neodgovorni. Dok krave daju varenike. Samo da komšiji ne crkne krava. To nikako...

smilewinkgrin

Američko otrežnjenje

autorka Naomi Volf , politička aktivistkinja i društvena kritičarka

Amerikanci, na koje je svijet nekada gledao kao na razuzdane tinejdžere – ekstrovertne planetarne izvoznike rokenrola i šljaštećih holivudskih filmova – sada počinju odlučno da se povlače u sebe ili makar počinju da se bave unutrašnjim problemima. Trendovi u aktivnostima vezanim za slobodno vrijeme odražavaju ovu promjenu: štedljivost i ekonomisanje su zamijenili bahati konzumerizam.

U uslovima previranja na finansijskim tržištima Amerike i protestima na ulicama, američki način života se značajno mijenja: Amerikanci, na koje je svijet nekada gledao kao na razuzdane tinejdžere – ekstrovertne planetarne izvoznike rokenrola i šljaštećih holivudskih filmova – sada počinju odlučno da se povlače u sebe ili makar počinju da se bave unutrašnjim problemima. Trendovi u aktivnostima vezanim za slobodno vrijeme odražavaju ovu promjenu: štedljivost i ekonomisanje su zamijenili bahati konzumerizam.

Uzrok ove promjene leži, naravno, u nestabilnoj ekonomiji, ali ja smatram da je razlog, takođe, i psihološke prirode. Nakon dva rata i pola tuceta neobjavljenih konflikata u protekloj deceniji, Amerika je ušla u period kulturne hibernacije bez presedana.

Baštovanstvo, pravljenje albuma sa novinskim člancima, pletenje i kuvanje dio su novog, pomalo bijednog šika. U gradskim naseljima u koja se doseljavaju moderni mladi ljudi, „leksuse“ i „priuse“ zamijenile su baštenske leje i specijalne vrste paradajza uzgajane u balkonskim saksijama.

Drugi mladi ljudi preselili su se u ruralne oblasti u unutrašnjosti zemlje u potrazi za novom idiličnom fantazijom. Mladi par – on sa bradom, ona u laganoj haljini i gumenim čizmama – zasnovali su domaćinstvo sa leglom pilića u dolini rijeke Hadson, ili su u Nju Meksiku sagradili ekološku kuću od bala sijena i slame. Oni su zamijenili mladi par od prije pet godina – on sa hedž fondom, ona dekoraterka enterijera – u vili u okrugu Vestčester.

Dodatke gradskih listova posvećene hrani, koji su prije pet godina bili puni najnovijih trendova kombinovanja kuhinja, sada uređuju sanjari sa diplomom nekog od prestižnih univerziteta iz Ajvi lige koji su izašli iz svog kruga i snašli se započevši proizvodnju domaće turšije. Farmerska tržišta, peći na drva, solarni paneli i prodavnice Agvej za snabdijevanje farmi, odnedavno su u fokusu snova ljudi koji su, ne tako davno, uzimali neograničene kredite, kupovali luksuzne marke po sniženim cijenama za srednju klasu i zamišljali život prikazan na naslovnicama blistavih časopisa.

Čak su i radnje u holivudskim filmovima sada protkane željom da se pobjegne u „jednostavniji život“, uz odbojnost prema pretjeranom bogatstvu i luksuzu. U filmu koji uskoro treba da izađe, „Kupili smo zoološki vrt“, samohrani otac iscjeljuje svoju porodicu tako što se odseljavaju na selo i bave domaćinstvom sa cijelim čoporom životinja – žive u trošnoj kući i uživaju u spektakularnim pejzažima koji garantuju spasonosno okruženje za porodični život.

U drugim filmovima izobilje je predstavljeno kao nešto nad čim se treba zgražavati. Blogbaster „Mamurluk u Vegasu 2“ govori o tri prijatelja koji se cijelu noć prepuštaju pijančenju na Tajlandu gdje mogu da udovolje svim svojim apetitima – od transeksualnih prostitutki do droge i haosa svake vrste. Međutim, na kraju filma, glavni lik popušta svojoj želji za brakom, porodicom i mirnim životom stomatologa. U paralelnoj priči namijenjenoj ženama, film „Djeveruše“ prikazuje buduću mladu koja treba da dobije „sve“ – u liku dosadnog, ali izuzetno bogatog muža – ali napušta izobilje koje je okružuje i pronalazi utočište u svom skromnom stanu.

Nakon spasavanja banaka od bankrota, finansijskih skandala u stilu Bernarda Mardofa i pucanja mjehura nekretnina koji je Amerikance ostavio nasukane, čini se kao da kolektivno nesvjesno doživljava život na jahtama i savršeno uredne terene za golf kao nešto neukusno, a štedljivu, često ruralnu jednostavnost kao praktično pročišćujuće olakšanje.

Ne iznenađuje činjenica da je američka kultura posljednji put doživjela ovakvu promjenu ikonografije u doba Velike depresije, kada su filmovi poput „Plodovi gnjeva“ prikazivali ovozemaljsku jednostavnost – nasuprot korupciji bogate elite – kao svijetlu vrlinu. (Kao što je rekao Tom Džod, protagonista filma: „Gdje god nekoga tuče policajac, biću tamo... gdje god ima ljudi koji se hrane onim što su sami uzgajali i žive u kućama koje su sami sagradili, biću i tamo.“)

Ronald Regan je 1980. tvrdio da je svanulo „jutro u Americi“, ali je u Americi sada svanulo jutro poslije - jutro otrežnjenja. U ovoj tendenciji ka samostalnim sistemima kojima nije potrebno priključivanje na elektro-mrežu i vodovod, vožnji sopstvenim biciklom, ishrani zasnovanoj na onome što sam uzgajaš, kolektivna fantazija na solarnu energiju je neizbježna: Amerikanci su praktično napumpani idejom da će ih više trošenja učiniti srećnijim, a umjesto toga su ostavljeni sa gomilom duga.

Zato ne čudi što je jedna vrsta šik opstanka postala ažurirana verzija radikalnog, šika komuna iz 1960-ih. Amerikanci su izgubili povjerenje u one koji su u vrijeme buma nježno preli „Vjerujte nam“. Novi američki san – leglo pilića i tegla turšije – pokazuje da shvataju da su jedini ljudi kojima Amerikanci mogu vjerovati u vrijeme krize, u stvari, oni sami.

Apel mozgu ako ga ima

Pre neko veče, jedan bahati, ali važni demokrata je organizovao zatvorenu proslavu svog rođendana u jednom preskupom beogradskom restoranu. Dvadesetak lepih devojaka je dovedeno da izigravaju ukras bahatim secikesama državne kase. Plaćene da sede, jedu, piju i budu lepe. Trebalo je da dobiju po 1500 dinara za to. Znam neke od tih devojaka, normalne, poštene, vredne i lepe, a ne mogu sebi nikad priuštiti čak ni ulazak u taj restoran. Znam da nikada čak i ne bi radile tako nešto, ali na web strani naše najveće omladinske zadruge nije bilo niti jednog oglasa za posao tačno tri meseca. Njihovi roditelji ne mogu da im plate škole, cipele, jer nemaju posla, jer ne mogu da dobiju penziju dok ne podmite nekog u vladajućim strankama. Oni ne mogu sebi da plate račune, i svaki dan normalan obrok. Njihovi roditelji su ulagali u razne Pekabete, Ce-markete, NIS-ove, PTT-ove i slične kompanije koje danas raskućuju i prebacuju na privatne račune na Kipru razni smradovi iz vladajuće garniture.

Ista banda ruši Srbiju od Memoranduma 1986. do danas. Tada su to radili očevi, danas to rade njihova deca. Srbija se oduvek branila u Beogradu, dok su nas isti ljudi slali u Maribor, Split, Knin, Sarajevo, Srebernicu, Peć, Prištinu, Brnjak i Jarinje da tamo branimo Srbiju, oni su naše vrednosti slalil na Kipar na svoje privatne račune. Od srpskih devojaka su pravili estradne kurve, žive poslužavnike za kokain koji šmrču, a od mladića su pravili topovsko meso, amorfnu masu koja loče ispred dragstora. Ista banda nas je slala u ratove koje smo sve do poslednjeg izgubili, ista ta banda nas je pokrala i rasprodala ono što su naši preci gradili i zidali dva veka pre toga. Ista banda nam je ubila pamet, oterala sve koji su želeli nešto drugačije napolje, sahranila veru da ovde ikad može biti drugačije.

Ko to ne razume, ko se danas nakon više od dvadeset godina istovetnih obmana, i dalje peca na manipulacije pričama o Evropi, Kosovu, svetskim ucenama, tranziciji i sličnim sranjima, dok oni šmrču kokain kupljen našim novcem, sa naše dece, dok nam energijom monopolski upravlja Rusija, maloprodajom Belgija, a telekomunikacije čekaju Austrougrasku, mora da razume da je ostao tanak konac na kojem naš opstanak visi, i da svojim ponašanjem reže i poslednje šanse da sačuvamo naš narod. Vreme je da i mi, i svi ostali narodi na Balkanu, sednemo u krug i onda ustajemo jedan po jedan i kažemo na glas . . ”Ja sam Bosna i imam problem sa svojom lopovskom elitom!” . . ”Ja sam Hrvatska i imam problem sa svojom lopovskom elitom!” . . ”Ja sam Srbija i imam problem sa svojom lopovskom elitom!”

Postajemo robovi ponovo. Naša deca će se uskoro rađati kao robovi bez šanse da bilo kad postanu bilo šta drugo. Njihova deca će našim novcem imati plaćena školovanja po svetu, isto kao za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine, dok smo mi sedeli po podrumima, ili “Strelama” čekali “Tomahvake” na obodu Beograda, njihova deca su orgijala po Budimpešti. Našim novcem.

Dalje nema. Ili mi, ili oni.

Od Memoranduma do danas Srbija je izgubila sve, i zemlje, i dostojanstvo, i ime, i prijatelje, ekonomiju, fabrike, sistem vrednosti . . Sve!

Sve gluplji

on December 17th, 2011 by AmitzDulniker


Da vidimo čime se danas moji Fejsbuk prijatelji bave i šta šeruju. Jao vidi link sa web strane “24 sata” koji otkriva kako kada u Gugl pretraživaču ukucaš “Let it snow” (neka pada sneg), ekran ti se zamrzne i po njemu idu odozgo na dole virtuelne pahuljice.
Jao jbt divno, kako je to samo zanimljivo, i nežno, i lepo, i kako su se lepo setili da na svetu zapravo većinski žive Teletabisi, koji će uskoro početi još i da komuniciraju sa “eeee”, “aaaaa”, “ooooo”, “uuuuu”, “grrrrr”, a ne ljudi čiji intelekt zahteva nešto više zabave od pahuljica koje mu padaj po ekranu.

Metrički pristup pravljenju sadržaja na internetu sve više siluje um i otupljuje oštricu promišljanja čovečanstva. Onlajne igre na kojima ljudi sve više gube vremena zahtevaju jednu ruku, kažiprst i miligram mozga. Boktemazo, u svakom trenutku desetine miliona ljudi na svetu kursorom jure pile po ekranu, zalivaju virtelne artičoke, ležu da spavaju u Simsu, i time se bave po nekoliko sati dnevno. Krsnu ti slavu poljubim zar je vreme postalo baš toliko bezvredno? Zar nema baš ništa pametnije da se nauči, uradi, uposli mozak?

I onda kad je već stanje takvo, šta će drugo da rade mediji, kad već ljudi ne žele da znaju ko ih je sve, kako, zašto pokr’o i namagarčio, šta bi mogli da nauče, da istraže, dosegnu neku širinu i dubinu svesti, nego daj lagane teme, ako je ikako moguće što umobolnije.
Eto u skladu sa time danas nam web strana “24 sata” otkriva tu super foru i zabavu, samo ukucate “let it snow” u Guglovom pretraživaču i na ekranu vam se pojave pahulje, ne morate čak ni da ih jurite kursorom, ništa, samo sedite i gledate u njih, i super se provodite, ako je nekako moguće, možete i da se oduševite, i onda lagano da počnete umesto reči i rečenica samo da pokazujete prstom i govorite “aaaaa . . . toooo . . . grrrrr . . . njaaaaaam”

[You must be registered and logged in to see this image.]


tuzan

....ipak ispalio siročiće

on December 21st, 2011 by AmitzDulniker

Znam, svi smo mi veliki humani ljudi onog trenutka kada iz velike bede kročimo u stanje manje bede, kakva god ona bila. Potrebno nam je ono na šta smo naviknuti, i to nešto novo, što nam je praktično palo sa neba želimo da razdelimo sa svima kojima to nije palo sa neba, a potrebno im je, valjda je to neko normalno osećanje polusvesti u trentuku osvajanja stotine hiljada evra.

Isto tako i Miloš Bojanić.

Da budem iskren ja i nemam pojma ko je čovek, a mrzi me da Guglam, mislim, znam neke generalije, da je neki ljakse, bavi se narodnjacima, da je lik koji je pobedio na nekom Velikom Bratu, ili Parovima ili u Velikom Svinjcu, jebem li ga, ne pratim to baš najbolje, da su mu posle toga u Srbiji zakačili etiketu da je govno od čoveka i tako to.

E, i onda sam čuo kako je taj Bojanić obećao kako će pet somića ojra od te rijaliti nagrade da uplati dečijem domu Mladost u Bijeloj (Crna Gora). Obradovaše se dečica čika rijaliti zlikovcu iako i nemaju pojma koliko je to novca i sa kim su se u kolo u’vatili. Po sistemu Lakija Topalovića od Bojanićevog obećanja da će kanuti deci kinta prošlo je godinu dana.

Negde sredinom ove godine mediji su nanjušili da Bojanić namerava da ispali mališane, pa su ga pritisli malo, i on ponovo obećao da kinta stiže . . samo što nije. Nije bilo do njega, nije mu u to vreme Pink sve isplatio. Jbg znate kako je to sa Pinkom, jahta, Hrvatska, lečenje u Nemačkoj za Željka, pa ni rijaliti više nije k’o što je nekad bio.

Eto, tako je to bilo do juče, a onda je Bojanić konačno priznao; “mrka kapa” za pet somića ojra deci u tom domu. Ne znam čoveka, ali pretpostavljam, da će pare koje je konačno pre par dana dobio popiti u radosti i veselju sa nekim finim mladim cicama.
Rijaliti zvezda je za crnogorske “Dnevne novine” juče izjavila, parafraziram, da bi se Srbi mnogo naljutili kada bi on pomogao dom u Crnoj Gori, a nije pomogao neki dom u Srbiji.
I onda da ne bi pravio jedne ili druge ljubomornim, odlučio je da taj novac poloče u krčmi sa nekom finom novom mladicom ili više njih. Ali svaki put kad naruči rakiju on će je naiskap popiti za zdravlje dečice iz doma Mladost u Bijeloj i sve srpske dečice u istoj situaciji.

Hvala ti Miloše veliki rijaliti Srbine.
Koji si k.... obećavao, niko te na to nije terao.

Čovek je gusto sijan ali retko niče!

Oni koji olako obecavaju i govore jezikom "meda"Dele osmehe sakom i kapom,tepaju i ljubakaju se sa znanim i neznanim-koji se olako jezikom i svojim navalentnim izlivima ljubavi guraju (koketiraju) svima i svakome u zagrljaj i ubedjuju sve u svoju "ljubav,cistotu i postenje" su samo jadni ubogi mali hrčci koji su zapoceti a nedovrseni-koji traze potvrdu od drugih postojanja sebe kao ČOVEKA-i pritom ni sami nisu svesni koliko su mali,mali ,majusni da se jedva golim okom mogu videti-ustvari vide se kao mrlja-a mrlje se uklanjaju(zar ne?)-jer pravi Čovek ne voli biti musav-umrljan!!!Održava svoju licnu higijenu

A MRLJA na ovom svetu ima a ha ha!Gde god se okrnemo.
Onaj ko se poigra sa nekim ko je tako cedan-iskonski čist kao sto je dete-zamislite koliko je to mrlja a koliki je smrad od iste to se vec ne može opisati rečima.Jadno!!!

Mislio sam da se zajebavaju

on December 19th, 2011 by AmitzDulniker

U periodu dok se srpska javnost bavila mnogo važnim pitanjem ispravnosti i poštenja Kruševačke konobarice Marine Moračanin, koja je pre par nedelja vratila vlasniku torbicu koju je našla u wc kafića u kojem radi, a u kojoj je navodno bilo 200.000 evra, između ostalog pomenuto je da je Ivica Sač Dačić obećao ovoj čestitoj devojci posao u srpskoj policiji. Najiskrenije, mislio sam da se ministar mortadela zajebavao, i da je to onako više u šali rečeno, kao u fazonu, “potrebni su nam takvi ljudi u policiji”, ali da je bio svestan da je cela Marinina priča ipak samo rekla-kazala, pobude zbog kojih čak i da je bilo tako kako je rečeno su ostale nejasne, a da ne govorim o tome da realno gledano to nije nikakva kvalifikacija za posao u policiji pored gomile pravnika i policajaca na srpskom birou za zapošljavanje.
Na kraju je sa svih strana, pa i policije potvrđeno da u čuvenoj “torbici” nije bilo tolike svote novca i da priča nije bila baš onakva kakvom su je mediji na prvu loptu predstavili, a zbog koje je Marina dobila sliku i šapku na prijemu u ministarstvu i na kraju krajeva to obećanje zaposlenja.

Ipak kako je Ministar Kofer čovek od reči, koji ispunjava svoja obećanja, izuzev u slučaju Kosova, Evrope i obračuna sa kriminalom, Marina Moročanin je danas dobila rešenje o zaposlenju u policijskoj upravi grada Kruševca.

Svakog dana postoje hiljade ljudi koji čine dobra dela, koji vade utopljenike iz reke, pomažu bespomoćne, volontiraju po raznim organizacijama gurajući glavu u torbu, na primer samim ulaskom u romsko “naselje” koje je sabirni centar za sve kriminalne radnje u gradu, da bi romska deca mogla da odu do škole i nazad, koji nikada ne odu u medije i od toga naprave “one man reality show”.
Šta su sad ti svi ljudi veće budale od Marine Moročanin?

Normalna, poštena Srbija je danas još jednom poražena, poražen je normalan sistem vrednosti, jer svako ko čini dobro delo da bi iz toga izvukao bilo kakvu korist, ne čini dobro delo već pruža uslugu, da li je naplaćuje novcem, ili na neki drugi način nebitno je. Poražen je sistem obrazovanja, zapošljavanja, poražena je ideja da je ministar u službi naroda, a ne ekskluzivac koji zapošljava ljude principom ciganskog kralja. Istim onim kojim je na primer Idi Amin dodeljivao dragim ljudima stanove – ko mu se svidi može da dobije, ko mu se ne svidi leti napolje.
Današnji primer zaposlenja Marine Moročanin u državnoj upravi je paradigma srpske negativne selekcije na mikro nivou.

Ova vlast je od državne uprave napravila buvlju pijacu kojom haraju bande džeparoša i seoski đilkoši, instant jebači jeftinog urban-street marketinga, a narod je postao jedan veliki amorfni igrač igara na životnu sreću. Plana i budućnosti, bez.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Koferi s novcem su presudni za zaposlenje u srpskoj policiji. Jezivo.

Pisac kod psihića
on December 23rd, 2011 by AmitzDulniker

Doktore, ne znam da li ste nekad čitali nešto o životu Hermana Hesea? On je bio ozbiljno lud čovek, još u pubertetu je na par godina zaglavio u zatvorenu ustanovu posle pokušaja samoubistva, iz koje su ga jedino puštali na praksu u jednoj knjižari. Posle se sa punoletstvom nekako izvukao napolje, menjao poslove, pušio, pio, pisao. Vreme ko vreme, ludak k’o ludak, ponovo je zaglibio sa sranjem u glavi pred kraj Prvog svetskog rata. Žena mu je bila šizofreničarka, sin teško bolestan, a otac umro, pa se ponovo vratio samolečenju psihoanalizom. Ponekad sam, ponekad u saradnji sa čuvenim Karlom Jungom. Baš je u to vreme napisao Demijana. Tad se inače zakačio i sa Nemačkom javnošću prvi put, proglasiše ga izdajnikom zbog stavova prema ratu. Kasnije ga je to pratilo kroz čitav život, mislim to, da je izdajnik, ludak i alkos, uprkos Nobelovoj nagradi za književnost 1946. godine.

Nego doktore pustimo sad Hesea, želim da vam kažem kako izgleda moj dan. Prvo rasteram Ganguliće iz kreveta, podignem se, i stojećki, onako krmeljiv odmah uključim laptop koji stoji na radnom stolu. Dok se operativni sistem računarske šklopocije diže, uvučem se pod tuš da bih se dozvao svesti. Zatim se umotam u ćebe i sednem da vidim šta ima novo na internetu. Usput ispritiskam sve kese na stolu, da vidim da li je ostalo još Smokija, Klipsija, kafe u kesici, lekova protiv bolova. Obično je sve prazno, pojedeno još jutros.

Znate doktore, nemam nikakav pravi stres rilif u životu, ono ne pijem, ne pušim, ne drogiram se, ne bijem svoju devojku, ne šutiram kučiće po ulici, jedino što redovno jebem, pijem kafu i lekove protiv migrene, ali to i nije neki stresrilif kad živiš u ovakvim okolnostima. Malo sam besan zato što su najveći moroni zauzeli ključne pozicije u našem društvu, ali taj deo smatram zdravim razumom, ozbiljno bih se zabrinuo za svoje zdravlje, kada bi mi to bilo okej, ili kada bih to ignorisao.

Dakle sednem tako umotan u ćebe (štedi se struja na grejanju za dvd Zdravka Čolića), gledam, čitam komentare i poruke koje mi ljudi ostavljaju na internetu. Ima ih dosta, pa mi je jako teško da se nekog odreknem, kofein i migrena nabijaju tenziju u mozgu i zato ću pokušati da dočaram kako to meni sve izgleda.

Više nisi onaj stari! To care! Pitam se uopšte ko si ti? Ovaj uvredljiv tekst ima elemente za ozbiljnu krivičnu prijavu protiv tebe! Ti si muški šovinista koji samo može da gleda žene i da drka! Legendoooo samo tovari! Ja sam lezbejka, a okrenula sam se ženama zbog takvih muških svinja poput tebe! Bolje pišeš nego što si čovek, žali bože talenta kad si govno od čoveka! Ovo ti je nešto najbolje što si ikad napisao! Puši k! Ovo je najveće sranje koje si ikad napisao! Je l’ možeš da pročitaš moje pisanje, ako ti nije problem? Žao mi je kad vidim kako te ljudi ne razumeju! U poslednje vreme su ti tekstovi sve gori i gori, nekad sam te redovno čitao/la, a sada samo ponekad bacim pogled! Sve si bolji i bolji! Tovari kretene careeee! Izašao članak u novinama o najpopularnijim blogovima, tebe nisu nigde spomenuli i čitaniji si od svih njih pojedinačno! Mrzim kad pišeš o politici! Volim da čitam kad napišeš politički tekst, ovo ostalo ti je neozbiljno! Ovako nešto može da napiše samo neko ko ima mali k! Glupost neviđena! Daj piši o seksu! Pravo u metu! Zgadio si mi se! Je l možeš nešto da napišeš o inkluziji? Pederčino crkni i ti tvoja prava pedera! A ti si znači za Tomu! Mnogo psuješ prostaku! Hvala ti što postojiš! Šta mi kažu zvezde, mnogo sam sjeban ovih dana, e da izvini što se nisam javio godinu dana! Ti si budala, zamerio si se svim bitnim ljudima u državi kako misliš da se iko ikad reklamira na tvojoj web strani! Je l’ hoćeš da napišeš neki tekst za moj magazin?

Sedim tako doktore i čitam, poruke i komentare, boli me glava, migrena plus jaka kafa, Smokija više nema. Otvorim analitiku svoje web strane, Indira Radić pet puta čitanija od prvog sledećeg teksta, onog sa uvredljivim slikama. Oni tekstovi u kojima ima neke edukativne crte su ispod crte ispodproseka. U pravu su za reklame na web strani, nikad ih neću imati jer nema dovoljno Indira Radić i za mene i za Svet, Blic Puls, Skandal . . Opet pljeskam one kese da vidim ima li bar neki Klipsi da je zalutao. Nema. Ustajem, hranim džukele, odlazim u mesaru po pljeskavicu i u dućan po kafu. Vraćam se, sedam za kompjuter, da vidimo šta danas ima od tema: Mladić drkao pa crkao! Mladić pobedio u onanisanju ! Đilas sazidao most! Gladna porodica se ubila! Goga zbudžila sise! Sekirom na svastiku! Pas lajao na prolaznika!! Žene pokažite ko stvarno nosi pantalone!

Eto doktore, ponekad se pitam da sad Herman piše blog šta bi mu pisali ljudi u komentarima i u porukama, da li bi tvrdili da je lud, peder, izdajnik, da mu je mali k , da li bi mu pisali “To care!”, ili bi se pitali koji mu je k sa onim navarenim Pablovim magičnim pozorištem. Pitam se šta bi on mislio o svemu tome.

Nego doktore, daj da završavamo ovu seansu i da stavim neku dobru sliku i komentar ispod nje da se posetioci ove web strane ne bi osećali zajebanim što su večeras boravili ovde, a da nije bilo ni reči o Severini, k...., p..... ili Miletu Kitiću.