Melem za dušu-poučne priče

First topic message reminder :

Jednog dana, moj prijatelj je otvorio jednu od fioka koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadio je jedan zamotuljak u ružinom papiru i rekao: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno."

Odmotao je paketić i bacio papir, a onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrebila. Čuvala je to za neku "specijalnu priliku".

"Dobro... ja mislim da je sada prilika za to." Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na sahrani. Njegova žena je umrla. Okrenuo se prema meni i rekao: "Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan."

Još uvek se sećam njegovih reči... one su promenile moj život. Više čitam, a manje čistim. Više sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu i nepokošen travnjak. Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čase svaki dan. Obučem moj novi sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim. Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih dana" nestale su iz mog rečnika. Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Nisam siguran u to, šta bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi verujemo. Mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj zbog nekih nesporazuma, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.

Upravo ove neuradjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da vidjam moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo nazvati. Smeta mi što ne pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim. Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalni dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.

NISU NA PRODAJU


Mladi bračni par uđe u najbolju prodavnicu u gradu. Muž i žena dugo su
posmatrali šarene igračke poredane na policama, povješane o plafonu, u
veselom neredu na klupama. Bilo je tu lutaka koje se smiju i koje plaču,
elektronskih igara, minijaturnih kuhinja koje spremaju pice i torte.
Nisu se mogli odlučiti. Priđe im mlada i otmjena prodavačica.

“Vidite”, objašnjavala je žena, “mi imamo malenu djevojčicu, ali oboje smo odsutni po cijeli dan, a često i naveče.”

“Riječ je o djevojčici koja se rijetko smije”, nastavio je čovjek.

“Htjeli bismo joj kupiti nešto što će je usrećiti”, ponovo će žena, “I
onda kad nas nema…Nešto što će je veseliti kad bude sama.”

“Žao mi je “, nasmiješi se ljubazno prodavačica. “Mi ne prodajemo roditelje!”

Bruno Ferrero

Jednog dana Bog se umorio od ljudi. Neprekidno
su mu dosadjivali, tražeći od njega sve i svašta. Okupio je svoje
savjetnike i upitao gdje da se sakrije, koje je najbolje mjesto - na
vrhu najviše planine ili na dnu okeana ili na tamnoj
strani meseca? Njegov najbolji andjeo mu je odgovorio: "Sakrij se u
... ljudsko srce.To je izgleda mesto u koje oni nikada ne zalaze".

Drаguljаr je sjedio zа stolom i kroz izlog svoje raskošne trgovine posmаtrаo prolаznike.

Nekа
se djevojčicа odjednom približilа trgovini i prislonilа nosić uz staklo
izloga. Kаo nebo plаve oči rаdosno zаsijаše kаd ugledа jedаn od
izloženih predmetа.

Ušlа je odlučno i prstom pokаzаlа tirkiznu ogrlicu.

“To je zа moju sestru. Možete li mi je zаpаkovаti kаo poklon?”

Trgovаc s nevjericom pogledа djevojčicu i upitа: “A koliko novcа imаš?”

Onа
se podiže nа prste, stаvi nа pult limenu kutiju, otvori je i isprаzni.
Bilo je tu nekoliko mаnjih novčаnicа, šаkа sitnišа, nekoliko školjki i
figuricа.

“Hoće li biti dovoljno?” upitа ponosno.

“Željelа
bih stаrijoj sestri kupiti poklon. Otkаdа nemаmo mаme, onа obаvljа sve
poslove i nemа ni trenutkа vremenа zа sebe. Dаnаs joj je rođendаn.
Mislim dа će je poklon veomа obrаdovаti. Njene su oči iste boje kаo tаj
dragi kamen.”

Trgovаc je otišаo u prostoriju iza pulta i u zlаtno-crveni pаpir zаpаkovаo kutijicu.

“Uzmi je i pazi na nju”, reče djevojčici.

Onа uze pаketić kаo pobjednički pehаr i ponosno izаđe iz trgovine.

Sаt
vremenа kаsnije u trgovinu uđe prekrаsnа djevojkа s kosom boje medа i
divnim tirkiznim očimа. Stаvi nа sto kutijicu koju je trgovаc nedavno
zаpаkovаo i upitа:

“Je li ova ogrlicа kupljenа u vаšoj trgovini?”

“Dа, gospođice.”

“Koliko je koštаlа?”

“U mojoj trgovini cijene su stvаr povjerenjа, tiču se sаmo mene i mojih kupаcа.”

“Mojа
sestrа je imаlа samo nešto sitnišа, sigurno nije moglа plаtiti ovаko
vrijednu ogrlicu!”, reče djevojka gurajući kutijicu nazad trgovcu.

Trgovаc zаtvori kutiju, složi omot i vrаti je djevojci.

“Vаšа je sestrа plаtilа nаjvišu cijenu: dаlа je sve što je imаlа”.

Tetka priča svojoj sestričini priču za laku noć:

-Nekada davno, živela jedna tužna devojka...
-A zašto je bila tužna?
-Polako, nemoj me odmah prekidati, sve ću da ti ispričam po redu.Zato
što je bila usamljena i bez ikoga na svetu...
-Je l' ni mamu nije imala?
-Nije imala nikog, sama samcita. Sedela jednog dana ta tužna devojka
na obali sinjeg mora.
- A zašto sinjeg, kad je more plavo?
-Dobro, plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju.
Kako se ona igrala sa kamenčićima, on reši da jedan pretvori u kamen
sreće. Iznenada, kamenčić koji je ona uzela, snažno je zasijao na njenom
dlanu, lepše od bilo kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog
čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da
traži drugo.
- I onda?
- Išla tako, išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo
jedan jedini, i pravljen samo za nju, pa brže potrči nazad, ali više
nije mogla da ga nađe.
- A sutra , kada je bio dan, je l' ga onda našla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi, šta je sad ovo?)
- A zašto ga je more odnelo?
- Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke,
a ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela još. Ali tu nije
kraj bajke. More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu
devojku koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga sačuva.
- A meni je, ipak, žao i one devojke što ga je
izgubila - kaze pospani glasić.
( I meni je.)
- Šta je sa njom dalje bilo?
- Ne znam. Nije ni važno; samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i još uvek moli more da joj vrati njen dragi
kamen).

Bila je nedelja i cijela porodica je bila na ručku kod bake. Brida je
tada imala već četrnaest godina i žalila se da ne može da uradi neki
zadatak za školu i da sve što započne ispadne skroz pogrešno.

“Možda te greške nečemu uče”, rekao je otac. Ali Brida je insistirala da
je ničemu ne uče; da je krenula pogrešnim putem i da je sada kasno za
sve. Otac ju je uzeo za ruku i odveo u sobu u kojoj je baka gledala
televiziju. Tamo je bio jedan veliki stari sat koji već godinama nije
radio jer nije bilo dijelova da se popravi.

“Ne postoji ništa skroz pogrešno na svijetu, kćeri moja”, reče otac pokazujući joj sat.
“Čak i sat koji ne radi uspije da bude tačan dva puta dnevno.”

Paolo Koeljo – "Brida"

U trenucima odmora, ratar je posmatrao svog petogodisnjeg sina kako uporno pokusava da napravi kulu od
peska i blata. Svaki njegov pokusaj da napravi divnu kulu bi se zavrsio neuspehom.
Posle kraceg vremena, pridje otac sinu, pogleda ga i kleknu pored njega.
Uze dva oblutka, stavi ih na blatnjavu podlogu, u svoju ruku stavi malo
blata i pomesa ga sa krupnijim peskom i poce da ga nabacuje preko
oblutaka. Kule pocese da
dobijaju grub oblik, koji je postajao sve pravilniji i meksi. Sin je sa
velikom paznjom posmatrao kako otac vaja kulu. Zatim uze u saku fin
pesak iprosu. Kula je dobila pravi oblik, sada je kompletna.
Ratar podize glavu i rece sinu : “Vidis sine, ove kule su kao zivot. Dva
oblutka predstavljaju oslonce i najvaznije stvari u zivotu. Ljubav,
porodicu, prijatelje.
Sljunak i blato koji smo uspeli da prilepimo za oblutke predstavljaju
neke manje stvari u zivotu kao sto su automobili ,posao, kuca… Video si i
sam da ako krenes od manje vaznih stvari u svom zivotu nikada neces
uspeti nista da izgradis. Jer, da bi nesto uradio i izgradio u zivotu,
potreban je jak oslonac. Kamen. Zato vodi racuna o tome sta ti je
najvaznije u zivotu. Prijatelja, porodicu i ljubav ne mozes kupiti na
svakom koraku.
Ratar pomazi i poljubi svog sina i vrati se svojem polju…

Ja nisam veliki pisac, nikad to necu ni biti, ali zato imam velike prijatelje u svom zivotu.

Molitva Sioux Indijanaca

Dozvoli da se moje ruke pune poštovanja
dotaknu stvari koje si Ti stvorio.
Izoštri moje uho da čuje tvoj glas.
Učini me mudrim kako bih spoznao nauk
koji si ti tajnovito stavio u svaki list,
u svaki kamen.

Tražim snagu,
ali ne da bih nadjačao svoju braću,
nego samo da bih nadvladao
svog najvećeg neprijatelja – samoga sebe.
Bože, daj mi mirnoću da podnesem stvari
koje ne mogu promijeniti,
daj mi hrabrost da promijenim stvari
koje mogu promijeniti,
i daj mi mudrost da razlikujem
jedno od drugoga.

Neka ne budem zaštićen od opasnosti,
već da se bez straha suočim s njom.
Neka ne molim za smirenje moga bola,
već za jako srce da ga savladam.
Neka ne tražim saveznike u životnoj borbi,
već da se oslonim na vlastite snage.
Neka ne preklinjem za spas od straha,
već za nadu da osvojim svoju slobodu.

O Ti, uzvišeni, presveti Bože!
Unesi svjetlo u tminu moga srca.
Podari mi ispravnu vjeru, postojanu nadu,
istinsko milosrđe i duboku poniznost s mudrošću i poimanjem,
o Bože, tako da bih mogao činiti ono
što je uistinu Tvoja sveta volja.
Amen.

Zašto žene plaču

Dječak upita svoju majku: “Zašto plačeš?”
“Zato što sam žena” – odgovorila mu je.
“Ne razumijem” – rekao je dječak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: “Nikada i nećeš".
Kasnije je upitao oca: “Zašto mama plače bez ikakvog razloga?”
“Sve žene plaču bez ikakvog razloga” – bilo je jedino što mu je otac znao reći.Dječak je odrastao i postao muškarac, i još uvijek se pitao zašto žene plaču.
Na kraju je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je:
“Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?”

Bog odgovori:
“Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena dovoljno jaka da nose svu težinu ovog svijeta, a opet dovoljno nježna da mogu pružati utjehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene djece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kada svi drugi odustanu, i da se brine za svoju porodicu u doba bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osjećajnost da voli svoju djecu bez obzira na sve, čak i ako ju je njeno dijete veoma povrijedilo.
Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povrijedio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da stalno bude uz njega.
I napokon, dao sam joj suzu da je isplače.
To je samo njeno na korišćenje kad god joj zatreba.
Vidiš, sine moj, ljepota nije u odjeći koju nosi, u njenom tijelu, ili u načinu na koji se češlja.
Ljepota žene mora se vidjeti u njenim očima, jer to je ulaz u njeno srce – mjesto gdje stanuje ljubav.”

Lepota odraza i odraz lepote


Legenda kaže da je nekada davno postojao mladić po imenu Narcis, koji je bio toliko lep da se svako ko bi ga pogledao istog trenutka u njega zaljubio. To se dogodilo i nimfi po imenu Eho, ali on nije obraćao pažnju na nju, zbog čega je venula od tuge sve dok od nje nije ostao samo glas. Nemezis, boginja Osvete, bacila je čini na oholog Narcisa kome je od tada bilo suđeno da se zaljubi u svoj odraz na površini jezera, nad kojom je stajao opčinjen sopstvenom lepotom, sve do smrti, nakon koje su ga bogovi pretvorili u cvet.

Posle Narcisove smrti, došle su Drijade – gorske vile – i videle da se jezero pretvorilo u vrč slanih suza.
- „Zašto plačeš?” – pitale su ga.
- „Oplakujem Narcisa”, reče jezero.
- „Ah, ne čudi nas što oplakuješ Narcisa. Mi smo stalno po šumi trčale za njim, ali ti si jedino imalo prilike da izbliza posmatraš njegovu lepotu.
- ” „Narcis je bio lep?” – upita jezero iznenađeno.
- „Ko bi to mogao znati bolje od tebe? Na tvoje se obale svakog dana naslanjao”, odgovoriše Drijade.

Jezero je na trenutak zaćutalo, a zatim reklo:
- „Oplakujem Narcisa, ne zbog njegove lepote, već zato što sam, svaki put kada bi legao na moje obale, mogao da vidim kako se u dubini njegovih očiju oslikava moja vlastita lepota.”

OGOVARANJE


U nekom malom selu živio je čovjek koji je veoma volio da ogovara svoje bližnje. Uvijek je o njima nešto smišljao, ili bi virio kroz prozor u njihove kuće, da bi poslije prepričavao šta je vidio.
Ali jednoga dana njemu se smuči ta rabota, i on pomisli:
"Vrijeme je da se okanem ogovaranja. Vrijeme je da se popravim!.
Otišao je kod rabina.
"Učitelju", reče taj ogovarač, "kajem se zbog glasina, koje sam širio o svojim susjedima. Kaži mi, molim te, šta da učinim da bih sve te glasine poništio."
Rabin se malo zamisli, pa mu reče:
"Reći ću ti šta moraš učiniti da bi okajao svoj grijeh. Ali moraš me doista poslušati. I, razumiješ li, ne smiješ postavljati nikakva pitanja!"
"Obećavam, rabine. Učinit ću kako mi kažeš, i neću postavljati nikakva pitanja."
"Onda dobro. Pođi sada na pijacu i kupi jedno pile. Donesi ga k meni što budeš brže mogao. Ali, pazi, moraš ga tako očerupati, da na njemu ne ostane ni perce."
Čovjek nije mogao da shvati šta će rabinu pile, ali nije zucnuo ni riječ, već je požurio na pijacu, kupio pile, i trkom stigao rabinovoj kući, čupajući usput perje. Sav zadihan i izbezumljen stigao je do rabinove kuće s piletom, na kome se nije moglo vidjeti ni najmanje perce.
Čovjek je rabinu pružio očišćeno pile. Rabin je pomno razgledao pticu, a zatim se obratio čovjeku s čudnim zahtjevom:
"Sada mi donesi svo ono perje koje si putem počupao."
"Kako?", zaprepasti se čovjek. "Kako da ti donesem perje, koje je vjetar već oduvao na sve strane?!"
"Upravo tako", odvrati rabin. "Vidiš li, isto se događa i s ogovaranjem. Jedna glasina poleti na sve strane, i kako je onda povratiti? Stoga će biti bolje da više ne širiš nikakve glasine,
jer jednom izgovorene, one se više ne mogu ni zaustaviti, ni povratiti.
A sada kreni od vrata do vrata, i moli svoje susjede da ti oproste."

Три пријатеља

Оно што је божанско у човеку јесте способност да чини добро.

Прича се како је неки човек био лажно оптужен и изведен пред Суд због
дела које није починио. Да би га Суд ослободио, неко је морао да посведочи да
он није учинио ништа лоше, односно, да је невин.
Несрећни човек је отишао код тројице својих најбољих пријатеља и молио
их да наредног дана пођу с њим код судије и тако га избаве од неправедне осуде.
Следећег дана, први пријатељ му се јавио и извинио што не може да дође, други
га је допратио до врата суднице, где се предомислио и вратио назад. Трећи
пријатељ, на кога је најмање рачунао, ушао је у судницу и посведочио да овај
човек није крив и тако га спасао од осуде.

Исто се дешава са сваким од нас. Три пријатеља која у животу имамо и
који би могли да сведоче о нама, о томе какви смо ми уистину, јесу: наше имање,
наши рођаци и сва добра дела која смо учинили.

Када човек умре, све што је у животу постигао и стекао, ма колико то
било велико, остаје овде на земљи и ничим му не може помоћи. Рођаци га испрате
до гроба, али они остају овде, у овоме свету. Једино добра дела, онај трећи
пријатељ, одлазе с човеком у онај свет, показујући Богу истину о његовој души.
Тако се вредност човека мери по добрим делима које овај чини.

Besmisleno je


Besmisleno je:
Mrzeti sve ruže, jer si se ogrebao na jedan trn.
Odustati od svojih snova jer se jedan nije ostvario.
Odustati od svojih napora jer je jedan bio uzaludan.
Okriviti sve prijatelje jer te jedan izneverio.
Ne verovati u ljubav, jer ti je neko bio neveran, ili ti nije uzvratio ljubav.
Odbaciti svaku mogućnost da budeš srećan, jer nisi uspeo u prvom pokušaju.
Na svom životnom putu ne bi trebalo da se prepuštataš malodušnosti.

Zapamti da se uvek:
Može pojaviti druga prilika.
Novi prijatelj.
Nova ljubav.
Obnoviti snaga.

Budi uporan.
Traži sreću u svakom danu.

Siguran put ka neuspehu je - odustati.
Često budući uspesi dolaze preko sadašnjih promašaja.

Šta čini strah

U jednoj zemlji koja bijaše u ratu, vladao je strašan i okrutan kralj.

S ratnim zarobljenicima postupao je ovako:
Zatvorio bi ih u jednu veliku prostoriju u kojoj je na jednoj strani bila četa strijelaca,
a na drugoj vrata prekrivena prikazima mrtvih i okrvavljenih zatvorenika.

Postavio bi zatvorenike u krug i rekao im:
“Možete birati: umrijeti izbodeni strijelama mojih ratnika ili proći kroz ova vrata i tamo ostati zatvoreni zauvijek.“

Uvijek su svi izabirali umrijeti od strijela.

Kad je rat završio jedan vojnik koji je dugo služio kralja upita svog vladara:
Šta je iza ovih strašnih vrata?
“Otvori, i pogledaj!” odgovorio je kralj.

Vojnik je skupio hrabrost. Teškom mukom otvorio je vrata, a tada ga je obasjala zraka sunca i zabljesnula mu oči. Kad ih je uspio otvoriti posve iznenađen uvjeri se da su vrata vodila u SLOBODU!!!

Vojnik, ne vjerujući, pogleda kralja i reče:
“Uvijek ste zarobljenicima ostavljali mogućnost izbora, ali oni su više voljeli umrijeti nego rizikovati da otvore ova vrata!”

Koliko puta se bojimo rizikovati?

Koliko puta umiremo zbog naših briga, od straha da otvorimo vrata; vrata naših snova, vrata našeg spasenja, vrata koja nas vode u pravu slobodu?

Pismo indijanskog poglavice

Ja sam divljak i ne razumijem neki drugi način.
Vidio sam tisuće raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio bijeli
čovjek ustrijelivši ih iz prolazećeg vlaka. Ja sam divljak i ne
razumijem kako dimeći željezni konj može biti važniji nego bizon koga mi
ubijamo samo da ostanemo živi. Što je čovjek bez životinja?
Ako sve životinje odu, čovjek će umrijeti od velike usamljenosti duha.
Što god se dogodilo životinjama ubrzo će se dogoditi i čovjeku. Sve
stvari su povezane!

Morate naučiti svoju djecu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih
djedova. Tako da bi oni poštivali zemlju, recite vašoj djeci da je
zemlja s nama u srodstvu. Učite vašu djecu kao što činimo mi s našom da
je zemlja naša majka… Što god snađe nju snači će i sinove zemlje.
Ako čovjek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga.
To mi znamo:
zemlja ne pripada čovjeku; čovjek pripada zemlj!
To mi znamo. Sve stvari povezane su kao krv koja ujedinjuje obitelj. Što
god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Čovjek ne tka tkivo života;
on je samo struk u tome. Što god čini tkanju čini i sebi samome.
Čak i bijeli čovjek, čiji Bog govori i šeta s njime kao prijatelj s
prijateljem, ne može biti izuzet od zajedničke sudbine. Mi možemo biti
braća poslije svega. Vidjet ćemo.
Jednu stvar znamo, koju će bijeli čovjek jednog dana otkriti – naš Bog
je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga vi imate kao što želite imati
našu zemlju; ali to ne možete. On je Bog čovjeka i njegova samilost
jednaka je za crvenoga čovjeka kao i za bijeloga.

Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jest prezirati njezinog
Stvoritelja. Bijeli takoder trebaju prolaz; možda brže nego sva druga
plemena. Zaprljajte vaš krevet i jedne noći ugušit čete se u vlastitom
smeću. Ali u vašoj propasti svijetlit ćete sjajno, potpaljeni snagom
Boga koji vas je donio na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam
vlast nad njome kao i nad crvenim čovjekom.
Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti
poklani i divlji konji prirpitomljeni, tajni kutovi šume teški zbog
mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zamrljan brbljajucom
žicom.

Велику награду Светосавског књижевног конкурса ове године је добио ученик Никола Боровчанин, из ОШ „Васа Чарапић“ из Белог Потока код Београда. Њему је посебне дарове уручио помоћник министра вера у Влади Републике Србије др Драган Новаковић. По општем уверењу и жирија а и публике, у питању је изузетно квалитретан рад, који се среће можда једном у више година. Ево, просудите сами...


Бајка о Части

У нека давна времена живеше људи бистрог ума и племените душе. Лутали годинама по различитим крајевима тражећи место за свој дом. Кад дођоше до Велике Реке, решише да ту и остану. Подигоше своје куће, направише своје село, и израдише велико, бројно и здраво потомство. Изабраше себи и краља по имену Разум. Добише и веру, језик и писмо. И тако настаде народ. Беше надалеко познат по својој честитости и мудрости.

Време је пролазило. Живот им беше богат. Али све што је добро, привуче и завидне људе. Из врло удаљених крајева, где су владале неслога и мржња, а краљица им била Завист, кренуше да нападају овај народ. Рушили су им куће, отимали децу, палили књиге ...

Но, народ беше храбар и неустрашив. Зато Завист реши да убије Разум. Тако и би. Народ оста без краља те одлучи да власт припадне његовој жени. Она се звала Част. Имала је кћерку Слободу и сина Живот. И уместо да без разума народ пропадне, они су са Части постали још јачи. Част је владала поштено и достојанствено. Била је скромна, искрена и праведна. Кћерка јој је у свему помагала. Слобода је била најлепша девојка на свету и вољена у народу.

Завист, већ бесна, покуша да убије и Част, али без успеха. Затим покуша да отме Слободу, али је и она била неухватљива. Народ их је добро чувао, баш као што се чува највећи завет предака. Но, Завист није мировала. Тражила је пут до зла. Тако наговори Живот да се одрекне мајке и сестре добијајући за узврат обећање - вечну славу и власт. Живот је поверовао. На превару затвори Част и Слободу у кутију заборава. Постаде краљ. Народ се уплаши новог краља јер Живот без Части и Слободе је Живот са страхом. Тада су истина и нада далеко, а туга и зло прве комшије. Завист је имала кћерку Лаж која се по наговору мајке уда за краља. Уз њу Живот постаде још суровији, а народ несрећнији. Живот и Лаж добише кћерку Превару и сина Заборава.

Дођоше још црњи дани. Народ је пропадао сваким даном све више. Од разумног, часног и слободног, остаде само преварени народ. И - заборављен.

Не прође много, а Завист одлучи да оде одатле јер више није имала на чему да им завиди. Са њом одоше и кћерка Лаж и унука Превара јер им је, овакав какав је, Живот досадио. Кад је краљ остао сам, са сином Заборавом, осети неизмерну тугу и покајање за оно што је учинио свом народу, те паде у постељу. Син се сажали над својим оцем те одлучи да нађе кутију заборава. Није је било тешко наћи.
Била је на путу, заборављена. Обрадовао се, али ју је узалуд покушавао да отвори. Седео је тужан данима поред очеве постеље надајући се да ће неким чудом оздравити.
Једног дана виде га мали дечак златне косе и упита га:

"Познајеш ли ти Част и Слободу?"

"Не, ја сам се родио после њих," одговори Заборав, "али их познаје мој отац Живот."

"Слушај ме добро," рече златокоси, "ако желиш да Живот оздрави, мораш испунити три задатка-жеље. Тако ће се кутија заборава отворити."

- Прва жеља: Учини да Живот заувек заборави на Завист, Лаж и Превару.
- Друга жеља: Врати народу Част и Слободу!
-Трећа жеља: Не дозволи да језик твог народа падне у заборав!

Заборав све тако учини, па се Живот изнова пробуди. Уз њега су и Част и Слобода живели дуго и срећно. Живе и данас али их треба чувати од кутије заборава.

Žlice


Jednog je dana Svetac imao priliku popričati s Bogom te ga upita:
Gospodine, bilo bi mi zadovoljstvo znati kako izgleda pakao i raj.

Bog odvede sveca do dvoja vrata. Otvori jedna od dvoja vrata i dozvoli mu da pogleda unutra.
Na sredini sobe, stajao je veliki okrugli stol. Na sredini stola, nalazila se velika posuda, sa jako finom i mirišljavom hranom. Svetac osjeti kako mu ide voda na usta. Osobe koje su sjedile za stolom bile su izrazito mršave, ljubičaste boje i bolesnog izgleda. Izgledali su svi izgladnjelo. Imali su žlice sa veoma dugim drškama koje su bile pričvršćene na njihove ruke. Svi su mogli dohvatiti tanjir sa hranom i uzeti malo, no kako je drška žlice bila duża od njihove ruke, nisu mogli staviti hranu u usta.
Sveti se čovjek stresao na sam pogled njihovog jada i njihovih patnji.
Bog reče: -Upravo si vidio pakao.

Bog i čovjek se upute prema drugim vratima. Bog otvori druga vrata. Scena koju je čovjek ugledao bila je identična prethodnoj.
Bio je tu veliki okrugli stol, posuda prepuna fine hrane, koja mu je opet natjerala vodu na usta. Osobe za stolom su isto imale žlice dugih drški. Ali, ovaj put su osobe bile dobro nahranjene i sretne, pa su međusobno razgovarale zadovoljno se smješkajući. Sveti čovjek reče Bogu: - Ne razumijem!
- Jednostavno je, odgovori Bog, sve zavisi od jedne vještine.

Ovi su naučili hraniti jedni druge, dok prvi misle samo na sebe.

Prsten na malom prstu lijeve ruke

Jedna priča govori o mladiću koji se obratio mudracu za pomoć rekavši mu:
"Dolazim, učitelju, jer se osjećam tako bezvrijednim da nemam volje ni
za što. Kažu mi da sam ni za što, da ništa ne radim dobro, da sam
nespretan i prilično glupav. Kako se mogu popraviti? Što mogu učiniti
da me više cijene ? "
Učitelj mu je, i ne pogledavši ga, rekao: "Baš mi je žao momče. Ne
mogu ti pomoći budući da prvo moram riješiti svoj problem. Možda
poslije ..." Malo je zastao i dodao: "Kad bi ti meni pomogao, brže bih
to riješio i možda bih ti onda mogao pomoći."
"Vrlooo rado, učitelju", oklijevao je mladić osjećajući da je opet
obezvrijeđen i da su njegove potrebe zapostavljene.
"Dobro", nastavio je učitelj. Skinuo je prsten koji je nosio na malom
prstu lijeve ruke i pružajući ga mladiću, dodao: "Uzmi konja koji je
vani i odjaši do tržnice. Trebam prodati ovaj prsten jer moram vratiti
dug. Moraš za njega dobiti najbolju moguću cijenu i ne prihvaćaj manje
od jednog zlatnika. Idi i što prije se vrati s tim novčićem. "
Mladić je uzeo prsten i otišao. Čim je došao na tržnicu, stao je
nuditi prsten trgovcima, koji su ga promatrali sa zanimanjem dok im
mladić nije rekao koliko traži za njega.
Kad je mladić spomenuo zlatnik, neki su se smijali, drugi su okretali
glavu i samo je jedan starac bio dovoljno ljubazan da mu objasni da je
zlatnik prevrijedan da bi ga dobio u zamjenu za prsten. Netko je htio
pomoći te mu ponudio srebrenjak i bakrenu posudicu, ali mladić je
dobio upute da ne prihvaća ništa manje od zlatnika pa je odbio ponudu.
Nakon što je ponudio prsten svima koje je sreo na tržnici, a bilo ih
je više od stotinu, skrhan zbog neuspjeha popeo se na konja i vratio
se. Kako je samo mladić želio zlatnik, da ga može dati učitelju i
riješiti ga brige kako bi napokon dobio njegov savjet i pomoć! Ušao je
u sobu.
"Učitelju", rekao je, "žao mi je. Ne mogu dobiti to što tražiš. Možda
sam mogao dobiti dva ili tri srebrenjaka, ali sumnjam da ću ikoga moći
zavarati u svezi s pravom vrijednošću prstena."
"To što si rekao veoma je važno, mladi prijatelju", odgovorio je
učitelj. "Najprije moramo doznati pravu vrijednost prstena. Ponovo
uzjaši konja i idi zlataru. Ko to može znati bolje od njega? Reci mu
da želiš prodati prsten i pitaj ga koliko ti može dati za njega. Ali
ma koliko ti nudio, nemoj mu ga prodati. Vrati se ovamo sa prstenom. "
Mladić je opet uzjahao konja. Zlatar je pregledao prsten uz svjetlo
uljane lampe, pogledao ga kroz povećalo, izvagao i rekao mladiću:
"Reci učitelju, momče, da mu ako ga želi odmah prodati, za prsten ne
mogu dati više od 58 zlatnika."
"Pedeset osam zlatnika?" Uzviknuo je mladić.
"Da", odgovorio je zlatar. "Znam da bismo s vremenom za njega mogli
dobiti šezdesetak zlatnika, ali ako ga hitno prodaje ..."
Mladić je uzbuđen odjurio učiteljevoj kući i rekao mu što se dogodilo.
"Sjedi", rekao mu je učitelj nakon što ga je saslušao.
"Ti si poput ovog prstena: pravi biser, vrijedan i jedinstven.
I kao takvog te može procijeniti samo pravi stručnjak.
Zašto ideš kroz život želeći da netko nebitan otkrije tvoju pravu vrijednost?"
I rekavši to, ponovno stavi prsten na mali prst lijeve ruke ...

Ovo je priča o planinaru koji se želeo uspeti na najvišu planinu.
U tu je pustolovinu krenuo nakon dugih godina priprema. No, kako je svu
slavu želeo za sebe, odlučio da se popne na planinu sam.
Počeo da
se penje. Vreme je odmicalo i postalo je kasno. Umesto da pripremi
logor za noć, nastavio je da se penje sve dok se nije smračilo.
Gusta je noć obavila planinske vrhove. Oko čoveka sve je bilo crno.

I dok se tako penjao, tek nekoliko koraka od vrha, okliznuo se i počeo da
pada velikom brzinom. Mogao je da vidi samo crne tačke i da oseća silu
teže koja ga strašno vuče dole. U tim trenucima užasnoga straha pred
očima su mu se odigravali svi lepi i ružni trenuci njegovog života.
Misleći o tome kako je blizu smrti, iznenada je osetio kako ga snažno povlači uže kojim je bio vezan.
Telo mu je visilo u vazduhu... samo ga je uže držalo. U tom je trenutku mogao samo uzviknuti: Bože, pomozi mi!

Iznenada se s' neba začu dubok glas:
- Što želiš da učinim?
- Spasi me, Bože!
- Zaista veruješ da ja mogu da te spasem?
- Naravno da verujem!
- Tada prereži uže kojim si vezan...

Nastupio je trenutak tišine. Čovek odluči da se drži užeta svom snagom.

Spasilačka ekipa priča kako su idućeg dana planinara našli mrtvog i smrznutog.
Njegovo telo visilo je o užetu za koje se grčevito držao...
...samo tri metra od zemlje...

Razgovor s Bogom

Dakle, ti bi zelio da razgovaras sa mnom?" rece Bog
"ako imas vremena" reko

Bog se nasmesi
"moje je vreme vecnost"
"sta si me hte pitati?"
"sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:
"sto im je detinstvo dosadno
zure da odrastu,
a potom bi zeleli ponovo biti deca

sto trose zdravlje da bi stekli novac,
pa potom trose novac da bi vratili zdravlje

sto razmisljaju teskobno o buducnosti,
zaboravljajuci sadasnost
na taj nacin ne zive ni u sadasnosti ni u buducnosti

sto zive kao da nikada nece umreti,
a onda umiru kao da nikada nisu ziveli"

Bog me primi za ruku
ostadosmo na trenutak u tisini
tada upita:

"kao roditelj, koje bi zivotne pouke
zelio da tvoja deca nauce?"

osmehujući se, Bog odgovori:

"da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli
mogu samo voleti

da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju,
nego ko su u svom zivotu

da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima

da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima,
nego onaj kojem najmanje treba

da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi
da se duboko povredi voljeno bice,
a potom su potrebne godine da se izleci

da nauce oprastati,
tako da sami oprastaju

da spoznaju kako postoje osobe koje ih nezno vole,
ali to ne znaju izreci niti pokazati

da nauce, da se novcem moze kupiti sve,
osim srece i ljubavi

da nauce da dve osobe
mogu promatrati istu stvar,
a videti je razlicito

da nauce da je pravi prijatelj
onaj koji zna sve o njima,
a ipak ih voli

da nauce kako nije uvek dovoljno
da im drugi oproste
moraju i sami sebi oprastati

ljudi ce zaboraviti sta si rekao
ljudi ce zaboraviti sta si ucinio

ali nikada nece zaboraviti - kakve si osecaje u njima probudio...

Trazio sam

”Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovjek je sjedio i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno tijelo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao. Činilo se da ne može dalje. Zato je čovjek odlučio pomoći leptiru: uzeo je škare i razrezao čahuru. Leptir je s lakoćom izašao. Ali je imao krhko tijelo i smežurana krila. Čovjek je nastavio promatrati leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti kako bi podržala leptirovo tijelo i osnažila ga. Međutim, ništa se nije dogodilo! Leptir je cijeli svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim tijelom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poletio. Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namjerama, nije razumio da je poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, osmislio Bog, kako bi krv iz tijela leptira potekla u krila i kad se oslobodi čahure da bude spreman letjeti.
Ponekad su poteškoće upravo ono što trebamo u životu...
Kad bi nas Bog oslobodio od svih prepreka, osakatio bi nas. Nikad ne bismo postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikad ne bismo mogli letjeti.

Tražio sam Snagu . . . I Bog mi je dao Poteškoće koje su me osnažile.
Tražio sam Mudrost . . . I Bog mi je dao Probleme koje je trebalo riješiti.
Tražio sam Bogatstvo . . . I Bog mi je dao Mozak i Tijelo da mogu raditi.
Tražio sam Hrabrost . . . I Bog mi je dao Prepreke koje je trebalo svladati.
Tražio sam Ljubav . . . I Bog mi je dao Ljude kojima je trebalo pomoći.
Tražio sam Usluge . . . I Bog mi je dao Prilike.

“Nisam dobio ništa od onog što sam tražio...... ali dobio sam sve što mi je trebalo."
Živi život bez straha i suoči se sa preprekama i znaj da ih sve možeš savladati.

Sve dok nas smrt ne rastavi

Kada sam stigao kući, večera je već bila na stolu. Svojoj supruzi sam
rekao da za nju imam važnu vest. Sela je da me, kao i uvek, sasluša.
Gledala je u mene i očekivala tu važnu vest koju ću joj reći.
Bože, kakvu ću joj samo bol sada naneti. Hoće li to ona moći podneti?
Jezik se zapliće. Osećam da neću moći izgovoriti ono što želim, a
moram. Sakupljam snagu i uspevam izgovoriti: "Želim da se razvedemo".
Pređoše te teške reči preko moga jezika i raniše ovu slabašnu ženu.
Vidim da joj je teško. Bol koja se jasno vidi u njenim izmorenim očima
je veća od nje. Tako je velika da se ne može opisati. Samo je uspela
upitati: "A zašto?"
Njeno pitanje sam zanemario, kao da ništa nije ni rekla. Više nije
bilo reči. Njih je zamenio njen plač. Poluglasno reče: "Pa ti nisi
čovek!"
Celu noć je plakala i verovatno razmišljala zašto joj to činim.
Stvarni razlog nisam mogao izneti. Kako da kažem da među nama više
nema ljubavi i da sada volim drugu ženu!? Tačno je da među nama više
nije bilo one stare ljubavi.
Ujutro sam joj dao papire da potpiše sporazumni razvod braka, prema
kome joj ostavljam stan, auto i 30% deonica koje posedujem u jednoj
velikoj kompaniji. Samo ih je pogledala i pocepala. U braku smo već 10
godina, a sada smo samo dva stranca pod istim krovom. Među nama više
nema bliskosti. Udaljili smo se jedno od drugoga. Njeno cepanje papira
prihvatio sam kao nepotrebno odugovlačenje, ali od moje namere ne može
me ništa odvratiti. Volim Džejn i tu činjenicu ne može ništa
promeniti. Ono što sam sedmicama planirao, počinje se ostvarivati.
Uveče sam se kući vratio kasno. Zatekao sam svoju suprugu kako nešto
piše. Večeru nisam očekivao niti želeo pa sam odmah otišao na
spavanje. Čitav dan proveo sam sa Džejn i umorio sam se. U ponoć se
budim i vidim da ona još uvek nešto piše. Tome nisam pridavao nikakav
značaj pa sam ponovo zaspao.
Ujutro su na mom stolu bili papiri koje je ona te noći pisala.
Napisala je uslove pod kojima će potpisati ugovor o sporazumnom
razvodu braka. Bili su to čudni zahtevi. Nije za sebe tražila ništa,
osim jednog meseca koji bi još trebalo da provedemo zajedno. Tražila
je da u tom periodu, pred drugima, postupamo onako kako se ponaša
svaki normalan bračni par. Obrazložila je to činjenicom da naš sin ima
ispite u školi, a ona ne želi da naš razvod loše utiče na njegov
uspeh. Bez razmišljanja sam pristao na to. Ali, ona ima još jedan
uslov. Želi da svako jutro radim ono što sam učinio prvo jutro u našem
bračnom životu. Traži da je svako jutro na rukama iznesem iz spavaće
sobe.
Pomislio sam da već gubi razum. Međutim, ako je to njena poslednja
želja i to ću ispoštovati. Ta, mesec će brzo proći i ja ću biti
slobodan.
O tim čudnim uslovima sam obavestio Džejn, a ona je podrugljivo
primetila da je to njen poslednji bezuspešni pokušaj da izbegne razvod
braka.
Sa suprugom već dugo vremena nisam delio postelju, ali kada sam je
prvo jutro uzeo u naručje, moja osećanja prema njoj se probudiše.
Sećanja su navirala. Bila su živa i snažna. Nisam ih se mogao
osloboditi. Moj prvi dan braka sa ovom ženom je izašao na površinu.
Naš sin je video kako sam njegovu mamu uzeo u naručje, i počeo
vikati: "Tata nosi mamu!" Osetio sam nekakvu gorčinu u grlu. Šta bi
moj sin rekao da zna šta ja činim njegovoj mami!? Ne zna on koliku joj
bol nanosim. Poneo sam je kroz dnevni boravak do kućnog praga, onako
kako sam to učinio pre 10 godina. A ona je zatvorila oči i
prošaputala: "Molim te, nemoj još govoriti detetu o našem razvodu".
Klimnuo sam glavom, potvdivši da neću.
Kada sam krenuo na posao, ona je stajala na autobuskoj stanici. Idemo
u istom pravcu, ja sam sam u autu, a ona čeka autobus. Pored nje sam
prošao kao da je ne poznajem. To nikada ne mogu zaboraviti.
Sledećeg dana, dok sam je nosio, njen miris me podsetio na srećne
dane našeg bračnog života. Uvideo sam da sam je potpuno zapostavio.
Vreme je ispisalo blage crte po njenom licu. Više nije mlada i lepa
kao nekada. I njena kosa se promenila. Jedno pitanje me mučilo: Kakav
sam ja to čovek i da li joj činim nepravdu!?
Četvrti dan, dok sam je nosio na svojim rukama, vratila se ona
nekadašnja bliskost prema toj ženi. Bio je to jak osećaj koji me
potpuno nadvladao. Darovala mi je deset nalepših godina svoga života.
Bila je prema meni dobra i poslušna. Takva žena je pravo blago. Svaki
naredni dan je jačao ta osećanja prema njoj. Džejn o tome nisam ništa
govorio. Iz dana u dan moja supruga je bila sve lakša. Nije je bilo
teško nositi. Mislio sam da gubi težinu zbog briga i nešeg skorog
rastanka. Za ženu nema većeg udarca od razvoda braka.
Jednog dana sam promatrao kako traži odeću da se obuče. Sva odeća joj
je bila velika. Tada sam znao da mi je lako da je nosim zato što je
smršala.
Kada sam je poslednje jutro uzeo u naručje, nisam mogao ni jednog
koraka krenuti napred. Naš sin je već bio u školi. Ostali smo sami u
kući. Nisam vjerovao da se tako nešto može dogoditi. Bez nje više
nisam mogao. Mome kajanju nije bilo kraja. Spustio sam je na krevet,
zagrlio i zaplakao. Molio sam je da mi oprosti i govorio: "Sve do sada
nisam znao koliko si dobra i šta mi značiš!"
Zatim sam istrčao iz kuće, seo u auto i otišao do Džejn. Pred njenom
kućom istrčao sam iz auta ne zatvorivši vrata. Bojao sam se
zadržavanja pred njenom kućom, da se ne bih predomislio i ponovo
promenio svoju odluku. Džejn me je čekala pred svojim vratima sa
osmehom na licu. Rekao sam: "Džejn, žao mi je, ali ja se nikada neću
razvesti od svoje supruge!" Moje reči su je izbezumile. Bila je
nepomična. Kroz suze je izustila: "Jesi li ti normalan!?" Ponovo sam
se izvinuo, a ona me ošamarila i zalupila kućnim vratima.
Monotoniju u moj brak donele su sitnice. Nismo se jedno od drugoga
udaljili zato što se ne volimo. Nedostajali su nam samo poneka lepa
reč i lep postupak. Nosio sam je na svojim rukama samo mesec dana i
sreća se vratila u našu kuću. Vraćajući se od Jane, doneo sam čvrstu
odluku da ću od sada svako jutro nositi svoju suprugu u naručju, sve
dok nas smrt ne rastavi.
Svratio sam u cvećaru da kupim supruzi buket cveća. Prodavačica me
upita: "Što ćemo napisati na podsetnici?" Sav srećan rekao sam:
"Nosiću te u naručju sve dok nas smrt ne rastavi".
Požurio sam kući da je obradujem. Ušao sam u njenu sobu, ali... Moja
draga supruga ležala je nepomično. Napustila je ovaj svet.
Saznanje da se moja plemenita supruga mesecima borila s tumorom, a da
mene o tome nije ni obavestila, pogodilo me kao grom iz vedra neba!
Zato je ona onako naglo oslabila. Poštedila me brige i tuge, a ja sam
je povredio na najgori mogući način. Okrenuo sam joj leđa kada joj je
bilo najteže. Bio sam potpuno zaslepljen i zaveden. Možda će ona meni
i oprostiti, ali ja to sebi nikada neću oprostiti.
Znala je da na ovom svetu neće dugo ostati pa je želela našeg sina
poštedeti trauma kojima bi bio izložen da smo se rastali. Želela je da
se naš sin mene seća kao čoveka koji je iskreno voleo njegovu mamu.
Udoban stan, luksuzni automobil, deonice i velika ušteđevina nisu
garancija za sreću u braku. Sitnice čine život i ljude usrećuju.
Nađite vremena za svog životnog saputnika/saputnicu.
Nadam se da će neko izvući pouku iz onoga što se meni dogodilo i da
će ova moja ispovest spasiti neki brak i neku porodicu.

Sa Net-a- nepoznati autor

Jednog dana učitelj upita: "Po vašem mišljenju, koje je najvažnije religiozno pitanje?"
Dobio je mnogo odgovora:
"Postoji li Bog?"
"Tko je Bog?"
"Koji put vodi do Boga?"
"Postoji li život poslije smrti?"
"Ne", odgovori učitelj. "Najvažnije je pitanje: Tko sam ja?"
Učenici su počeli naslućivati kamo smjera, kadli su čuli kako učitelj razgovara s propovjednikom.
Učitelj: "Dakle, prema tvojoj tvrdnji, kad budeš umro, bit ćeš u nebu."
Propovjednik: "Da."
Učitelj: "A tvoje će tijelo biti u grobu?"
Propovjednik: "Da."
Učitelj: "A mogu li te pitati, gdje ćeš ti biti?"

Neki je pustinjak u starodrevnoj priči stalno ponavljao da ima pune ruke posla, ljudi su se čudili njegovim rečima, jer ga nikada nisu videli da nešto posebno radi.
- Imam dva sokola koja trebam ukrotiti, moram paziti na dva kobca, hraniti dva zeca, čuvati jednu zmiju, timariti konje i magarca i još uz sve to vezivati lava!
- A gde ti je zverinjak – pitali su ga? Mi ne vidimo ni jedne životinje, a ti nam govoriš o tolikima!?

Tada im je pojasnio ovako:
- dva sokola su dva naša oka; za svačim lete i za svašta se prilepe i teško ih je obuzdati!
- dva grabežljiva kobca su naše ruke; sve bi uzele i sve zadržale za sebe i njih je teško nadzirati!
- dva zeca su naše noge, koje večno nekamo idu i lako se umore!
- konji i magarac su pak naše telo, koje treba timariti... ono tegli, nosi, posrće...
- i konačno lav!
To je naše srce – naša moć i snaga, a prepuno je želja... i njega je najteže krotiti!

I složiše se slušaoci da zaista ima posla preko glave

Postoji jedna stara indijanska priča koja govori o dvoje mladih indijanaca: o mladiću i djevojci.
Jednom se njih dvoje uputiše do velikog poglavice svoga plemena i rekoše mu odlučno:

“Mi se volimo! Hoćemo da nam daš svoj blagoslov i da nas poučiš šta treba da činimo da bi naša ljubav trajala vječno.”

“Dobro”, – odgovori im poglavica. “Reći ću vam, šta da učinite. Ali prvo pođite sa mnom gore u planinu, no prije toga pronađite mi dva orla i ponesite ih sa sobom, a poslije ćemo vidjeti šta dalje.”

Dvoje mladih krenuše u različitim pravcima i nakon kraćeg vremena svako od njih donese po jednog orla. Kada stigoše na vrh planine, poglavica im ovako reče:

“Uzmite sada ovo kratko uže i zavežite njegovim krajevima po jednu nogu svakom orlu.”

Zaljubljeni ga poslušaše i vezaše noge pticama.

“Sada ih pustite da lete!” – reče poglavica.

Mladić i djevojka baciše ptice u vis ka nebu, ali orlovi ne mogoše da polete, jer im noge bijahu međusobno vezane. Oni padoše na zemlju i počeše da kljuju jedan drugoga, želeći da se oslobode užeta kojim su vezani. Tada stari indijanac reče:

“Sada presjecite uže!”

Mladi izvršiše i tu naredbu, presjekoše vezu i ponovo baciše orlove u nebo. Ovog puta ptice se brzo izdigoše u visine, zavrtiše se par puta u krug pa uzletiše ka snježnim vrhovima obližnje planine. A mudri poglavica im reče:

“Eto, to je tajna vječne ljubavi i sreće: ako su ljudi zavezani jedni za druge, nikada im neće uspjeti da polete. Vi možete slobodno da letite i zajedno, ali ne da budete vezani. A ako se ipak vežete, nikada nećete moći da spoznate ni ljubav ni sreću.”

............provalija...............


Starac sa drvenim štapom u ruci je išao prema beskrajnoj provaliji
Viknuo sam mu da stane jer je hodao prema sigurnoj propasti
Ali nije se obazirao na moje reči dok se približavao neizbežnoj tragediji
I u zadnjem trenutku sam ga primio za ruku i zaustavio na rubu smrti .....

Kada se okrenuo prema meni otkrio sam da On svojim očima ne vidi
Ali onda su me iznenadile Njegove okrutne reči :
" Pusti me grešniče prokleti !
Zar stvarno misliš da ne vidim kojim putem moja duša želi ići ? "

Zbunjeno sam pokušao nešto smisleno reći :
" Ali svojom smrću nećeš ništa promeniti ..... samo Ti želim pomoći ..... "
Tada se starac glasno nasmejao i ponovno okrenuo prema provaliji .....
" Čoveče , prvo pomogni sebi ! "

Ćutao sam jer nisam znao što to upozorenje znači .....
A onda sam čuo istinite reči :
" Zašto Ti čoveče izgubljeni želiš živeti ? "
Ništa nisam mogao odgovoriti .....

" Misliš da je Stvarnost ono što vide Tvoje oči ?
Misliš da je Smisao Postojanja nešto što možeš otkriti ?
Misliš da Životnu Istinu Tvoj razum može stvoriti ?
Čoveče , otvori svoje oči ! "

U tom trenutku mi je sve postalo jasno ..... zatvorio sam oči .....

Topli vetar je plesao na zvezdanom noćnom nebu
Stoletni hrast je šuštanjem šarenog lišća pevušio setnu pjesmu
Srebrna mesečina je spavala na starom grobu posvećenom Njemu
Izgubljenom čoveku koji je napisao poslednje reči na steni svojom krvlju

" Čovece , zatvori svoje oči ..... i Istinu ćeš otkriti u beskrajnoj provaliji ..... u svom Srcu ! "

autor mi nije poznat