Životne pouke

Долична употреба гнева
[You must be registered and logged in to see this image.]
Раздражљивост је урођено својство срца и дата нам је, без сумње, на корист а не на штету, као што се и огњем ми можемо или користити или га злоупотребљавати. «Како ћемо, дакле, избећи штету коју нам причињава наша гневљивост?»,- пита Василије Велики и одговара: «Тако што ћемо саветовати нашој раздражљивости да не иде испред мисли. Опходимо се са њом као са коњем који нам је дат на управљање и који треба да се као уздом покорава разуму, и никада да не преступа своју меру него да иде тамо где му разум укаже. Раздражљива сила душе нам је подесна за многа дела врлине ако личи на војника који је положио оружје пред војсковођу са спремношћу да пружи помоћ тамо где је потребно. Тада она сарађује са разумом против греха. Јер, раздражљивост је душевни нерв који саопштава души силу за дивне подухвате. И ако се када деси да је душа раслабљена сластољубљем, онда је гнев кали као што се гвожђе кали потапањем, те она од слабе и веома разнежене постаје храбра и одлучна. Ако ти ниси гневан на лукавог, немогуће ти је да га мрзиш како би требало. Сматрам да је са равном ревношћу потребно и врлину волети и грех мрзети. За то је веома корисна раздражљивост кад она следи за разумом као пас за коњем, и остаје кротка и послушна према добронамернима и брзо долази на позив разума, док, напротив, постаје свирепа од туђег гласа и погледа, макар туђинци и изгледали дружељубиви. На тај начин гнев, привођен у дејство по потреби, доводи до храбрости, трпљења и уздржања, а ако делује супротно здравом разуму, онда се преображава у беснило.»

Из књиге "Православље као правоживље"

Јуродиви и цар
[You must be registered and logged in to see this image.]
Један јуродиви* старац, идући, наиђе на цара.

- Откуда идеш, старче? – упита га цар.

- Из пакла.

- Шта си радио тамо?

- Требало ми је ватре да запалим лулу, па сам отишао да питам да ли ће тамошњи становници да ми уделе коју варницу.

- И? Јеси ли добио ватре? – заинтересовано упита цар.

- Не! Владар ада ми рече да нема ватре.

- Али... како то може бити?!

- И ја се зачудих – рече јуродивац. Али ми онда владар ада објасни: нема ватре, јер тамо свако долази са својом.



*јуродиви – „луд“ Христа ради (јуродивост је наизглед неразумно понашање, које је традиционално заступљено у православном хришћанству, где се сматра једним од најтежих и најсмелијих облика подвижништва.

sa neta

Две категорије људи
[You must be registered and logged in to see this image.]
(слика са нета)



Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.


Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.


Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.

(Старац Пајсије, из књиге “Сузе за свет”)

Мајчин ход
[You must be registered and logged in to see this image.]
Једна млада мајка је управо закорачила на стазу живота.

- Да ли је ово дуг пут? – питала је.

Њен Путовођа јој је одговорио:

- И дуг и тежак. Остарићеш и пре него што стигнеш до његовог самог краја. Али упамти да ће последак бити бољи него почетак.

Но млада мајка је била тако радосна да није могла да поверује како би ишта могло бити лепше од ових година.

И тако се она играла са својом децом, берући им цвеће дуж стазе којом пролажаху и купајући их у бистрим брзацима. А кад би их сунце помиловало, она би узвикнула од милине:

- Ништа на свету не може бити лепше од овог!

Потом је дошла ноћ… и олуја… и на стазу се надви тама. Деца се почеше трести од страха и хладноће. Мајка их привуче себи и покри их својим плаштом.

Деца прозборише:

- Мајко, не бојимо се, јер си ти с нама. Ништа нас не може позледити!

Затим свану јутро. Пред њима се указало брдо и они, пењући се на њега, осетише умор. Али мајка их је једнако бодрила:

- Имајте стрпљења јер само што нисмо стигли.

И деца би наставила да се пењу. Кад достигоше висину, рекоше:

- Мајко, да није тебе било, не бисмо могли сами да се успнемо.

Када је навече прилегла, погледала је у звезде и помислила:

- Данашњи дан је бољи од претходног, јер су моја деца научила како да истрајношћу премосте препреку пред собом. Јуче сам им дала храброст. Данас, пак, снагу.

Следећег дана појавише се чудни облаци који помрачише земљу... облаци рата, мржње и злобе. Како деца обневидеше и почеше да посрћу, мајка им рече:

- Подигните очи! Гледајте у светлост!

Деца погледаше. И угледаше непролазну славу изнад облака која их изведе из таме.

Те ноћи мајка помисли:

- Ово је најбољи дан од свих до сада, јер моја деца познаше Бога!

Пролазили су дани, недеље, месеци и године. Мајка је остарила и мало се погнула у страну. Али њена су деца била висока и јака и корачала су смело.

Кад пут постаде тежак, они је подизаху на своје руке и ношаху, јер беше лака попут пера. Најзад, стигоше и до врха брега. Одатле су могли да виде сјајан пут и златна врата широм отворена.

Мајка рече:

- Стигла сам до краја свог пута и уистину разумех да је он бољи од почетка; јер моја деца могу сама да корачају, чему ће и своју децу научити.

На то јој деца одговорише:

- Ти ћеш, мајко, увек ићи поред нас, чак и када будеш иза ових врата.

Стајали су и гледали како их у миру напушта. Врата се за њом затворише. Деца рекоше:

- Не можемо је видети, али је она и даље са нама. Мајка, каква је наша, је далеко више од успомене. Њено живо присуство се осећа.



Мајка наша је увек уз нас. Она је шапат лишћа који нас прати док ходамо улицом; мирис оплемењивача у нашим свеже опраним чарапама; хладна рука на нашем челу кад се не осећамо добро. Она живи у нашем осмеху. Искристалисана је у свакој сузи коју испустимо.

Она је место са ког смо потекли... наш први дом. И мапа коју следимо са сваким нашим кораком.

Мајка је наша прва љубав и наша прва туга и ништа нас на овом свету не може од ње одвојити... ни време... ни простор... па ни смрт!
pricalica

Дрво
[You must be registered and logged in to see this image.]
Огромни јавор као да је додиривао небо. Наоружан тестером, човек се попе на прву грану. Била је дебела као његова бутина и красило ју је раскошно зеленило.

Без оклевања, човек поче да сече грану тестером, ипак обративши пажњу да не седи на њој. После дугог и исцрпљујућег напора, зачу се злокобно пуцкетање и грана се громогласно стропошта на земљу. Задовољан тим првим успехом, човек се баци на следећу грану. Било му је веома важно да посече све гране које су се налазиле испод њега, како не би пао у искушење да сиђе на земљу, кад га горе, тамо високо где ваздух постаје превише разређен за ненавикнута плућа, буде ухватила вртоглавица.

А сваки напредњачки ум, достојан тог имена, мора неизоставно да се ослободи традиционалних ослонаца, уколико жели да се вине високо, увек све више, у свом трагању за слободом. Није могао себе да оптерећује погледом уназад. Једино је важна била следећа грана, она која ће га одвести корак даље у том заносном успињању. Све друге, које су остале за њим, нису му више биле важне, те није било разлога да и даље постоје.

Тако је човек, са одлучношћу која се граничила с гневом, наставио да сакати јавор. Што се више пењао, то су гране постајале све тање и ређе, и било је све мање зеленила. Али то као да уопште није умањивало његов жар. Напротив, он је са удесетострученим еланом наставио да сече, да крчи свој пут ка модром небу, које је, са сваком одсеченом граном, све боље видео и које га је све гласније призивало у свој загрљај.

Када је стигао близу врха, приметио је да је јаворова кора постала црна, као да је угљенисана. Није више било лишћа да му заклања видик. Остао је само тај црни шпиц који је показивао ка небу, као кажипрст уперен у бескрај.

Човек се још увек питао шта ли је то могло да изазове спаљивање горњег дела дрвета, док је доњи део био нетакнут, кад је одједном ударио гром и у њега и у тестеру коју је баш хтео да подигне у ликујућем гесту.

Није више осећао своје тело док је падао у празно, преврћући се у том паду низ голо стабло дрвета.

Кад је пао на земљу, био је само велики комад угљена.

Оскар Фрајзингер, С оне стране мисли

(Приповетке превеле : Виолета Милићевић и Христина Ђурић)

Одраз у зајам
[You must be registered and logged in to see this image.]
слика са нета



Једнога дана дође неки човек трговцу да му тражи новац на зајам. Овај му одговори:

- Новац ћу ти дати, али интерес нећу узети. Али имам један услов.

И ту он нареди раднику да му донесе торбицу са огледалом.

- Погледај у огледало – рече трговац – па ћеш добити новац.

- Али... Зашто?! – упита овај изненађено.

А трговац му објасни:

- Погледај свој лик у огледалу. Види како ти се лице сија док примаш новац на руке. Нека буде исто тако сјајно и онога дана кад будеш новац враћао - срећно, а не тужно.

pricalica

Сејач среће
[You must be registered and logged in to see this image.]
слика са нета



Једног дана видеше дечаци неког старца како иде улицом са великом корпом на рамену, препуном блиставих звезда. Лаганим замахом руке он би с времена на време заграбио из корпе и завитлао као да сеје. Тада би много прекрасних звездица залепршало око њега као јато варница.


- Шта то радите? – упиташе дечаци горећи од знатижеље.



- Сејем срећу! – одговори човек и мирно настави свој посао док су му се међу прстима цаклили прекрасни драгуљи из којих су дечаке гледале топле дугине боје попут сунчаних очију.


Освојени том лепотом малишани сместа појурише да ухвате срећу, али узалуд.


И они најхитрији и најокретнији остајали би празних руку.


- Узалуд је што то чините – осврнуо се тајанствени старац – тако је никада нећете уловити.


- Зашто? – упиташе зачуђено дечаци.


Насмешивши се, старац је тихо рекао:


- Тек кад се научите сејати радост и лепоту око себе, бићете позвани на жетву среће. Онај ко граби себи, никада неће ухватити срећу.


Срећа се узима раширених руку.
pricalica

Твоје "ја"
[You must be registered and logged in to see this image.]
Међу људима и дан-данас живи прича о монаху који је дуго живео у египатској пустињи. Саблазни су га толико измучиле да више није могао да издржи монашки живот. Зато је одлучио да напусти своју монашку келију и да крене куд га очи носе.

И док је обувао сандале, у намери да крене и да у живот спроведе своју одлуку, одједном је близу себе видео неког монаха, који је такође обувао сандале, те с чуђењем упита незнанца:

- Ко си ти?

И зачу одговор:

- Ја сам твоје сопствено “ја”. Без обзира што због мене напушташ ово место, желим да ти кажем – знај, ма куда да те буду носиле твоје ноге, ја ћу с тобом ићи.

pricalica

…Oslušni, srce moje, i poslušaj šta govorim:
Duša mi bješe moćno stablo čije korijenje seže u dubine
zemlje, a grane mu se izvijaju prema beskraju.
Duša mi procvjeta u proljeće, plodove dade u ljeto, a
kada jesen dodje sakupih plodove u srebrne posude i stavih
ih na raskrsnicu. Prolaznici su ih uzimali, jeli i svojim putem
nastavljali.
Kada jesen minu, kada se njeni kliktaji u plač i jadikovku
pretvoriše, u posudama vidjeh samo jedan plod koji ljudi
meni ostaviše. Ja ga uzeh i vidjeh da je nesnošljivo gorak,
kiseo kao zeleno groždje, te rekoh svojoj duši:
Teško meni. Ljudima sam u usta stavio prokletstvo i u
utrobe neprijateljstvo. Šta si, dušo, učinila sa slašću koju si
korijenjem sisala iz dubine zemlje, šta si učinila sa mirisom
koji su tvoje grane upijale iz sunčeve svjetlosti?
Potom isčupah moćno stablo svoje duše.
Isčupah ga zajedno sa korijenom iz zemlje iz koje je raslo
i iz koje se hranilo. Isčupah ga iz prošlosti i oduzeh mu
sjećanje na hiljadu proljeća i hiljadu jeseni. Zatim posadih
stablo svoje duše na drugo mjesto.
Zasadih ga u polje daleko od staza vremena. I bdio sam
nad njim govoreći: Bdijenje nas približava zvijezdama.
Zalijevao sam ga krvlju i suzama govoreći: U krvi ima mirisa i
u suzama slasti.
A kada dodje proljeće, moja duša ponovo procvjeta i u
ljeto plodove dade. U jesen sakupih zrele plodove u zlatne
posude i stavih ih na raskrsnicu. Ljudi su prolazili, sami ili u
grupama, ali niko ne pruži ruku da uzme iz mojih posuda.
Uzeh i pojedoh jedan plod te osjetih da je sladak poput
meda, ukusan kao rajsko vrelo, prijatan kao vavilonsko
vino, mirisan kao dah jasmina. Tada uskliknuh:
Ljudi ne žele da kušaju blagoslov, niti istinu, jer blagoslov
je plod suza , a istina je plod krvi!
Zatim sjedoh u sjenku stabla svoje osamljene duše, u
polju daleko od staza vremena.
Ćuti, srce moje, do jutra.
Ćuti, jer se zrak zasitio odvratnim mirisima
i tvoj dah neće da kuša....

Kahlil Gibran

I za tebe i za mene vrijedi isto


Dobio si tijelo.
Možeš ga voljeti ili mrziti, ali biti će tvoje čitav život.

Učiti ćeš lekcije.
Primljen si u jednu informativnu školu, koja se zove život. U toj ćeš školi, svakoga dana, imati priliku učiti lekcije. Možeš ih voljeti ili ih smatrati nepotrebnim i glupima.

Nema grešaka, vec samo lekcije.
Napredak je proces koji nastaje iz pokušaja i zablude: eksperimentiranja.
Neuspjeli pokušaji su takodjer dio procesa, baš kao i oni koji su uspjeli.

Lekcija će se ponavljati dokle god je ne usvojiš.
Ona će se predstavljati u različitim oblicima i ponavljati sve dok je nisi savladao.
Tek tada možeš prijeći na slijedeću.

Učenje ne završava nikada.
Ne postoji ni jedan dio života u kojemu nema lekcija.
Ako si živ, tada uvijek imaš nešto za učiti.

" Tamo " nije bolje od " ovdje ".
Kada tvoje " tamo " postane " ovdje ", vidjeti ćeš opet neko drugo " tamo ", koje će biti bolje nego tvoje " ovdje ".

Drugi su ogledalo tebe samog.
Ne možeš na drugome nešto voljeti ili mrziti, ako to isto ne voliš ili mrziš kod sebe.

Samo o tebi ovisi što ćeć učiniti od svog života;
Imaš sav potreban alat i sve moguće izvore. Ono sto ćeš sa time učiniti ovisi samo o tebi. Ti imaš izbor.

Odgovori na tvoja pitanja leže u tebi;
Sve što trebaš učiniti je gledati, slušati i imati povjerenja.

Sve ovo ćeš zaboraviti!

Sok od naranče


Svi smo u različitim verzijama,već pročitali ovu priču,ali mislim da vrijedi da je pročitamo ponovno.

Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala
držao je predavanje. Nakon uvodnog govora,
on uze naranču u ruke i zagonetno upita publiku:
»Ako stisnem iz sve snage ovu naranču,
šta će izaći iz nje?»
Neka mlada djevojka iz prvog reda
dobaci: »To vam je jako glupo pitanje.
Ako stisnete naranču onda će iz naranče
izaći sok od naranče.
To je ono što je unutra.
Ne može ništa drugo izaći iz nje.»
Stručnjak reče: »Točno. To i je odgovor
na moje pitanje. Razlog zašto će iz naranče
izaći narančin sok je taj što je samo to unutra.
A sad ako proširimo metaforu i zamislimo
da vas netko tako stisne. Da vas stisnu vaši
problemi, brige, strahovi, da vas ogovara,
da vas netko uvrijedi, da vam nanese bol i sl.
I iz vas izađu bijes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba itd.
Vi biste rekli da to što je izašlo iz vas je zbog toga što
vam je netko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina
je da ono što iz vas izađe, je ono što nosite u sebi.
Upamtite, iz vas će uvijek i baš uvijek izaći ono
što je u vama ako vas netko “stisne”.
Iz naranče nikada neće izaći sok od jabuke.
Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama.»

Nekoliko rečenica za ispravniji i bolji život



Imaj na umu da su velika ljubav i veliki uspjesi spojeni s velikim rizicima!

Kada gubiš, nemoj izgubiti pouku koju možeš iz toga izvući!

Slijedi tri RS:
“respect” (poštovanje) prema sebi,
“respect” (poštovanje) prema drugima i
“responsability” (odgovornost) za svoje postupke.

Upamti! Ako ne dobiješ ono što želiš, ponekad je to čudesan udarac sreće.

Uči pravila tako da znaš kako ih na kraju usvojiti!

Nemoj dozvoliti da zbog malog nesporazuma izgubiš prijateljstvo!

Kad shvatiš da si pogriješio, odmah poduzmi korake da to ispraviš!

Provedi svaki dan neko vrijeme sam!

Budi otvoren za promjene, ali nemoj izgubiti svoje vrijednosti!

Zapamti da je šutnja ponekad najbolji odgovor!

Atmosfera ljubavi u Tvojoj je kući temelj Tvog života.

Podijeli svoje znanje! To je put da postaneš besmrtan.

Jednom godišnje idi gdje nisi bio nikad prije!

Zapamti da je najbolji odnos onaj u kojem vaša ljubav jednoga za drugo prekoračuje vaše potrebe jednoga za drugim!

Prosudi svoj uspjeh po onome čega si se morao odreći da bi ga postigao!

Uživaj svom predanošću u ljubavi i umijeću kuhanja!

Daj ljudima više nego što očekuju i čini to rado!

Nauči svoje omiljene stihove napamet!

Ne vjeruj svemu što čuješ, ali daj koliko možeš!

Ako kažeš “volim Te” budi iskren!

Kada nekome kažeš “žao mi je”, gledaj ga u oči!

Budi bar šest mjeseci zaručen prije nego se oženiš!

Vjeruj u ljubav na prvi pogled!

Nemoj se smijati snovima drugih ljudi!

Voli duboko i strasno! To Te može povrijediti, ali je jedini način da živiš punim životom!

U sukobu se bori fer! Ne upotrebljavaj ružne riječi!

Ne cijeni čovjeka po njegovim rođacima!

Govori polako, ali misli brzo!

Kada Ti postave pitanje na koje ne želiš odgovoriti, nasmiješi se i pitaj “Zašto pitaš”?

Nazovi svoju majku!

Kaži “na zdravlje” kada netko kihne!

Kad postaneš svjestan svoje pogreške, priznaj je i uči iz nje, za svoju budućnost.

Smij se dok telefoniraš! Osoba s kojom razgovaraš čut će to u Tvom glasu.

Vjenčaj se s osobom s kojom rado razgovaraš! Kad ostariš ova će se sposobnost isplatiti kao i sve druge.

Čitaj više knjiga i gledaj manje TV!

Živi dobrim i časnim životom! Kada ostariš, moći ćeš se osvrnuti i još jednom uživati u životu.

Imaj povjerenja u Boga, ali zaključaj auto!

Vrlo je važno imati atmosferu punu ljubavi. Učini sve što možeš da stvoriš miran i harmoničan dom.

Govori o sukobima s ljudima koji su Ti dragi, imaj na umu samo trenutnu situaciju.

Ne govori o prošlosti!

Ne zaboravi čitati između redova!

Podijeli svoje znanje tako da možeš drugima pomoći da napreduju!

Budi brižljiv prema našem planetu!

Moli se, jer molitva ima neprocjenjivu moć!

Ne prekidaj nikoga dok Te hvali!

Staraj se o vlastitom životu!

Ne vjeruj nikome tko Te ne gleda u oči dok Te ljubi!

Ako zarađuješ mnogo novaca, upotrijebi ga da drugima za život pomogneš! Ovo je najveća korist koja se od novca može imati.

Imaj na umu da je Tvoj karakter tvoja SUDBINA!


Odvoji barem pet minuta na dan za sebe,uspori dnevni ritam bar malo i voli i živi ,da ti život ne prođe s tobom a pored tebe.
Sjedni i pročitaj gornji tekst,ako i ne upamtiš puno od navedenog,predahnut ćeš malo

Što čovjeka čovjekom čini?

Tajnovita vila u dubini duše, anđeo čuvar na portama srca ili svjetla sjenka u beskrajnom oceanu svijesti? Čovjek je božansko biće, taj sretno odbjegli treptaj Kronosova oka, kapljica rose na latici cvijeta, zrnce pijeska u pustinji svijeta, nebrušeni kristal u riznici znanja, Kohinor u beskraju sanja, nježni lahor leptirovih krila što zvjezdane oluje u svemiru stvara ili je čovjek tek lepršavi dašak u vrtlogu nebeskog vretena, tek blješteća kapljica u rijeci bez povratka, tek sretan trenutak bezvremenog životnoga tijeka i vječni kristalni zagrljaj duše i njene sjene.


Dijana Starčević

"..Zadatak je pisaca da obogaćuju jezik, ali u duhu srpskog jezika, a ne oksimoronima, bekstejdžima, mejnstrimovima i drugim budalaštinama. I ja znam nekoliko stranih jezika, ali ne koketiram sa tim znanjima okolo. I ne zaluđujem siroti srpski narod, naročito onaj dečji narod kome se uglavnom obraćam."


*

"..Piscima se može podići spomenik na Kalemegdanu, ali mu se ne sme rušiti i zapuštati spomenik koji svaka nova generacija mora da nosi u svojoj emotivnoj torbi, na putu kroz život. Veliki pisci treba da žive u učionicama i čitaonicama, u deklamovanju i pamćenju, u stalnom razgovoru sa čitaocima. Njegošu i Ćopiću više nije potrebna slava, nama jeste. Ako njih izbacimo iz lektire, su čim ćemo izać pred Miloša? Šta da očekujemo mi koji se još koprcamo u balkanskoj varijanti posmodernizma, koju nam je doneo crni oblak novog svetskog poretka ?"

Ljubivoje Ršumović

NEIZVEDENA PRIREDBA

Skupili se na jednom drvetu gavrani. Danas je proba komada "Gavran i lisica".

Jedan gavran stoji na drvetu i drži parče sira.

Drugi gavran stoji pod drvetom i igra lisicu. On govori:

- Čula sam da si ti ptica koja najlepše peva. Hajde zapevaj neku pesmu!

I sad onaj gavran na drvetu treba da ispusti sir, ali on pomisli: bolje je da ja pojedem ovo parče sira, nego da ga pojede onaj dole. I gavran

pojede parče sira.

Sad se upravnik pozorišta naljuti i dovede drugog gavrana da glumi. Ali i onaj drugi gavran pojede sir. Onda upravnik pozorišta dovede

trećeg gavrana, pa četvrtog, pa desetog. I svi su pojeli po parče sira.

Kad upravnik vide da više nema sira, odloži probu i izjavi:

- Nezgodno je da ovaj komad prikazuju gavrani.

Započevši sliku "Tajna večera", Leonardo da Vinči se suočio sa velikim problemom: trebalo je naslikati Dobro-u Isusovom liku i Zlo-u liku Jude; prijatelja koji ga za vreme večere odlučuje izdati. Prekinuo je usled posla, dok ne pronađe savršene modele.
Jednog dana, slušajući crkveni hor, neki mladić mu se učinio stvorenim za lik Hrista. Pozvao ga je u svoj atelje, te izradio niz skica i studija njegovog lica.
Prošle su tri godine. "Tajna večera" bila je gotovo završena-a da Vinči još uvek nije pronašao zadovoljavajući model za Judu. Kardinal, odgovoran za uređenje crkve, počeo ga je pritiskati, tražeći da odmah dovrši fresku.
Nakon dugotrajne potrage, slikar je zapazio nekog prerano ostarelog mladića, u dronjcima, koji je pijan ležao u jarku. Zatražio je od svojih pomoćnika da ga odnesu u crkvu, jer više nije imao vremena da ponovo izradi skice.
Odrpanca su tamo odneli u besvesnom stanju; pomoćnici su ga održavali na nogama, dok je da Vinči preslikavao crte bezbožnosti, greha, sebičnosti, tako izražajne na njegovom licu.
Kad je dovršio, skitnica je-već donekle otrežnjen-otvorio oči i ugledao sliku pred sobom. Sa nevericom i tugom u glasu, izgovorio je: "Pa ja sam već video tu sliku!"
-"Kada?" - upita iznenađeno da Vinči.
-"Ima od tada tri godine, pre nego sam izgubio sve što sam imao. Život mi je tada bio sazdan od snova; pevao sam u crkvenom horu i jedan me je umetnik pozvao da mu poziram za lik Isusa."

*Znači, Dobro i Zlo imaju isto lice; sve zavisi od toga u kom će nas životnom razdoblju presresti na putu.

STARICA NA PLAŽI

Jedna porodica uživala je na plaži. Deca su se kupala u moru i pravila kule u pesku, kada se pojavila neka starica u prljavoj i iscepanoj odeći; njena seda i raščupana kosa vijorila se na vetru. Mumlajući nerazumljive reči, sakupljala je nešto iz peska i trpala to u kesu. roditelji su pozvali decu i rekli im da se klone ove starice. Kada je prošla pored njih, osmehnula im se, ali oni nisu uzvratili na njen pozdrav. Tek pred povratak, posle nedelju dana, doznali su da ta starica uvek skuplja komadiće stakla na plaži, da se deca ne bi posekla.

VASIONA NE ZNA ČAK NI DA POSTOJIŠ! OPUSTU SE!

Kakvi su muškarci?



Jedan čovek je odlučio da se ženi. Mogao je da bira između tri slične kandidatkinje. Odluči da pokloni svakoj po 5.000 dolara i pričeka da vidi šta će one učiniti s tim novcem. Prva ode u salon za ulepšavanje. Sredila je kosu, telo, našminkala se, doterala, kupila novu odeću i sredila se za njega.


Rekla mu je da je sve to učinila da bi mu bila što privlačnija jer ga jako voli. Čovek je bio impresioniran. Druga žena je otišla u radnju i kupila čoveku poklone: štapove za golf, neke nove dodatke za kompjuter, skupu odeću. Dala mu je poklone i rekla da je potrošila sav novac na njega jer ga jako voli. Ponovo je bio impresioniran. Treća žena je uložila novac na berzi.
Zaradila je nekoliko puta više nego je uložila. Vratila mu je 5.000 dolara, a ostalo stavila na zajednički račun. Rekla je da želi da ulaže u njihovu budućnost jer ga jako voli. Naravno, bio je impresioniran. Dugo je razmišljao o novcu, ženama, o tome šta su one učinile s novcem, i onda je odlučio. Oženio se onom koja je imala najveće grudi. Takvi su muškarci.

POUKA

Danas se u svetu potroši vise novca na povećanje grudi i vijagru nego na razvoj lečenja od Alchajmerove bolesti. To znači da će 2040.g. postojati široka populacija starijih žena sa velikim grudima koje prkose gravitaciji, i čvrstom erekcijom koji neće imati pojma šta da tada urade s tim.

Jedne večeri razgovaraju deda i unuk o aktuelnim događajima. Najednom unuk upita deda:
- Deda, koliko ti imaš godina?
Deda odgovori:
- Da razmislim, rođen sam pre televizije, vakcina za dečju paralizu, fotokopir-aparata, kontaktnih sočiva i kontracepcijskih tableta.
Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskih zraka. Nisu još izumeli klima uređaje, perilice, sušilice (rublje su jednostavno prali i obesili da se suši na svežem vazduhu).
Čovek nije bio na mesecu, nisu postojali mlaznjaci. Venčao sam se sa tvojom bakom i živeli zajedno, a u svakoj porodici su bili tata i mama.
Reč "gay" je bila poštovanja vredna engleska reč, koja je značila veselog, simpatičnog, zadovoljnog čoveka, a ne homoseksualca.
O lezbijkama nismo uopšte čuli, muškarci nisu nosili minđuše.
Rođen sam pre računara, paralelnog studija i grupne terapije. Ljudi nisu odlazili na preglede, nego ih je doktor slao prema potrebi na preglede krvi i mokraće.
Do 25. godine starosti sam svakog muškarca oslovljavao sa gospodine, a žene sa gospođo ili gospođice.
Golubovi i zečevi su imali svoj par, ne ljudi. Kada je u moje vreme gospođa ušla u tramvaj ili autobus, deca i mladi su požurili da ustupe mesto. Ako je bila trudnica, dopratili su je do sedišta i ako je bilo potrebno, išli su da kupe kartu za nju i doneli joj.
Muškarci su hodali rubom trotoara, žene uz kuće. Na stepenicama je ženama bila prepuštena strana do ograde, njih se prve propuštalo u lift i iz njega, muškarci su im uvek primaknuli stolicu kada bi sedale. Muškarci nisu nikada pozdravljali žene, a da ne bi ustali ako su sedili. Ustali bi svaki put kada bi žena ustala, pa i samo za trenutak. Muškarci su otvarali vrata automobila ili koja god druga vrata i ženama pomagali skinuti ogrtače.
U moje vreme nevinost nije prouzrokovalo rak i takve devojke su predstavljale krepost porodice i čistoću za svoje muževe.
Naš život je bio određen sa 10 zapovedi, treznim rasuđivanjem, poštovanjem starijih, ponašanje prema zakonu, te se ispunjavalo plodnim suživotom sa bližnjima i odgovornoj slobodi.
Naučili su nas razlikovati dobro od lošeg i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove posledice.
Za brzu hranu smo mislili da je namenjena ljudima u žurbi.
Ozbiljna veza je značilo da smo u dobrim odnosima sa braćom, sestrama i ostalom daljnjom i bližom rodbinom, prijateljima i prijateljicama.
Time sharing je značilo da porodica letuje sa drugim porodicama, a ne da deli prostor sa neznancima.
Nismo znali za bežični telefon, o mobilnom da i ne govorimo. Nismo slušali stereo snimke, UKV radio, kasete, CD - e, DVD - e, elektronske pisaće mašine, računare, prenosne računare.
Notebook je bila beležnica.
Satove smo navijali svaki dan. Ništa nije bilo digitalno, ne satovi, ni kućni aparati nisu imali svetlećih prikazivača. Kada već govorimo o mašinama, nije bilo bankomata, mikrotalasnih pećnica, radio-budilnika. O videorekorderima i videokamerama da ne govorimo..
Nije bilo instant fotografija u boji, samo crno-bele, a za razvijanje je trebalo pričekati barem 3 dana. Fotografija u boji također nije bilo.
Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan, to je značilo da je lošeg kvaliteta, a proizvoda sa natpisom Made in Korea, Taiwan ili Thailand, a pogotovo Made in China nije ni bilo.
Nismo čuli za Pizza-cut ili McDonald's, ni za instant kafu, veštačke zaslađivače. U trgovini je bilo moguće kupiti nešto za 5 do 10 centi. Sladoled, vozna karta ili osvežavajuće piće stajalo je 10 centi.
Novi automobil je stajao 1.000 $, ali ko je imao toliko novaca?
U moje vreme, trava je bila nešto što smo kosili, a ne pušili.
Mi smo bili poslednji koji su bili uvereni da žena treba muža da bi imala dete..
Sada mi reci koliko ti misliš da sam star?
- E, deda... Više od 200 godina!? - odgovori unuk.
- Ne, dragi moj, samo pedeset!

Krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti.

Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.
"Nedelja - dan bez budućnosti", napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.
Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.
Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.
Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške "Zdenka" sira i crvene jabuke.
Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.
Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.
"Nedelja - dan bez budućnosti." Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.
Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.
Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta...)
Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.
Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.
Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.
Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči "ne delati", a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla. Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: "Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim."
Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom - onda kada je kasno za sve.

Meni veoma draga..


U zabitoj kineskoj provinciji živeo je siromašni Kinez koji je ceo život potrošio radeći najteže poslove, a da ništa do kraja nije stekao. Sve što je imao bio je sin jedinac kog je neizmerno voleo.

Naučio ga je da čita i piše, uveo ga pomalo u kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u dubokoj starosti umro. Neposredno pre nego što je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice: jednu crnu, a drugu belu i rekao sinu: "Nažalost, nemam šta da ti ostavim sem ovoga.

I zapamti - dobro ih čuvaj. Kada ti jednoga dana bude teško, nesnosno teško u životu, otvori belu kutijicu. Crnu čuvaj, i otvori je kad osetiš da si najsrećniji u životu."

Mladić je dostojno ispratio oca, a onda je spakovao svoju činiju za hranu, štapiće, jednu preobuku i one dve kutijice i krenuo u svet da zaradi svoju porciju pirinča. Radio je najteže poslove kod gazda koji su ga izrabljivali, nesrećan i beznadan. Lutao je bespućima, spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Jednog jutra se probudio, potekle su gorke suze i mladić je rešio da se ubije. Setio se očeve bele kutijice. Otvorio je i drhtavom rukom razvio malu pirinčanu hartiju na kojoj je pisalo: "I ovo će proći!"

Shvativši ovo kao očev amanet za dalje življenje, nije se ubio. Zaputio se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da uđe kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo da pročita šta piše na velikoj tabli. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i pomogao da prođu. Kroz nekoliko dana provedenih po gradskim trgovima, potražio ga je maleni Kinez i rekao mu da njegovom gospodaru hitno treba pisar, a da je čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad da on zna da čita i piše. Dobio je posao kod strogog plemenskog starešine. Radio je teško, ali mirnih ruku i čista srca. Svima je izlazio u susret. Gradski starešina je bio pravedan čovek i znao je da uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagrađivao, a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kući gde je mladić počeo da živi. Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo, radio je sve umesto samog gradskog starešine, koji mu je poverio i svoju kćer. Zajedno, u ljubavi, njih dvoje su rodili mnogo dece. Složno su uvećali svoje bogatstvo do neslućenih razmera.

Jednog dana sedeo je na tremu, gledao bezbrižno u daljinu i shvatio da je savršeno srećan. Setio se svih svojih očaja, svoje želje da svojevremeno umre, setio se oca. I one druge kutijice koju mu je otac na samrti dao.
Otvorio je i drhtavom rukom razvio malu pirinčanu hartiju na kojoj je pisalo:

"I ovo će proći!"