Branko Miljković

First topic message reminder :

Branko Miljković
1934.-1961.


Branko Miljković je rođen u Nišu 1934. godine. Godine 1953. se preselio u Beograd, gde počinje da piše pesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije . Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Umro je 1961.godine. Usled geopolitičkih prilika u posleratnoj Evropi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Niš je u vreme Drugog svetskog rata bio svedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladog Miljkovića i njegovu poeziju koja je sledila. Njegov talenat i lakoća sa kojom se koristio i igrao rečima nisu prošli nezapaženi. 1953. godine sa roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih pesama, i u kojem provodi narednih 8 godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popa i Ivanom Lalićem. Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegove poezije. Međutim, njegov uspeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom sledi njegova prva kolekcija pesama 1956. godine, pod nazivom Uzalud je budim, i bila je uspeh kod publike kao i kod kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku sa devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života. Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim usled stalnog konzumiranja alkohola, umeo je da pokaže i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog kojih je stalno ulazio u tuče koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom koje nije želelo da toleriše slične ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vreme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Usled ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pesama je objavnjena pod nazivom Smrću protiv Smrti. 1958. godine Žan Pol Sartr posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posete ubrzo sprijateljili. Zbirke pesama – Uzalud je budim (1957), Smrću protiv smrti (1959), sa Blažom Šćepanovićem, Poreklo nade (1960), Vatra i ništa (1960), Krv koja svetli (1961)

Poistovećivanje bića i reči

Tražim početak sjaj i sate stale
Da žive moj život i da ga vaskrsnu
Iz ostatka zbilje prerušene u snu
Kad ušav u pustinju nataji pospale.

Ponavljam reči koje su mi dale
Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu
Iz ničega, sunce koje se rasprsnu
Nad svetom koji su same odabrale.

Osluškujem pun nade strane sveta.
Zalazi mesec vreme. Nepokretna
Reč je nad svetom za reči ostale.

Dan slepe ljubavi minu polustvaran.
Ne prođe pamteći svet balzamom začaran
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale.

Ispaštanje

Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Strpljivost prostora i svoj lik po kazni,
Glavo niz crne stube u neprolazni
Dan patnje, kakve se vatre rasplamsale?

U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale,
Gde mu je odjek u snu il smrti? Porazni
Svedoci mora i promena ispraznih
Usnuše mir i skameniše vale.

Svet pretvoren u vreme otet zlome zmaju
Mirovanjem vatre i bolne nejasnosti. Grade
Nema osuđenih noćas svi sanjaju
U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade
Nema, ali nema ni straha od zmije
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

Sećanje na pokojnika

Pred vratima iza kojih prostor gnjije
On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast
Mutne reči sve dublje koja čeka na nas
Da nam srž klijanjem kroz koru probije.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije
Trava raste iz njegovog imena i spas
Jedini je budan a samo je glas
Čuli su ga al ga niko vido nije.

Prostor i vreme između svega što biva
Bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti
Kad gore gradovi u samoodbrani.

On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva
Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti.
Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

Početak zaborava

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani
Pred malim žbunom vatre ticom ubijenom u
letu
Tu je živo što živi a nema ga u svetu
Što traje početak u kraju a prošli su davno
dani.

Tu je sve ime ili reč. U vremenu porani
Sunca i drugih zvezda i suncokreta.
Noć će izaći iz mora i probudiće se u srcu.
Kometu
Proreče mraku snu rosu lek rani.

Zanet okretanjem neba što melje naše kosti
Dok mudraci proturaju laži o budućnosti
Vidiš li ono čega nema to da braniš?

A nema ljubavi, dokaz je ova obala i ova voda.
Trunu ostaci ukletoga broda
Kraj vatre kojom ne hrane se dani.

Izmišljanje sveta

Kraj vatre kojom ne hrane se dani
Izobličeni oblici od žestokog rastvora
Sna i praznine. Istino govora
Sve je zamenjeno rečju na nejasan poj mami.

Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami
Koji se završava zvezdama iznad naznačenih
gora
I nakazom u poljupcu koja se roditi mora
Svojim dolaskom izmislili smo sami.

Al vrebaju nas visine gde stvari smisao gube,
Gde je suština okrugla i oblik sebi sličan,
I od cele jave ostale su tek reči. A boje?
A zvukovi i miris? Mogu i da se ljube
Al ne postoji ljubav. Događaj prepričan,
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

Začaravanje

Zakopani lelek i nenađeno blago stoje
O zvonka roso tu gde smo mi pali
U čarolije kasne koje nismo znali
Kad vode ne teku, jer ništa ne postoji
Ako prestalo nije. Predele razdvoji
Odjek te reči. Časovi su stali
I vali ukroćeni nad ponorom. Da li
Stvarnost se priviđa il šum progonjen doji
Odbegla svest mutnim izlazom u nigde?
O pustinjo najsličnija suncu ima li igde
Finijeg peska uspavanog srcem i beskrajem!
I koja strana sveta poklon biva
Kad bdiš jedina zvezdo nad izmišljenim krajem,
Ljubavi moja mrtva a ipak živa?

Propovedanje vatre

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
Nek u svom danu nedorečen gori
Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori
Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori
Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
Gde materija sva od zaborava otkriva
Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo
Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.
Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.
O sve što prođe večnost jedna biva.

Kraj putovanja

O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše drvo koje traje. Budan
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u želji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.

To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikada nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.

Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se an u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nij,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.

Magistrale

Neka me nedostojnog vetar obavije
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Nekoga sveta teške sene pale
Šta je to što se u dnu pesme krije?

Lepi moj dane s dušom elegije
Tražim početak sjaj i sate stale
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.
I kraj vatre kojom ne hrane se dani
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
O sve što prođe večnost jedna biva
I nema mene al ima ljubavi moje.

Posveta elegija

Glasnice predgorja kakvu pticu pod
srcem nosiš? Svet zamenjen okom
nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod
podneblja zagonetke nad svojim krvotokom
kad minulo vreme i jaz postaje svod
gorkih nam dana zabludelih tokom
zvezda pod kojim sam u zanosu pao.
Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.

Progovorite seni slutim li prevaru
mutnoga potiljka. O tužni severu tela nebo od četiri vetra pretvori u paru
nad širom otvorenom vodom koja je raznela
tamu oka po celome telu. Žaru
neveseli kada pesme u meni pronađu
mračno obilje što me mori glađu.

Sve što imam to su naše reči
nad vodama što slute tajni splet
tokova kad otkrije vrh bol u meni gde kleči
pred mojom srži što sanja bezbolni cvet.
To što reku iz zemlje izgoni neka nas leči
kad hleb nam u kamen pretvori svet
kad ogledalo biva njeno mrtvo lice
za ptice krilatice iznad zle litice.

Glasnice predgorja kakvu pticu pod
srcem nosiš? Svet zamenjen okom
nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod
podneblja zagonetke nad svojim krvotokom
kad minulo vreme i jaz postaje svod
gorkih nam dana zabludelih tokom
zvezda pod kojim sam u zanosu pao.
Pašće sunce tamo gde sam ja klečao.

Frula

Groznice nežne poremećenog cveta
Slutiš. Gle, bilju klanjaš se opet.
Tragom pjanog juga i iščezlog leta
Požuri, opevaj pre praznika svet.
Ponovi an zbog nezahvalnog tela
Što suncu uzvraća senkom i pesmu kvari.
Vrati čoveku usamljenom pticu:
Pod praznim nebom plaču sokolari.
Dozovi utve s gora u predanje.
Sastavi čula pesmom da ne venu
U noći tela. Nek bude sve manje
Vidljivog da ostvariš uspomenu.
Prazniš mi koleno i uzimaš srce
Žuri, krug opevaj, nesreću prevari
Smederevo otvori, ptici se dodvori
Pod praznim nebom plaču sokolari.

Gojkovica

I tako budućnost mračnoj nadi posta
Sužanj i talac zlo životu verno.
Grlicu opeva kamenje što osta
U predelu koji raste lakovern.
Jesi li živi stub grada il mrtva
Beli bedem dojiš prevaru sve veću?
Prazno ime nade i prelepa žrtva
U zidu bez zvezda pravedno se sreću.
Tela čistijeg od izgubljenih reči gori
Dan posle vremena kojeg se svi boje,
Noć niz Bojanu otiče u tvoje
Srce prodano nesigurnoj zori.
Trgovci časni što kupuju vatrom
Iz tvojih ruku istinito blago
Na tvome telu grad crtaju jatom
Žrtvenih ždralova umiljatom snagom.

Pohvala bilju

Došle su iz jednog sažetog dana nepoznate
i poznate
Snebivljive u našoj upotrebi mnogobrojne
biljke
Čine vidljivom liniju kojom se graniči
izmišljeno i stvarno
Svuda gde ima minerala i vazduha vode i
mašte
Biljke koje nam probadaju telo zračnim
kopljima mirisa
Koje nas zaustavljaju otrovom i produžuju
belančevinom
Skupljaju nas po svetu i hrane našu iznemoglost
Iz zemlje zaključane pred našim moćima
Vade neophodna blaga iz zatvorene brazde
Iz crne brave za koju nema drugog ključa osim
bilja
O vrlo smele i inventivne biljke
Sve što pronađu nesebično pokažu
Stoje između nas i praznine kao najlepša
ograda
Biljke što žderu prazninu i vraćaju nam vazduh

II

Iznalaze puteve između krajnosti: između
minerala u kome nikada nije noć, gde
sunce ne zalazi, gde je simetrija
stalna i našega srca
Ona rastu van jave pa nam se onda jave
Čine paralelnim prošlost i budućnost i staraju
se da ne bude više mrtve stvarnosti
nego žive nestvarnosti
Idu do smrti i natrag i čine vreme potrebnim
Pomešaju dan i noć i začnu slatke plodove
Pripremaju ljubav

III

Tu sve počinje ako u njima zaista ima
prilagođene svetlosti
(Tamo gde ne posreduju između nas i našega
sunca pustinja je)
One stvaraju svet pre njegove očiglednosti pre
prvoga dana
Cvetaju ptice na granama ljudi od gline otvaraju
stabla i uzimaju otud srce slično ruži
One su najmanje izmišljene
Ne menjaju nedelju za ponedeljak

IV

Dva sveta je izmišljaju: podzemni i onaj čiji
je dan imitacija nevidljivog sunca
Biljka sa korenom izvan ovog sveta
Otvara vetar i ulazi u prazno ne kucajući
Prodre kroz materiju i takne beskraj njen
nagovoreni cvet
Njeno biljno iskustvo: presipanje jednog sveta
u drugi
Zelene vradžbine biljni đavo cvet a ne svest
Njena bezbolnost dodirnuta čudesnim

Vrati zrno u zaborav
Oslobađa me boga njena providnost
Slična pticama koje preletaju mora
(Konfuzne ptice ne shvatajući prostor)
Njena bezbolnost njen cvet bez pamćenja lišiše
je beskraja iako je delo dva sveta
Iako eksploatiše jednu supstancu nimalo
konkretnu u dubinama dana
Biljke!
Izmišljam im imena da žive sa mnom poklanjam
im vrt
Približavam im svojim navikama i potrebama
Koristim se njihovim zaboravom

V

Ja znam tvoj koren
Ali iz kojeg zrna senka tvoja niče
Biljna lepoto dugo nevidljiva u semenci
udaljena
Našla si pod zemljom moju glavu bez tela što
sanja istinski san
Zvezde poređane u mahunu
Sve što je stvoreno pesmom i suncem
Između moje odsutnosti i tvojih biljnih
ambicija noć
Koja me čini potrebnim i kada me nema
Zeleni mikrofonu moga podzemnog glasa zovo
Što ničeš iz pakla jer nema drugog sunca pod
zemljom

O biljko gde su tvoji anđeli slični insektima
I moja krv što vezuje kiseonik i vreme

Pohvala svetu

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me sa vatrom
pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi
Da govorim zemlji
I ptici koja živi od vazduha
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama
Ne napuštaj me svete

Pohvala vatri

I

Ona nema nikoga
osim sunca i mene

II

Ona se ukazuje lutalici
ukazuje se lukavom
ukazuje se zaljubljenom

Ništa nije izgubljeno u vatri
samo je sažeto

III

Na krajevima vatre
predmeti koji ne svetle
niti se nečim drugim odlikuju
traju u tuđem vremenu

Ptica koja sama čini jato
iz nje izleće

Uzmite šaku svežeg pepela
ili bilo čega što je prošlo
i videćete da je to još uvek vatra
ili da to može biti

Lauda

Najlepše pevaju zablude. O, vali,
Rimuje se more! Tad smo na žal pali.

Malo je imena ispisanih na vodi.
Svi puze il lete, al malo ko brodi
Gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noć, a sunce pali.

Izgubi put ako putovanju smeta.
Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta!
Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
Lekoviti rečnik bilja u uvali.

Kroz potajne gore goren lek ti je
Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.
Al ako je u oči poljubiš nek ti je
prozračan poljubac ko prazni kristali.

More pre nego usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

Prelid

O hladna vatro koja izgaraš
Svud oko mene a dan ne stvaraš
Ne znaju kuće gde odoše ljudi
Nit pozna jutro one koje budi
Al zna ih ponoć puna suncokreta
Biljni petao na krovu sveta
Koji ih samo zato budi
Što mrtvi znaju da budu budni
Da slede reku zvezde i ptice
I nastave život kriomice

POREKLO NADE-Osećanje sveta


Prošlost vatre

Ona uči zvezde da budu jetke
Spava sa svojim mrakom iz zagriženosti
Spanđala se sa vremenom
Mešajući svoj pepeo sa svežinom zore

Ona svetli: to svetli njena praznina
Njena će nemoć osvetliti naše puteve
Sunce je ime njenog nasilja
Njena izdajstva skriv ljudsko srce

Ona je priznala sever
Ona pod starost blagosilja ciču
Ptica koja sebe stvara iz svoje nemaštine
Čita led iz njenog uma

Na način umiljat i strašan
Dani su različiti al svetlost zore je ista
Zagađena vatra u glavi, bivša reč
Buduću zoru uči surovosti

POREKLO NADE-Osećanje sveta

Budućnost vatre

Sakriću te u moju zimu
Večito proleće zaleđena zoro
Sunce je tvoj neprijatelj
U ime pravde u ime pustinje

Sunce se okreće istina menja mesto
Onima koji ostaju verni ostaje samo laž
Al na istinitom mestu je hladno
Na istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje
O kamenu koji žvaće svoj pepeo
O pepelu koji ugovara novu nadu
O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

Čudni dijalog između vatre i ptice
Obećava pticu čarobniju vatru pametniju
Ako pronađu zajednički jezik
Ptica i vatra mogu da spasu svet

Pesnik

On poznaje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade.

Odnese ga put niz svet,
odnese ga đavo među reči,
da se udvara svojoj vlastitoj senci,
da peva u lažnom vrtu:

trice i kučinu svoje čarobne mesečine,
pseću ružu i svoju gadljivost,
da oslepljuje predeo izvaen iz tuđeg oka,
da vrati noć u ime nežnosti.


Prijatelju putniku

Kroz tuđe srce vodi pravi put
Ko drugačije putuje nailazi na tamu
O dokle li će tužan stići
Taj što više nema šta da kaže

Uzalud učene vatre s visoka čela
Slepac zna kraći put do zore
I predeli nepokretni kao nada
Sriču svoje ime na njegovoj usni

Orfejski amblem lirike

Autor: Nenad Grujičić Pet, 11/02/2011 - 11:17


[You must be registered and logged in to see this image.]
BRANKO MILjKOVIĆ (1934-1961)


Sutra se navršava pola veka od kada je na tragičan način u Zagrebu okončan život Branka Miljkovića (1934-1961), jednog od najznačajnijih pesnika srpskog jezika. Rođen je u Nišu, gde je i objavio prve stihove,
a književnu slavu je stekao u Beogradu, gde zauvek počiva. Bio je pesnik, esejista i prevodilac. Iza sebe je ostavio pet pet knjiga stihova orfejske snage, koje i danas utiču na savremeni poetski izraz.

Branko Miljković je orfejski amblem lirike, dvadesetsedmogodišnji sin poezije u zaustavljenom klinču sa bogovima i čudima jezika za sva vremena. Ono njegovo čuveno „ubi me prejaka reč“, pretvorilo se u činjenicu života, odnosno njegove prerane, i danas velom tajne zaogrnute smrti. Izujedan svakovrsnim otrovima i podmetanjima tadašnje beogradske književne čaršije, mladi i slavni Branko će bukvalno pobeći iz „grada na dve reke“ u Zagreb, svoju smrt.



„Jarki cvete kojim vrtovi se leče“, peva Branko i proriče svoj uticaj u srpskoj poeziji koji do današnjih dana ne jenjava, već polako naseljava i novi vek. Jer, pesnik je znao da „jedna bolest“ po njemu će se „zvati“. Nezajažljivi talenat, raspet na giljotinama erosa i tanatosa, kao nikad pre u srpskoj poeziji, ovaplotio je pesnički govor u jurodivo imenovanje sveta: „O hladna vatro koja izgaraš/ Svud oko mene a dan ne stvaraš/ Ne znaju kuće gde odoše ljudi/ Nit pozna jutro one koje budi“. Miljkovićev pesnički jezik je, zaista, pijanstvo uma u najvibrantnijem smislu reči, ona valerijevska patetika koja tvori viši aspekt pesničkog rezona i dometa. To je vrsta tvoračkog zaumlja koje demistifikuje ljudski racio, razobručuje logiku i priprema u jeziku epifanijsku invenciju duha.



Takav pesnički jezik može da izgubi sva svojstva osim jednog – da u ekstatičnom plesu govori istinu! Jer, iz kruga neprestanog umiranja i rađanja izlazi se, upravo, kroz ''patetiku uma'' čije spiralno-vertikalne efektive duha negiraju verbalnu simboliku sveta. Patetika uma je izvan vremena, ona počiva u misterijama jezika. I sam Miljković je govorio da je poezija „višak jezika“. To je dosad, možda, najjednostavnija i najsmelija moguća definicija poezije. Taj „višak“ nikako nije materijal, niti oblik više pismenosti, već aura samoga jezika, njegov energetski inicijal lakokrilih vibracija kojima nije potreban nikakav medij da bi se potvrdio – on poseduje svoj logosni princip i izvor.


Miljković je jezik uzimao kao proces neprekidnog talasanja logosa ka beskraju i nadvremenu. Jezik je pesniku odežda koju menja spram temperature nadahnuća, odelo kojeg će se, na kraju, odreći i bestelesan iščeznuti. Otuda i konkretno Miljkovićevo odricanje od svega što je napisao. Sedamnaest dana pred svoju smrt, 27. januara 1961. godine, on izjavljuje „ono što bi ostali smatrali, možda smatrali, za čistu ludost, duševnu pomućenost, ili još gore, lažnu megalomansku skromnost i licemerje, glumu, neiskrenost itd... „. Zatim dodaje: „Želim da se zna da sam ja raščistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se...“.
Tako eksplicitna silina stava, kreativnog užasavanja nad onim što je napisano, bez obzira na kafansku mitologiju trenutka, ne postoji u našoj poeziji i jeziku. Miljković je pokazao da je bavljenje poezijom demijurška „igra na trapezu“ (koju je inače smatrao najvećom umetnošću), igra života i smrti u jeziku, koja, negirajući stvoreno, može reći neizrecivo, „formulu sveta“. Otuda, neka Miljković, i kao vrsni esejista, sa bukeom serioznog boemskog šarma, zaključi ovaj skromni zapis: „Poezija je istinita po onome što nije rekla“.

POLA VEKA OD SMRTI


[You must be registered and logged in to see this image.]
Branko Miljković: Mladi Verter srpskog neosimbolizma


Jedini pravi svet u njegovom vlasništvu, s pravim cvetom, s pravom pticom, s jednim suncem i milionima zvezda, bila je poezija. I on joj je verovao na reč. Pred smrt, 1961. godine, napisao je u pismu prijatelju: „Sada moje pesme traže moju glavu.“ Smrt mu je uštedela godine života

Ime: 1.jpg Pregleda: 13 Veličina: 58,5 KB
Ilustracija D. Stojanović


Prispeo je do one mračne šume o kojoj peva Dante. Da li ga je najtragičniji usud smrti u nju vodio? Jednog februarskog jutra, kad je i drvo reklo „Nemoj“.
Je li bio stvoren za opevane ponore ili druge dubine koje hrane sva bića, a ne samo uklete. Vitman je smatrao da su mu pesme dobre samo ako izdrže probu neba. A Branko Miljković – probu smrti, na ličnom primeru, izdržljivošću istovremenog pevanja i umiranja, jednačenjem praelemenata sveta sa šakom pepela ili bilo čega drugog što je bilo vatra ili bi to moglo biti.
Zbirkama Uzalud je budim, Poreklo nade i Vatra i ništa sav je Branko ispevan lično, mada su one celinom uzajamnih odnosa, osnovom svoje umetničke stvarnosti, ponajmanje prepevana autobiografija. Malo je to biti samo ja, i zato je govorio da se i Ajnštajn može prepevati.
Sa nepunih dvadeset i sedam godina verovao je da sve zna što se može znati o smrti, kada je izgledalo da mu se život otkrio. „Isto je pevati i umirati“... pevao je nerazjašnjenim neiskustvom mladosti („mladosti neiskusno sviću zore“), poistovetivši toliko raznovrsne, i te kako različite prirode, živim univerzumom samog stvaralačkog duha. I zaista, duhovni izvor, početak stvaranja pesme, sada i uvek, ostaće tajna, kao i početak Stvaranja sveta. Jer svet kakvim ga je opažao i opevao Branko Miljković stvoren je na uzrocima i merama rađanja i umiranja. Stih suviše poznat, kad god pomislimo na pesnika pune metaforičnosti sintagmatski naslovljene zbirke Smrću protiv smrti (zajedničke po životnom i tragičnom kraju sa pesnikom Blažom Šćepanovićem.) Čujemo te stihove i naizust ih ponavljamo zimskih februarskih dana kad se ni vreme ne oseća da odmiče. A iza pesnikove pogibelji prošlo je ravno pola veka.
No ni sedam i po decenija od rođenja, nije potrebno išta dodavati ili oduzimati jadima mladog Vertera srpskog neosimbolizma; ma koliko tome skloni, kad god dublje zagledamo u pesnika njim samim. Uzalud ga budimo!
On je stvaran ne – bićem: ni duša, ni um, ni život, ni oblik, ni razum, ni granica. Jedini pravi svet u njegovom vlasništvu, s pravim cvetom, s pravom pticom, s jednim suncem i milionima zvezda, bila je poezija. I on joj je verovao na reč.
Ponudio joj je svu svoju ljubav. Zatim se ta ljubav udaljila od njega. Kao lasta u njegovoj oproštajnoj pesmi, ličnom sudbinom osveštana: „Ne idi svete, ne ostavljaj me naivna lasto.“ U ovom svetu bez iluzija morao je nestati od tuge i neizvesnosti. To je moralo da se desi onome koga je vatra osudila – igrao se njome, i izgoreo.
Pred smrt, 1961. godine, napisao je u pismu prijatelju: „Sada moje pesme traže moju glavu.“ Smrt mu je uštedela godine života. Dođu uvek oni mutni i zbrkani dani kada pokušavamo da ubedimo druge i sebe da nam je suđeno sve ono što nas snađe. Strašna ljubav prema životu pomogla mu je da pogleda smrti u oči. Svojom poezijom, Branko Miljković je ponudio još jedno ispitivanje samih sebe, kao poslednje putovanje u tragične predele naše budućnosti, ka godinama u kojima će, kako je mislio i pevao, neki svemir ponovo da nas stvori.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------
Branko Miljković
PESMA ZA MOJ 27. ROĐENDAN

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!
Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noći bio zaljubljen noću
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokoću.
Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: Vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.
I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povraćajući i ja ću u raj ući.
Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
Moliću se pobožnoj vodi.

Saša Hadži Tančić
Objavljeno: 05.02.2011.
Izvor: Politika

STRADANjE BRANKA MILjKOVIĆA (1)

Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu

– Vladimir Bogdanović svedoči o susretu sa Brankom Miljkovićem u zagrebačkom „Kavkazu” u noći hapšenja pesnika
Ove godine navršilo se pedeset godina od samoubistva ili ubistva Branka Miljkovića, jednog od najtalentovanijih srpskih pesnika 20. veka. U noći između 11. i 12. februara, u jednoj šumi pokraj Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik Branko Miljković izvršio je samoubistvo. Imao je samo dvadeset i sedam godina. Ovaj događaj i danas, 50 godina kasnije, izaziva mnoge kontroverze.
U knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč”, Petar Džadžić tvrdi da je Miljkovićev odlazak iz Beograda u Zagreb „uzrokovan ljubavnim jadom”. Tanasije Mladenović, međutim, smatra da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika.
U prilici smo da objavimo ekskluzivno svedočenje Vladimira Bogdanovića (1940), slikara i književnika iz Novog Sada, koji se sa Brankom Miljkovićem družio u Zagrebu i poslednji ga video pre njegovog tragičnog kraja.
S Brankom Miljkovićem upoznao ga je Dragan Milivojević, Srbin, Beograđanin, glumac Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. Brzo su se sprijateljili, često su sedeli u Kazališnoj kavani, koju su mladi pesnici, glumci, baletski igrači, novinari – preimenovali u „Kavkaz”. U Zagrebu je bio nedavno, prvi put posle 1987. godine, kada je imao samostalnu izložbu u „Spektru”.
– Milivojević me je jednog kasnog popodneva, pred mojom Školom za primjenjenu umjetnost, odmah tu, preko puta Hrvatskog narodnog kazališta, u dogovoreno vreme čekao u društvu meni potpuno nepoznatog, izrazito visokog, naočitog čoveka, guste crne kose, lepih krupnih očiju u lakom smešku, toplog baršunastog glasa. Milivojević ga je predstavio kao „pesnika – naše gore list”, pa onda za mene reče: „Dečko je s naših strana, đak ove škole. Jednog dana biće od njega nešto. Piše i pesme”. Tako sam upoznao Branka Miljkovića, mada mi tada to ime ništa nije značilo – seća se Bogdanović.
Bilo mu je drago što je upoznao nekoga iz Srbije, Beograda, nekoga ko govori ekavicom, pesnika iz koga zrači toplina i blagost. Imao je neku nežnost u očima, neku setu, a sve to je bilo nekako u neskladu sa njegovom krupnom figurom.
Kada su krenuli prema „Kavkazu”, Miljković je Bogdanovića pitao da li je svoje pesme negde objavljivao. U odgovoru je bio brži Milivojević, rekao je da je Bogdanović svoje pesme štampao u „Poletu”, „Krugovima” i „Prisutnostima”. Miljković je rekao: „E, bravo, dečko! Pokazaćeš mi nešto od toga”.
U „Kavkazu”, na galeriji, u jednom uglu, stisnusmo se za malim okruglim stolom koji smo brzo napunili čašama pića i kutijama cigareta... Branko je bio šest godina stariji od mene, ja sam imao nepunih dvadeset. Iz njega je vrcalo znanje. Slušao sam ga upijajući svaku njegovu reč, pogotovu kritike na neke moje pesničke tekstove koje sam mu povremeno, stidljivo donosio. „Miljković nikada nije govorio o sebi, svojim problemima, iako sam osećao da ga nešto izjeda. To što se sve više okretao piću, samo je potvrđivalo moju sumnju i pojačavalo zebnju. Tada, naravno, ništa nisam znao o njegovim beogradskim nevoljama, vezanim za ime Oskara Daviča, zbog čega je, kažu, morao da pobegne iz Beograda i skrasi se u Zagrebu. Ali, i tu su ga ubrzo strefile muke”.
Bogdanović se vraća pet decenija unazad: „Jedne večeri, negde u januaru 1961. godine, tu zatekoh već pripitog Branka. Bio je sam i nekako odsutan, kada sedoh pored njega. Dugo nismo ništa rekli jedan drugome. Odozdo, ka galeriji, penjao se tihi žagor, miris duvanskog dima, kafe i alkohola. Ćutke smo popili nekoliko tura pića. U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu”? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza”.
„Dečko nema nikakve veze s ovim”, rekao je Branko.
U stanici milicije, uveli su ih u jednu hladnu sobu i ostavili same. U sobi: pisaći sto, plehana pepeljara, stolica, poduža klupa. Smrdi na pikavce i duvanski dim. Sedeli su na tvrdoj klupi.
„Šta će sada biti? Šta će, bre, s nama da rade”, pitao je Bogdanović, a Branko je, potpuno smireno, rekao: „Ništa neće biti. Nemoj da se brineš. Ma, biće sve u redu”.
Pušili su i ćutali, a onda se pojavio milicioner u civilu.
„Miljkoviću, hajde”, reče oštro. „Ti – čekaj tu”!
Negde pred zoru, vratio se milicioner u civilu i Bogdanoviću vratio legitimaciju.
„Možeš da ideš”, rekao je oštro i dodao: „Pazi šta radiš i s kim se družiš! Sledeći put nećeš ovako jeftino proći”.
Vladimir Bogdanović više nije video Branka Miljkovića. Zagrebom je prostrujala vest o njegovom „samoubojstvu”. Obesio se, pričalo se, o jedno drvo, na periferiji. Po kuloarima se šuškalo da nije reč o samoubistvu. Podosta godina kasnije, Bogdanović je, ne može tačno da se seti, pretpostavlja u nekim novinama, video fotografiju Branka, onako krupnog, na kolenima, s pognutom glavom, vezanog oko vrata za tanku granu, slabašnog drveta.

Zoran Radisavljević
Izvor: Politika