BRANKO MILJKOVIĆ

Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 – Zagreb, 12. februar 1961) je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac.
Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Završio je Gimnaziju „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu objavljuje svoje prve pesme. Godine 1953. odlazi u Beograd na studije. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. godine. Još kao student sa Draganom M. Jeremićem i grupom pesnika osniva grupu neosimbolista (1956), u nastojanju da u poeziji sintetizuju pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih časopisa i izdavača. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama "Uzalud je budim" 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara.
Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“.
Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.
Usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, napušta Beograd, u jesen 1960. godine, i odlazi za urednika kulture u Radio Zagrebu. Ubrzo potom, 12. februara 1961, nalaze ga obešenog o drvetu na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja, no i danas je najverovatnija verzija – samoubistvo.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa.



Knjige pesama

Uzalud je budim, Beograd, 1957,
Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959.
Vatra i ništa, Beograd, 1960,
Poreklo nade, Zagreb, 1960,
Krv koja svetli, Beograd, 1961,

B R A N K O MILJKOVIĆ
(29.01.1934 — 12.02.1961)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Iz porodičnog albuma


UVOD

Rođen je u Nišu. Godine 1953. se preselio u Beograd, gdje počinje da piše pjesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pjesme pokazuju utjecaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i filozofije Heraklita. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pjesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Izvršio je samoubojstvo 1961.

Noć između 12-tog i 13-tog veljače 1961. godine, našla je tijelo srpskog pjesnika Branka Miljkovića obješenog o drvo u parku u centru Zagreba, u kojem je živio duže vremena. U vrijeme smrti imao je 27 godina. Zvanični nalazi govore da je bilo samoubojstvo, dok je u to vrijeme postojao broj dokaza da postoji mogućnost da je ubijen od strane hrvatskih nacionalista. Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

Uslijed geopolitičkih prilika u poslijeratnoj Europi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Branko Miljković je rođen u Nišu 1934. godine. Niš je u vrijeme Drugog svjetskog rata bio svjedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladom Miljkoviću i njegovoj poeziji koja je slijedila.

Njegov talenat i lakoća s kojom se koristio i igrao riječima nisu prošli neprimjećeni. 1953. godine s roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih pjesama, i u kojem provodi narednih osam godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje s drugim pjesnicima, Vaskom Popa i Ivanom Lalićem.

Mladi Miljković odbija članstvo i vezu s partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegovog pjesništva. Međutim, njegov uspjeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pjesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom slijedi njegova prva kolekcija pjesama 1956. godine, pod nazivom "Uzalud je budim", i bila je uspjeh kod publike kao i kod kritičara. Pjesma je postala klasika, i jedna od najpoznatijih njegovih pjesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posjetio svog komšiju u Nišu i vidio na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku s devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života.

Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim uslijed stalnog konzumiranja alkohola, umio je pokazati i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog čega je stalno ulazio u tuče, koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike s režimom koji nije želio da toleriše takve ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vrijeme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Kao rezultat ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvijek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pjesama je objavnjena pod nazivom "Smrću protiv smrti". 1958. godine Jean-Paul Sartre posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posjete ubrzo sprijateljili.


SMRT

U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju članova partije i neprijateljske atmosfere. Čak i njegove bliske kolege su se okrenuli protiv njega, što je on teško podnio, i donio odluku da zauvijek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao kulturnog urednika radio Zegreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije. U posljednjnoj noći njegovog života, viđen je kako je pio u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio s uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane s nekim. Sledeći put kada je bio viđen, visio je o drvo u parku.

Neki kažu da se sam ubio, jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje, neki kažu da nije mogao da prežali sukob s partijom zbog kojih se odrekao svojih pjesama i to sebi nije mogao da oprosti, neki kažu da je bilo samoubistvo zbog neuzvraćene ljubavi. Postoji broj svedoka koji su rekli da je bio veoma pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pjevao srpske pjesme, i da ih je, kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u uzvještaj o smrti.

U svojoj kolekciji pjesama "Izvor nade", napisao je epitaf — Ubi me prejaka reč. Skoro da zvuči proročki.


ZBIRKE PESAMA

1957. Uzalud je budim
1959. Smrću protiv smrti (sa Blažom Šćepanovićem)
1960. Poreklo nade
1960. Vatra i ništa
1961. Krv koja svetli

Za zbirku "Vatra i ništa", dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda 1960. godine


DOKTORSKE DISERTACIJE O BRANKU MILJKOVIĆU

Ljubisav Stanojević (1927—2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića — orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (1973.).


KNJIGE KRITIKA O MILJKOVIĆU I NJEGOVOM ŽIVOTU

Petar Džadžić — "Branko Miljković ili neukrotiva reč", Beograd 1965;
"Kritičari o Branku Miljkoviću" — zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973;
"Branko Miljković u sećanju savremenika"— zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973;
Vidosav Petrović — "Pesnikov uzlet — Sećanja na Branka Miljkovića", Niš 1988;
Miodrag Petrović — "Pesnički svet Branka Miljkovića", Niš 1991;
"Poezija i poetika Branka Miljkovića" — zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996;
"Branko Miljković i savremena srpska poezija" — zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han / Beograd 1997;
Radivoje M. Petković — "Branko Miljković — školski dani", Niš 1999;
Radivoje Mikić — "Orfejev dvojnik — o poeziji i poetici Branka Miljkovića", Beograd 2002;
Radovan Popović — "Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića", Niš 2002;
Kosta Dimitrijević — "Ubijeni pesnik", roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002;
Kosta Lozanić — "Slike iz života Miljkovića", roman o Branku Miljkoviću u 77 slika, Obrenovac 2003;
"Poezija Branka Miljkovića — nova tumačenja", zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003;
Gojko M. Tešić — "Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951— 973)", I—II Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974.): 151—197, 343—396;

Gradina, Nova serija broj 4/2004., tematski broj časopisa posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković.

FILM O BRANKU MILJKOVIĆU

"Vatra i ništa" (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: PP Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša
Režija: Marislav Radisavljević,
direktor fotografije filma: Ivan Zdravković,
snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov,
kostimograf: Jelka Ašanin,
kompozitor: Blagoje Radojević,
slikar dekora: Perica Donkov,
glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović)

NAGRADA BRANKO MILJKOVIĆ

Jedna od najprestižnijih nagrada za najbolju knjigu pesama. Nagradu dodeljuje Skupština grada Niša od 1971. godine. Icrpni podaci o istorijatu nagrade i dobitnicima nalaze se u časopisu Gradina, Nova serija broj 4/2004. Vidi tekst Vase Pavkovića "Nad istorijom nagrade Branko Miljković."

SPOMEN SOBA BRANKO MILJKOVIĆ

U Narodnom muzeju u Nišu čuva se celokupna zaostavština pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971. povodom desetogodišnjice pesnikove smrti njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su Narodnom muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, namečtaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku s oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku s isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa.

MILJKOVIĆEVE POETSKE SVEČANOSTI

Književna manifestacija ustanovljene 1994. godine u Gadžinom Hanu — mestu predaka Branka Miljkovica — kao svojevstan vid negovanja književnog stvaralaštva i imena ovog velikog srpskog pesnika. Svake godine Svečanosti okupljaju neše najbolje pesnike, pisce, kritičare...
izvor:riznicasrpska

O BRANKU MILJKOVIĆU

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i vec na samom pocetku pokazao niz prednosti što su im omogucile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesnickim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolicka. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljkovic (1934—1961). On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke "Uzalud je budim" (1957), "Poreklo nade" i "Vatra i ništa" (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama "Smrcu protiv smrti" (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šcepanovicem (1934—1966). Pisao je takode eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetnicku disciplinu i samosvest. Miljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vracao prvim grckim filosofima, narocito Heraklitu, dovodeci u vezu njihovo ucenje o praelementima s modernom filosofijom bica. U pesnickom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasicnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveci ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i odredene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.

Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983.

Branko Miljković pripada drugoj posle ratnoj generaciji srpskih pjesnika, koji su krenuli tek prokrcenim putam moderne poezije, oslobodjeni potrebe da se bore protiv dogmi i ideoloskih stega. Mogli su da se posvete stvaranju po sopstvenom pjesnickom opredjeljenju i po diktatu sopstvenih pjesnickih afiniteta na tematskom, misaonom, emotivnom i oblikovnom planu.

Ušao je u pjesničku orbitu zahuktale mladalačke i prevratničke poezije srpske objavljivanjem petnaest pjesama u časopisu "Delo" 1955. godine, časopisu koji je predvodio struju avangardnih srpskih pjesnika u ondašnjem književnom životu. Ovim pjesmama se Branko Miljković predstavio kao zreo pjesnik, a pojavljivanje u časopisu djelo znacilo je visoku ocjenu njegovom pjevanju.

Prva pjesnička knjiga "Uzalud je budim" (1957) nastala je iz jezgra objavljenog u časopisu Delo, a naslov je dobila po pjesmi iz tog jezgra. Knjiga je docekana afirmativnim kritikama — vrata pesničkog Parnasa širom su otvorena za mladog pjesnika koji djaluje kao osvježenje, originalna pojava i velika nada. On je vrlo aktivan: objavljuje stihove, piše eseje, kriticke prikaze, prevodi — ima ga u svim casopisima i književnim listovima. Sa Draganom M. Jeremićem osniva grupu neo simbolista. Po sopstvenom priznanju, pokusao je da izmiri simbolističku i nadrealističku poetiku. Godine 1959. sa Blaženom Šćepanovićem ojavljuje knjigu rodoljubive poezije "Smrću protiv smrti". Dve zbirke pjesama objavljuje već sledeće 1960. godine: "Poreklo nade" (u Zagrebu) i "Vatra i nista" u Beogradu. Njegovo pjevanje trajalo je samo sedam godina — iz života je otisao u dvadeset sedmoj godini. U noci izmedju 11. i 12. februara 1961. godine nađen je obješen u šumi na zagrebačkoj periferiji.

"Bio je neumoran stvaralac, ali je posedovao i disciplinu i umetničku samosvest.

Miljković je verovao da se filozofski sistemi mogu prepevati. On teži obnovi misaonog pesništva shvaćenog kao spoj simbolotvorne pesničke forme i mišljenja koje dijalektički povezuje krajnosti: biće i ništavilo, život i smrt, nazvavši to "patetikom uma". Govorio je da je savršenstvo najveći ideal pesme, te da "nema velike poezije bez stroge i određene forme"."

Godine 1959. objavio je novu knjigu pesama: "Smrt protiv smrti", zajedno sa crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem.
izvor:riznicasrpska

Stihovi: Branko Miljković


UMESTO BIOGRAFIJE:

Rodio sam se odjutros, uprkos svim
podacima o meni,
a ipak stariji sam, od jutra i od sutra
i nisam zaboravio ništa što je bilo pre
moga rođenja
i sećam se svega što je bilo posle moje
smrti
i nisam kriv nizašta što se desilo juče...


UZALUD JE BUDIM

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama,
zbog neba razapetog između prstiju,
budim je zbog reči koje peku grlo...
Volim je ušima,
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi,
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde,
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom,
zbog anonimnih reči trgova budim je,
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova,
budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu...
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom...
Moja ljubav puna drugih je deo zore,
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih,
budim je,
mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu zauvek sletelu!
Sigurno je rekla: Neka me traži i vidi da me nema!
Ta žena sa rukama deteta koju volim,
to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim,
uzalud,
uzalud, uzalud,
uzalud je budim — jer će se probuditi drukčija i nova...
uzalud je budim, jer njena usta neće moći da joj kažu,
uzalud je budim.
Ti znaš — voda protiče ali ne kaže ništa,
uzalud je budim,
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku ako nije tako
— odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.

izvor:riznicasrpska

SONET O NEPOROČNOJ LJUBAVI

Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim,
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju.
Iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.


JEDAN MALENI SVET

Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije,
a već je znao sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohod'o,
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
ne zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je svet,
i miriše, miriše.

izvor:riznicasrpska

PROPOVEDANJE LJUBAVI

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nije,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.


ZAMORENA PESMA

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevane sume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku

Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa

Grlice
Ti si pravi
naglasak
umrle nežnosti
Načini zoru
od našeg umora
Miris je vreme
koje je posedovao
cvet
Al nereč kaže
kasno je
Necvet kaže
noć je
Neptica kaže
plam je
A Je kaže
Nije
Na to ptica
opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije

PočaljiNaslov: Re: BRANKO MILJKOVIĆ Danas u 4:43 pm Select/Unselect multi-quote Odgovoriti sa citatom Izmeni/Izbriši poruku Obriši ovu poruku Pogledaj IP autora
SONET O NEPOROČNOJ LJUBAVI

Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim,
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju.
Iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.


JEDAN MALENI SVET

Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije,
a već je znao sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohod'o,
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
ne zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je svet,
i miriše, miriše.

izvor:riznicasrpska

KAP MASTILA

šta sve može da stane u kapi mastila
jedno nenapisano sunce
jedna nepotpisana ptica
jedan nenacrtani cvet
i još će ostati toliko
da se napiše epitaf:

dve su zvezde zanoćile
u čijem srcu u čijoj noći
zatim su dva cveta nikla
iz čije krvi iz čije krvi
i dve su ptice poletele
iz čije glave u čiju noć
dve zvezde dva cveta dve ptice
niko ne zna čije su
niko ne zna odakle su


ORFIČKO ZAVEŠTANJE

Ako hoćete pesmu
Siđite pod zemlju
Al' pripitomite životinju
Da vas propusti u povratku

Ako hoćete pesmu
Iskopajte je iz zemlje
Ali se čuvajte njenih navika
Njenog podzemnog znanja

Reči imaju dušu gomile
Raznežuje ih prostaštvo i gugutka
Ali opasnosti prevaziđene metaforom
Na drugom će mestu zapevati opasnije.
izvor:riznicasrpska

HRONIKA

Prvog dana pomreše ptice i zmije nastaniše gnezda i vetrove
Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče prazna
Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada nigde
Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i skrguta
Petoga dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljene leševe
Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce
Sedmoga dana ne zapevaše anđeli
Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica
od pepela i zid progovori.


KULA LOBANJA

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Prazno ime iza smrti i obijen vid
To nije ljubav to je patnja i stid
Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale
Ulaz čuvaju dve tišine i hrid
To nije ljubav to je patnja i zid
Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme
Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene
Zvezde koje se nad glavom mojom pale
Kojima zamenih vid i ime svoga pravca
Lađo puna zaborava i vetra bez pramca
Nekoga sveta teške sene pale.

izvor:riznicasrpska

POČETAK TRAGANJA ZA BIĆEM

Lepi moj dane s dušom elegije
Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaj nada mnom — ko da ih suzbije.

Neizdvojen pojavom još niko nije
Otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima
Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale.


PROPOVEDANJE VATRE

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
Nek u svom danu nedorečen gori
Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori
Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori
Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
Gde materija sva od zaborava otkriva
Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo
Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.
Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.
O sve što prođe večnost jedna biva.

izvor:riznicasrpska

CRNI JAMB SNA

Ja posle velikog sna poduzeh put tužan

MALARME

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj izvijen u zvezdani luk.

Taj san je smeli silazak pod tle
gde slepe ptice pevaju u tami.
U svakoj ima jedna šuma. Gle
što više govorimo sve smo više sami.

O vetar sa crnom kičmom tamni roj
i pakao raznosi svetom, menja tok
onesvešćenoj reci. Onda moj
zaluta među zvezde krvotok.

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj izvijen u zvezdan luk.


SVEST O PESMI

Mene ničega više nije stid.
Klonu sunce preko svega. Željen plod
pun je noći. Glas što sebe sanja, zid
otkri u daljini gde zazidan mi brod.

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam
iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
Otkud ta moć da sebi odolevam,
a ne odoleše vinogradi rodni!

Je li to čudna želja da se živi
bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

U ovoj noći mene nije stid
što pevam iz zida lepše no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi. Blešti zid
na kraju puta što nikud ne vodi.

izvor:riznicasrpska

TAMNI VILAJET

Tuđom su pesmom očarani. Teška
Nevarstva kriju u srcu što strepi:
Slavuje stranputica. Sunce je greška
Plaćena viđenim užasima slepim.
Noć umesto oka lukava vatra nudi,
Al stoje kužni u istrošenom vazduhu
I slede vidljivost različito ljudi,
Biljke i zvezde podmićene u sluhu.
Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;
Samo su slabi izvan opasnosti.
U zločin je umešan i onaj ko spava.
Nikoga nema da jakima oprosti
Što siđoše u tamni vilajet i zlato
Koje se ne može uzeti otkriše.
Što god da činiš zlo činiš jer blato
Iz tog podzemlja slavno je sve više.


POHVALA SVETU

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me sa vatrom
Pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi
Da govorim zemlji
I ptici koja živi od vazduha
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto
izvor:riznicasrpska

LAUDA

Najlepše pevaju zablude. O, vali,
Rimuje se more! Tad smo na žal pali.

Malo je imena ispisanih na vodi.
Svi puze il lete, al malo ko brodi
Gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noć, a sunce pali.

Izgubi put ako putovanju smeta.
Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta!
Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
Lekoviti rečnik bilja u uvali.

Kroz potajne gore goren lek ti je
Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.
Al ako je u oči poljubiš nek ti je
prozračan poljubac ko prazni kristali.


BALADA

Ohridskim trubadurima

Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva, jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati.

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.
izvor:riznicasrpska

MORE PRE NEGO USNIM

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u lažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istinita je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?

Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i p r a v i
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.


PESMA ZA MOJ 27. ROĐENDAN

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati !

Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noći bio zaljubljen noću,
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
Moliću se pobožnoj vodi.
izvor:riznicasrpska

KRITIKA METAFORE

Dve reči tek da se kažu dodirnu se
I ispare u nepoznato značenje
Koje s njima nikakve veze nema
Jer u glavi postoji jedna jedina reč
A pesma se piše samo zato
Da ta reč ne bi morala da se kaže
Tako reči jedna drugu uče
Tako reči jedna drugu izmišljaju
Tako reči jedna drugu na zlo navode
I pesma je niz oslepljenih reči
Ali je ljubav njihova sasvim očigledna
One žive na račun tvoje komotnosti
Sve su lepše što si nemoćniji
A kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš
Ljudi kažu: bogamu kakve je taj pesme pisao
I niko ne sumnja u reč koju nisi rekao


GOJKOVICA

I tako budućnost mračnoj nadi posta
Sužanj i talac zlo životu verno.
Grlicu opeva kamenje što osta
U predelu koji raste lakovern.
Jesi li živi stub grada il mrtva
Beli bedem dojiš prevaru sve veću?
Prazno ime nade i prelepa žrtva
U zidu bez zvezda pravedno se sreću.
Tela čistijeg od izgubljenih reči gori
Dan posle vremena kojeg se svi boje,
Noć niz Bojanu otiče u tvoje
Srce prodano nesigurnoj zori.
Trgovci časni što kupuju vatrom
Iz tvojih ruku istinito blago
Na tvome telu grad crtaju jatom
Žrtvenih ždralova umiljatom snagom.

izvor:riznicasrpska

KRAJ PUTOVANJA

O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše drvo, traje. Budi
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okova.
Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u zelji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.
To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikad nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.


POEZIJU ĆE SVI PISATI

San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju
ali:
hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj

izvor:riznicasrpska