Srpska književnost epohe prosvetiteljstva

Sve do 70-ih godina XVIII veka prosveta i književnost zadržale su pretežno dominantan uticaj crkve. Škole se osnivaju uz crkve ili arhijerejske stolice. U njima predaju uglavnom sveštenici, a nastava iako obuhvata i svetovne predmete, ima pretežno duhovni sadržaj. Književnost je crkvena, jezik takođe: i jedno i drugo nalaze se pod ruskim crkvenim i kulturnim uticajem. Kada je Josif II (1780-1790), u težnji da celu Imperiju uredi u skladu s filosofskom doktorinom prosvećenog apsolutizma, sproveo iste i slične reforme u celoj državi, posebno kada je na čuvenom Naredbom o toleranciji izjednačio pred zakonom sve veroispovesti u zemlji (1781), reforme su dobile oduševljene pristalice među napradnim Srbima. Jozefinizam kao antiklerikalni, prosvetiteljski pokret obuhvatao je sve narode Austrije, ali je možda kod Srba napovoljnije primljen. Preko jozefinizma Srbi se uključuju u široki pokret evropske prosvećenosti: demokratizacija kulturem filosofska kritika stvarnosti, orijentacija na moralna i politička pitanjam slavljene nauke i znanja kao svetlosti koja treba da donese sreću čovečanstvu, osuda verskih gonjenja i isticanje tolerancije kao osnove prosvećene politike. Te su se ideje prvi put kod nas pojavile u poslednjoj fazi rada Zaharija Orfelina kao nagoveštaj koji nije našao neposrednog odjeka. Njihovi puni život u srpskoj književnosti počinje s pojavom Dositeja Obradovića, najznačajnijeg našeg pisca XVIII veka, začetnika nove srpske književnosti.
I u osnovnoj književnoj orijentaciji prema pravcima i strujanjima u evropskoj književnosti pisci Dositejovog doba slede put koji je označio Dositej. U Dositejovom delu prisutne su dve osnovne duhovne i stilske tendencije književnosti XVIII veka, racionalističko prosvetiteljstvo i sentimentalizam. Iako je bio oduševljeni poklonik "prosveštenog razuma", Dositej je više puta pokazao da ima čulo za istine "čuvstitelnog srca". U njegovim delima, naporedo s odeljcima racionalističko - prosvetiteljskog karaktera, koji pretežu, nalazimo emocionalno - poetske odlomke u kojima prepoznajemo neke od najvažnijih stilskih crta sentimentalizma kao što su: veličanje osećanja, idealizacija naroda, kult prirode i u vezi s tim razvijen smisao za pejzaž, emocionalne izlive, ispovest itd. Dositejevi sledbenici razvili su dalje tu sentimenalističko - poetsku stranu njegovog dela, tako da je sentimentalizam postao vladajući stil epohe - sa - vremenici su mu dali karakterističan naziv "slatki stil". On se ispoljio u svim književnim vrstama, ali najpotpuniji izraz dobio u romanu.
Već pri prvim neposrednim dodirima s Evropom srpska književnost stiče svest o potrebi romana. Više od svih drugih modernih vrsta on je prisutan u delu začetnika nove književnosti Dositeja Obradovića. Dositejeva propaganda romana kao i prvi prevedeni romani nisu ostali bez uticaja na stvaranje originalnog romana, čiji se ogledi javljaju vrlo rano, u sam osvit XIX veka. Na njegovim počecima stoje dva pisca, oba iz kruga Dositejevih sledbenika, Atanasije Stojković (1773-1832) i Milovan Vidaković (1780-1841), koji je napisao sedam romana ( Usamljeni junoša, Ljubomir u Jelisimu, u tri dela i dr.), sa elementima sentimentalističkog i pedagoškog romana XVIII veka.
Razvoj drame tesno je povezan s razvojem pozorišta. Novu epohu u istoriji srpskog teatra otvara Joakim Vujić (1772-1847), "Slavenoserbski spisatelj" dositejevske orijentacije, veoma plodan i raznovrstan u svom radu. U istoriji srpskog pozorišta teatar Joakima Vujića "posrbe" (prevodi i prerade tuđih komada) imaju mnogo manji značaj. One se nastavljaju na dramske prevode i prerade E. Jankovića i čine korak dalje prema originalnoj srpskoj drami, čiji je tvorac Jovan Sterija Popović. Ni u drami kao ni u romanu ova epoha nije nam ostavila u nasleđe značajna umetnička ostvarenja. Njen je stvarni doprinos u recepciji osnovnih modernih žarnova, kojih nije bilo u našoj staroj literaturi, jer će u njihovim okvirima teći književno stvaranje u narednim razdobljima, sve do danas.
Iako je izražavala opšte prosvetiteljski duh, poezija poznog XVIII i ranog XIX veka imala je relativno samostalan razvitak. Ona se delimično nadovezivala na tradiciju ruskoslovenske škole, a delimično je nastajala u neposrednim dodirima s evropskom poezijom. Dositej Obradović, koji je povremeno pisao i pesme, ni izdaleka nije toliko značajan za poeziju kao za prozu svog doba. Sentimenalizmu je bliska tzv. građanska lirika XVIII veka, pojava koja predstavlja prelaz između narodne i umetničke poezije.
Prvi prevashodno pesnički pravac u srpskoj književnosti bio je klasicizam. Duhovnu podlugu na kojoj je ponikao čini, kao i u drugim književnostima, antička tradicija, čija se prisutnost kod nas može pratiti još od karlovačkih slovensko - latinskih škola. Samostalni prodori u klasičnu starinu, iako ponekad, kao u Dositejevom slučaju, vrlo zanimljivi i podsticajni, nisu mnogo proširili okvire u kojima se razvijao naš klasicizam. On je do kraja sačuvao školski, zanatski dekorativni karakter. Više knjiška moda nego književni stil i način života, kakav je bio na zapadu, srpski klasicizam dobio je završni oblik u poeziji Lukijana Mušickog, u drugoj deceniji XIX veka, ali njegove začetke nalazimo već u 80 - tim godinama XVIII veka. Lukijan Mušicki (1777-1837) prva je izrazita pesnička individualnost u srpskoj književnosti. Kroz školu Lukijanovog klasicizma prošlo je ne samo mnoštvo danas zaboravljenih pesnika prve poline XIX veka nego su prošle i takve pesničke ličnosti kao što su Njegoš i Sterija.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Dositej Obradović - najznačajniji srpski prosvetitelj i reformator

Književna periodizacija

Književni period
Književni period je jedan od najširih pojmova u književnoj periodizaciji. Označava duži književno-istorijski odsek vremena, u kome se zapaža jedinstvo vrlo raznorodnih skupina činilaca - spoljašnjih i unutrašnjih, tj. društveno-idejnih, socio-psiholoških, opštekulturnih i opšteumetničkih sa jedne strane, i formalno-stilskih, žanrovskih i teorijsko-poetičnih sa druge.
Naporedo sa ovim, upotrebljava se i termih epoha i razdoblje - neki teoretičari smatraju da književni period pokriva manji vremenski odsečak, a epoha duži, dok bi razdoblje bio nadređen pojam za oba prethodna. (A. Flaker).
Nisu dovoljno razgraničeni ni pojmovi književni period i književni pravac. Po Veleku, književni period je vremenski odeljak u kom vlada jedan sistem kniževnih normi, merila i konvencija, čije se uvođenje, širenje, menjanje i iščezavanje mogu pratiti, što bi po H. Markjeviču više odgovaralo pojmu književnog pravca, a po Flakeru pojmu stilske formacije. I Markjevič i Flaker pod književnim periodom podrazumevaju odsek istorije kniževnosti u kome se javlja specifičan sistem književnih pravaca, odnosno stilskih formacija ili stilskih grupa.
Granicu između perioda predstavlja ulazak u ofanzivnu fazu bar jednog od novih književnih pravaca, što predstavlja pojavu "novog čoveka" u književnosti. Iz ovoga proizlazi da u književnom periodu može postojati i više književnih pravaca, ali je jedan od njih dominirajući i daje glavnu stilsku odliku perioda.
Pojam period se može odrediti kao:
stilsko-tipološka kategorija
književno-istorijska kategorija
Ovi termini se koriste da bi označili neke vanvremenske stilske crte - tipološki termin treba da označi idealni tip, stilske osobine van vremena i prostora (antički kanon).
Neki teoretičari (Vajs) smatraju da je pojam period pogrešno koristiti u stilskom, opisnom smislu (ne može romantizam u našem veku). Može se primeniti samo na jedan period, inače dolazi do zablude.
Barok kao tipološki termin obično se suprotstavlja renesansi (Verflin). Barok postaje kitnjasi, ukrasni, izveštačen stil.

[уреди]Različita shvatanja perioda
Obično razlikujemo dva tipa shvatanja perioda:
realističko (metafizičko) - period je entitet čija se priroda mora instinktivno shvatiti. Period je izolovana celina. Ovo shvatanje je izvedeno iz prirodnih nauka - organicističko (Šplenger). Velek i Voren odbacuju ovakvo shvatanje, jer odbacuju ideju o organskom razvoju književnosti.
nominalističko - period je samo proizvoljna oznaka za svaki vremenski segment u književnosti i ona se usvaja samo da bi se zadovoljile neke pragmatičke potrebe (u svrhu opisivanja). Velek i Voren odbacuju i ovakvo shvatanje.

[уреди]Periodizacija
Pod periodizacijom se podrazumeva postupak distribuiranja književnog materijala prošlosti prema nekim semantičkim jedinstvima.
Istoriju književnosti je nemoguće pisati bez teorijskog koncepta periodizacije. Periodizacijski sistem uspostavlja određenu naučnu orijentaciju u masi književnih činjenica prošlosti i sadašnjosti. Osnovno je zapažanje da u izvesnim epohama vladaju u književnosti neke opšte (zajedničke) idejne, emotivne, književne osobine koje karakterišu to doba. Istorija književnosti je izvršila podelu na književne periode prema nekim zajedničkim društvenim i književnim osobinama u tim periodima. U okviru toga se javlja u književnosti jednog doba čitav niz književnih elemenata koji pokazuju izvesnu srodnost, počev od tematike, preko oblika, kniževnih vrsta, sve do umetničko-poetskih slika, leksike, stila... Pored tih formalnih srodnosti javlja se i slično ili jedinstveno shvatanje umetnosti, jedinstvena poetika i estetika. Međutim, u istoriji književnosti ovakvi čisti teorijski oblici epohe ili perioda ne postoje gotovo nikada. Granice i prelazi su neodređeni i složeni.
Podelu na periode nalazimo već u renesansi - Skaligeri u svojoj Poeticirazlikuje pet perioda u istoriji latinske poezije: od početka, preko zrelosti do staračkog zastoja.
U 18. veku se javlja novi, Herderov koncept o pluralizmu estetskog ideala i o raznim vrstama poezije u raznim vremenima i kod raznih naroda.
Ranija istorija književnosti, devetnaestovekovna, tj. romantičarska epoha, donela je pojmove velikih istorijskih perioda književnosti i umetnosti. Književni materijal počinje da se deli bilo prema političkim i kulturnim epohama, bilo prema vekovima i književnim školama i žanrovima (pr. elizabetinsko doba, jozefizam itd.).
U 20. veku se te podele vrše prema književno-stilskim osobinama pojedinih perioda, pa su otuda najstariji termini za književno-istorijsku periodizaciju od 16og veka: humanizam i renesansa, barok, klasicizam, prosvećenost, rokoko, sentimentalizam, predromantizam, romantizam, bidermajer, parnasovci, realizam, naturalizam, simbolizam, impresionizam, ekspresionizam, futurizam, dadaizam, nadrealizam.
Pre 16og veka književna periodizacija se uglavnom podudarala sa istorijskom, pa govorimo o književnosti starog i novog veka. U tim starijim epohama je mnogo značajnija žanrovska podela na književne rodove i vrste.

[уреди]R. Velek - O pojmu baroka (Kritički pojmovi)
Velek i Voren insistiraju da se u ovoj oblasti sprovede čisto književna periodizacija - merila iz same istorije književnosti. Nazivi perioda se ne smeju preuzimati iz drugih oblasti. Književna istorija se ne sme posmatrati kao deo razvoja društva, ako pre toda nismo ustanovili autonomne, specifične zakone same istorije književnosti.
Oni ističu da se jedno književno razdoblje može definisati pomoću dva načina, dve kategorije:
pomoću stilskih oblika
pomoću ideoloških kategorija ili emocionalnih stavova
Ni jedan način nije prihvatljiv. Čisto stilska definicija nije zadovoljavajuća, jer se pojedine stilske crte iz baroka mogu javiti i u drugim periodima. Ni pomoću emocionalnih stavova, pogleda na svet se ne govori ništa o konkretnim, formalnim stvarima. Ne zadovoljava ni definicija koja bi kombinovala ova dva određenja - jer je i ta definicija nakalemljena, spoljašnja. Jedan period (barok) je najbolje definisati iznutra, tj. pomoću oblika samog baroka (apstrahovati činjenicu iz samog dela).
Velek sledi Jakobsona i Tinjanova kad kaže da periodi nisu izolovane celine, već se prožimaju; period je dinamička stuktura. Uzrok promene perioda Velek i Voren ne vide u društvenim promenama - smena (razvitak) je uslovljena unutrašnjim razlozima, a glavni razlog je potreba za novinom.
Velek i Voren, kao i svi koji računaju na semantičku autonomiju teksta, smatraju da periodizaciju treba vršiti na osnovu čisto književnih merila, koja se nalaze u samom delu.
Osnovni metodološki stav moderne književne periodizacije je spoj sinhronije i dijahronije. Naučno istorijsko proučavanje književnosti treba da ostvari sintezu između posmatranja književnosti kao autonomnog individualnog umetničkog shvatanja i kao istorijskog procesa razvoja čovečanstva.

PROSVETITELJSTVO


Prosvetiteljstvo ili racionalizam (od lat. ratio — razum) je najznačajnija kulturnoknjiževna epoha posle renesanse. Ona obuhvata ceo XVIII vek, ali su filozofske pripreme za nju izvršene još u XVII veku, a odjeci prosvetiteljskih ideja su u nekim zemljama sa kasnijim književnim razvitkom (kao što je slučaj i sa našim, južnoslovenskim zemljama) trajali još do sredine XIX veka. Epoha prosvećenosti karakteriše se pretežno određenim idejno-filozofskim stavovima, koji se u književnosti toga doba manifestuju u nekoliko književnostilskih varijanti: dok na početku veka još preovlađuju stilske crte klasicizma, paralelno s tim ova epoha izgrađuje i neke svoje književne osobenosti (didaktični spisi, filozofsko-moralne rasprave, građanski roman i građanska drama), da bi u drugoj polovini veka, u doba tzv. zrele prosvećenosti, ispoljila neke težnje suprotne osnovnom stavu prosvećenosti o bezuslovnom primatu "razuma" u čovekovom životu; književne pojave tih zadnjih decenija veka prosvećenosti svrstavaju se u književni pravac sentimentalizma i predromantizma.

Ideje prosvećenosti izraz su onih tendencija u razvitku evropske misli koje su od humanizma, renesanse i reformacije išle ka isticanju autonomije razuma i slobodnog voljnog odlučivanja čovekovog, zasnovanog na principima razumnosti, a protiv "mračnog srednjeg veka", koji je apsolutizovao vlast crkve, religije i teologije. "Sapare aude!", tj. imaj smelosti da budeš razuman, da se poslužiš svojim razumom u svim svojim delovanjima — ta formulacija nemačkog filozofa Emanuela Kanta, izrečena negde pri kraju toga veka (1787), najbolje je i najtačnije izrazila misaonu smelost i idejne težnje ove epohe. Ona je označila pokušaj čovekov da o svim stvarima i pojavama sudi na osnovu svoga razmišljanja i iskustva, a da odbaci mistična objašnjenja i iracionalna tumačenja crkve o čoveku, svetu i bogu. Namesto "religije otkrovenja" javlja se "prirodna religija", razumna religija, tzv. deizam (Volter), po kome je sve na svetu svrsishodno i najbolje uređeno; u isto vreme kod drugih predstavnika prosvećenosti ova osnovna orijentacija ka "verovanju u razum" dovodi do ateizma

Osnovna ideja prosvetiteljskih filozofa bila je da se čovek rađa po prirodi dobar i da mu je duša čista kao "neispisan list hartije" (tabula rasa), a da od iskustva zavisi kako će ta "hartija" biti ispisana. Otuda prosvetitelji u pravilnom vaspitanju vide glavno sredstvo za formiranje čovekovo i za razumno uređenje i njegova života i društvenog poretka. Škola i prosveta imaju za čovekovo i narodno blagostanje najveći značaj, te su zato popularno-naučni i didaktični spisi najpreča narodna potreba i najznačajniji dug pisaca prema svome narodu. Lepa književnost mora ne samo zabavljati nego i poučavati; Horacijeva izreka "prodesse et deleotare" (biti koristan i zabavan), koja je bila omiljena i u klasicizmu, sada se upotrebljava sve više sa akcentom na onom prvom delu. "Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!" — govorio je i naš najveći predstavnik prosvećenosti Dositej Obradović. "Knjige, predragi i neprecenjeni dar neba, prosveštenih umova ponosite kćeri!" Mada se književne vrste klaicizma (tragedija i epopeja) i dalje plodno neguju, prosvećenost je pre svega epoha proze, tj. romana, drama, poučnih spisa, rasprava, traktata, razgovora i izreka. U XVIII veku snažno se razvija jedan novi vid popularizacije nauke i širenja književnosti: to su nedeljni ili mesečni časopisi, koji se u velikom broju i po jeftinoj ceni šire u masi građanstva.

... Najznačajniji predstavnik prosvećenosti bio je Dositej Obradović (1740—1811), koji je svojim delom Život i priključenija (1783), svojim Basnama (1788) i svojim moralističkim esejima zasnovao srpsku noviju književnost i sjajno je uveo u krug evropske literature.
(Holbah, Didro), dok se kod nekih opet javlja "religija srca" (Ruso), po kojoj se prisustvo božanskog bića oseća, a ne saznaje putem razmišljanja.

Dragiša Živković



PROSVETITELJSTVO I RACIONALIZAM KOD SRBA



Na pitanje "Šta je prosvetiteljstvo?" Imanuel Kant 1784. godine u časopisu Berlinski nedeljnik daje odgovor: "Prosvetiteljstvo je izlaz čovjeka iz njegove samoskrivljene nezrelosti. Nezrelost je nemoć, da se služimo svojim razumom, bez nekoga drugog. Samoskrivljena je ova nezrelost, ako njezin uzrok ne leži u nedostatku razuma, već u nedostatku odlučnosti i srčanosti, da se njime služimo bez vodstva nekog drugog. Sapere aude! Imaj srčanosti, da se služiš bez vodstva v l a s t i t i m razumom! — To je, dakle, krilatica prosvetiteljstva."

Prosvetiteljstvo se javlja kao pokret građanske klase i građanske svesti protiv verovanja, i dogmi srednjeg veka. Prosvetitelji se zalažu za moralnu i socijalnu jednakost svih ljudi. Nastaje u Engleskog, krajem XVII veka (Bejli), pa se naglo razvija u Francuskoj sa Monteskjeom, Didroom, Lametrijem, Holbahom, Helvecijusom, Kondijakom, a zenit dostiže sa Rusoom i Volterom. Za prosvetitelje čovekom um je organon sveta, kojim se nadvladavaju sve dogme, verovanja i, po njima, teološke i religijske zablude.

Akademija nauka u francuskom Dižonu je 1749. godine raspisala konkurs sa pitanjem: "Da li je obnova nauka i umetnosti doprinela poboljšanju morala?" Ruso se javio na konkurs sa delom Rasprava o naukama i umetnostima. U njemu je dao odrečan odgovor. Naime, Ruso smatra da nauke novog doba nisu doprinele poboljšanju čoveka i njegovih moralnih osobina. Naprotiv, one su doprinele čovekovom padu. Za Rusoa su kultura i civilizacija negacija prirode, koja je osnova prave čovečnosti. Zbog toga Ruso propoveda povratak prirodi. Indikativno je da on, pre dva i po veka smatra da je "savremena kultura potpuno lažna i štetna", da se zasniva na predrasudama i zabludama, te da je kao takva daleko od čovekovog srca. Srce i dušu Ruso pretpostavlja umu i intelektualnosti, koji stvaraju zablude, iluzije i predrasude. Jedino prirodan čovek može biti srećan čovek, što je Rusoov ideal.

Akademija u Dižonu je 1754. ponovo raspisala konkurs sa pitanjem: "Koji je uzrok nejednakosti među ljudima i da li je ona opravdana prirodnim zakonom!" Ruso se ponovo javio: Ovaj put sa knjigom pod naslovom: O poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima. Osnovno načelo je da je čovek po svojoj prirodi slobodan i razuman. Iz toga proizilazi da su svi ljudi jednaki i ravnopravni. Ruso se ovim idejama, s pravom, smatra patrijarhom modernog liberalnog doba. Njegova misao — "Čovjek se rađa slobodan, a ipak je svagdje u okovima" — vredi za sva vremena i za sva društvena uređenja.

Kultovi razuma, znanja, slobode i rada su uveliko smanjili ulogu i uticaj, kako religije i crkve tako i aristokratije na ljude onog doba. Na ovaj način prosvetitelji pripremaju plodno tlo za ideje Francuske buržoaske revolucije.

Pavle Julinac, Zaharije Orfelin, Jovan Muškatirović, Jovan Rajić, Simeon Piščević, Dositej Obradović i mnogi drugi, znani i neznani, srpski prosvetitelji i racionalisti su svojim znanjima, naprednim idejama, prevodima evropskih pisaca u srpsku kulturu krupnim koracima uneli ideje prosvetiteljstva i duh racionalizma. Oni su srpskog čoveka upoznali sa antičkim i rimskim piscima Vergilijem, Plautom, ali i sa Petrarkom, Miltonom, Geteom i Šilerom. Poznavanje stranih jezika: latinskog, grčkog, nemačkog, francuskog, engleskog, pa i Srbima bliskog ruskog jezika, nam danas izgleda kao božji dar koji su posedovali a kojim su među Srbe onog vremena unosili napredne ideje.

Iako kod Srba početkom XVIII veka nije bilo pismenih ljudi, osim u crkvama i manastirima, pismenost se počinje javljati dolaskom stranih učitelja u srpske zemlje. Prema Lazaru Ćurčiću, 1726. godina se može smatrati važnom godinom za srpsku pismenost. Naime, te godine je iz Rusije u Sremske Karlovce došao Maksim Suvorov i osnovao školu, a već 1727. je osnovao školu i u Beogradu.

Te godine je u episkopskoj štampariji u Rimniku (Rumunija) štampan bukvar Feofana Prokopoviča i time obnovljeno štampanje srpskih knjiga. U Rimniku je štapano ukupno pet knjiga od 1726. do 1761. Po Ćurčiću "Rimničke knjige" predstavljaju obnovu srpskog štamparstva i "utemeljenje nove srpske prosvete". Ove knjige nisu bile poznate Pavelu Jozefu Šafariku, prvom srpskom bibliografu. Godine 1878. naučnoj javnosti ih je prvi otkrio Stojan Novaković, a tek su 1964. godine uvrštene u srpsku bibliografiju, navodi Ćurčić.

Iste, 1726. godine su rođeni Zaharija Orfelin i Jovan Rajić, pored Dositeja naša dva najznačajnija racionalista i prosvetitelja. Njihov život i dela su duboko u temeljima novovekovne srpske kulture.

Na ovom mestu valja spomenuti jedno delo koje je manje znano ali kome pripada značajno mesto u srpskoj kulturi. Episkop budimski Dionisije Novaković napisao je 1741. godine Epitom ili kratkaja skazanija svjaščenago hrama, riz jego i t. d. Po Ćurčiću, "ta je knjiga, pre svega, prvi priručnik kod Srba, a istovremeno, to je i prvi srpski originalni udžbenik za srednje škole". Za ovu knjigu je znao i Šafarik koji spominje Epitom pod rednim brojem 947. i 949. u svojoj Istoriji srpske književnosti. Po Ćurčiću to je bila najprepisivanija knjiga kod Srba u drugoj polovini XVIII i prvim decenijama XIX veka. Pored ostalih srpskih krajeva ona je stigla i do Dalmacije.

Pored toga valja spomenuti i pisca prve srpske autobiografije u modernom dobu. Borivoje Marinković ističe kako se tek 1891. godine saznalo da pisac prve autobiografije na srpskom jeziku nije Dositej Obradović već "neki putnik" Partenije samovidec. Pravim imenom Partenije Pavlović, ovaj strasni putnik, episkop srpske crkve i pisac je oko 1745. godine u Sremskim Karlovcima pisao svoju autobiografiju. "Ovaj spis, uprkos svemu, ima određenu fizionomiju i poseduje formalne odlike zanimljivog književnog ostvarenja". — kaže Marinković i dodaje: "U to, može se reći gluvo doba duhovnog života srpskog naroda pojavio se sasvim neočekivano, u ličnosti Partenija Pavlovića pisac koji je literaturi pristupio s novih i u svemu drugih pozicija i koji je uložio prve napore da je oslobodi prastarih tereta hrišćansko-teološke kulture. Značaj njegovih autobiografskih beležaka samo je u tome što su oni jednnom za svagda prekinuli s dotadašnjom tradicijom..."

Na srpsku kulturu su sredinom XVIII veka uticali pre svega ruski pisci klasicisti A. P. Sumarokov (1717—1777), I. G. Rejhelj (1727—1778), N. N. Popovski (oko 1730—1760) i Lomonosov, koje čitaju Zaharija Orfelin i Simeon Piščević. Orfelin je čitao i ruske časopise iz tog vremena: Эžemesečniя sočineniя (1755—1764), Prazdnoe vremя v polьzu upotrblennoe (1759—1760), Nevinnoe upražnenie (1763) i Svobodnыe časi (1763).

U drugoj polovini XVIII veka na srpsku kulturu uveliko utiče nemačka filozofija i književnost. U školama se pored latinskog uči i na nemačkom. "Jedan od predstavnika srpskog Prosvetiteljstva, Stefan Vujanovski, prerađuje 1770. godine za potrebe srpskih škola gramatiku Johana Kristofa Gotšeda. Mirijevski prevodi u to vreme Felbigerovu Metodiku (1776), piše bukvar srpsko-rumunsko-nemački, a Sekereš prevodi Felbigerovu Čitanku (1777). Nastava u Karlovačkoj gimnaziji 1792. obuhvata nastavu nemačkog jezika u pripremnom kao i u svih šest razreda, pri čemu se čita Kampeovo delo Otkriće Amerike. Jezici nastave su latinski i nemački, a kasnije u XIX veku, upotrebljava se Adelungova gramatika nemačkog jezika. Srpski pitomci slušaju nastavu tokom XVIII veka i u Haleu, Lajpcigu i Getingenu ili po protestantskim učilištima Slovačke, gde su programi pod uticajem nemačkog prosvetiteljstva, pa je Dositej i u Modri privatne časove uzimao na nemačkom."

Na Slovene, pa i Srbe u to vreme evropski mislioci počinju da gledaju sa verom u slovensku humanističku ulogu. Tome su svakako doprinele Herderove ideje o duhu naroda i Rusoove o vraćanju prirodi. Tadašnji najveći nemački orijentalist, o kome se danas malo zna, Johan David Mihaelis (1717—1791), profesor na univerzitetu u Getingenu "počeo je ukazivati na potrebu proučavanja i slovenskih tekstova Sv. pisma i pozivao slovenske naučnike da oni prvi započnu taj posao, te je na taj način i iz potereba teologije, nastao življi naučni interes za Slovene. Tražilo se izučavanje jezika tih naroda, o čijoj se prošlosti, poreklu, međusobnoj srodnosti, osobinama, rasprostranjenosti i kulturi nije ništa ili bar bvrlo malo znalo. ... Zbog toga u ovo vreme počinje razvoj mnogih naučnih grana, dotle nerazvijenih ili zanemarenih, javlja se mnoštvo putopisa o nepoznatim slovenskim zemljama, počeci beleženja folklora, narodne usmene književnosti, počeci filologije slovenskih naroda."

Srbi prvo čitaju u originalu Lesinga, Vilanda, Herdera, Klopštoka, Šilera i Getea, a potom ih prevode na slavenoserbski jezik.

Uticaj engleske misli (filozofije i književnosti) je takođe prisutan, najpre u obliku prevoda sa nemačkog i francuskog, a potom i sa originala. Simeon Piščević je na nemačkom čitao Robinzona Kruso, Danijela Defoa, a Dositej Bekona, Džona Loka, pa Svifta, Česterfilda, Defoa i Ričardsona. On je čitao i engleske časopise: The Spectator, The Tatler, The Guardian, The Rambler i The Adventurer.

Gavril Stefanović Venclović je sredinom osamnaestog veka na srpskom narodnom jeziku u svojim propovedima svojoj šajkaškoj pastvi govorio o srpskoj i vizantijskoj istoriji. Što je po Miloradu Paviću dalo mogućnost da se od toga sastavi jedna istorija Vizantije. Ta mogućnost međutim nije ostvarena. Za naš rad je značajan stav da se Venclović družio sa Slovacima: "Zvuči gotovo kao legenda da se pored Venclovića u Đuru u isto vreme bavio vizantijskom istorijom Jan Tomka Saski, autor čuvenog dela Illyricum vetus et novum (1746), u kojem je prerađen i dopunjen opus velikog francuskog vizantologa XVII veka Dikanža".

Dositej Obradović (po rođenju Dimitrije) bio je najveći srpski prosvetitelj i reformator. Rođen je u rumunskom delu Banata u mestu Čakovo (1742—1811.). Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je prihvatio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radi na prosvećivanju svog naroda. Prevodio je razna dela, a potom je i sam pisao, dela prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije Život i priključenija. Dositej je podstakao kulturno buđenje srpskog naroda, sa dubokom verom u borbu protiv dogmi i predrasuda, a u tome su mu pomagale vrednosti evropskog prosvetiteljstva i racionalizma koje je svim srcem prihvatio.

Nastojanja i borba srpskih pisaca tog vremena nije bila apstraktna i samoživa priča zarad zadovoljenja prizemnih potreba, već je imala dubok egzistencijalni motiv. Naime, srpski prosvetitelji su uvideli da se širi slojevi naroda moraju obrazovati, kako se ne bi asimilovali u moru drugih naroda i kultura. Potvrdu tome nalazimo kod Stojana Novakovića koji 1911. godine u svom tekstu Dositej Obradović i srpska kultura naglašava potrebu "da se ta stara, vizantijska kultura pomiri i dovede u sklad sa zapadnoevropskom, te da narod ima čim boriti se dalje za svoj opstanak među narodima". (podvukao N. K.) Stojan Novaković je dobro uvideo da se kultura i prosvećenost ne mogu same od sebe razvijati. Naime, tek po odluci cara Josifa II da se u carstvu počne iskorenjivati praznoverje i sve vrste licemerja, pa i ono religiozno otvoren je prostor za pojavu i delatnost prosvetitelja, pa tako i našeg Dositeja. Tako je Dositej ispevao u svojim Pismima Haralampiju čitavu pesmu caru Josifu. Dositeju su Josifove religiozne reforme poslužile da sroči svoj plan razvoja srpske prosvete. Taj plan je Novaković sročio u sedam tačaka. A one se mogu svesti na razvoj narodnog jezika, na versku toleranciju i na slobodu mišljenja.

Čini nam se uputnim na ovom mestu navesti misao našeg istaknutog mislioca Vladete Jerotića, koji povodom Dositejevog života i misli kaže sledeće: "U Dositejevo vreme, većina balkanskih zemalja pod Turcima gajila je ne samo silnu želju za oslobođenjem već i za tekovinama evropske prosvećenosti. Problem je bio i, čini se do danas ostao, u tome kako primiti evropsku civilizaciju a zadržati samosvojnost, što znači, kada je reč o Srbima, svoju hrišćansku, pravoslavnu veru, svoju istoriju i pozitivne duhovne osobine srpskog naroda: častoljubivost, pravdoljubivost, velikodušnost, duh slobode, čisto srce, trezvenost. Ne treba zaboraviti da Dositej Obradović nije bio samo kritičar narodnog života i običaja već je u svakoj prilici isticao one dobre strane srpske narodne kulture.

Čini se da je lakše govoriti o zapadnoj prosvećenosti nego objasniti suštinu pravoslavne prosvećenosti. Prosvećenost pravoslavnih naroda na Balkanu i u Rusiji razvijala se s prekidima, na preskok, uz mnogo praznina i nedovršenosti, a sve to uzrokovano teškom i često tragičnom istorijom ovih naroda. Razvoj filosofske misli na Zapadu, međutim, naročito pojava jednog Erazma, Fransisa Bekona, zatim Dekarta, Spinoze, Loka, sve do Kanta i Hegela zahvaljujući prirodnijem razvoju država u celini i održanom kontinuitetu pamćenja, što najčešće obezbeđuje i neophodan doživljaj identiteta u pojedinca, ali i naroda, kao da je obezbedio i povoljne uslove za razvoj razuma koji plodno sumnja, ali i uma koji kritički rasuđuje. Nesagledive su posledice prisutnosti ili odsutnosti skeptičnog razuma i kritičkog uma u većine pripadnika jednog naroda. Razmotrimo sada da li postoje neke posebne odlike pravoslavne prosvećenosti u odnosu na zapadnu prosvećenost.

O prosvećenosti razuma čoveka zapadne hemisfere i o prosvećenosti srca čoveka pravoslavne sfere življenja govori se uopšteno, nedovoljno jasno, ali ne i pogrešno. Ovu drugu prosvećenost ne treba tumačiti kao prenaglašenu osećajnost, burnu afektivnost ili opasnu iracionalnost življenja, već kao onu idealnu prosvećenost za koju izvorno hrišćanstvo ima srećnu izreku: Blago tebi ako ti razum u srcu počiva! Reč je, dakle, o uspešnoj i plodnoj sintezi razuma i srca, racionalnog i emotivnog, a dubinski psiholozi bi još rekli, svesnog i nesvesnog.
izvor:riznicasrpska

НАРОДУ, С ЉУБАВЉУ
Соња Ћирић
[You must be registered and logged in to see this image.]

Текст о Доситеју Обрадовићу требало би почети, као уосталом и било који други
текст о било ком другом јединственом и важном човеку, набрајањем његових дела и
заслуга. Али, некад се деси, као сад са Доситејем, да то уопште није једноставно. На
пример: кад се каже да је Доситеј био реформатор, просветитељ, писац, велики
путник, то зазвучи некако званично, хладно и пре свега неприкладно неком ко је, као
Доситеј, све што је радио, радио због љубави према народу и жеље да му помогне,
да народу буде боље. Баш све – почевши од тога да је у време владавине црквених
тема писао народним језиком о свакодневном животу, што сваког занима, да се
непрестано усавршавао како би знање пренео другима, да је народу откривао да
свештеници уопште нису безгрешни и часни каквим се приказују, или да назори
средњег века нуде заосталост а замисли модерног доба напредак, затим да је учење
важно зато што омогућава човеку да слободно мисли и расуђује, да путовати по
свету значи богатити се искуством и знањем какво је немогуће стећи на неки други
начин, па рецимо до тога да је у Србију донео кромпир омогућивши народу да се
прехрани и у годинама кад жита није било довољно.

Психолози сматрају да је Доситејева потреба да помаже, да буде од користи – како
сам за себе каже – потекла из његовог тешког живота: све што је постигао, све
истине које је спознао и пренео их другима, искусио је на себи, без узора чијим би
путем кренуо, и то у окружењу које никако није било наклоњено амбициозним
људима.


Шта ја чекам?

Оца није запамтио. Ђурђе Обрадовић, трговац у банатској варошици Чаково
(данашња Румунија) умро је убрзо након рођења сина Димитрија (како је Доситејево
крштено, световно име). Димитрије је рођен можда 1740, а можда и 1742. године –
не зна се тачно. Мајка Круна преудала се како би прехранила четворо деце, али је и
она убрзо умрла. Усвојио га је теча Никола Парчанин, и уписао га у чаковачку школу.
Дечак је радо читао хагиографије светаца, почео је да учи грчки језик, обилазио је
манастире и, кад је по узору на светог Саву показао намеру да бежи с неким
игуманом Дечанцем у Србију како би постао калуђер, теча га је послао у Темишвар
неком трговцу капамаџији да учи занат.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Споменик Доситеју Обрадовићу рад Рудолфа Валдеца из 1914. године.

И, ту почиње његова прва побуна против наметнутог начина живота, побуна која је,
сматрају његови биографи, Доситеја учинила – Доситејем. Како је написао у
аутобиографији „Живот и прикљученија”, било му је четрнаест година кад је одлучио
да крене за својом жељом, односно да побегне од трговца у манастир. Већ је дуже
време увиђао да, за разлику од момака с којима је радио, тежи вишим стварима, да
би волео да учи италијански и немачки језик које је чуо да се говоре по
темишварским улицама, и да би хтео да чини чуда којима би помогао људима. Сазнао
је да на Фрушкој гори, у Србији, има много места где се можеш сакрити и живети као
пустињак, а да манастир Хопово изгледа као рајска башта! „Па, шта ја чекам овде?”,
запитао се, и првом згодном приликом с другом Ником Путином кренуо пут Хопова –
пешице. То би и данас био прави подвиг! Дечаци су препешачили Банат, пребродили
Дунав и Тису, прошли кроз Сланкамен и Сремске Карловце. После три дана угледали
су Хопово. „Да сам се претворио у око, па да сам на све стране у један мах гледати
могао, не бих се оне красоте нагледао”, сећао се Доситеј у делу „Живот и
прикљученија”.

Никад у животу није видео толико калуђера, божјих угодника, на једном месту. Био
је задивљен! Све те црне мантије и браде окупиле су се око дечака. Испоставило се
да манастир оскудева у „ђацима”, па је игуман Теодор Милутиновић узео за себе
Димитрија, а Ника је дао параклисару да му помогне у старању око црквених обреда
у манастиру.

Било је време после ручка кад калуђери одмарају по својим ћелијама, па је
Димитрију дато слободно време да ради шта му је воља, и он се латио књига. Нашао
је „велику страшну књижетину” у којој су била житија свих светаца. Једва ју је изнео
у ходник пред ћелијска врата и удубио се у узбудљиву биографију свете Јевдокије.
„Е да су ми тада биле ове књиге које данас имам! Време златно заувек изгубљено”,
коментарисао је Доситеј своје младалачко одушевљење црквеним књигама жалећи за
временом проведеним над њима. Кад се игуман наспавао, затекао је свог ђака над
књигом. Било му је чудно што младог новајлију више занимају књиге него забава, а
још више се зачудио кад га је чуо како чита. Питао га је да ли тако чита из сваке
књиге, и да ли разуме то што чита. „Из сваке ако је на српском и румунском, и
разумем”, одговорио је Димитрије. „Онда узми своју торбу па иди куд ти драго”,
казао је игуман. „Бојим се, кад чујеш како ја читам, ти ћеш ми се смејати, а ја сам
љут, па ето ти кавга готова!” И Димитрије је, брже-боље, обећао да му се никако
неће смејати.

Убрзо се испоставило да, осим Димитрија, у манастиру готово нико не зна да чита, да
калуђери осим „оченаша” ништа друго не знају. Ни игуман Теодор није био писменији
од њих, али је за разлику од осталих умео да цени туђе знање. Димитрије се, жељан
заштите, привио уз њега као уз оца. „Брада му је пократка, округла, и власи на глави
беле као снег, а образ чист и млад, пун млека и ружице: очи пуне живота и неке
посебне сладости. И кад се не би смејао, на лицу би му неко тихо природно
осмејивање цветало”, описао га је Доситеј. Димитријево задужење било је да чисти
игуманову ћелију и да му сваког дана прочита нешто што би игуман пожелео. Све
остало време био је слободан! Димитрије је за неколико месеци прочитао сва житија.

Највише му се свидео живот светог Доситеја, легенда о „дечаку од господског рода”
који је отишао на Свету гору и видео слику која је приказивала Страшни суд и муке у
паклу. Док ју је посматрао, каже легенда, дечаку је пришла „жена у пурпурној одећи”
и рекла му да, ако хоће да се избави мука пакла, треба да пости, не једе меса, и да
се често моли. Била је то Богородица. Одушевљен овом легендом, Димитрије је
одлучио да узме име овог свеца кад дође време да се замонаши. Чак је био уверен да
му се пружила прилика да и сам постане светац, па је, као његов омиљени лик, и сам
одмах почео да гладује и највећи део времена проводи у самоћи и молитви. Успевао
је и по неколико дана да не окуси ни хлеба ни воде.

Игуман није одобравао Димитријев пост. Почео је прво очински да га саветује, а
затим и да га прекорева и да га силом тера да једе. „Ти си сад лудо дете, нећеш да
једеш меса, а кад будеш калуђер, нећеш имати стрпљења да сачекаш да се испече”,
говорио му је знајући одлично за облапорност своје браће. Говорио му је и да неће
заувек читати црквене књиге: „Омрзнуће ти се једанпут, почећеш и друге књиге,
паметније, читати.” Димитрију није било јасно шта му то игуман говори, али се није
ни обазирао: упорно је постио, и исто тако непрестано читао.

Ученик пчели подобан
[You must be registered and logged in to see this image.]
"Мезимац" Доситеја Обрадовића штампан у Будиму 1918. године.

Тако је аскетски провео лето и зиму у Хопову, а на пролеће се закалуђерио и добио
име Доситеј – како је и желео. Било је то 1758. године у фебруару, а у зиму идуће
године постао је ђакон на свечаности у митрополитском двору у Сремским
Карловцима. Тада је чуо да митрополит каже игуману Теодору да Доситеј, с обзиром
на то да воли књиге, неће дуго остати у Хопову. „Малом дијакону”, како су га звали у
манастиру, није било јасно какве везе има љубав према читању с његовим останком.
Зар има неко друго место где је више књига него што их има у Хопову, размишљао
је. Да би показао да су та предвиђања бесмислена, почео је толико да гладује да се
некад једва држао на ногама.

Некако у то време, због његове учености и испосништва, по околини се прочуло за
свеца из Хопова, па је народ почео да долази сматрајући да његове молитве
исцељују од болести и свих тегоба. Доситеју је годило да буде од користи другима,
с тим што је све више примећивао да му је милије кад је од користи девојкама него
бабама. Међутим, како је постајао омиљен међу празноверним светом, тако је
постајао омражен међу манастирском братијом: сматрали су да Доситејев пример
указује да је њихов начин живота погрешан и да је далеко од побожног. Кад је
Доситеј, под игумановим утицајем, с црквених књига прешао на читање грађанских и
историјских књига, њихова завист постала је још отворенија.

Доситеј, међутим, више није могао назад: његова привремено успавана жеља за
знањем била је пробуђена и није се освртао на непријатељство калуђера. Кад је од
јеромонаха Василија, свог друга, чуо неколико латинских дијалога које је овај знао
напамет, Доситеја више нико није могао задржати! „Латински језик, то је језик! А ја,
бедник, ни речи не знам!” Тако се, постепено, његова жеља да се посвети претварала
у жељу да се просвети. Схватио је да тамо далеко, негде изван граница у којима он
живи, постоји други живот, постоји наука, да тамо има школа и универзитета, а да се
у манастиру само прича о ракији и ракијским кацама, да се калуђери непрестано
оговарају, да пијанче, да се туку. Јавила му се жеља за просвећеном околином, за
библиотекама и школама где учитељи „различне науке” предају и где ученици
„пчелама подобни, мед мудрости скупљају”.

Први корак ка том новом животу био је одлазак у Ириг ради учења латинског језика.
Међутим, братија је одмах тужила митрополиту и Доситеја и игумана који му је
дозволио да привремено одсуствује, па је Доситеј морао да се врати у ћелију. Али,
као што свако зло има своје добро, тако је и овај догађај само повећао Доситејеву
потајну и потискивану жељу за новим бекством. Кад је митрополит одлучио да
игумана Теодора премести у манастир Шишатовац, иако је тридесет година провео у
Хопову, Доситеј није имао више ништа што га је везивало за манастир. И, док су
манастирска кола чекала да Теодора заувек одведу из Хопова, он је у својој ћелији
давао свом младом пријатељу последње савете као да му је отац. „Ја знам да ћеш ти,
куда год кренуо, кренути за науком. С њом ћеш свуда пристати и своје живљење
поштено заслужити. Прошла су она глупа времена кад се међу нама говорило: Боље
је шест вранаца у каруци него шест школа у глави! Сад се време преокренуло, учена
човека свако поштује и ако иде пешице, а за неучена који се вози на вранцима рећи
ће: Вранци вранца вуку. Ја ти више желим да у једном малом сеоцу будеш мале деце
учитељ, него у Хопову игуман и архимандрит!” Три месеца након тога, Теодор је
изненада умро у Шишатовцу.

Другог новембра 1760. године, у зору, док је хоповска братија спавала, Доситеј је
побегао. Непосредно пре тога манастирски ђак Атанасије кога су силом одвели у
манастир и који се поверио Доситеју да ће побећи кући у Хрватску, купио му је плаву
доламу, чакшире и опанке, и повео Доситеја са собом. Иако Доситеј у биографији не
описује сам бег, прича се да је одлазећи бацио мантију на гране бреста који је
растао испред зидина манастира и да се није ни осврнуо.

Од тада, чини се, као да није ни застајао. У Загреб је дошао преко Славоније, ту је
учио латински, одатле преко Лике у Далмацију, тамо је у Загорју био учитељ три
године, научио донекле италијански језик, затим је 1763. године кренуо у Свету гору
како би се прикључио чувеној грчкој академији, али се разболео и вратио у Загорје.
Био је учитељ у селу Голубићу, па се кратко задржао у Боки Которској где га је
црногорски владика унапредио у јереја. Склонио се од куге у далматинско Косово и
тамо написао „Буквицу”, своје прво књижевно дело и, видевши да тамошњи Срби
преписују тај његов рад жељни књига које разумеју, одлучио је да се ода писању
поучних дела на народном језику. Затим је преко Трогира и Сплита прешао на Крф,
учио је грчки, и одатле отишао на Свету гору, тамо сазнао да је школа због које је
превалио толики пут растурена, па је зато отишао у Смирну да слуша грчког
филозофа Дендрина. Ту је потпуно научио грчки и остао три године. Кад је избио
руско – турски рат остао је без новца, па се вратио у пријатељску Далмацију, а на
путу је почео да учи албански језик. Затим опет на Крф, па у Задар и Загорје где је
објавио другу „Буквицу”. Одатле у Беч да подучава грчку децу и да учи латински, па
у Италију где је обишао Венецију, Ферару, Фиренцу, Пистоју, Луку, Пизу и Ливорно.
На острву Хиос уштедео је 60 дуката као учитељ италијанског па је отпутовао за
Цариград.

Затим је, с уштеђевином од 300 дуката уписао Универзитет у немачком граду Халеу
да учи филозофију, естетику и теологију. У Лајпцигу је нашао ћирилску штампарију,
па је 1783. године објавио „Живот и прикљученија”, а идуће године и „Совјете
здравога разума” и „Слово поучително”. На штампање је потрошио готово сав новац,
па је с остатком отишао у Париз и Лондон, и вратио се у Лајпциг да би штампао
„Басне”. Кад је чуо за Карађорђев устанак, вратио се у Србију и одмах ступио с њим
у везу, а овај га позвао да преговара с Русима.

Од тада више није одлазио из Србије. Почетком септембра 1808. године отворио је
свечаним говором „О дужном почитанију к наукам” у Београду Велику школу, први
заметак универзитетске наставе у Србији. Међу званицама на отварању био је и
млади Вук Караџић. Био је на саветовању у Враћевшници где се после пораза
устаника одлучивало да се настави с ослањањем на руску помоћ. По задатку је
отишао да издејствује војну помоћ и у Београд се вратио крајем јануара 1811. године
са пет стотина руских војника и четири топа. Приликом преласка Дунава разболео се
и више се није опоравио. Умро је 28. марта 1811. године. Сахрањен је у Саборној
цркви, а не код Хајдучке чесме како је желео. Тестаментом је оставио 200 дуката за
школу у родном месту његове мајке Семартону, недалеко од Чакова, а библиотеку је
поклонио Народном београдском свеучилишту. После пада Србије, библиотека је
пропала, а књиге су распродате.