Predromantizam (Književnost Vukovog doba)

Slavenoserbski pisci s kraja 18. i početka 19. veka, koji su uspešno ostvarili Dositejev program evropeizacije srpske književnosti, pokazali su malo razumevanja za drugu ne manje važnu stranu toga program, za njegove demokratske, narodne težnje. Oni su se okušali u romanu i drami po evropskim obrascima, ali u njima nije bilo onog što je neophodno da bi ti uvezeni žanrovi postali istinski nacionalni, nije bilo narodnog života, srpske stvarnosti, kao što u pesmama učenih pesnika nije bilo osećanja za ritam i melodiju srpskog jezika. Dositej je govorio da treba pisati knjige koje će razumevati najprostiji seljani i pastiri, a njegovi sledbenici stvorili su književnost za koju se može reći isto što je Bjelinski rekao za rusku do Puškina, da je bila tuđa, "presađena" biljka. Trebalo je rešiti nekoliko krupnih pitanja da bi nova književnost, koja je bila po formi evropska, postala po sadržini, duhu i jeziku nacionalna srpska. Njih je već postavio Dositej, ali on još nije mogao, a njegovi sledbenici nisu hteli, naći adekvatnog rešenja za njih. Taj veliki poduhvat utemeljenja književnosti na narodnim osnovama ostvariće Vuk Karadžić, drugi veliki reformator nove srpske književnosti.

S Vukom Karadžićem u književnost ulazi ne samo njegova domovina Srbija nego i drugi naši krajevi koji su se nalazili pod turskom vlašću. Vukovoj pojavi prethodi velik društveno-politički preokret izvršen u Srbiji početkom 19. veka. Ustanak u Beogradskom pašaluku 1804. prerastao je iz stihijske pobune obespravljene raje u nacionalnu i socijalnu revoluciju, koja je na kraju dovela do rušenja turskog feudalizma u Srbiji, i do stvaranja nove srpske države. Rođena u ustanku, Srbija je još dugo ostala pod turskim suverenitetom, no uprkos tome u njoj su bili stvoreni uslovi za slobodan i samostalan nacionalni, politički i kulturni razvitak. Ustanak je oslobodio stvaralačke snage naroda sputane u vekovima ropstva. On je imao presudan uticaj na dovršenje i konačno umetničko uobličavanje najznačajnije vrste naše usmene književnosti, epske junačke pesme; iz ustanka je izišla najsnažnija individualnost srpske kulture novog doba, Vuk Karadžić. Ustanak, Vuk i narodna pesma, tri momenta koja stoje u tesnoj međusobnoj povezanosti, čine osnovicu na kojoj se počela izgrađivati i kojoj se stalno vraćala srpska književnost 19. i 20. veka. To su ujedno pojave što su imale najširi, evropski odjek, kojima je srpski narod ušao kao aktivan činilac u evropsku istoriju i kulturu novijih vremena.

Kao i Dositej, Vuk Karadžić je središnja ličnost svoga doba, ali na drukčiji način. Dok je Dositejeva epoha u znaku prihvatanja Dositeja i ravnanje cele književnosti prema njegovu programu, Vukova je obeležena otporom i borbom. Na početku svojega rada Vuk je imao protiv sebe skoro čitavu savremenu književnost, da bi tek nakon tridesetogodišnje borbe stekao nekoliko učenika koji su stvaralački prihvatili njegov program i započeli književnost na osnovama koje je on postavio. Vukova borba za književni jezik zasnovan na živom narodnom govoru, fonološki pravopis i književnost na narodnim osnovama najveća je i najdugotrajnija od svih bitaka koje su ikada vođene u povesti srpske kulture. Istoričari je nazivaju kulturnom revolucijom.

Razdoblje od pojave Vuka Karadžića do pobede njegovih ideja (1814-1847) donelo je napredak u svim oblastima kulture. Osnovane su nove škole, štamparije, prva učena društva (Matica srpska 1826, Društvo srpske slovesnosti 1841), pozorišta itd. Nakon kratkotrajnih pokušaja u 18. stoleću, politička i književna periodika postaje stalan činilac kulturnog života. Za razvoj književnosti naročito su značajne sledeće publikacije: bečke "Novine serbske" (1813-1821), kasnije prenesene u Serbiju (1834), gde su jedno vreme izlazile s posebnim književnim dodatkom, časopis "Serbski letopis" (pokrenut 1825), koji pod naslovom "Letopis Matice srpske" izlazi i danas, "Serbski narodni list" (1835-184, "Podunavka" (1843-184, almanasi "Zabavnik" Dimitrija Davidovića (1815-1821, 1833-1836), Vukova "Danica" (1826-1829, 1834), "Srpsko-dalmatinski magazin" (1836-1873), "Golubica" (1839-1844), "Bačka vila" (1841-1844) i dr.
U stilskom pogledu ovo razdoblje je heterogeno. U njemu naporedo, ponekad kod istih pisaca, koegzistiraju razni književni pravci. Sentimentalizam dositejevsko-vidakovićevskog tipa nalazi se u opadanju, iako on više nego i jedna drugi pravac odgovara ukusu građanske čitalačke publike. Nasuprot tome, klasicizam je u usponu. Njegov utemeljivač, Lukijan Mušicki, ostao je sve do svoje smrti vodeći srpski pesnik. Za njim su pošli njegovi učenici, čitava pesnička škola, samo što nijedan nije ostao dosledan klasicista. Najveći stvaraoci najvećma se otimaju svrstavanju: Sterija, Vuk, Sima Milutinović, Njegoš. Poslednja tri uzimaju se kao romantičari, predstavnici ranog ili herojsko-patrijarhalnog romantizma, kako ga je nazvao Miodrag Popović. Međutim, nijedan od njih nije izbegao uticaju klasicizma, posebno nisu Milutinović i Njegoš. Ako bismo tražili formulu jedinstva ovoga dinamičkog razdoblja, čini se da to ne bi bio ni klasicizam, koji se rastače, ni romantizam, koji nastaje, nego predromantizam, kao prelaz između ta dva pravca: u njemu imamo u osnovi klasicističku normu ali i odstupanja od norme, koja postepeno idu njenom rušenju. Odstupanja se javljaju najpre u najsnažnijih stvaralačkih individualnosti, onih koji svojim delom obeležavaju čitavo razdoblje. Normu zatim napuštaju i oni koji su joj na početku bili najprivrženiji, učenici i sledbenici Lukijana Mušickog.

Vuk Karadžić

Delatnost Vuka Karadžića, ogromna i mnogostrana, imala je jedinstveno ishodište. Ceo Vukov rad bio je određen pojmovima narod i narodno. Vuk je sakupljao i objavljivao narodne pesme i druge usmene umotvorine. On je, u stvari, ovu značajnu oblast naše kulture otkrio, učinio je dostupnom obrazovanom svetu. Polazeći od narodne književnosti kao osnove i uzora, Vuk je ušao u veliku bitku za narodni jezik, za književnost na narodnom jeziku. Kao književnik opisivao je narodni život, narodne običaje, istoriju naroda. Pojmovi narod i narodno prisutni su kod njega svuda, od naslova njegovih glavnih knjiga do njihove sadržine, oblika i izraza. U Vukovo vreme i u Vukovoj interpretaciji ti pojmovi se odnose isključivo na seljački, prosti, nepismeni narod, onaj narod koji je, otkako su Srbi primili slovensku knjigu, kroz ceo srednji vek, turska vremena, 18. stoleće (s delimičnim izuzetkom Venclovića i Dositeja), u stvari, sve do Vukove pojave, ostao izvan književnosti. Sabravši narodne umotvorine, Vuk je pokazao da prava velika srpska poezija nije ona koju su stvarali učeni ljudi za uzan krug posvećenih nego ona koja je nastala i živela u narodu i da na njenim temeljima treba da se ubuduće razvija čitava književnost.

Vuk Stefanović-Karadžić (1787-1864) rođen je u selu Tršiću kod Loznice u porodici koja se u prvoj polovini 18. veka doselila iz stare Hercegovine, iz plemena Drobnjaci. Kad je posle sloma prvog srpskog ustanka, u kome je i sam učestvovao, krenuo u svet, nalazio se kao i mnoge druge izbeglice iz Srbije u velikoj neizvesnosti. Dolazak u Beč i susret sa slovenačkim naučnikom Jernejem Kopitarom bio je presudan za njegovo opredeljenje. Kopitar, koji je poznavao srpske književne prilike i pisao o nekim srpskim piscima, odmah je video u njemu čoveka koji može "da učini kraj dotadašnjem haosu" u srpskoj literaturi. Pošto je od Kopitara stekao osnovna filološka znanja, Vuk je brzo shvatio šta treba činiti. Godinu dana nakon ugušenja ustanka, 1814, pojavio se na književnom poprištu s dve knjižice: prvom zbirkom narodnih pesma, Pjesnaricom, i prvom gramatikom srpskog jezika, Pismenicom, a već sledeće godine kritikom jezika romana Milovana Vidakovića započeo je borbu za svoje ideje. Otada do smrti njegov je život ispunjen neumornim radom na nauci i književnosti, i borbom s mnogobrojnim protivnicima. Među ovima su se nalazili ne samo pisci stare škole nego i dva najmoćnija čoveka u srpskom narodu, knez Miloš i mitropolit Stratimirović. Ali dok je u svom narodu bio stalno osporavan, Vuk je u stranom svetu brzo izišao na glas i stekao priznanje i podršku najistaknutijih duhova svog doba, među njima su, pored ostalih, bili veliki pesnik Gete, filolog Jakob Grim, istoričar Leopold Ranke, naučnici i pisci slovenskih zemalja. Najveći deo života proveo je u Beču, u prvim decenijama u neprekidnoj oskudici, a kasnije relativno mirnije, sigurnije i materijalno obezbeđenije. Dosta je putovao: po raznim našim krajevima radi prikupljanja narodnih umotvorina, leksičkog blaga i etnografske građe, i po stranim zemljama radi uspostavljanja veza s piscima i učenjacima. Umro je u Beču 1864, a 1897. njegov prah prenesen je u Beograd i sahranjen s velikim počastima u Sabornoj crkvi, pored Dositeja Obradovića.

Potekao iz kraja gde je intenzivno živela narodna pesma kao i drugi oblici usmerenog stvaralaštva, Vuk ipak, sve do susreta s Kopitarom i do upoznavanja romantičarskih, herderovskih ideja o narodnom stvaralaštvu, nije, po vlastitom priznanju, "poznavao" prave vrednosti naših narodnih pesama, "koju su Grim i Gete i Kopitar u njima našli i svijetu je prikazali". Pošto je Mala prostonarodna slovenoserbska pjesnarica (1814), u kojoj je objavio stotinu lirskih, uglavnom ljubavnih pesama, i osam epskih, "muških" pesama, naišla na odličan prijem kako kod nas tako i na strani, Vuk je počeo sistematsko, terensko beleženje narodnih pesama, najpre sam a zatim uz pomoć svojih mnogobrojnih saradnika iz svih naših krajeva. Baveći se tim radom do kraja života (jednom prilikom je rekao da mu je to "najmiliji posao"), on je prikupio ogroman broj lirskih i epskih pesama od kojih je objavio samo manji deo. Vukova zbirka narodnih pesama, koju je objavio pod naslovom Srpske narodne pjesme, obuhvata četiri knjige i u definitivnom, tzv. "bečkom" izdanju (1841, 1845, 1846, 1862) sadrži 793 lirske i 252 epske pesme. Pored narodnih pesama, Vuk je prikupljao i druge narodne umotvorine i objavio knjigu narodnih poslovica (1836) i narodnih pripovedaka (1821, 1853), a uz prvo zdanje pripovedaka dao je i kraću zbirku narodnih zagonetki. U sabiranju i objavljivanju narodnih umotvorina Vuk je polazio od naučno-filološkog kriterijuma vernog beleženja ("onako kako narod govori i pjeva"), ali kako mu je iskustvo pokazalo da jednu istu pesmu različiti pevači pevaju na razne načine i da pesma "idući od usta do usta raste i kiti se, a kašto se umanjuje i kvari", on je prvi kriterijum dopunio drugim, književno-estetskim kriterijumom, koji je podrazumevao dve stvari: prvo, za svaku pesmu tražiti pravog pevača, onog koji je tu pesmu "znao kao što treba", drugo, prilikom štampanja pesama ne objavljivati sve s reda, nego praviti izbor. Tim putem Vuk je na terenu dolazio do najboljih pesama, a svojoj zbirci dao je karakter antologije. Što se tiče narodnih pripovedaka, on je od svojih kazivača dobijao samo amorfnu građu koju je posle sam stilizovao, "ali ne po svom ukusu nego po svojstvu srpskog jezika". Vuk je zaslužan i kao proučavalac usmene književnosti. U predgovorima svojih zbirki i u drugim napisima on je zasnovao istoriju i teoriju narodnih umotvorina i dao metodologiju njihovog skupljanja i izdavanja.

Drugu veliku oblast Vukove delatnosti čini njegov rad na jeziku. Vuk je osnivač srpske filologije. On je izvršio nekoliko kapitalnih filoloških poslova bez kojih se ne može zamisliti nijedan kulturni jezik. Napisao je prvu gramatiku srpskog jezika (1814; drugo, poboljšano izdanje 181, u kojoj je izložio jezička pravila "onih Srbalja koji žive po selima daleko od gradova". Vuk je prvi srpski leksikograf. U saradnji s Kopitarom sastavio je Srpski rječnik (181, koji je sadržao oko 26.000 reči, uglavnom iz Vukova zavičaja. Drugo izdanje, pripremljeno uz pomoć mladog filologa Đure Daničića (1852), sadrži oko 47.000 reči sakupljenih sa šireg jezičkog područja. Vukov Rječnik nije obično leksikografsko delo, nego nešto mnogo više od toga, enciklopedija srpskog narodnog života, u kojoj su opisana narodna verovanja, običaji, nošnja, uneseni iscrpni podaci o našim krajevima, o društvenim odnosima i nacionalno-političkim prilikama, o flori i fauni, o prosveti i školama, o oružju i oruđu: delo je bogato ilustrovano narodnim umotvorinama: poslovicama, pripovetkama, zagonetkama, predanjima te stihovima iz lirskih i epskih pesama. Rječnik je sinteza celoga Vukovoga rada. U njemu su zastupljene sve grane njegove delatnosti: i filologija i etnologija, i istorija i narodne umotvorine.

Gramatikom i rečnikom narodnog jezika, s jedne, i zbirkama narodnih umotvorina, s druge strane, Vuk je dao čvrstu osnovu za rešavanje dvaju pitanja koja su postavili Dositej i njegovi sledbenici, ali ih u praksi nisu mogli rešiti, pitanja uvođenja narodnog jezika u književnosti i prilagođavanja slovenske azbuke fonetskim zakonima srpskog jezika. U azbučkoj reformi on je dovršio ono što su započeli Sava Mrkalj i Luka Milovanov i stvorio savremenu srpsku azbuku zasnovanu na fonološkom principu ("Piši kao što govoriš!"). U reformi književnog jezika imao je prethodnika u Dositeju, ali dok je Dositej samo istakao da treba i zašto treba pisati narodnim jezikom, Vuk je pokazao kako treba pisati tim jezikom. Suprotstavljajući se praksi slavenoserbskih pisaca, koji su proizvoljno mešali elemente narodnog i crkvenoslovenskog jezika, on je postavio načelo da se u književnom jeziku sme nalaziti samo ono što postoji u narodnom govoru. Ta ideja doživela je izvesnu korekciju u njegovim kasnijim radovima, naročito u prevodu Novog zavjeta (1847), u koji je uneo veliki broj crkvenoslovenizama, ali tek pošto ih je prethodno saobrazio zakonima morfologije i tvorbe reči u srpskom jeziku. U pogledu dijalekatske osnove književnog jezika, Vuk se opredelio za južno, hercegovačko narečje (danas bismo rekli – za ijekavski izgovor), ali je dopuštao mogućnost da svaki pisac piše svojim narečjem, tj. svojim izgovorom.

U kritici književnog jezika tadašnjih pisaca i u polemikama s mnogobrojnim protivnicima Vuk je izgrađivao svoju književno-jezičku misao. Od kritika, najvažnije su mu dve "recenzije" na romane Usamljeni junoša i Ljubomir u Jelisijumu M. Vidakovića (1815. odnosno 1817), kojima je udario temelje srpskoj književnoj kritici, a od mnogobrojnih polemika najpoznatija je desetogodišnja polemika, pravi književni rat, s Jovanom Hadžićem (1837-1847). Osnovni predmet Vukove kritike tadašnje književnosti jeste gramatička neusklađenost jezika njenih pisaca. Savremene pisce on kritikuje najviše zbog toga što mešaju dva jezika, srpski i crkvenoslovenski, i što svaki piše po svom "vkusu", bez pravila i protiv pravila, ili, kako se tada govorilo, "po pravilima babe Smiljane". "U gramatici nema vkusa, kao ni u aritmetici, nego to treba naučiti i znati", poručivao je Vuk slavenoserbskim piscima. Polazeći od jezičkog haosa u književnosti, on je kritiku gramatike tadašnjih pisaca proširio kritikom njihove logike, razvijajući dalje Dositejevu metodu slobodnog, kritičkog mišljenja. Razuman čovek treba da radi sve svoje poslove "po pravilima, po umu i po promišljenju", on u svemu mora imati "pravila makar kakva" a u književnom poslu najviše. Vuk je stalno isticao da pravilno pisati znači pravilno misliti, da haos u jeziku odgovara haosu u mislima. Uzrok takvog stanja u književnosti on je nalazio u otuđenosti pisaca od naroda. Zato je za njega vraćanje književnosti narodnom jeziku značilo ne samo prihvatanje gramatičkih pravila tog jezika nego, isto tako, njeno vraćanje narodu, stvarnosti narodnog života i načinu narodnog mišljenja i izražavanja.

Na sakupljački i filološki rad Vuka Karadžića nadovezuju se njegovi etnografski i istoriografski spisi. Pošto nas je upoznao s duhovnim stvaralaštvom naroda i s njegovim jezikom, bilo je potrebno da nas upozna i sa samim narodom, s njegovim životom, verovanjima, običajima, istorijom, sa zemljama koje nastanjuje. U toku celog svog rada on je prikupljao etnografsku građu s namerom da opiše "običaje, sujeverje, mitologiju i domaći život srpskog naroda". Deo te građe unosio je u razna svoja dela, naročito u Srpski rječnik, dok je veliko sintetičko delo iz ove oblasti Život i običaji naroda srpskog ostalo nezavršeno. Kao istoričar opisao je sve važne ličnosti svog burnog vremena. O prvom ustanku dao je više zasebnih spisa: Prva godina srpskog vojevanja na dahije, Druga godina srpskog vojevanja na dahije, Praviteljstvujušči sovjet serbski, a drugi ustanak je prikazao u monografiji Miloš Obrenović. O istaknutim ličnostima predustaničkog i ustaničkog doba pisao je posebno. Među njegovim biografijama najobimnija je i najbolja o Hajduk-Veljku. Na nemačkom je objavio knjigu o Crnoj Gori (Montenegro und die Montenegriner, 1837). Svoju zamisao da napiše celovitu srpsku istoriju novijeg doba nije ostvario, već je građu ustupio nemačkom istoriku Leopoldu Rankeu, koji je na osnovu nje i u saradnji s Vukom napisao čuveno delo Die serbische Revolution (1829), preko koga se Zapadna Evropa upoznala sa srpskim narodom i njegovom istorijom.

Izvanredan prozni pisac, "tvorac čiste srpske proze i stila", kako ga je nazvao Lj. Stojanović, Vuk je dao najbolje osvedočenje svoga spisateljskog talenta upravo u istorijskim spisima, posebno u onima u kojima govori o ustaničkim događajima i ličnostima. U njima se njegovo snažno osećanje za konkretno, za "stvar", združio sa izrazitim pripovedačkim darom kojim se odlikovao. U načinu pripovedanju Vuk se nadovezuje na umetnost usmenih kazivača. On sam kaže da je nastojao pisati "onako prosto, bez svake majstorije i filosofije, kao što bi Srbin Srbinu pripovijedao". Njegov stil suprotan je duhu tadašnje naše sentimentalno-didaktičke proze, u njemu nema ničeg suvišnog i kitnjastog, nema primesa patetike niti sentimentalnosti. Vuk o svemu pripoveda mirnim, epski nezainteresovanim tonom, nastojeći stalno da održi stav objektivna hroničara čiji je glavni cilj da istinito svedoči, da za buduća pokolenja sačuva što verniju sliku svoga vremena. Pa ipak, Vukovi spisi daleko su od toga da budu samo obična građa za buduće istoričare, nepristrasno i bezlično svedočenje učesnika, u njima ima dosta i majstorije i filosofije, ali one nisu nametnute spolja, nego prirodno proizilaze iz onoga o čemu se priča. Vuk nije samo istoričar soje epohe, nego i vešt pisac i istorijski mislilac. U njegovom kazivanju reljefno se ocrtavaju događaji i ličnosti. Vuk majstorski bira pojedinosti tako da činjenice same sobom govore. Pričanje oživljava anegdotom i dijalogom, u kojima se najjasnije ispoljavaju karakteri sudionika u zbivanjima, njihovi odnosi i sukobi.

Iz istih, usmenim izvora nastali su i neki drugi proizvodi naše proze Vukovog doba. Njihovi autori nisu bili profesionalni spisatelji, pisali su bez stvarnih književnih pretenzija, pa ipak su davali stranice koje lepotom svog izraza daleko nadilaze sve ono što je naša tadašnja umetnička proza mogla pružiti. Među njima je najznačajniji Prota Mateja Nenadović (1777-1854). Ustanički vojvoda i prvi diplomata nove Srbije, osnivač Praviteljstvujušćeg sovjeta, Prota ne samo što nije bio profesionalni književnik već je bi jedva nešto više nego pismen. Kad se požalio Vuku da o događajima iz svog života ume samo pričati, a ne ume o njima pisati za "trukovanje" (štampanje), ovaj mu je preporučio: "Napišite vi tako kao što pričate." Protini Memoari, koje je posle autorove smrti objavio njegov sin Ljubomir, govore kao i Vukovi spisi o ustaničkim zbivanjima. Dva pisca ipak se međusobno veoma razlikuju, ne toliko po svom shvatanju ustanka koliko po načinu pristupa istorijskim događajima i ličnostima. Vuk priča kao nepristrasan svedok, a Prota kao neposredan učesnik ustaničke epopeje. Vuk je uvek miran, objektivan, kadšto ironičan posmatrač, koji vidi više pojedinosti nego celinu i sve o čemu govori svodi na običnu ljudsku meru, u svemu otkriva konkretne, kolektivne ili lične motive i neposredne interese učesnika; Prota Mateja duboko je prožet svešću o veličini događaja čiji je bio učesnik i jedan od glavnih pokretača; on ne samo što se dobro seća pojedinosti, koje njegovom pričanju daju boju i reljefnost već isto tako snažno doživljava smisao celine; on piše nadahnutim poetskim stilom u kojem ima jednostavnosti i naivnosti ali isto tako mnogo životne zbilje, istorije, razmišljanja, humora. Početak Memoara spada u najlepše stranice koje su napisane srpskim jezikom. Prota poredi sebe s mnogogodišnjim hrastom koji polako gubi granu za granom i priklanja se neumitnoj smrti, prošlost mu izlazi pred oči kao kakav san, život kao stalno smenjivanje dobra i zla, uspona i pada, rata i mira. Njegovo je kazivanje kao pričanje kraj porodičnog ognjišta, kao kad starac pripoveda mlađima o onome što se nekada, u njegovoj mladosti, dogodilo. Slično Vuku, proizišao iz usmene kulture, Prota je još više od Vuka i kao pisac ostao njen pripadnik. On doista piše kao da priča (Vukov savet doslovno je primenio), kao da stalno ima pred sobom upitna lica pažljivih slušalaca, kao da je okružen svojom decom kojoj je i namenio knjigu. Svet koji priziva sećanjem pun je dinamizma i emocije, to je svet auditivne imaginacije svojstven doživljaju stvarnosti čoveka usmene kulture. Dok Vuk daje opise i karakteristike, Prota oživljava situacije i reči: ličnosti su upamćene po onome što su rekle kao i po tonu izgovorenih reči i značenju koje su reči imale u opisanoj situaciji, a sasvim se gube obrisi njihovih likova kao što se gube i sve druge veze među doživljajima u prošlosti izuzev onih koje su sačuvane u sećanju. Slične praznine nalazimo i u kompoziciji. Prota se vrlo malo drži hronologije događaja, priča bez reda, napreskok, kako se čega seti, često istrčava napred ili uzmiče natrag, pa i zato mora stalno održavati kontakt sa slušaocima kako se ovi ne bi pomeli i izgubili u lavirintu događaja. Izvorna, čarobna snaga Protina pričanja nadrasta njegove tehničke neveštine, nastale usled nepoznavanja spisateljskog zanata, i čini njegovo delo najlepšom i najtoplijom knjigom memoarske proze u celoj našoj književnosti.

Pesništvo: od klasicizma ka romantizmu

Kao i Vuk Karadžić, iz ustanka je proizašao i bio njegov pesnik i istoričar Sima Milutinović (1791-1847), koji je po rodnom Sarajevu sebe nazivao Sarajlija. U životu nemiran duh, lutalica, svaštar, radoznao ali neistrajan, Milutinović je ostavio obimno i raznovrsno delo: veliki epski spev u četiri knjige Serbijanka (1826), više epskih pesama, dramska dela Dika crnogorska, Obilić, lirske pesme, kosmičke spevove, zbirku narodnih pesama Pjevanija crnogorska i hercegovačka, istorijske spise i druge radove. Po vrednosti je neujednačen. Njegovo najveće delo Serbijanka, samo je stihovana hronika ustanka, koja na momente blesne istinskom poezijom, a tada se u njenim desetercima oseti dah njegoševske heroike i gnomičnosti. On uz to piše zamršenim jezikom, punim kovanica, koje savremenici ni uz najbolju volju nisu mogli uvek razumeti. Po duhu romantik, nosilac epske deseteračke tradicije i ustaničke heroike, on se, naročito u poznijim delima, poveo za klasicističkom modom tadašnjeg srpskog pesništva, što je samo povećalo stilsku konfuziju njegova dela.

Najznačajniji deo Milutinovićeva književnog opusa čine lirske pesme, naročito one koje je ispevao na početku svoga rada, poznate pod nazivom "vidinske pesme". I po izrazu i po osećanjima one predstavljaju novinu u srpskoj poeziji, to su prve naše romantičarske pesme, nastale u pomalo romantičnim okolnostima kada je pesnik lutalica boravio u Vidinu (1816), čuvajući bostan u bašti nekakva Turčina. Pisano gotovo čistim narodnim jezikom, s malo ili nimalo neologizama i crkvenoslovenizama, stihom koji proizilazi iz prozodije narodne poezije, vidinske pesme nisu ipak oponašanje narodnih pesama, nego izraz samosvojnog pesnika, prvi naš pokušaj da se stvori pesnička sinteza narodne i umetničke poezije, domaćih i stranih elemenata, antičke i slovenske mitologije. Ljubavne pesme sasvim su neuobičajene za našu tadašnju poeziju, ne samo u jeziku i ritmu nego i po osećanjima u mislima (Milo ropstvo, Razvrat, Ljubav je život, Nepoznatoj i dr.). U idiličnu tišinu zemnog raja, kojim su se oduševljavali Dositej i drugi naši sentimentalistički pisci, Milutinović je uneo oporu i razornu strast. Ona ispunjava pesnikovo srce do kraja, pobuđujući radost i tugu istovremeno, uzvišene polete i padanje u ništa. Obuzet ognjem ljubavi, pesnik zaboravlja sve drugo, slavu, junaštvo, lepotu prirode, a kao jedina uteha ostalo mu je vino. Ljubav je "milo ropstvo" ali i "zemni raj", izvan koga nema ničeg vrednog čemu bi čovek težio. Milutinovićeve kosmičke pesme iz vidinskog perioda donose originalnu pesničku interpretaciju drevnih mitoloških predstava i filosofskih učenja o postanju i ustrojstvu svemira, o čovekovom položaju u njemu, o odnosu duhovnog i materijalnog, delova i celine, čoveka i boga. U njima susrećemo misli i slike koje će kasnije razviti Njegoš u svojim kosmičkim pesmama i spevu Luča mikrokozma.

Pesnik nejednake vrednosti, Milutinović daleko nadilazi sve što je do tada učinjeno u srpskoj umetničkoj poeziji. Po žanrovskoj i tematskoj raznovrsnosti on je prvi u nizu naših značajnih nacionalnih pesnika 19. veka, prethodnik ne samo svog učenika Njegoša, na koga je izvršio ogroman uticaj, nego na posredan način i Branka, Zmaja i Laze Kostića. On je uz to prvi u nizu eksperimentatora srpskog pesničkog jezika, začetnik jedne tradicije koja ni do danas nije presahla.

Posle Mušickog i Milutinovića, a pre Branka Radičevića, javlja se veći broj pesnika čija je orijentacija zajednička: oni čine našu prvu pesničku školu, koja se obično naziva školom "objektivne lirike" ili "mirnog čuvstva". Njene početke imamo u drugoj i trećoj deceniji 19. stoleća, vrhunac dostiže 30-ih godina, 40-ih izmiče pred novim valom romantizma, početkom 50-ih doživljava kratkotrajnu obnovu da bi se nakon toga nepovratno ugasila. Njeni su najvažniji predstavnici Jovan Hadžić, Đorđe Maletić, Nikanor Grujić i Jovan Sterija Popović, a kroz nju su prošli i neki pesnici koji će se kasnije prikloniti romantizmu, Jovan Subotić, Vasa Živković, Jovan Ilić, Ljubomir Nenadović i dr. Ishodište škole je klasicističko. Ona se razvija pod neposrednim uticajem L. Mušickog: osnovni pesnički žanr je lukijanovska panegirička oda u "rimskom razmeru", glavni je njihov klasični uzor Horacije, koji se u ono vreme dosta prevodi (Hadžić je preveo i njegov čuveni traktat o pesničkoj umetnosti 1827). Na pesnike ovog pravca utiču i moderni nemački pesnici, klasicisti i predromantičari: Gete, Šiler, Klopštok, Viland, Gesner, Herder i dr. Gete i Šiler bili su, uz Horacija, najuticajniji i najviše prevođeni strani pesnici 30-ih godina. Šilerove estetičke rasprave odigrale su veliku ulogu u oblikovanju književno-teorijskih pogleda naših klasicista, posebno Đorđa Maletića (1816-188, koji je bio najvažniji kritičar i estetičar ovog pravca.

U jednome ovi pesnici bitno odstupaju od svog učitelja, u svom odnosu prema narodnoj poeziji. Iako patriotski nastrojeni pesnik, Mušicki se razvijao izvan svakog dodira s narodnom poezijom. On je doduše pomagao Vuku u skupljanju narodnih pesama, dovodio mu u Šišatovac Višnjića i Podrugovića, ali sve to nije i malo nikakvog uticaja na njegovo vlastito stvaranje. Njegovi učenici težili su pak da narodnu pesmu uključe u svoj program. Oni je shvataju u duhu herderovskih i šilerovskih ideja kao prirodnu, naivnu poeziju, koju njeni tvorci, narodni pesnici, stvaraju "bez svakog truda i muke". Ali iznad narodne, oni stavljaju "učenu" poeziju, iznad narodnog pesnika učenog stihotvorca koji stvara uz pomoć nauke i po pravilima koja propisuje razum. U njihovoj poeziji naporedo s pesmama u klasicističkom maniru javljaju se podražavanja narodnih pesama, pretežno lirskih. Jovan Hadžić (1799-1869), "u knjižestvu nazvani Miloš Svetić", "najbolji đak" Mušickog i ujedno jedan od najogorčenijih protivnika Vukove jezičke forme, najdalje je otišao u prihvatanju narodne poezije. Prevodio je delove iz Ilijade u desetercu, a Horacijevu Pesničku umetnost preveo je u dva metra, naporedo, u metru originala i u epskom desetercu. Pored oda i drugih klasičnih vrsta, negovao je i pesme u narodnom duhu, i to s takvim uspehom da bismo za neke od njih mogli poverovati da su Brankove ili Zmajeve. U prvoj fazi i kod Hadžića kao i kod drugih pesnika ovog pravca preovlađuje uticaj Mušickog, dok kasnije taj uticaj sve više jenjava: lukijanovsku odu istiskuje narodna pesma, a "rimski razmer" zamenjen je narodnim stihom i metrom. Većina od tih pesnika u kasnijoj fazi, ukoliko nisu prestali pisati poeziju, sasvim napuštaju klasični manir i nastoje se prilagoditi zahtevima romantičarske škole.

Kao ni u drugim književnostima, u kojima je, uostalom, mnogo duže trajao, klasicizam ni u nas nije dao velikih pesnika. Jedini predstavnik ovog pravca koji je iza sebe ostavio značajno pesničko delo bio je J. S. Popović. Ali on je svoje savremenike nadilazio i u svim drugim žanrovima, posebno u drami gde je najviše dao.

Stvaranje originalne drame

U oblasti dramske književnosti, posle Vujićevih prerada i "posrba", u trećoj deceniji 19. stoleća dolazi do stvaranja izvorne srpske drame. Na njenim počecima stoje tri imena: Jovan Sterija Popović, Stefan Stefanović i Lazar Lazarević. Rano umrli Stefan Stefanović (1805-1826) napisao je prvu srpsku tragediju Smrt Uroša V (1825), delo u kojem, i pored početničkih neveština, ima snažnih dramskih akcenata, istinskog tragičnog osećanja, smisla za mešanje tragičnog ili komičnog, čemu se učio kod Šekspira, tako da se ono i danas izvodi. Lazar Lazarević (1805-1846) napisao je istorijsku melodramu Vladimir i Kosara i komediju Prijatelji (obe 1829).

Jovan Sterija Popović (1806-1856) jeste jedan od najistaknutijih i najsloženijih književnih stvaralaca svog doba. Rođen je u Vršcu od oca Grka i majke Srpkinje. U gimnaziji je dobio solidno klasično obrazovanje i istakao se u pravljenju stihova po antičkim obrascima. Po završetku pravnih studija (1830) radio je u Vršcu najpre kao nastavnik latinskog jezika, a zatim kao advokat. Kad je osnovan licej u Kragujevcu, pozvan je za profesora. U Srbiji je živeo od 1840. do 1848, radio je najpre kao profesor prirodnog prava na liceju a zatim kao načelnik ministarstva prosvete. Odigrao je značajnu ulogu u organizovanju prosvete i kulture u mladoj kneževini, učestvovao u osnivanju Društva srpske slovesnosti, narodnog muzeja i pozorišta, pisao školske udžbenike iz ranih predmeta. Nezadovoljan prilikama u kojima je radio, napustio je službu (184 i vratio se u Vršac, gde je, živeći povučeno, razočaran i bolestan, ostao do smrti.

Sterijin književni rad vrlo je raznovrstan. Ogledao se u svim oblastima tadašnje književnosti, bio je romanopisac, komediograf, tragičar, pesnik, kritičar, školski pisac, a bavio se, kao i većina tadašnjih književnika, i filološkim pitanjima. U početku blizak idejama Vuka Karadžića, kasnije se priklonio konzervativnoj struji i poslednju knjigu objavio crkvenom ćirilicom. U njegovom delu došli su do izražaja svi stilski pravci i tendencije te heterogene epohe: sentimentalizam, klasicizam, predromantizam, a u najboljim svojim komedijama približio se realizmu.

Ta raznovrsnost ispoljila se već na početku njegova rada, kada, još mlad, objavljuje jedno za drugim jedan spev posvećen Bugarskoj (1825), tragedije Svetislav i Mileva (1827), Miloš Obilić (182 i Naod Simeon (1830), te roman Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida (182. U romanu je njegova karijera bila najkraća. Trezven i kritičan, on je brzo uvideo lažnost i klišetiranost tadašnjega srpskog pseudoistorijskg romana. Zbog toga još jedan sličan pokušaj romana ostavlja u rukopisu i piše šaljivi, parodijski Roman bez romana (prvi deo napisan 1832. a objavljen 1838, pokušaj srpskog Don Kihota, u kojem je ismejao glavnog predstavnika srpskog romana M. Vidakovića uopšte romane sličnog tipa, pa i svoje vlastite.

Najznačajnije područje Sterijina književnog rada jeste drama. Pisao je uporedo istorijske tragedije, "žalosna pozorja", tako ih je sam nazivao, i komedije, "vesela pozorja".

Istorijske drame, iako brojem i obimom nadmašuju njegov komediografski rad, manje su značajne od komedije. Teme je uzimao iz srpske, bugarske, makedonske i albanske istorije srednjega veka; građu je nalazio u Rajićevoj Istoriji i u narodnim pesmama. U obradi se oseća uticaj Viljema Šekspira. Pisao ih je na početku svog književnog rada (do 1830) i 40-ih godina. Bolje su mu poznije a među njima se naročito izdvajaju Smrt Stefana Dečanskog (1841), Vladislav (1842) i Lahan (1842). U sve tri je obradi političku tematiku; borbu za vlast u našim srednjovekovnim državama, unoseći u tu sliku politička trvenja svog vremena kao i sumorno, melanholičko raspoloženje zrela i iskusna čoveka. U svoje vreme Sterijina "žalosna pozorja" bila su vrlo popularna zbog svoje istorijske sadržine i rodoljubive tendencije. Smeta im preterana sentimentalnost, težnja k melodramskim efektima, nedovoljna motivisanost radnje i karaktera.

Iako su u kritici tog doba bolje prošla "žalosna" od "veselih pozorja", Steriji je od početka bilo jasno da mu komedija najviše odgovara. Nakon što je objavio prvu svoju komediju Laža i paralaža, on je pisao Vuku Karadžiću: "Dakle posle dugog tumaranja i krivudanja jedva na pravac iziđoh, a nadam se da neću s ovog puta svrnuti..." Sterijin rad na komediji može se podeliti na tri perioda. Tridesetih godina u Vršcu on piše svoje najbolje komedije: Laža i paralaža (1830), Tvrdica ili Kir Janja (1837), Pokondirena tikva (183. Četrdesetih godina, za vreme boravka u Beogradu, on za potrebe teatra piše kraće šaljive komade i lakrdije koje su izvođene, ali nisu objavljene za piščeva života. I najzad, poslednjih godina, opet u Vršcu, on se ponovo vraća ozbiljnoj komediji, unoseći u nju gorčinu razočaranog čoveka: Beograd nekad i sad (1853), Rodoljupci (objavljena posthumno).

Sterija shvata komediju didaktički. "Teatar je škola gde se ljudi uče", kaže on na jednom mestu, a o svom delu veli: "Konac mog pisanja bio je ispravljenije...", "Moje je lečiti rod". U svim Sterijinim komedijama, čak i u onima koje se obično ubrajaju u lakrdije, moralni, didaktički momenat toliko je naglašen da ponekad ostaje osnovni, konstitutivni princip strukture, potiskujući komiku. Iako se naslanja na veliku komediografsku tradiciju (Molijer je bio jedan od pisaca koje je prevodio i na koje se ugledao), Sterija umnogome odstupa od klasične komedije, naročito u završecima. Kod Sterije nema srećnih završetaka. Njegov tvrdica ne dobija svoj novac natrag, on biva izigran i prevaren ne bi li tim načinom shvatio da je tvrdičenje mana koja najviše škodi njemu samom. I druge nastrane ličnosti leče se sličnim metodom. Jelicu iz Laže i paralaže prisiljavaju da se odrekne čitanja romana, Femu iz Pokondirene tikve na prevaru odbijaju od njenog "noblesa" i frankomanije, Sultana iz Zle žene (183 biva izlečena tek pošto je dobila lekciju u obilnim batinama. U većini Sterijinih komedija otkrivamo moralnu dramu s tri glavna protagonista: zabludela ličnost, varalica i iscelitelj-rezoner. Zabludele ličnosti na pokazani način dovode se pameti, a varalice bivaju raskrinkane i proterane. Kao moralista, Sterija se ne bavi opšteljudskim porocima nego isključivo konkretnim pojavama svog doba i svoje sredine. Njegova je komedija neposredno društveno angažovana. Ona izobličava pogrešno vaspitanje, pomodarstvo, snobizam i druge mane našeg malograđanskog sveta, ismeva nadriučenost naših slavenoserba i njihov nakaradni "slavjanski" jezik. Čak i kad se bavi univerzalnim temama, kao što su tvrdičenje, licemerje i sl., Sterija ih posmatra iz lokalne perspektive. Njegov tvrdica je kir-Janja, Grko-Cincarin, tipična pojava u srpskoj sredini, i ta njegova lokalna boja toliko je jaka i izrazita da je tradicija izmenila i sam naslov dela i od Tvrdice napravila Kir-Janju. Najizrazitiji primer Sterijine angažovanosti jeste političko-satirična komedija Rodoljupci, koja predstavlja neposredan odjek događaja u revoluciji 1848. "privatnu povesnicu srpskog pokreta", kako je sam pisac naziva. Ta sumorna i gorka knjiga, jedinstvena u svom obračunu s nacionalnim i političkim lažima tog doba, predstavlja prirodan završetak Sterijine komediografije, koja je od samog početka, suprotno onome što se od ove vrste očekuje, pokazivala malo vedrine i veselosti.

Iako je književni rad započeo stihovima, Sterija se kao pesnik iskazao u punoj meri tek u poslednjim godinama svog života. Objavio je zbirku Davorje (1854) i više pesama po listovima i časopisima. Njegova poezija je refleksivna, didaktična, intelektualna. Ona sadrži sumorna razmišljanja bolesna i razočarana čoveka koji se povukao iz javnog života. Sterija peva o prolaznosti, besmislu, ništavilu, svuda vidi pustoš, uništenje, smrt. Uopšte, Sterija deluje kao čovek što je zalutao u vreme koje nije njegovo. Objavljena posle Brankove i Njegoševe smrti, u vreme kada su se prvim stihovima javili Zmaj i Jakšić, njegova knjiga pesama predstavlja poslednji ali autentični glas jednoga minulog doba.

Njegoš

Književnost ovog razdoblja sva je u oštrim suprotnostima i polarizacijama. Bilo je više pokušaja da se na stvaralačkom ili teorijskom planu prevladaju te suprotnosti, ali je pravu veliku sintezu ostvario jedino crnogorski vladika i vladar Petar Petrović Njegoš (1813-1851). Jedino je on uspeo da spoji ono što je izgledalo nespojivo, Višnjića i Mušickog, te da postigne nešto što je u delu njegova pesničkog učitelja samo nagovešteno, da na temeljima narodnog stvaralaštva stvori poeziju najviše vrednosti. Njegoš potiče iz porodice koja je preko dvesta godina davala vladike i vladare Crnoj Gori. Detinjstvo je proveo u rodnom selu Njeguši, do 1825, kada ga je stric, vladika Petar I, uzeo u cetinjski manastir da ga vaspita za naslednika. Školovanje mu je bilo kratko i neredovno. Jedno vreme bio mu je vaspitač Sima Milutinović. On mu je jedva mogao pružiti kakvo sistematsko znanje ali je nesumnjivo pokrenuo njegov duh i maštu i uveo ga u svet poezije. Nakon smrti svog strica (1830), došao je na vlast. Kao vladika i vladar Njegoš je stvorio prve organe državne vlasti u zemlji i od saveza plemena, kakva je Crna Gora bila do tada, stvorio modernu državu. Zaokupljen naporima da zavede red u zemlji i da joj izbori međunarodno priznanje, on je u svojoj cetinjskoj osami ipak nalazio vremena i načina da se obrazuje, da piše i da radi na podizanju narodne prosvete. Naučio je ruski, italijanski, francuski, čitao slobodoumne filosofe i pesnike, zanosio se revolucionarnim idejama epohe i sanjao o opštenarodnom ustanku protiv Turaka. Njegova putovanja (prvo putovanje u Rusiju 1833, kada je zavladičen, drugo putovanje u Rusiju 1836, oba puta s dužim zadržavanjem u Beču, boraveći u Beču 1844. i 1847, putovanje u Italiju 1851. i dr.) bila su uvek i politička i obrazovna. Na njima je sticao nova znanja, obogaćivao svoje pesničko iskustvo, nabavljao knjige koje je posle čitao kod kuće. U razdoblju između 1844. i 1848. dostigao je punu stvaralačku zrelost i kao pesnik i kao političar. Zbivanja u našim zemljama u revolucionarnoj 1848. pratio je s nadom da je kucnuo čas oslobođenja za sve naše narode. Njegova je orijentacija u tim godinama jugoslovenska. Posle toga došle su sumorne godine razočaranja i teške, neizlečive bolesti i, na kraju, prerana smrt (1851). Sahranjen je na Cetinju a četiri godine kasnije njegove kosti prenesene su na Lovćen, u grobnicu koju je sebi za života podigao.

U svom pesničkom razvoju obuhvatio je celo to razdoblje, od narodne epike preko klasicističkih stremljenja do romantike. Počeo je kao narodni pesnik nizom pesama "na narodnu" o lokalnim sukobima crnogorskih plemena s Turcima. Zatim se priklonio klasicističkom maniru, ali nije prihvatio tada vladajući "rimski razmer". Pevao je u osmercu i desetercu ode vladarima, ministrima, velikašima, prijateljima (Pustinjak cetinjski, 1834. i dr.), napisao je, takođe u osmercu, opsežan klasicistički ep Svobodijada (1835), ali ga nije objavio. Preko klasicizma doša je u dodir s klasičnom starinom. Njegovi uzori nisu, kao kod tadašnjih naših pesnika, rimski nego helenski: Homer, Pindar, tragičari. Njegov dalji razvitak pokazuje još više samosvojnosti. Njegoš se ne okreće nemačkim klasicistima i predromantičarima, kao što to čine Lukijanovi učenici, nego modernijim romantičarskim strujama kod nas i u Evropi: čita francuske pesnike Igoa i Lamartina (poslednjeg i prevodi), oduševljava se Puškinom, kome posvećuje zbirku narodnih pesama Ogledalo serpsko (1846), bliske su mu ideje Vuka Karadžića, naslanja se na pesničko delo Sime Milutinovića. Tada, u punoj pesničkoj zrelosti, pošto je prošao kroz školu narodne, klasične i romantične muze, on stvara svoje velike pesničke sinteze: Luču mikrokozma (1845), Gorski vijenac (1847) i Lažnog cara Šćepana Malog (1851).

Njegoš nije tematski raznovrstan, on je u biti bitematski pesnik. U njegovom stvaranju izdvajaju se dva glavna toka, koja idu paralelno: jednom je u osnovi kosmička sudbina čoveka, a drugome istorijska sudbina Crne Gore. Ostale teme o kojima je pevao podređene su tim dvema osnovnim. Ode su mu pretežno politički motivisane, usredsređene na tadašnji trenutak Crne Gore. Njegova jedina ljubavna pesma Noć skuplja vremena, ima kosmičku i filosofsku dimenziju. Erotskom činu koji je u njenom središtu dato je apsolutno značenje, kakvo u pesmama kosmičkog kruga ima misaono poniranje u biće a u pesmama istorijskog kruga – heroika.

Početak je kosmičke poezije u pesmi Crnogorac svemogućem bogu, prvoj pesmi u prvoj knjizi "Pustinjak cetinjski". Kasnije su nastale druge pesme: Vjerni sin noći pjeva pohvalu mislima, Oda suncu spjevata noću bez mjeseca, Misao, Filosof, astronom i poeta i još neke. Završetak i sintezu ovog toka dao je u religiozno-filosofskom spevu Luča mikrokozma. U osnovi je svih tih dela misao o jedinstvu čoveka i boga, o čovekovoj nebeskoj preegzistenciji, o njegovoj moralnoj krivici i padu. Čovek tu nije obično zemaljsko biće, stvoreno od zemlje, nego više biće nebeskog, božanskog porekla, kome je zemlja samo privremeno boravište, mesto ispaštanja kazne i okajavanja krivice, a njegov je pravi zavičaj nebo odakle je potekao i kamo treba da se vrati. Njegoševa kosmička poezija govori o duhovnom povratku čoveka na izvore svog bića, na početke svog postojanja, povratku čija je svrha, pre svega, saznajna, jer treba da donese odgovor na pitanje šta je čovek i kakav je njegov smisao u kosmičkom poretku.

Luča mikrokozma, središnje delo i sinteza kosmičkog tematskog kruga sastoji se od uvodne pesme, date u vidu posvete Simi Milutinoviću, i šest pevanja. "Posveta" je filosofska pesma o traganju za istinom o čoveku, neka vrsta pesnikove duhovne autobiografije. Mučen tajnom o čovekovu biću, pesnik je "voprošava" zemaljske mudrace, okretao se upitnim pogledom rascvetaloj prirodi oko sebe i zvezdanom nebu iznad sebe, ali sve uzalud, jer odgovor nije bio izvan njega nego u njemu. Do njega je došao umnim poniranjem u svoju unutarnju bit, u svoju misao, jer je misao iskra božanskog u čoveku, jedina veza između njegova nebeskog bića i njegove zemaljske egzistencije, ona je "luča mikrokozma", svetlost malog, čovekovog svemira i ujedno znak njegove pripadnosti višem svetu, iz koga je pao. U prva dva pevanja ta ideja izražena je u formi alegorije; pesnikova misao vlastitom snagom oslobađa se telesnih okova i otiskuje se u visine, i pošto dospe do najvišeg neba, pred presto tvorca, ona se napije na izvoru sećanja i tada se spomene svega što se nekada, pre nastanka zemlje, dogodilo u svemiru. U sklopu celine speva alegorija o kosmičkom letu pesnikove iskre čini okvirnu priču kosmičke drame o čoveku, koja počinje u trećem pevanju. Njeni su glavni protagonisti: [cenzura], Satana i Adam; [cenzura] kao apsolutni gospodar kosmičke države svetlosti i neumorni stvaralac novih svetova (on je, kako Njegoš kaže, "tvoriteljnom zanjata poezijom"), Satana kao oličenje zla, koji u svojoj pobuni izražava psihologiju nezadovoljna feudalca ili plemenskog glavara koji ne priznaje centralnu vlast, i Adam, čovek, kao ličnost između, koja je u početku stala na stranu pobunjenika da bi ih, u odlučnom času, pokajavši se, napustila i tako doprinela njihovom slomu.

Izgrađena na bogatoj mitsko-religioznoj i filosofskoj tradiciji, ali originalna u osnovnoj zamisli, Luča mikrokozma spada u velike kosmogonijske spevove čovečanstva. Kao pesnička tvorevina ona je neujednačenija od drugih Njegoševih velikih dela. Uz vrhunske pesničke domete (gde bismo mogli izdvojiti misaonu usredsređenost uvodne pesme, svetlosne vizije prvog pevanja, zatim monologe boga i Satane u trećem, odnosno četvrtom pevanju i, naročito, titanski luk Satane), u njoj imamo i slabijih strana, naročito u deskriptivnim i narativnim partijama.

Drugi tematski krug, crnogorski, u stvari je prvi po mestu i značaju koji ima u Njegoševom pesničkom delu. Poezija koju obuhvata prošla je u svom razvoju kroz tri glavne etape: prvu čine pesme "na narodnu", u kojima Njegoš peva o pojedinačnim događajima i individualnim podvizima, drugu – epske istorije, Svobodijada i njena prva, autentično nesačuvana verzija. Glas kamenštaka, u kojima se izlaže cela istorija crnogorskih vojevanja za slobodu u 18. i prvoj polovini 19. veka, i treću – dramski spevovi Gorski vijenac i Šćepan Mali, gde se Njegoš ponovo vraća pojedinačnom događaju, proširuje ga i dramatizuje, ali u njegovu obradu unosi perspektivu celine ostvarenu u epskim istorijama. U tim delima, naročito u prvom od njih, u Gorskom vijencu, ogleda se ceo pređeni put, kao i cela književna epoha u kojoj je nastao. Na temelju narodne pesme od koje je pošao, Njegoš je stvorio novu pesničku formu, kakva nije postojala ni u usmenoj ni u pisanoj tradiciji naše književnosti, koristeći pri tome sve svoje pesničko iskustvo, svoje poznavanje evropske poezije od Homera do romantizma, kao i sve ono što mu je mogla pružiti naša tadašnja poezija i njeni najznačajniji predstavnici Mušicki, Višnjić i Milutinović.

Sintetičan u svojim zahvatima u pesničku tradiciju i savremenost, Gorski vijenac je takav i po svojim unutrašnjim, sadržinskim i formalnim obeležjima. Oko jednog događaja nevelikih razmera i neprivlačnog za pesničku obradu, kakav bejaše istraga poturica, "istoričesko sobitije" u doba vladike Danila, Njegoš je ispleo čitavu crnogorsku istoriju, opevao najvažnije događaje iz prošlosti, od vremena Nemanjića do početka 18. veka, naslikao svakodnevni crnogorski život, njihove praznike i skupove, dao narodne običaje, verovanja i shvatanja, prikazao susedne narode, Turke i Mlečane. U stvari, u Gorskom vijencu, u njegovih 2819 stihova (deseteraca, izuzev jedne umetnute pesme u devetercima i jedne tužbalice u dvanaestercima), našla su mesto tri sveta, tri civilizacije, koje su se dodirivale i preplitale na našem tlu; prva je naša herojsko-patrijarhalna civilizacija, čiji je najviši izraz klasična Crna Gora; druga, turska orijentalno-islamska civilizacija; i treća, zapadnoevropska civilizacija, koju oličavaju Mlečani. Toj otvorenosti prema drugim narodima i kulturama, kojoj nije stala na put ni činjenica što su ti narodi bili iskonski neprijatelji Crne Gore, treba dodati i drugu otvorenost speva, otvorenost prema prirodi i kosmosu. Ona dobija različite oblike, od folklornih posmatranja nebeskih prilika, preko makrokosmičkih vizija vladike Danila, do razmišljanja igumana Stefana o kosmičkom poretku, u kojima se hrišćanska tradicija dodiruje s modernim prirodnonaučnim predstavama. Bez obzira o kakvoj je ličnosti reč, o običnu ratniku ili o duhovnom licu, njen doživljaj sveta ispunjen je osećanjem za beskonačno.

Ishodište akcije u spevu je narodni kolektiv. Narod se najpre pojavljuje u svome simboličnom, istorijskom jedinstvu kao kolo a zatim se ideološki i karakterološki razlaže na pojedinačne ličnosti. Likovi u Gorskom vijencu izrastaju iz istorijske ideje čiji je neposredan izraz dat u pesmama kola. Sve ih određuje pre svega odnos prema toj ideji, odnos prema istoriji. Ličnosti se međusobno razlikuju najpre posebnošću tog odnosa pa tek onda svojim ličnim osobinama. U tom pogledu mogu se izdvojiti tri ključna stanovišta koja se međusobno uslovljavaju i čine dijalektiku misli Gorskog vijenca: stanovište glavara, stanovište vladike Danila, i stanovište igumana Stefana. Glavari su nosioci kolektivnog iskustva naroda, njihovo mišljenje zasniva se na tradiciji i običaju, njihov stav na besprigovornom prihvatanju istorijske nacionalne ideje i herojskih ideala kolektiva. Na toj osnovi oni su jedinstveni pa svi deluju kao jedno jedino umnogostručeno lice, dok karakterološke diferencijacije među njima, iako vrlo reljefne, u biti unose samo nijanse i naglaske u to temeljno jedinstvo. Vladika Danilo i iguman Stefan oličavaju različite etape u razvoju misli koja je napustila utočište tradicije i krenula vlastitim putem: vladika – sukobljenost sa stvarnošću, prva iskušenja i gorčinu sumnji koje donose prva saznanja, a iguman – sigurnost, spokojstvo i vedrinu konačnog saznanja.

Sumnja vladike Danila dramski je pokretač radnje. U tradicionalno epsko viđenje sveta ona unosi upitanost, sporenje. Misao igumana Stefana predstavlja krajnju tačku u duhovnim naporima ličnosti Gorskog vijenca da odgovore na pitanja koja pred njih postavlja istorija. Ta misao donosi razrešenje dileme vladike Danila i na jednom višem nivou potvrđuje prvobitnu, narodnu mudrost kola i glavara, filosofski je osmišljava i dovodi u sklad s kosmičkim poretkom.

Kompozicija Gorskog vijenca, iako odstupa od zakona dramskog roda, ima dublju, filosofsku zasnovanost. Osnovnu temu speva, istragu poturica, Njegoš nije razvio u linearan niz međusobno povezanih događaja, već je oko nje opisao nekoliko uzastopnih krugova, unutar kojih je ta tema uvek na nov način razvijena. Gorski vijenac počinje kao poetska vizija, nastavlja se kao političko-istorijska drama, prelazi dalje u venac epskih slika iz narodnog života, a završava se prizorima zasnovanim na paralelizmu istorijskih zbivanja i filosofskih monologa igumana Stefana. U formalnom pogledu, Gorski vijenac je sinteza svih triju osnovnih rodova poezije s njihovim različitim vrstama i podvrstama, pesnička enciklopedija u kojoj su obuhvaćene sve pesničke forme i svi vidovi crnogorske stvarnosti i istorije. On spada u one izuzetne poetske tvorevine u koje kao da se sleglo sveukupno iskustvo čitavih epoha u životu pojedinih naroda i civilizacija, istorijsko, pesničko i filosofsko.

Dela nastala posle Gorskog vijenca predstavljaju nastavak prethodnih ali i otvaranje novih mogućnosti u Njegoševom pesničkom stvaranju, Šćepan Mali, najobimnije od tri Njegoševa velika dela, najmanje je poznato i najmanje cenjeno među njima. Kritika možda isuviše naglašava njegovu bliskost Gorskom vijencu te nije uvek u stanju da uoči novine koje donosi. Napisan u dramskom obliku kao i Gorski vijenac, Šćepan Mali ima više dramskog u sebi od prethodnog dela, i to ne samo zbog formalne podele na "dejstvija" i "javljenija" nego i zato što toj podeli odgovara razvijenija dramska zasnovanost radnje i likova. Tematski interes dela pomaknut je sa spoljašnjeg na unutrašnji plan crnogorske stvarnosti, s borbe protiv Turaka na unutrašnje sukobe u Crnoj Gori izazvane iznenadnom pojavom "cara" u crnogorskoj sredini. U njemu ima manje poezije nego u Gorskom vijencu, ali više konkretne stvarnosti i svakodnevnog života, više realizma i kritičnosti u slikanju ponašanja pojedinaca i kolektiva. U njegovoj misaonosti nema toliko visoke sentencioznosti ni univerzalnih tema, ali ima u izobilju praktične životne mudrosti. U njemu je u sliku crnogorske heroike unesena komična dimenzija. Ako je Gorski vijenac romantična herojska poema u dramskom obliku, Šćepan Mali herojska je komedija (I. Sekulić je čak u njemu videla neku vrstu "građanskog pozorišnog komada"), Njegošev zaokret od romantizma k realizmu.