Istorijske zanimljivosti..

Bitka kod Karansebeša (današnja Rumunija) odigrala se tokom noci 17. septembra 1788. godine između više delova austrijske vojske.

Oko 100.000 austrijskih vojnika ulogorilo se oko grada Karansebeš. Husari (konjica) koji su prešli reku Tamiš u cilju izviđanja pristustva Otomanske vojske naišli su na grupu Roma koji su im ponudili rakiju. Husari su kupivši veliki broj buradi rakije napravili veselje.

Austrijska pešadija je uskoro i sama prešla reku i videvši žurku, zatražili su rakije i za sebe. Husari su to odbili i napravili su od buradi barikade oko sebe. Neko od vojnika je ispalio hitac koji je sve uzbunio. Ubrzo je došlo do puškaranja između dve strane a celu situaciju je pogoršalo to što je neki vojnik iz pešadije povikao "Turci!!! Turci!!!". U nastaloj panici vojnici sa obe strane su počeli da beže.
Kako je austrijska vojska bila sačinjena od Italijana, Slovena i drugih manjina nastojanje austrijskih oficira da zaustave metež i njihove komande "HALT! HALT!" protumačene su kao uzvici "Alah! Alah!".
Da bude još gore artiljerija je otvorila vatru po svojim vojnicima misleći da otomanska vojska napada. U mraku vojnici su pucali na svaku senku koju su videli. U opštoj bežaniji i sam austrijski car Josif II je pao sa konja.

Dva dana kasnije kada se otomanska vojska pojavila kod Karansebeša imala je i šta da vidi. Ne manje od 10.000 mrtvih i ranjenih vojnika austrijske vojske je ležalo na zemlji.

U Peruu otkriven hram star 4.000 godina
LIMA - Hram star četiri hiljade godina ukrašen brojnim zidnim slikama otkriven je na severnoj obali Perua, što je jedno od najstarijih otkrića u Americi, izjavio je arheolog koji je vodio iskopavanje.

Hram koji je okružen ostacima zidina, ima i stepenište koje vodi do žrtvenika na kojem su se prinosile žrtve paljenice, u mestu koje naučnici zovu Ventarron, rekao je Walter Alva, glavni arheolog.

Hram se nalazi u dolini Lambayeque, u blizini drevnog grada Sipan koji je Alva otkrio u 1980-im. Ventarron je sagrađen puno pre Sipana, oko dve hiljade godina pre Hrista, kazao je.

"Iznenađuje način gradnje, konstrukcija i nadasve murali koji su možda najstariji u Americi", dodao je.

Lambayeque je 760 km udaljen od Lime, peruanske prestonice.

Peru je bogat arheološkim nalazištima, među kojima je i tvrđava Inka Machu Picchu u Andama.

Srednjovekovni dvorac turistička atrakcija

Zahvaljujući arheološkim istraživanjima Narodnog muzeja iz Beograda i Muzeja u Aranđelovcu, na planini Venčac u selima Brezovcu i Banji, pronađeni su temelji nekadašnjeg dvorca Pavla Bakića, poslednjeg srpskog despota, koji je ovde živeo sve do 1525. godine, a 12 godina kasnije poginuo u bici sa Turcima u Slavoniji. Da bi se ovi lokaliteti sačuvali i učinili pristupačni turistima i ljubiteljima istorije, novoosnovano Udruženje građana „Pavle Bakić“, pokrenulo je inicijativu da se završe sva arheološka iskopavanja, a potom da se započne uređenje prostora, staza i izgradnja dvorca u kome bi boravili turisti.
- Formirana je fondacija u koju će biti uključeni i Rusi plemićkog porekla, kao i iz Slovačke, gde se nalaze Bakići. Prema arhivskim podacima i istraživanjima Bakića ima u 362 mesta bivše Jugoslavije, a najviše ih je u Krajini. Ovaj naš poduhvat ima i za cilj da se jednog dana svi okupe u Aranđelovcu na Kongresu. Do 2O25. godine povodom 5OO godina od smrti Pavla Bakića biće sagrađen dvorac na mermernoj planini Venčac. To će biti jedna od dve stotine turističkih atrakcija koje Aranđelovčani pripremaju u narednom periodu. Pokrovitelj Udruženja je hotel „Izvor“ koji je u završnoj fazi rekonstrukcije i prve goste primiće iduće godine. Posao će naći 12O mladih obrazovanih stručnjaka iz oblasti ugostiteljstva i turizma. Aranđelovac sa Bukovičkom banjom postaće pravi turistički centar Srbije i Evrope „ kaže Dragan Todorović, direktor hotela „Izvor“ i predsednik Upravnog odbora Udruženja građana „Pavle Bakić“.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Ove statue mitoloških stvorenja ukrašavale su palate i hramove u drevnoj Mesopotamiji. Njih su nazivali Lamasu. Naizgled nema ništa neobično, osim činjenice da je to stvorenje imalo telo bika, glavu čoveka i krila. Ali ako se malo pažljivije zagleda primetićemo da na statui ovo stvorenje ima pet nogu, za razliku od predstava istog stvorenja na crtežima, na kojima ono ima četiri noge. Razlog za to je u tome što su oni te statue pravili da se gledaju samo spreda ili samo sa strane. Kada se bik gleda sa prednje strane njemu se vide prednje dve noge, kao što su ih i isklesali. A kada se bik gleda sa strane, njemu se u hodu vide sve četiri noge, koje se takođe vide na statui. Tako su se drevni majstori poslužili malom optičkom varkom kako bi ovo biće izgledalo što realističnije kada se gleda spreda ili sa strane.

Kada se govori o ljudima koji su živeli u praistoriji, to jest kamenom dobu, prva asocijacija koja nam pada na pamet je slika čoveka koji je ogrnut životinjskom kožom, živi u pećini i nosi veliku toljagu sa sobom gde god krene, a ponekad pomoću nje uspe da osvoji i poneku ženu, najčešće udarcom u glavu. Istina je da su nam oni bili sličniji više nego što mi to mislimo, i nisu bili neki glupi divljaci. U pećinama su živeli u najranijim periodima, a onda su polako počeli da prave sebi staništa.

Jedno od najzanimljivijih i najlepših staništa pronađeno je u Ukrajini, na lokalitetu Mezin. Tamo su pronađena staništa koja su napravljena u mlađem paleolitu, a bila su sastavljena od mamutovih kostiju i kljova naslaganih na gomilu. Pošto slika govori više od reči, evo par komada. U pitanju je slika na lokalitetu prilikom iskopavanja, i rekonstrukcija jednog staništa (sa prednje i zadnje strane).
[You must be registered and logged in to see this image.]

S obzirom da su kuće običnih stanovnika stare Atine bile vrlo neugledne i tesne, te da su se stalno pregrađivale, prepravljale i doziđivale, tako su gradske ulice bile jako uske, a u nekima od njih se zbog toga čak nisu mogla mimoići ni dva prolaznika. Stoga je bio običaj da građani, pre nego što će izaći iz svojih kuća, pokucaju sa unutrašnje strane na izlaznim vratima najavljujući na taj način svoju nameru slučajnim prolaznicima kako bi se izbeglo da se otvaranjem vrata neko povredi. Veruje se da upravo otuda potiče naš današnji običaj da svoj ulazak u neku prostoriju najavimo na isti način.

Takođe, zidovi su bili pravljeni od drveta i nepečenih cigli koje su bile povezivane blatom. Stoga ih je bilo lako probušiti, pa se lopovi nisu hteli zamarati obijanjem vrata i prozora, već su svoje pljačkaške poduhvate ostvarivali na lakši način, to jest bušenjem zidova. O tome najbolje svedoči i činjenica da je neki poznati antički provalnik dobio sasvim neobičan, ali potpuno primeren nadimak „Bušizid“.

Izvučena olupina antičkog broda od drveta


Olupina grčkog antičkog broda iz 500. godine pre nove ere izvučena je iz mora kod Đele, na jugu Sicilije, javila je italijanska agencija Ansa.

Zahvaljujući kvalitetnom morskom dnu na tom mestu, olupina je odlično očuvana. Stari brod, pronađen 1988. godine, izvučen je uz pomoć dizalice, a u operaciji je učestvovalo dvadesetak brodova.
Grčki brod od drveta dugačak 21 metar, koji je potonuo 800 metara od obale, prvo će biti očišćen od soli a zatim prenet u Veliku Britaniju kako bi arheolozi mogli da počnu njegovu restauraciju, dodaje Ansa. U vreme kada je brod potonuo, pre 25 vekova, Đela je bila grčka kolonija.

Izvor Blic

Značajno otkriće u depou Arhiva Srbije

U depou Arhiva Srbije pronađena je arhivska građa decenijama neobrađena i nepoznata istoričarima koja otkriva nove pojedinosti od značaja za proučavanje istorije Srbije 19. i 20. veka, saopštio je danas arhiv.

Među novootkrivenim dokumentima su pismo vožda Đorđa Petrovića Karađorđa vojvodi Antoniju Pljakiću iz 1809. godine, pismo Miloša Obrenovića velikom veziru iz 1860, akta sa Svetoandrejske skupštine, dokumenta o dolasku kralja Petra I Karađorđevića na presto Srbije 1903. godine, i mnoga druga. Dokumenti su, kako je navedeno u saopštenju, pronađeni u zapečaćenim kartonskim kutijama van fondova pod oznakama "razno", i "za škartiranje".

Do uvida u stanje te građe došlo je pregledom depoa koji se obavlja tokom redovnog godišnjeg jednomesečnog prekida rada čitaonice. Imajući u vidu to otkriće i zabrinjavajuće stanje u kome je pronađena ta, delom oštećena arhivska građa, direkcija je uputila poziv ministru kulture Nebojši Bradiću, koji će sutra posetiti Arhiv Srbije.
Narednih dana, kako je najavljeno, biće održana i konferencija za novinare kako bi se javnosti predstavile pojedinosti o pronađenim dokumentima.

Izvor Blic

Prilikom otvaranja Tutankamonove grobnice,kao gost lorda Karnavona i Hauarda Kartera,prisustvovao je i nas tadasnji konzul u Kairu-Jovan Dučić.Zanimljiv,a potpuno zaboravljen podatak.

Otškrinuta kapija neviđenog grada

[You must be registered and logged in to see this image.]
Do pre neki dan se mislilo da je enigma života naših predaka u mlađem kamenom dobu razrešena otkrićem neolitske metropole Vinče, da znamo kako je naš predak postao zemljoradnik, kako je savladavao ćudljivu prirodu, u čemu je hranu spravljao, čime se kitio... Zahvaljujući istraživanjima obavljenim od oktobra do decembra prošle godine, na lokalitetu Crkvine u selu Stubline kod Obrenovca, međutim, saznali smo za još jedan neolitski grad opasan rovom kao štitom, sa više od stotinu, a možda i petsto kuća, u kojima je živelo čak četiri hiljade stanovnika. Geomagnetskom metodom detektovano je čitavo naselje u kome je istražena za sada samo jedna od kuća u kojoj se vidi da je preistorijski čovek koristio peć za spravljanje hleba, da je zidove svojih kuća ukrašavao bukranionom (skulpturica bika od gline), da je vajao pticolike figurine, nalik lutkicama, sa alatkama u rukama koje liče na buzdovan ili skiptar.

O važnosti otkrića neolitske naseobine Crkvine, specifične po tome što je, sada prvi put, baš u njoj pronađen kompletan žrvanj težak 500 kilograma, ugrađen u pod kuće, sa mericom pored, mnoštvo celih posuda za spravljanje hrane, dve peći i čak 46 figurina, sve to samo u jednom domu, za sada i jedinom istraženom, po mišljenju arheologa Zorana Simića, rukovodioca iskopavanja iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda, i Adama Crnobrnje iz Muzeja grada Beograda, govori u prilog tezi da je današnje selo Stubline pre 6.000 godina bilo pravi neolitski grad.
- Do sada smo istražili samo petinu lokaliteta Crkvine, ili oko sto metara kvadratnih. Geomagnetski snimci nam pokazuju da su kuće pravilnog oblika,međusobno povezane trgom, sa jamama, zemunicama... da su prilično zbijene, što znači da je grad bio gusto naseljen - objašnjava Simić, dodajući da ovakvo važno otkriće obavezuje da Crkvine proglasimo za kulturno dobro od izuzetnog značaja. Tek s tim rešenjem, država će moći da spreči oranje njive koja je u privatnom posedu, što je za sada prepušteno dobroj volji i razumevanju domaćina, odnosno dobiti mogućnost da je otkupi.
Nastavak iskopavanja ima za cilj da lokalitet jednog lepog dana osvane kao arheološki park radi koga će turisti rado svraćati u Obrenovac i njegovu okolinu.
Za lokalitet Crkvine zna se još od 1967. godine kada je arheolog Jovan Todorović iz Muzeja grada Beograda obeležio prostor za prvu sondažu od 16 metara kvadratnih. Ali tek sada su arheolozi,međutim, kucnuli na vrata neolitske kuće, odnosno odškrinuli kapiju neolitskog grada.
- Koristeći savremena arheološka sredstva, snimili smo 3,5 hektara naselja. Mnogi misle da naše otkriće nešto dokazuje. Nije tako. Naše otkriće samo pokazuje ono što su neki arheolozi hrabro pretpostavljali. Naselje koje je po svoj prilici grad, obuhvata 16 hektara. Samo na jednoj petini pronašli smo 103 kuće, najveća je 50 x 24 metara. Samo jedna kuća koju smo istražili, a ona je među deset najlošije očuvanih, dala nam je fenomenalne rezultate. Za 46 figurina u toj jednoj kući nemamo paralelu. Ne znamo čemu su služile. Bilo je nađenih figurina i u Vinči, ali ovoliko, na jednom mestu, nikad nije viđeno. Podatak da je među figurinama jedna velika, može da se tumači kao neki vid hijerarhije preslikane iz života, čak i ako su one služile za igru (a ne u kultnim ritualima), što mi izgleda prihvatljivije zbog malih alatki modelovanih u glini koje nose neke od njih - kaže Crnobrnja, skrećući nam pažnju da arheolozi izbegavaju da donose zaključke u prvim radovima o nekom otkriću, to jest pre nego što lokalitet u potpunosti ne istraže i uporede ga sa drugima.
Sav takozvani pokretni materijal koji je tokom dva meseca iskopan na oko 30 santimetara dubine, sada se obrađuje. Za njegovu restauraciju potrebno je najmanje godinu dana, nakon čega će biti prezentovan javnosti zajedno sa fiksnim delovima enterijera, kao što su žrtvenik, žrvanj, dve peći (jedna sa kalotom, druga bez nje)... Arheolozi napominju da u Crkvinama nema metalnih predmeta, dakle onih koji se na crnom tržištu antikvitetima mogu dobro prodati. U Srbiji, inače, ima registrovanih oko 800 neolitskih lokaliteta, ali ne ukazuju svi na mogućnost da su nekada davno bili gradovi. Crkvine po svoj prilici jesu bile urbano naselje koje, nažalost, država ne čuva od divljih arheologa, jer do skupštinske odluke na to nema pravo.


izvor:blic

Потрага за Клеопатриним гробом

Египатски и доминикански археолози ускоро почињу ископавања на локацијама где су, највероватније, гробови краљице Клеопатре и римског генерала Марка Антонија.
taposiris-magna-tekst.jpg

Тапосирис Магна

Археолози из Египта и Доминиканске Републике почеће наредне седмице ископавања на три локације недалеко од Средоземног мора, у којима би могли да се налазе гробови Клеопатре и Марка Антонија.

Египатски Врховни савет за антиквитете наводи да су три локације откривене прошлог месеца, радарским снимањем у храму Тапосирис Магна.

Радови на ископавању храма трају већ три године.

Храм се налази на језеру Мариуту, које се данас назива Абусир, недалеко од Александрије.

Чувена египатска краљица и њен љубавник, римски генерал Марко Антоније, починили су самоубиство након пораза у бици код Актијума 31. године пре нове ере.

До данас није познато где су сахрањени.

Најкраћи рат на свету

Најкраћим ратом на свету сматра се рат који се збио 27. августа 1896. године између Британске империје и султаната Занзибар, и који је трајао читавих 38 минута. Рат је био објављен у 9.02 а приведен је крају већ у 9.40.

Занзибар је био острвска држава у Индијском океану која је од 1698. до 1858. године била под контролом Оманског султаната, када се издвојила у независни султанат. Султанат је, након периода борбе између Британије и Немачке, постао део британске интересне сфере на економском и трговинском плану. Године 1893. на занзибарски престо ступио је Хамад бин Туваини, изразито пробритански оријентисан султан, што је довело до великог незадовољства међу његовим поданицима, због све већег британског утицаја и контроле у земљи, војске под британским вођством као и укидања уносне трговине робљем, које су издејствовали Британци.

Три године касније, Хамад је напрасно умро 25. августа 1896. године. Царску палату је још истог дана окупирао Саид Халид бин Баргаш, нећак покојног султана. Британци су, међутим, желели да на занзибарски престо ставе свог, пробритански оријентисаног канидата, Хамуда бин Мухамеда. Халид се оглушио на сва упозорења која му је упућивао британски конзул, сакупио је војску у султанској палати и заузео занзибарску флоту која се додуше, састојала од само једног брода, Глазгов.

Следећег дана, 26. августа, Британци су Халиду послали ултиматум да напусти палату до 9.00 следећег дана, 27. августа, у противном, почеће да пуцају. Сутрадан ујутро, око 8.30, Халид је одговорио да нема намеру да напушта палату јер не верује да ће Британци остварити своје претње. Британци су са својих ратних бродова почели да гађају палату тачно у 9.02. У 9.05, Глазгов је почео да гађа британске бродове, на шта су ови одговорили и потопили га. Халид, видевши да се Британци не шале, побегао је из палате главом без обзира остављајући своје људе да наставе борбу сами. Британци су обуставили паљбу у 9.40 и врло брзо потом заузели палату и поставили Хамуда бин Мухамеда за султана.

Литература

-Bennett, Norman Robert (1978 ), A History of the Arab State of Zanzibar, London: Methuen Publishing, ISBN 978-0416550801 .
-Patience, Kevin (1994), Zanzibar and the Shortest War in History, Bahrain: Kevin Patience, OCLC 37843635.
-Hernon, Ian (2000), The Savage Empire: Forgotten Wars of the 19th Century, Stroud, Gloucestershire: Sutton Publishing, ISBN 978-0750924801
-Gregorio Doval. El libro de los hechos insólitos. Enciclopedia de las curiosidades. Palabras Mayores. Ed. del Prado, Madrid, 2008. V edición. str. 1-2


Istorijska biblioteka

Вратићу се!

Чувене речи које Арнолд Шварценегер изговара у Терминатору изговорио је деценијама раније амерички генерал Даглас Макартур..

Ове речи изговирио је амерички генерал Даглас Макртур када је 1941. био принуђен да се повуче са Филипина услед јапанске инвазије на ова острва. На Филипинима су америчко-филипинске снаге доживеле тежак пораз од Јапанаца 1941/42. године и том приликом је заробљено чак 100.000 америчких и филипинских војника.

У даљем току рата ситуација на пацифичком ратишту је све више ишла у корист америчке војске и морнарице. Враћање Филипина било је од великог стратешког значаја, али и лични значај за генерала Макартура који је сматрао да је морална обавеза САД да што пре ослободе ову земљу.

У бици у заливу Лејте поморске снаге САД однеле су победу, па је 20. октобра 1944. године отпочело искрцавање, тако да је генерал Макартур заиста и испунио своје обећање.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Путник у заробљеништву

Радомир Путник, велики српски генерал Првог светског рата, умало је допао аустроугарског заробљеништва непосредно уочи почетка рата. Спасао се само захваљујући веома погрешној оцени начелника главног аустроугарског генералштаба…

У лето 1914. године војвода Радомир Путник налазио се на лечењу у бањи Глајхенберг. Када је српској влади уручен аустријски ултиматум она је одмах позвала Путника да се врати у земљу. После низа непријатности са властима и могућности да буде задржан као ратни заробљеник Путнику је ипак дозвољено да се врати у Србију. Живко Павловић сматра да су за ово заслужне дипломатије сила савезница док је аустроугарски генерал Алфред Краус у својој књизи "Из теорије и праксе у ратној вештини" пренео речи начелника главног генералштаба Конрада: "Ја сам предложио цару ослобођење Путника. Много је боље да Србима командује стари, необразовани Путник него један од млађих генерала школованих у Француској."
[You must be registered and logged in to see this link.]

Долазак телефона у Србију

Телефон је у Србију стигао релативно рано — само седам година након Беловог открића, 14. марта 1883. године, по први пут је зазвонио телефон у Србији. Међутим, Срби нису спремно и оберучке прихватили нови изум. Да није било упорности Панте Михајловића, пријатеља и саветника Николе Тесле, ко зна колико би година требало да се телефон усели у Србију.

Панта Михајловић је стигао у Београд ране 1882. године и одмах с великим ентузијазмом кренуо у остварење своје велике идеје: увођење телефона у Србију. Дозволу за постављање инсталација у Србији добио је 27. новембра исте године, и одмах је преко огласа у листу Видело обавестио грађанство о својој намери и позвао заинтересоване да се претплате. Међутим, тешко је ишло. Стари Београђани су нерадо прихватали техничке новотатрије.

Михајловић је одмах отишао код министра војске, Теше Николића, и предложио му да уведе телефон у своје канцеларије. Након доста убеђивања, министар је само показао на своје курире и питао Михајловића да ли их види. Кад је овај одговорио позитивно, министар рече:

Па шта ће мени онда тај твој телефон, кад ови моји момци могу за три минута да стигну до града и јаве шта треба? Мани се ти ћорава посла….

Сутрадан, министар само што није пао у несвест када је у својој канцеларији затекао телефон који је Михајловић и поред министровог одбијања, ипак инсталирао у његовој канцеларији. С великом неверицом је прво добро испитао ормане, загледао испод стола, сумњајући да се ради о некој несланој шали. Након што је опрезно узео слушалицу у руке и разменио пар речи с пуковником Костом Радосављевићем, поверовао је да није никаква шала у питању и позвао је остале официре да виде то чудо технике.

Прве установе које су телефонски повезане у Београду биле су Велика школа која се тада налазила у Капетан-Мишином здању, и Пожарна команда, двор и Управа града, Народна Скупштина и министарство унутрашњих дела, Народна банка и министарство финансија.

Међутим, пошто је на оглас из "Видела" одговорио само индустријалац Ђорђе Вајферт, Михајловић се разочарао, дигао руке и отишао у Америку. У Србију се вратио 1919. где ће остати до своје смрти, 1932.

Следећа телефонска веза у Србији била је успостављена између Београда и Ниша у току српско-бугарског рата 1886. Врховна команда, незадовољна брзином отпремања депеша, издала је наређење да се за осамнаест сати успостави телефонска веза између ова два града. Први разговор овом линијом обављен је између краља Милана Обреновића и министра иностраних послова, Милутина Гарашанина.

У мају 1887. године прорадила је прва централа и грађанство је опет било позвано да се претплати. Први претплатник, чији је број телефона био 1, био је Љуба Бојовић, новинар, а онда су полако и други следили његов пример, међутим, све је опет стало кад се стигло до броја 13 — Београђани су изгледа били изузетно сујеверни људи јер нико никако није хтео да узме број 13, који је на крају постао телефонски број кланице. Одзив је и даље био веома слаб и након дванаест година, почетком септембра 1899. године, Београд је имао само 28 телефонских претплатника.
[You must be registered and logged in to see this link.]

изгубио престо због гојазности

да ли сте знали да је било краљева у историји који су чак и престо изгубили зато што су били дебели?

санчо i од леона (955—958 и 960—965) био је 958. године збачен с престола између осталог и зато што је био толико дебео да није могао да узјаше коња и јаше раме уз раме са својим поданицима. потражио је помоћ своје бабе и краљице наваре, тоде азнарес, која је опет затражила од свог рођака, кордопског калифе абдерамана iii, да јој уступи свог личног лекара, јеврејина хаздаја бен шапрута, како би овај помогао несрећном санчу да ослаби и поврати ауторитет и престо. санчова дијета је скупо коштала његову бабу — морала је да преда кордопском калифи нека утврђења у кастиљи, поред других понижавајућих захтева. док је санчо у кордоби губио килограме уз помоћ вегетаријанске дијете јеврејског лекара, тода је издејствовала склапање савеза између наваре и леонских племића верних санчу, сакупила војску која је 959. године потукла санчове противнике и вратила га на леонски престо.
[You must be registered and logged in to see this link.]

кад викинг полаже заклетву...

викиншки вођа ролон нашао је веома домишљат начин како да положи вазалну заклетву франачком краљу, а да ипак не клекне…

током 9. века територије под влашћу каролинга често су нападали северњачки пљачкаши викинзи или нормани (северњаци). у западној франачкој, данашњој француској, нормани су почетком 10. века заузели приобалне крајеве око ушћа сене. да би спречио даље упаде нормана реком сеном у унутрашњост све до париза, краљ западне франачке карло iii глупи (893—923) решио је да покуша да придобије северњаке насељене на територији његове краљевине. на тај начин, карло се надао да ће нормани кад буду били у његовој служби, бранити франачке територије од налета њихових саплеменика.

споразум између франачког краља и норманског вође ролона склопљен је у сенклеру на епту 911. године. карло глупи је тиме озваничио норманска освајања, док је ролон постао један од његових војвода који му је сада дуговао вазалну заклетву и верну службу. међутим, у средњовековној традицији најбоље је остао запамћен начин на који је ролон положио вазалну заклетву. по обичају, вазал је требало да клекне на једно колено и пољуби свог сениора у стопало. да би испунио и овај услов, викиншки вођа је јурнуо на франачког краља, оборио га на земљу, а затим му подигао ногу коју је требало да пољуби. након оваквог обреда иницијације, ролон је постао први војвода области која је касније, захваљујући својим становницима норманима, добила име нормандија.
[You must be registered and logged in to see this link.]

1948. godine je napisan preliminarni nacrt svetskog ustava
[You must be registered and logged in to see this link.]

Spora kočija vozi u smrt

Marija Antoaneta i Luj XVI verovatno bi izbegli giljotinu za vreme francuske revolucije da kraljica nije promenila plan bekstva. Umesto da je dozvolila kralju da 1791. godine napusti Pariz u psoebnoj, bržoj kočiji kao što je prvobitno dogovoreno, Marija Antoaneta je zahtevala da cela kraljevska porodica putuje zajedno. Zato je morala da se uzme druga, veća, ali i sporija kočija, pa su putnici zakasnili na sastanak sa svojim naoružanim pristalicama. Kada su konačno stigli u mesto Varen, 60km od granice, bio je mrkli mrak i na jedvite jade su našli nove, odmorne konje i tako izgubili dragoceno vreme.
Još dan ranije u selu San Mehehud mladić po imenu Drue primetio je kraljevsku kočiju dok su u njegovoj štali menjali konje. Odmah je sakupio grupu revolucionara i beguncima preprečio put. Tako je kraljevska porodica uhvaćena i vraćena u Pariz. Luj XVI završio je na giljotini januara 1793. godine, a Marija Antoaneta devet meseci kasnije.

Neosetljiv na otrov

Mitrida VI, kralj Ponta u Maloj Aziji, postao je tako otporan na smešu raznih otrova da nije uspeo da se otruje kada je odlučio da tako okonča život. Kralj je, zapravo, svakodnevno uzimao male količine otrova kako bi bio što otporniji jer je živeo u strahu da će ga neko otrovati. Kada je 63. godine pne pokušao da izvrši samoubistvo kako ne bi pao u ropstvo Rimljana, otrov koji je popio uopšte nije delovao. Na kraju je digao ruke od svoje namere i naredio robu da ga probode mačem.

Engleska kraljica Elizabeta I (1533-1603) stupila je na presto u burnim prilikama, posle mnogo peripetija: prvo je, posle smaknuća svoje majke Ane Bolen, bila lišena nasledstva, ali je kasnije dobila sva prava kao i ostala deca Henrija VIII. Kada se 1554. španski kralj Filip II oženio njenom sestrom Marijom Tjudor, Elizabeta je, kao protestantkinja, bačena u zatvor. Posle četiri godine Marija je umrla i Elizabeta - stupila na engleski presto! Filip II koji je proganjao protestante i nastojao da u Evropi ujedini sve katoličke snage na čelu sa Španijom, uputio je Elizabeti pismo u kojem traži da ona u Engleskoj ponovo zavede papinu crkvenu vlast i obnovi sve samostane koji su bili srušeni za vreme vladavine njenog oca. Elizabeta je, navodno, odgovorila Filipu: "Nalog će, dobri kralju, biti izvršen na grčke kalende!" - što znači nikad, jer kalende su bile svaki prvi dan u mesecu po julijanskom kalendaru, a Grci ih uopšte nisu imali!
Filip II je poslao svoju Nepobedivu armadu 1588. godine na Englesku, ali je ona potučena do nogu, posle čega je mnogo porastao ugled Engleske.

Beograd je prvu kafanu imao pre Pariza, Beča i ostalih evropskih metropola.



Još 1522. godine Turci su u jednoj zgradi na Dorćolu otvorili kafanu i u njoj služili kafu. U svojoj knjizi "Stare kafane Beograda" dr Vidoje Golubović kaže da nema pretenzije da tvrdi kako se beogradska ugostiteljska radnja zvala baš kafana, i navodi da su se u nas, od samih početaka do danas, koristila razna imena: karavan saraj, han, mehana, mejhana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar, restoran i, na kraju, ugostiteljski objekat.
Prema informacijama dostupnim u našoj literaturi, a do kojih je ovaj autor došao, prve kafane nastaju u gradu Meki u XV veku. Tokom XVI veka otvaraju se kafane i u Siriji i u Kairu ali ne može se sa sigurnošću tvrditi kada prve kafane počinju da rade u Turskoj. Golubović kaže da je pronašao samo zapis da je 1554. godine radila kafana u Carigradu.
Uživanje kafe sa Istoka je na Zapad preneto u XVI veku. Posle Beograda, prvu kafanu, 1592. godine, dobija Sarajevo, London 1652, dve godine docnije Marselj, u Beču je otvorena 1683. godine a u Lajpcigu 1694.
"Kafane, one stare, bile su deo života čaršije, imale poseban duh, neobičan, specifičan, izazovan, u njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život, protkan politikom, pa i onaj, zašto ne reći – normalan. Kafana je bila stecište advokata i boravište svedoka. Jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, organizovane zabave i susreti, održavane sednice Narodne skupštine, uređivane novine, u njima su pisane pesme i učili se muzički akordi, smišljane su ideje ali i jela, u njima se pilo i spavalo", kaže Golubović u predgovoru.
U prvo vreme, u kafanama služila se samo kafa "uz ambijent koji je pratio kulturu života istočnih naroda, gde se kafane prvo i javljaju. Nije zato bez osnova tvrdnja da su Turci, dolaskom u Beograd 1521. godine u jednom od prostora na Dorćolu služili kafu. Na osnovu dostupne literature ne mogu se, sem pretpostavki, opisati taj prostor, izgled, nameštaj (ako ga je, uopšte bilo, zbog načina sedenja tadašnjeg turskog življa), kako se pila i kuvala kafa, niti ostali detalji".
Sam naziv, kafana, u Beogradu i Srbiji počinje da se koristi tek posle 1738. godine, kada su Turci ponovo došli u Beograd, posle vlasti Austrije. Golubović piše da se u turskim izveštajima iz XVI veka opisuju beogradski karavan saraji i hanovi. Hanovi su imali bolji komfor i služili su za boravak gostiju od više dana.
[You must be registered and logged in to see this image.]
O prvim kafanama u Beogradu, pisao je, 1740. godine, putopisac Keper, koji ističe da su jedne kafane posećivali muslimani, a druge hrišćani. Keper tom prilikom daje opis kafane "Crni orao" na Dorćolu, koja je, kako veli, najbolja u gradu.
Kafana "Crni orao" bila je na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i Kralja Petra, a do nje se dolazilo trošnim drvenim stepenicama. Kafana nije imala stolove, stolice ni klupe, već minderluke prekrivene ćilimima. Visina kafane nije dozvoljavala da se u njoj čovek uspravi. Zidovi su bili išarani zelenom, crvenom, modrom i narandžastom bojom, a na ulazu je bilo postavljeno nekoliko krčaga i ibrika.
Početkom XIX veka knez Miloš uvodi porez za mehandžije i obavezu dobijanja dozvole za rad. Mehane su bile stecište trgovaca i špekulanata, a u Savamali i Bukurešt-mali već je 1826. godine bilo alkoholnih pića, ali i bluda.
Među važne datume za istoriju beogradskih kafana svakako spada 1821. godina, kada Beograd dobija mehanski esnaf, 1840. je počela da radi Kneževa pivara, 1871. godine Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo, 1873. Vajfertova a 1884. godine i Bajlonijeva pivara. Bajlonijeva pivara je 1903. godine proizvodila oko 28.000 litara svetlog ("Prvenac" i "Plzen") i crnog ("Prvenac" i "Salvator") piva.
"Beograd najveći broj gostionica i kafana dobija krajem XIX i početkom XX veka. Grad u nekim statističkim procenama na pedeset stanovnika ima po jednu kafanu ili gostionicu. Na Pozorišnom trgu, danas Trgu Republike, u tom periodu je bilo šesnaest kafana, a u Poenkareovoj, danas Makedonskoj ulici, od 40 kuća 17 je bilo kafana ili gostionica. Na Varoš kapiji je bilo 12, na Terazijama 11, u Skadarliji sedam, na Slaviji devet, u Dubrovačkoj ulici, u donjem delu, 16 kafana i gostionica", navodi Golubović, objašnjavajući da su, ma kako se zvale, kafane imale izuzetno mesto u razvoju društvenog, privrednog i kulturnog života Beograda.

Fajront pre ponoći

Opisujući rad nekadašnjih kafana Golubović kaže da je 1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 11 sati uveče, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza srpskih vlasti bila je i obaveza vlasnika kafana da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u deset sati uveče. Srbi su poštovali naredbu, ali Turci nisu. Terali su inat.

Hroničari su zabeležili i pokušaje borbe s prostitucijom. Knez Miloš je u svoje vreme naredio da se "te nesrećnice dave bacanjem u Savu". Naredio je i davljenje podvodačica, takozvanih "peza". Golubović navodi da su stradale mnoge Vlahinje, Grkinje, Ciganke, Jevrejke, Levantinke... kao i to da nema traga da su se Srpkinje bavile najstarijim zanatom. Sve to nije sprečilo nered i prostituciju u kafanama, čak ni na tada popularnim "krompir balovima", pa 1838. godine knez Miloš uvodi porez za sve posetioce balova od 10 groša za bolničku kasu i jednog cvancika za pandura.

"Kafana je ostala u zapisima i kao mesto gde se vodila politika. Između dva svetska rata, a i pre, u njoj su zabeleženi značajni događaji, odluke. Čak su i pripadnici stranaka išli u određenu kafanu. Demokrate u "Barajevo", Slovenska ljudska stranka u "Ljubljanu", ministri Cvetkovićeve vlade svraćali su u "Maderu". Kafana je bila mesto gde su sedeli znani i neznani, slavni i neslavni pisci, pesnici, urednici novina i časopisa, novinari, glumci i razni umetnici, slikari i vajari, sportisti, političari... Kafana je bila mesto gde su nastala i značajna književna dela. Setimo se Branislava Nušića i humoriste Brane Cvetkovića, koji je sve svoje vodvilje, skečeve i šaljive pesme napisao u kafani. Kafana je bila mesto književnih diskusija, sukoba oko književnih pravaca, putokaza i književnosti. I ne samo to. U kafanama su čitane nove pesme, koje su tako počinjale da žive i prenose se, da dobijaju dušu. Otuda ostaju za večnost zapisane, upamćene i nikad zaboravljene mnoge pesme. Neke od njih postaju šlageri, koji se i danas čuju i rado slušaju: 'Mansarda mali stan', 'Periferija', 'Mala ulica', 'Tri palme na otoku sreće', 'Zašto si pospan Džo?', 'Šta znate vi muškarci' i mnoge druge."
Pevajući te i druge pesme, u kafanama su se proslavili Sofka, Divna Kostić, Mijat Mijatović, Nata Pavlović, Nada Aleksandrović, Dušan Đorđević… Golubović navodi da je zahvaljujući toj slavi Sofka "lepotu svog glasa (na ploči) zabeležila u Parizu i Berlinu". I mnogi orkestri, poput "Braće Cicvarića" potekli su iz kafana.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Kafana je bila "prihvatilište za beskućnike, boeme, vračare, putnike namernike, studente, ljude bez stana, prostitutke... Mnoge beogradske kafane imale su svoju fizionomiju, karakter i krug gostiju. Golubović navodi da je Mihailo Petrović Alas osnovao društvo za zabavu i uveseljavanje "SUZ", koje se okupljalo u jednoj kafani blizu Bajlonijeve pijace. Članovi "kluba" nisu dozvoljavali proširivanje kruga.
Ređajući u knjizi mnoštvo ovako zanimljivih detalja, jer "Kafana je postala srce i duša Beograda, pa kako o njoj ne pisati" – Golubović u svojoj knjizi nabraja 578 starih kafana i 60 hotela i 44 hanova i karavan saraja. Zaključujući svoj spisak sa periodom pred početak Drugog svetskog rata, on se bavi i zanimljivim imenima beogradskih kafana, kafanskom srpskom kuhinjom, opisuje kafane kojih više nema, poput "Dardanela", kafane srušene 1902. godine, koja je, i pored toga, ušla u mitologiju prestonice.
[You must be registered and logged in to see this image.]

31. oktobra 1919. godine se prvi put pominje cifra od 6 miliona stradalih jevreja u prvom svetskom ratu.
Potom se u februaru 1943. godine u readers digestu ponovo pominje cifra od 6 miliona jevreja, gde je jevrejski pisac holivudskih scenarija, Ben Heht, pretpostavio da će cifra mrtvih jevreja biti 6 miliona. Sve do pojave US predsednika Kartera, i formiranja Holokaust komisije, svetu je bilo nepoznato postojanje gasnih komora i masovnog istrebljivanje jevreja. A tada je Holivud stupio na scenu...

[You must be registered and logged in to see this image.]
Hadrijanov zid
Znatno kraći od Velikog kineskog, tek 118 km dug i u prosjeku 5 m visok Hadrijanov zid proteže se od Wallsenda na rijeci Tyne na sjeveroistoku Ujedinjenog Kraljevstva prema zapadu do Bownessa.
Kako se romanizacija stanovništva izvan gradova nije događala po planu, godine 122. rimski car Hadrijan je dao izgraditi zid kako bi postavio sjevernu granicu Rimskog Carstva i da bi teritorij obranio od napada Keltskih plemena koja su naseljavala područje sjeverno od zida. Zid se gradio deset godina. Iako sam zid nije mogao zaustaviti veći napad, invaziju, on je predstavljao fizičku granicu rimskog teritorija, a današnje mišljenje je se da je njegova namjena bila kontrola migracija i obrana od manjih pljačkaških napada.

Nakratko je napusten u korist Antonijevog zida, ali je vracen u upotrebu do 410g.
Zid je 1987. godine uvršten na UNESCO-vu listu objekata iznimne kulturne baštine. Zid, iako dosta uništen, postoji i danas, a oko njega se nalazi tzv. Hadrijanov put koji služi posjetiteljima za obilazak.
Hadrijanov zid je najstariji antički spomenik u sjevernoj Europi.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Masada, Izrael

U oblasti Mrtvog mora u Izraelu nalazi se važno istorijsko mesto, Masada, simbol poslednjeg otpora jevrejskog kraljevstva protiv Rimske imperije. Veruje se da je postojala tvrđava Masada koja datira iz drugog veka pre nove ere, međutim tvrđavu u Masadi izgradio je kralj Irod između 37. i 31. godine p.n.e. Bio je to sigurno impresivan inženjerski projekat za drevne arhitekte i radnike pošto se Masada nalazi na vrhu masivne stene, više od 400 metara nadmorske visine sa veoma strmim liticama. Nije u pitanju tek neka mala tvrđava koju je Irod izgradio - ova tvrđava je ogromna sa velikim brojem tornjeva i odbrambenih zidova, a sagrađeno je i nekoliko palata, rezervoar i banja. Uprkos ovoj snažnoj odbrani i strateškoj poziciji, rimska vojska, dugo nakon Irodove smrti, uspela je da opsedne Masadu i preuzme je 73. godine p.n.e. Interesantno je da su kampovi i utvrđenja koje još uvek stoje oko Masade prema arheolozima jedni od najbolje očuvanih primera rimskih postrojenja za opsadu u celom svetu.


Istorija Masade

Istorija Masade počinje 66. god. pre nove ere na početku velikog sukoba između Jevreja i Rimljana. Grupa jevrejskih pobunjenika koji su se zvali Sikari su oteli Masadu iz rimskog garnizona gde je bio stacioniran; 70. god pre nove ere su im se pridružile i nove familije Sikara koje su bili proterane iz Jerusalima od strane drugih Jevreja koji su u njemu živeli pred njegovo uništenje.Tokom opsade tog grada koji je predvodio rimski car Tit, naredne dve godine Sikari su koristili Masadu kao svoju bazu iz koje su vršili napade na Rimljane.
72. god. pre nove ere rimski upravnik Judeje Lucije Flebije Silva pokrenuo je Rimsku petu legiju i opseo je Masadu. Posle više neuspešnih pokušaja da probiju gradske zidine, Rimljani su izgradili bedem oko grada a na zapadnoj strani su počeli sa izgradnjom prilazne rampe koristeći ogromnu količinu kamena i zemlje.
Rampa je završena na proleće 73. godine pre nove ere posle 2-3 meseca opsade što je Rimljanima konačno omogućilo da uz pomoć ovna probiju zidine tvrđave. Međutim, kada su ušli u tvrđavu Rimljani su ustanovili da je otprilike 1000 branilaca zapalilo sve zgrade osim skladišta sa hranom i da su nakon toga izvršili masovno samoubistvo kako bi izbegli sigurnu smrt od svojih neprijatelja.
Zbog toga što jevrejska religija ne dozvoljava samoubistvo pretpostavlja se da su se branioci međusobno ubijali do poslednjeg čoveka.
[You must be registered and logged in to see this image.]