Olovka pishe srcem

First topic message reminder :

..kao i svuda evo i ovde da otvorim deo u koji cu ubacivati pesme,priche ..:svoje,svojih prijatelja a i one koje se meni dopadaju a poznatih su autora..

NISI SAMA JA SAM UZ TEBE

Ma gdje bila
ma gdje se krila,
na osami,
na velikom trgu,
na otoku pustom,
nisi sama-
ja sam uz tebe.

I kad uspravno koračaš,
s ponosom,
uzdignute glave,
u veselju
i puna slave,
nisi sama
ja sam uz tebe

U staračkoj sobi
sa štapom u ruci
i s bolom u srcu,
i zla misao
kada te muči,
nisi sama,
ja sam uz tebe.
Kad izlazu
ne vidiš kraj,
i kad već kraj
taj mora doći,
na vječni počinak poći,
idi,
idi,
al znaj,
nisi sama
ja sam uz tebe.

Moji snovi


Volela sam, oh kako sam te volela
one noci
zvezdane, pune mesecine,
kad nisam imala moci
razlikovati tada radost od gorcine.

Volela sam te te noci tiho
bez glasa,
uzivajuci sto si tu kraj mene,
al svest se u meni burno
zatalasa,
svest voljene, al ostavljene zene.
Palme i cempresi nisu mogli znati
te noci koliko ta ljubi!
Zvezde nisu znale da cu proplakati
od radosti sto si tu
i tuge sto te gubim.

Sjaj zvezda izbledece u osvit dana,
razbice se snovi snivani u noci.
Samo ce oststi u mom srcu rana
koju necu leciti, niti cu to moci.

SLUCAJNO







Slucajno sam te video veceri neke,
slucajno te zavoleo sledeceg dana,
i slucajno si otisla iz mog zivota,
mada razlog za to nisi znala.

Sve je proteklo tako brzo,
slucajno si me ljubila devojko lazna,
zasto sam morao da te zavolim,
kad slucajno si mi bila toliko vazna.

I mrzim,i volim,i tebe nemam,
slucajno mrznja i ljubav se bore,
slucajno ne mogu vise da zivim,
dok gledam druge kako se vole.

I niceg nema,i zvona zvone,
novo je jutro,novi je dan,
hteo bih da sam sve sanjao samo,
al' suvise boli da bio bi san.

TEBI JE LAKO







Tako si lepa,svi ti se dive,
pogledi muski svakoga dana,
i uvek imas pratnju kraj sebe,
kada te sretnem ti nisi sama.

A ja sam,eto,jos jedna prica,
obican mladic s'prvoga sprata,
o tebi pevam,pesme ti pisem,
i sanjam da mi otvaras vrata.

Samo ponekad pogled ti skrene,
mnogo je proslo,deca smo bili,
i u tom trenu setis se mene,
i snova sto smo zajedno snili.

Tebi je lako i dobro zivis,
ti vise nisi klinka koju znam,
i sta bih ja kraj tvoje lepote,
kad samo ljubav mogu da ti dam.

Gavran - Edgar Allan Poe

Ponoći sam jedne tužne proučavo, slab i snužden,
Neobične drevne knjige što prastari nauk skriše –
Gotovo da sam u san pao kad je netko zakucao,
Pred sobna mi vrata stao, kucajući tiho, tiše,
„Posjetilac“, ja promrmljah, „što u sobu ući ište,
Samo to i ništa više.“

Ah, da, još se sjećam jasno, u prosincu bješe kasno;
Svaki ugarak što gasne, sablasti po podu riše.
Žudim vruće za svanućem – uzalud iz knjiga vučem
Spas od boli što me muče – jer me od Nje rastaviše
Anđeli, što divnu djevu zvat Lenorom nastaviše –
Tu imena nema više.

Od svilenog tužnog šuma, iz zastora od baršuna
Nepoznati, fantastični užasi me ispuniše;
Da utišam srce svoje, ja ponavljam mirno stojeć:
„Posjetilac neki to je, što u sobu ući ište –
Posjetilac kasni koji možda traži zaklonište –
Eto to je, ništa više.“

Kad smjelosti malo stekoh, ne oklijevah nego rekoh:
„Gospodine ili Gospo, oprostite, evo stižem!
Zapravo sam malo drijemo, kucali ste tako nijemo,
Tako blago, pritajeno, i od mojih misli tiše;
Gotovo vas nisam čuo“ – i vrata se otvoriše –
Mrak preda mnom, ništa više.

Pogledom kroz tamu bludim; stojim, plašim se i čudim;
Ah, ne može smrtnik snove sniti što se meni sniše!
Al nevina bje tišina, znaka nije dala tmina,
S mojih usta riječ jedina pade poput kapi kiše,
„Lenora“ prošaptah tiho, jeka mi je vrati tiše,
Samo to, i ništa više.

U svoju se sobu vratih, dok u meni duša plamti;
Nešto jači nego prije udarci se ponoviše.
„Sigurno“, ja rekoh, „to je na prozoru sobe moje;
Da pogledam časkom što je, kakve se tu tajne skriše.
Mirno, srce. Da vidimo kakve se tu tajne skriše -
Valjda vjetar, ništa više.“

Prozorsku otvorih kuku, kad uz lepet i uz buku
Dostojanstven uđe Gavran, što iz drevnih dana stiže,
Ni da pozdrav glavom mahne, ni trenutak on da stane,
Poput lorda ili dame kroz moju se sobu diže
I na kip Palade1 sleti, što se iznad vrata diže.
Sleti , sjede, ništa više.

Kad ugledah pticu crnu, u smijeh tuga se obrnu,
Zbog ozbiljnosti dostojanstva kojim strogi lik joj diše.
„Nek si ošišana ptica“, rekoh, „nisi kukavica,
O, Gavrane, mrka lica, što sa Noćnog žala stiže,
Kako zovu te na žalu Hadske2 noći, otkud stiže?“
Reče Gavran: „Nikad više.“

Začudih se tome mnogo, što crn stvor je zborit mogo,
Premda malobrojne riječi malo što mi objasniše.
Al priznati mora sva'ko, ne događa se lako
Da živ čovjek gleda tako pticu što se nad njim njiše,
Na skulpturi iznad vrata, zvijer il pticu što se njiše,
S tim imenom „Nikad više“.

Gavran sâm na bisti sjedi; tek te riječi probesjedi,
Baš kao da cijelu dušu te mu riječi izraziše:
Više niti riječ da rekne – više ni da perom trepne –
Dok moj šapat jedva jekne: „Svi me drugi ostaviše,
Pa će zorom i on, ko što nade već me ostaviše.“
Tad će ptica: „Nikad više.“

Muk se razbi, ja, zatečen – na odgovor spremno rečen –
„Nema sumnje“, rekoh, „to je sve mu znanje, ništa više
Riječ od tužna gazde čuta, koga nevolja je kruta
Stalno pratila duž puta, pa mu sve se pjesme sliše,
Tužaljke se puste nade u jednu tegobu sliše,
U „Nikada – nikad više“.

Ali mi i opet Gavran tužne usne u smijeh nabra;
Dogurah pred kip i pticu moj naslonjač prekrit plišem:
Te u meki baršun padoh, povezivat mašte stadoh,
Na razmatranje se dadoh – kakvu mi sudbinu piše
Grobna, kobna drevna ptica – kakvu mi sudbinu piše
Kada grakće: „Nikad više.“

Sjeđah tražeć smiso toga, al ne rekoh niti sloga
Ptici, čije žarke oči srž mi srca opržiše.
Predan toj i drugoj mašti, pustih glavu mirno pasti
U taj baršun ljubičasti, kojim svjetlo sjene riše.
Sjest u baršun ljubičasti, kojim svjetlo sjene riše,
Ona neće nikad više.

Tad ko da se uzduh zgusnu, čudni miris me zapljusnu.
Začuh lagan hod serafa3, koji kadionik njiše.
„Bijedo“, kliknuh, „Bogu slava! Anđelima te spašava,
Šalje travu zaborava, uspomene da ti zbriše!
Pij, o pij taj blagi nepente4, nek Lenori spomen zbriše!“
Reče Gavran: „Nikad više“.

„Proroče, kog rodi prorok – vrag il ptica, ipak prorok!
Napasnik da l' posla tebe, il oluje izbaciše
Sama al nezastrašena usred kraja urečena,
U dom opsjednut od sjena, reci, mogu l' da me liše
Melemi iz Gileada5, mogu l' jada da me liše?“
Reče Gavran: „Nikad više“.

„Proroče, kog rodi prorok – vrag il ptica, ipak prorok! –
Neba ti, i Boga, po kom obojici grud nam diše,
Smiri dušu rastuženu, reci da l' ću u Edenu6
Grlit ženu posvećenu, L e n o r a je okrstiše,
Djevu divnu, jedinstvenu, koju anđeli mi skriše.“
Reče Gavran: „Nikad više“.

„Rastanak je to što kažeš“, kriknuh, „ptico ili vraže!
U oluji bježi, na žal Hadske noći otkud stiže!
Niti pera ne ispusti ko trag laži što izusti!
U samoći mene pusti! – nek ti trag se s biste zbriše!
Nosi lik svoj s mojih vrata, vadi kljun što srca siše!“
Reče Gavran: „Nikad više“.

I taj Gavran postojano, još je tamo, još je tamo,
Na Paladi blijedoj sijedi, što se iznad vrata diže;
Oko mu je slika živa oka zloduha što sniva,
Svjetlo koje ga obliva, sjenu mu na podu riše;
Moja duša iz te sjene, koja se na podu riše,
Ustat neće nikad više!

Naslov: Re: Najlepsi ljubavni stihovi Čet Jul 24 2008, 17:50
Pred Sudom - J.W.Goethe

Skime sam zanijela , neću vam reći,
Ma umrla ovog trena
Vi pljujete na pod:gledaj te kurve!-
A ipak sam čestita žena.

S kime se ljubim, neću vam reći.
Drag mi je, divan je za me,
Nosi li zlatan lanac o vratu
Ili samo šešir od slame.

Pa ako već mora biti sramote,
Ponijet ću sama sve jade.
Ja njega znam, on mene zna,
A bog nas oboje znade.

Mira mi dajte, gospodine suče!
Jednako ,župniče,i vi!
Dijete je moje i ostat će moje,
Od mojih će ruku da živi! :

PRIČE SA DUNAVA


Noć se spustila nad rekom i naša je šuma sada dom noćnih ptica i krajnje odredište prvih decembarskih pahulja. Sedim u toploj sobi, pišem ove redove slušajući
ujednačeno disanje mojih usnulih dečaka... Bože, hvala ti za tu najlepšu muziku mog života. I , po ko zna koji put molim te za oproštaj, molim te da mi podariš snagu da opravdam tvoju milost, da pronađem svoj put...
Roletna je podignuta, volim posmatrati mesec... A tu je i moj Dunav, moj dragi, usamljeni lepotan što sve o meni zna.
Zna on koliko sam mladost trošila, poljupcima i suzama potpise davala nekim pogrešnim ljubavima, nasumično odabranim glumcima u predstavi jedne zbunjene studentkinje. Zna zašto sam glavnu ulogu dodelila prvom koji je znao da teši, pamti dve muzike koje mi sudbinu odrediše... Dunave, zar moram da volim?
Nisam rob preterivanja, učena da odbijam poklone a predoziram darivanja dovela me u situaciju da biram pogrešne-one koji uzimaju danak iskrenosti.
I, kako sve u prirodi ima svoju genezu tako je i mala ravničarska lutka od stakla pokušala da se transformiše u rascvetalu punokrvnu šumsku vilu, sa rukama od oblaka i kosom dugom, dovoljno prostranom da pokrije stid. A, kad sretoh njega stid je izgubio smisao.
Sa koferima punim porodičnih celina, slika iz bračne postelje i sa dečjih rođendana, putovanja, zvanja i saznanja- raširih ruke neizvesnosti, avanturi, nečem što je mirisalo na novo, na izazov, na rizik. Nečem. Nekom ko je bio dovoljno strpljiv da prihvati na trenutak te kofere da bih mogla uzvratiti poljubac bez osećaja težine.
Tako je počelo. A onda su usledili dani kajanja, pa opet poljupci, pa pitanja... Pa i ljubav, zašto ne reći. Ali, verujte, ljubav bez konteksta slobode gubi na značaju. Kidali smo jedno drugo sumnjama, njega su bolele moje dileme, moj dojučerašnji moral za njega je postao pretnja a njegova ljubav počela je da me plaši gotovo kao mogućnost da ostanem bez nje. Jer, ja sam imala plišano naručje sigurnosti, mog vernog i pažljivog muža i dece koja su vazduh koji dišem. Lagala sam o veri u budući život, u reinkarnaciju koja će nam dati novu šansu. U stvari, nisam verovala u njega. Nije mi trebao vagabundo, nepopravljivi sanjar, boem bez adrese kome je ljubav stil života. Nisam znala gde bih sa njegovim srcem kojem se uvek krila naziru. Nikad mu ne bih bila žena. I, sigurna sam da ni on nebi meni bio muž.
On sada sigurno spava kraj neke-svoje ili tuđe, gotovo sam uverena da joj je leđima okrenut jer, zaboga, svaki mužjak posle obavljenog posla svojim putem ode...
Dunav zna, mene je uvek čvrsto stezao u naručju dok mi je objašnjavao te svoje evolucione mužjačke teorije o ženki koja posle oplodnje više nije interesantna. Voleo me je strasno, volela sam ga što me voli, zbog načina na koji me uzima, zbog boje njegove kose, zbog toga što me je zvao malecka...
A onda sam se vraćala kući, poražena dobrodošlicom, poražena jer sam svaki put shvatala da mi je tu mesto... I ta moja unutrašnja borba trajala je pune tri godine, skoro četiri... Ljubav i bol, strepnja i nagon, strah i izazov... Prejaka osećanja znaju da iznure i jačeg od mene. Ne, ni ljubav nije za svakog.
Plašio se svakog mog ćutanja jer ga je znao slušati. Mene je plašio njegov pogled, govorila sam sebi hiljadu puta, oh, samo kad bi otišao nekud, da mu ne vidim oči, ne čujem glas, ostavila bih ga, prekinula ovu priču na ivici razuma... Znao je za moja previranja. Obećao je da će me pustiti kada mi ojačaju krila. Svemu me je naučio. Jednog jutra sam se probudila potpuno srećna. Pozvala sam ga na obalu. Zagrlili smo se, jako. Nasmešio se, znao je, lisica Hercegovska... Rekao je samo: Čuvaj se. Živa bila

Zivim u sjenci sjenke tvoje...i znam da to znas, sminkam stvarnost tvojom bojom, jer drugacije ne umijem!

Sve je lazno, ovaj svijet je lazan...Ne zelim pred laznim svijetom lazno da se smijem...ali to nije osmijeh, to je grc, ljudi su slijepi!

Lijepi dani, nasmijani nekad bili za tebe, za mene, a sad sve same skice, neke druge ulice i srce skitnice zgazeno nehotice...Znam da znas!!!

NESTAJES...jer u svim snovima ti vratim sve te prazne rijeci praznim danima, jer kraj tebe nisam vise...Prica odavno nije fer ljepotica i zvijer, suvise razno sve je ovo prazno, prazno, zarazno i neprolazno...Svakog dana, sata, minute vracam se nasoj prici ZAR MISLIS DA SE STVARNO PONOSIM TIME????

Plasim se da priznam da jos postojis, rane bole...i da mi falis...fali mi dodir, osmjeh, rijec...fali mi lice i nase glupe sitnice...

Dosta KRIVICE, ptice selice su odavno otisle na jug!Otisla sam i ja iz grada, nisam mogla vise...i svi ovi novi pogledi me plase PROKLETI SRETNI ZAGRLJENI LJUDI TE ULOGE SU BILE NASE, samo moje i tvoje, A GDJE SMO SADA, pogledaj u mene, NEMA ME, obecala sam ti da cu otici i otisla sam...postoje samo uspomene nase i poneki trag nemoguce ljubavi...KOLIKO DAJES TOLIKO I DOBIJAS...

U nasem gradu sada postoji jedan zivot gdje PRESTAJEM JA, GDJE POCINJES TI, JEDNA LJUBAV GDJE BILI SMO MI, GDJE SADA SU DRUGI...

JEDNA LJUBAV-MI...i reci mi sta je to ponos, sta je to sram???

Ne, nikada za to s tobom nisam znala pa ne zelim ni sad!!!Sve nase suze saprala je kisa, na kraju nisam sigurna ni da li si plakao, nit da li si dno dotakao, a takav kakav jesi, takva kakva jesam slagali smo sami sebe...nismo imali snage za borbu protiv onih koji su krojili nase zivote...kao da smo djeca bez prava glasa...otisla sam, a ti si se vratio starim stazama svom vjenom picu i ludim provodima...

Znam mene ni svi peroni ovog svijeta nece nikad nimalo promjeniti I DALJE ISTI BLEJER IZA BLOKA I UVIJEK MAJSTORSKOG OKA NIKAD IZVAN SVOGA TOKA I DALJE ROKA NA PUTU DOKA SVOJE SRECE...

I dan je taj sto me vara, plavetnilo neba misli mi skrece, a onda padne noc..prokleto dugi sati...Ali znam sve je nista, slomit cu kazaljke vrijeme ce stati, kosmos ce cekati...samo...trazim te, sanjam te pijanim ocima u nocima, u tuđim licima u stanovnicima nekih drugih svjetova-GDJE JE NA????

Cutim jer znam da ti znas jedini moj TI KOJI ODAVNO MOJ NISI...Svaka sekunda kao godina, ali barem sad znam na cemu sam i znam da NEMA NAS...

Spremna sam da budem ponosna i nasmijana pred svima, iako te kad sam sama, i dalje oblikujem od oblaka dima...

Oprosti sto nisam imala snage da te slazem i zazelim srecu, AL STA CE TI TO OD MENE???

Sve uspomene s kaputa stresi samo budi to sto jesi, TU GDJE SI sta god da se desi budi okej i nikad ne saznaj kako boli kad NEKOG VOLIS, A NEMAS, VOLIS I LOMIS SE DA IZDRZIS!!!

Ostaje nada da ce nekad neko htjeti da shvati mene...MOJA LUTANJA, MASTANJA, SANJARENJA I ZNATI DA IH PRATI...i ko zna mozda jednom sretnes me, ali srest ces samo prolaznika slucajnog, obicnog covjeka i pogled leden...

PTICE UMIRU PJEVAJUĆI

Tri duga mjeseca, razmišljanja o tebi, gdje si, šta radiš...naš dogovor o kojem samo ja i ti znamo: Samo da prođe jedan mjesec, da se sve sredi, nemoj ti mene zvati, zvat ću ja tebe!-rekao si mi,..
Toliko ti je stalo-pitala sam te?...da, stalo mi je-rekao si, ne bih te zvao da mi nije stalo...
A ja sva sretna, kao malo dijete vjerovala sam ti i sva odvažna u sebi sam, vrištala sva od sreće: VOLI MEEE,..stalo mu je do mene!

Desilo se prije tri mjeseca, kad sam uprskala našu vezu, ne namjerno... htjela sam ga samo za sebe, zauvijek samo za sebe... a on nije htio da se veže za mene, znala sam da nešto krije, ali šta? Ta me je tajna razarala, uvlačeći sumnju u mene poput crva što se polako probijao kroz vijuge moga uma... postajala sam nestrpljiva i nepovjerljiva...osjećala sam, da ga volim ludo ali i da nije u redu da me laže... laž po laž... došla sam do zaključka da ima nekoga. Iako je njegova ljubav prema meni bila čista, svaka njegova riječ je dopirala do mog srca, poput strela i ja sam osjećala nemir i strast... znao je to dobro da radi, pravi srcelomac, sve ono što sam voljela imala sam od njega... ljubav u koju sam se zaklinjala, koju sam tražila, našla sam kod njega ...eh, koliko čekanja i odricanja zbog jednog čovjeka,.. koliko misli i slatkih odlazaka u krevet sa mislima o njemu... da bi saznala na kraju da ima nekoga!
Mi proklete žene, samo neka nas voli, ma koliko ubjedljivo, same se tješimo da nije to što mislimo ali stvarnost se desi bolnija od sve ljubavi koja je izgledala stvarna, sve se pretvori u kristaliće lažne sreće...

Ipak, molio me je za još jednu šansu, a ja mišljah VOLI ME, pa pristah da čekam svog glasnika koji treba meni da se javi, dok se stiša ta zbrka, a ja poput uplašena djeteta, što mi obeća moju lizalicu, pristanem da čekam...i prođoše tri mjeseca...
Danas, sam zamolila moju drugaricu da ga nazove,.. sva sam se tresla od neizvjesnosti i strepnje...a do tada sam proživljavala neprospavane noći sa suzama, od želje da ga čujem, da ga vidim, dolazio je u moj san, stvaran... osjećala sam tople usne kao stvarne ...oh, Bože! koliko sam ga voljela, koliko sam mislila na njega, ti si mi Bože svjedok da je moja ljubav čista i da mogu istrajati dok čekam...ali nažalost! sve je neizvjesno... i dok sam te čekala ljubavi moja jedina, svaki dan u meni je umirala ona slatka nada da ćeš biti pored mene... strah me je prožimao svakim trenutkom i padala sam u laganu umiruću depresiju... da li si se zapitao, šta se dešava kod mene... da li si se zapitao kako sam? Ne znam, nikada to možda neću saznati, a toliko bih te voljela pitati, slušati ili samo gledati... zamišljala sam, kako te ljubim, kako te grlim, kako diram tvoju kosu... sve više si postojao moja opsesija, moja želja, moja strast... a koliko smo razdvojeni, zar nisam živi dokaz - žene koja čeka, koja voli svog mornara, putnika, nazovi se kako hoćeš, jer ja znam ko sam, znam da čvrsto stojim na zemlji, ali ne znam, koliko mi treba da shvatim tvoju ljubav - ako uopšte više postoji za mene... Nema dana, da nisi bio prisutan u mojim mislima, nema noći, suza koje sam ostavljala iza sebe i budila se umorna i sama ... koja ironija života...
Gdje sva ona šarena laža, sve one ljubavne noći što mi ih ti pružaše,.. što sam se budila u zagrljaju jedinog mog dragog, koji si ti i danas... nema tog koji bi mogao zauzeti mjesto tvoje a da ti nisi prisutan - tu si uvijek i kako da mislim o drugom? Ne, ne mogu ja to... ušao si mi u svaku poru moje kože, ušao si u moj život i ja te ne mogu – otjerati - ...volim te, ljubavi moja!
I kad bih htio ponovo biti moj, osjećam da to ne bi bilo kao nekada... moja čula ljubavi, moja tuga, moja strast, iako postoji, mislim da je izgubila onu živopis, onu melodiju emocija što su se uvijek utrkivale u mojoj glavi dok sam htjela biti tvoja... sva ta moja unutarnja poezija, koju si volio kod mene polako gubi značaj, živote moj! Nisi svjestan koliko patim, koliko se plašim ovog razgovora...
Da, ona je nazvala... a on tek, tako kao prolaznik, kao putnik - samo reče: kad dođe "vakat" zvat će me!
Koji "vakat"(vrijeme)....??? Ne...dugo sam čekala!
Pustila sam suzu, obrisala je, i polako sam se okrenula, laganim koracima pošla ka Vilsonovom šetalištu...imam vremena, slobodna kao ptica,.. vrijeme je divno, sunčano, baš za šetnje...i tako polako sam počela shvaćati da je sve bilo lažno, da sam se nadala uzalud. Pitam se: zašto su moje emocije izgubile onu draž, melodiju ljubavi koju sam potiskivala samo za jednog čovjeka, zašto???
U meni još i danas zavrišti ona slatka bol za njim, ona nada, još i danas zaboli me svaka pora u kojoj se on uvukao... sva tišina mojih emocija tupo odzvanja u mom umu, poput zarđale melodije orgulja... daleko je još ono mirno more mog lijepog sjećanja u nepovrat,..
Ostat će zauvijek zapečaćena u jednom krajičku moje ličnosti, kao ožiljak jedne ljubavi i ako ikada dopre moja misao do tebe... a znam da hoće i znam da ćeš tada znati da sam to ja: neka te niko, nikada ne voli kao što sam te voljela ja!

Između

O svemu – ni o čemu. Ne mora se
shvatiti ono što treba da se
shvati. Između znati i ne znati, između
života i smrti,, između dva oblaka, između
zelene, crvene žene, žene i ljubavnice.
Između punog – praznog, toplog-hladnog,
između srećne i tužne, između ravnodušne i
ljubomorne. Naboj ludosti, ludilo hteti-biti
raste u glavi, otvara bol za one koji vole snagom
koju ne poznaju. Božanske ljubavi, zašto su
svi, ili skoro svi nesrećni. Iskoristi dublje
nego što doseže moje iskustvo. Ti si
jedini kome sam pokušala da se svidim, i
jedini kome sam se svidela. Božanstvo, hvala
ti. U tebi nisam videla ljubavnika koji se
skida do pola. Želela bih da pišem knjigu
kao što pišem u ovom trenutku, kao što govorim,
da reči iz mene izlaze, da uspomenama tražim
dokaz ljubavi, ili kako da te vratim. Teško je
naterati te na večeru uz muziku, da prespavaš
u mom krevetu, da zavoliš male grudi. Samo od
svega po malo, u meni nešto zavoli. Pripadam
stvarnom životu, ono što ispunjava vreme u
stvari ga uništava. Ko zna koliko mi je dece
bilo suđeno, dal' lik odgovara mom duhu,
možda sam pogrešno ubran cvet. Kom veku pripadam?
Bilo gde, bilo kad, ne možemo ubiti životinje u nama.
Iz tvojih očiju zrači blagost, milovanje božije.
Najlepše stvari činiš tiho. Kad bismo hteli, mogli
da budemo zajedno – kad bismo hteli. mogli bismo
svetim stazama.
Poznanstvo ništa nije promenilo. Uspostavila
sam zvaničnost uz niz jednostavnosti, između dva
jezika, između dve misije. Borio si se iumeđu dve
rastrkane konjice. Ponašanjima zavode jedna drugu.
Zaslepi je minula opasnost! Ulogu glume smestila
sam u bocu. Otupelih čula gledala sam u nju.
Muževni liku, hiljadu žudnji uzdiše za tobom, što
sediš kao na užarenim žicama? Zakopčaj odelo,
izvadi crva iz jabuke, skoči, poljubi me između
dva treptaja. Bili smo tumači, bio je rat, vladao je
strah, govorio je strah, različito između svakog od nas.
Ljubavnik Ledi Četerli, pisac ovih redova, preispituje
tvoje želje, posle toliko vremena. Dodiruješ je nežno.
Za nju to je novi i stari dodir, poznat kao malo
zaboravljen. Svakim dodirom sve više se približavaš
bočnom delu leve dojke. Ne pomera se. Kao da ceo
prostor uzbuđuje. Predmeti za nju imaju druge oblike.
Svetice, tvoje, i niko ničije mesto ne može zauzeti.
Bog se ne sveti iz osvete.
Njegova pravda je strpljiva i nedeljiva za pojedince.
Pesmo, volim ko što nikada nisam volela,
ko što nikada neću voleti.
Zar nisam činila sve da te ostavim,
zar nisi činio sve da zavolim nekoga drugog?
Između svega, sudbini što ne može pobeći
zvezde istim sjajem sijaju.
Neizvesni su Saturn, Uran u kući Venere
između zvezde i zvezdice
isti san sanjamo...

ROĐENA DA PATIM

Sve me podseća ne tebe moja tugo... Gledam u druge ljude, ali ja njihovo lice ne vidim samo si mi ti pred očima... Tvoje nebesko plave oči ne daju mi nikad mira. Najteže mi dođe u snu. Sanjam te često i onda se probudim suznih očiju i samo sebe pitam zašto? Odgovora nema znam... ali opet pomislim doći će i taj dan, i dobiću odgovor.
Nijedan dan mi nije protekao da te se nisam setila, da se nisam bogu za tebe pomolila. Ja te stvarno volim a ti... Tebi nije stalo do mojih osećanja, ti ne mariš za moj bol. Tebi laska kad i za sebe ostaviš još jedno "slomljeno srce". Tebi i sada osmeh ne silazi sa lica, tvoje društvo mene smatra za još jednu "ludo zaljubljenu osobu" u tebe moja tugo. Oni ne znaju za moj bol, oni se kao i ti smiju mome bolu, jer oni uopšte kao i ti nikad nisu osetili a ni saznali šta je bol. Oni taj bol drugima "poklanjaju" ja ne mogu da shvatim kako ti moja tugo ne mariš za moj bol. Zašto kad se javljam sa tebi neznanih brojeva uvek odgovaraš a kad saznaš da sam ja iza tih brojeva prestaneš se javljati??!! Zar je toliko teško zavoleti me? Sve te devojke oko tebe su sa tobom iz koristi i opet ih više voliš i ceniš nego mene koja bi dala život za tebe. I sad sedim i razmišljam o tebi. Nemam volje ni za šta, život mi je postao "crn", sve zbog tebe. Samo jedno izvinjenje tvoje vratilo bi me u život ali od toga znam nema ništa. Živim što moram, druge osobe me ne zanimaju. Stalno se vraćam u prošlost, u sećanje, nadajući da će mi to doneti mir i snagu da izdržim u ovom svetu tuge u kojem za mene nema mesta. Ali to mi zapravo donosi bol, nespokoj, beznađe. Neko je rođen da ima sve a neko da nema ništa. Ja sam u ovoj drugoj kategoriji, rođena sam da patim, živim a na kraju i da umrem zbog tebe moja tugo...

Nemirni prsti lupkaju po naslonu stolice kao one dosadne kapi kiše po prozorskom oknu.Već po koji put vraćam film starog vremena.Vrti se i vrti..Nošena strujom vremena ustajem sa stolice i krećem u novi dan.Izlazim.Otvaram kišobran,a ona dosadna kiša sudara se sa njim.Sumorno jutro,mokre ulice.. Ljudi saginju glave sklanjajući se od snažnog vetra koji im kišu nosi u lice.I ja zatvaram oči a kiša mi kvasi obraze.Odjednom osetim udarac rame u rame.”Izvini”-rekla su prelepa dva oka koja su me gledala.Kiša više nije bila dosadna,moje lice više nije bilo mokro,ulice su bile obasjane suncem koje je uklonilo svaki trag sumornog jutra.Te oči su me gledale,odvele na kafu i korak po korak osvajale.

Moj život stajao je u mestu nepomično čekajući da se nešto desi.Znala sam da nešto hoće ali kada i kako to nisam znala.Zato sam čekala.

Pojavio se on uz dosadne kapi kiše i odveo u svet najlepših dubina.One su me tražile i najzad našle.U toj dubini sam se kupala i čekala željno svaki novi dan.Bio je profesor na univerzitetu ali i mene je učio životu i naučio da živim smireno i srećno.Sreća..toliko nedostižna ali pronašla sam je u tebi.Sitnim ali sigurnim koracima upoznavala sam svet koji nisam nikad upoznala na taj način.Ti si me naučio.Svetu bez laži, prevara,svet u kome cveće raste pod dubinama,a grane ostaju mirne i pod snažnim naletima vetra.

Sigurna sam.Uhvatio si me za ruku i odveo.Bila sam presrećna.Lutajući tvojim očima pronašla sam mir gde neću više lupkati prstima kao dosadna kiša,iako me je ona dovela tebi.Ali u morskim dubinama nema kiše jer se stope sa valovima i smire se u njima.Kao i ja u tebi.Tu si me doveo,ušuškao u tvoje "JA" i voleo.Dosadna kiša i dalje nek pada a ja ću u miru da budem tvoja.

...Ponekad sanjam da letim, ali ne letim zahvaljujući laganom skeletu, mišićima, krilima i pokretima...nego lebdim...telom mirujem ali se krećem, možda je najprikladniji izraz – levitiram. Vidim gradove, puste predele, javorove šume, mora, planine... Ponekad odem toliko daleko da vidim i celu zemljinu kuglu ili „Srednju zemlju“, koja mi izgleda tako majušno, skoro da mogu da je stavim na svoj dlan. Probudim se sa osećajem lakoće i slobode, kao i saznanjem zašto ptice ne prestaju da pevaju...
Bitke sa vetrenjačama su me umorile prilično, trudim se da svoje vreme poklonim dragim osobama koje mi puno znače, i koje to umeju da cene i uzvrate. Tako jedino ima smisla bar s moje tačke gledišta, na kraju krajeva zar nemamo jedni druge da bi ovo malo života koji nam je dat učinimo smislenijim i bogatijim, tako što svojim mislima, osećanjima, znanjem, posvećenošću...prožimamo jedni druge, i ono što je nepodnošljivo činimo podnošljivijim, ono što je tužno učinimo radosnijim ili bar manje tužnim, ono što je lepo učinimo lepšim, ono što je bolno učinimo manje bolnim...
Aragorn je negde iza zidina Rohana ili Minas Tirita... bije svoje bitke, u blizini sam mu jedino kao misao...ponekad senka...ponekad i svetlost...Čini me mirnijom činjenica da su sa njim stalno Lagolas i Gimli, oni ga bar nikad ne ostavljaju samog, i čine da se oseti opuštenije...
Oboje pratimo znakove pored puta...svako na svom putu...s tim što su negde postavljeni pogrešni putokazi...tome je kriv naravno Sauron i njegove mračne sluge, da bi nas doveli do provalije Mordora. Mali prijatelji sa velikim srcima - Hobiti se pak trude da ih vrate na prava mesta uz pomoć čarolija i predviđanja moćnog Gandalfa...i tako se sile dobra i zla neprestano sukobljavaju i priča se nastavlja...

...svaka zvezda vecheras me podseca na tebe.. na more.. tishina... putovanja,kroz snove.. ne pitaj me zashto ti se vracam... ipak (ne) znam ziveti bez navike. .zatvarajuci i posljednju stranicu snova izgubila sam svaki trag nashih ljubavnih dana.. vratila se u zivot koji ti ne poznajesh.
..secanja se ispreplicu kroz jesenju maglu...gubim se kroz nase nepostojece vreme... godine za uspomene...ovaj san pashce u zaborav; zaborav postati san...tamo cu te cekati...pokraj reke, ispod mostova Vecnosti... pa kada ne dodjes, ostaviti tebi trag da se ne izgube koraci ljubavi.

Kad padne noc
Puno toga se desava u meni,
Otvaram srce, kakav zvuk,
Iz moje koze izlazi vuk!

Samo on zna
Kome sme celog da me da,
I da mir odlazi od mene,
Kada hoces da kazem...

Kako srce moje kuca,
Za nas srce kako kuca,
Kako srce nase kuca,
Kad je najgore kuca najjace!

Kaze sigurno zelis sutra,
Postavi pitanje, da li postoji?
Ja odavde idem samo do kraja,
Treba mi neko ko se ne boji!

Ne, nisam ja,
Dobro znam kome pripadam.
Odvezi mi ruke, zaljubi me zauvek,
Dobro osecam...

Kako srce moje kuca,
Za nas srce kako kuca,
Kad je najgore kuca najjace!
[You must be registered and logged in to see this image.]

Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi;
Tvoja ljubav da bi bilo poboznosti;
Tvoja ravnodusnost, da moze da zivi
Gordost ocajanja i gorki car zlosti.

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
Tvoj govor pocinje muziku svih voda;
Reci su ti konci u tkivu sveg sjaja;
Ides, ko molitva, od zemlje do svoda.

I ti si nacelo vecma nego bice...
Noc da blisnu zvezde; zamah pobednika,
Da bude pobeda...Lepota, otkrice,
Pre nego mom duhu bese rec i slika.

I srušiše se lepi snovi moji,

Jer glavu tvoju venac sad pokriva,

Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Čestit'o sam ti. I ti reče "Hvala!"…

A da li znadeš da se u tom času

Granitna zgrada mojih ideala

Sruši i smrvi i u pep'o rasu?



Al' ne! Ne vidim od toga ni sena:

Po tvome licu radost se razliva…

I svršeno je! Ti si sada žena -

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Ja neću kleti ni njega ni tebe,

Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;

Ja neću kleti čak ni samog sebe,

Jer ja bih time svoju ljubav kleo.



I našto kletve! Našto ružne reči?

O sreći svojoj čovek vazda sniva;

Bol, jad i patnju smrt jedino leči.

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:

Da Bog da sunce sreće da ti sija!

Sve što god počneš svršila u sreći!

Sa tvoje sreće biću srećan i ja.



I svakog dana ja ću da se molim

Kad zvono verne u crkvu poziva…

Ja nisam znao da te tako volim

Prosta ti bila moja ljubav živa!



Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:

Sva patnja što si pis'o njoj k'o ženi,

Nek mimoiđe nju, i neka padne

Na onaj deo što je pisan meni!
V.Rajic

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pesma za nas dvoje - Antic
Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.

Po obrazima vetar me mlati.
cupa drvecu zutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smesan i mokar,
zasto je nisam sreo nikad?

Il' je vec bilo?
Trebalo korak?

Mozda je sasvim do mene dosla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajuci prosla.

Mozda smo celu jesen obisli
u zudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoisli?

Da. Mora biti da je tako.

Molitva


Molim za sunce u tvojim
oèima,
za dodir koji budi
treptaj života,
za tebe jedina ljubavi
moja.


Molim da ruže ne venu
kao seæanje,
da nijednu suzu ne
puste više.


Molim za tvoje reèi
satkane od želje,
za naše duše obojene
tugom.


Molim da samoæa ne boli
više,
da doðeš u moj svet,
da svaka nada postane
stvarnost,
da svaki tren sa tobom
bude veènost.


Molim da tvoje ruke
otope led moga života,
da vreme izbriše boli,
da srce zakuca još jaèe.


Molim da ne živim od
seæanja koja se gase,
da nikada postane ZAUVEK.
Molim,molim za LJUBAV.

Ne govori ništa.
Samo me dodirni
neka hiljadu ptica
poleti odjednom
u plavetnilo neba
ka Suncu.


Samo me dodirni
i osetiæeš
kad bujica ponese
usnulu šumu,
kad grane se lome
pod naletom talasa,
kad zagrgori
voda na usecima
ledena,bistra.


Ne govori mi ništa
jer uplašiæes ptice
jedna po jedna
odleteæe svojim putem.
Neæe biti velikog jata
ni lepršavih krila.

Poljubi me samo
onako kao sto znaš
nežno,mekano,toplo,
duboko.


Poljubi me
pa neka umrem
u trenu
pa neka sagorim
kao list papira,
pa neka od mene
ne ostane pepeo,
ni dim,
ni plamen
neka samo osetim duboko
i snažno
ono talasavo
onu plimu
kao sto davno nisam
al',
ne govori ništa
pokvariæeš ono malo
lepote
što je ostalo u nama,
pokvariæeš snagu
ovoga trenutka.


Jer,
ja te ne volim
i ne želim da te zavolim
tada to ne bi bilo
tako snažno
i lepo.


Ne govori ništa
samo me dodirni
hiljadama žarova tvojih ruku
hiljadama èarova svojih
usana
pa neka umrem -
umreæu sreæna.

Slap

Teče i teče, teče jedan slap;

Što u njem znači moja mala kap?
Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.

Tiho, o tiho govori mi jesen
Tiho, o tiho govori mi jesen:
Šuštanjem lišća i šapatom kiše.
Al zima srcu govori još tiše.
I kada sniježi, a spušta se tama,
U pahuljama tišina je sama

Srecan ti rodjendan sunce moje


Srecan ti rodjendan
Sunce moje drago

Radosna se pjesma pjeva
veseli su nocas svi
tvoj rodjendan prosljavamo
nek' je sretan ljubavi

Ref.
Srecan ti rodjendan sunce moje drago
volim te, volim, ti si moje blago
neka ti cvijece u zivotu cvijeta
i srecno zivi mnogo, mnogo ljeta

Nek' je svakom puna casa
nazdravi nam sada ti
i da pjesmu rodjendansku
zapjevamo skupa svi

Ref.

Sreca nek' te svuda prati
to je zelja sviju nas
da ti bude u zivotu
prepun srece svaki cas
za mog sina..

Život je lepota
Ko to samo ume
Kada mu je nejteže
Svakog da razume

Koliko ljubavi ima
I svaka ko vatra plamti
U srcu ostaje jedna
I ceo život se pamti

To srce što te boli
Došlo je vreme da moli
Ta tvoja duša što pati
Došlo je vreme da plati

Nauči srce svoje
Ono što mrzi da voli
A oni koji te vole
Da im ne stvaraš boli

Nije važno ko je brži
Važnije je ko izdrži!

Trenutak

Vidim te srećo i kad oči sklopim
Osećam na sebi tvoje ruke bele
Ludim bez tebe, od želje se topim
I brojim trenutke koji nas dele.
Maštam o tom čarobnom trenu
To biće centar najveće sreće,
Eh, kad te zagrlim k'o čovek ženu
Ma ništa me odvojiti od tebe neće.
Iskre od ljubavi k'o dugine boje
Leteće okolo na sve strane,
I kad poljubim tebe, nebo moje,
Ceo će svemir da zastane.
Eon je kratak za nas dvoje...