Olovka pishe srcem

..kao i svuda evo i ovde da otvorim deo u koji cu ubacivati pesme,priche ..:svoje,svojih prijatelja a i one koje se meni dopadaju a poznatih su autora..

U tebi me ima
Mnogo više
Od prolaznosti dana
I zagasitih obrisa
dolazeće noći
U tebi me ima
Mnogo više
Nego što ti srcem
Protiču
Vrčevi čežnje
I mnogo više
Skriveno je
Iza tvojih drhtavih
Trepavica
Zatajeno u tvojim
Dalekim očima

U tebi me ima
Mnogo više
Nego priznaješ
Sebi

Cudo najkrace traje

znas
bilo je mnogo dobro
bilo je
bolje nego
bilo sta

bilo je kao
nesto
sto mozemo da
podignemo
drzimo
i onda se smejemo
zbog toga

bili smo na Mesecu
bili smo u jebenom Mesecu
imali smo ga

bili smo u vatri
bili smo u
beskrajnom ponoru
nigde nema takvog mesta

bilo je duboko
i
svetlo
i
visoko

primaklo se tako blizu
ludila
smejali smo se
bezumno

tvoj smeh
i
moj

pamtim kad su
tvoje oci
glasno rekle
volim
sada
dok se ovi zidovi
tako necujno
ljuljaju.

..kao duh jesenji u šum lišća svela,
k'o tuga u život naših želja tajnih,
u moju se dušu nečujno uplela,
na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
sugestija tiha sa visina ledenih,
dubinom strasti svih srdaca vernih
i tamne noći-sugestija jednih OČIJU BISERNIH.

njihov sjaj je bio plav,mutan i čedan,
sjaj morem skrivene,skupocene školjke;
on je dav'o dubok neznan izraz jedan
čeznje naših snova i minule boljke;
on je skriv'o blago uspomena čednih,
neznost žutih ruža i krinova smernih.
nada mnom i sada sija tuga jednih OČIJU BISERNIH.

i onda,kada zvezda moje sudbine zađe
za malu humku trošenih zemnih želja,
poslednji,opšti udes kada nas snađe
i nestane naših patnja i veselja,
nada mnom će,kao čar usana mednih,
k'o lelujav,meki sjaj visina sfernih,
lebdeti i tada setan osmeh jednih OČIJU BISERNIH

Charles Baudelaire
HEMISFERA U KOSI
(za Graceshu)

Dopusti mi da udisem dugo, dugo,
miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao sto zedan uranja glavu u vodu izvora
i da masem njima
kao mirisljavom maramicom
istresajuci iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati sta sve vidim
sta sve osecam
sta sve cujem u tvojim kosama
moja dusa lebdi na mirisima
kao sto dusa drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leze velika mora
ciji me monsuni nose prema
blazenim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirisljav
od plodova lisca i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tuznih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
ladja svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu slozenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde pociva vecna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih casova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe ladje
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
izmedju saksija sa cvecem
i praznih posuda iz kojih struji svezina
u toplom domu tvojih kosa
udisem miris duvana izmesan s' opijumom, secerom
u noci tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribezjima tvojih kosa
opijam se mirisima sacinjenim od sumske smole, mosusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teske pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
cini mi se da jedem uspomene...

Dusko Trifunovic - Gresio sam

Gresio sam mnogo, i sad mi je zao
i sto nisam vise, i sto nisam ludje
jer, samo ce gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve drugo je tudje.

Gresio sam mnogo, ucio da stradam
leteo sam iznad vase mere stroge
gresio sam, jesam, i jos cu, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrecim mnoge.

Gresio sam, priznajem, nisam bio cvece
gresio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko nece
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

Sa neba se posipa srebrni prah


Sa neba se posipa srebrni prah
Prohladno zvezdano zimsko vece
Na licu osecam severca dah
Koji mi promrzlo lice pece.

Niz nebo lagano tisina se valja
sneg se pod mojim nogama drobi
svetli mesec srebrnog sjaja
baca zrake po njegovoj sobi.

Severac plese svoj zimski san
Cije li usne poljubcem greje
Sa kime uranja u novi dan
Dok sneg u noci lagano veje.

Poslednja suza na licu se ledi
Svu moju tugu prekrice mraz
Odlazim ,sve nase polako bledi
Sve ostaje daleko sad iza nas.

Neka u ovoj zimskoj noci
Zamre u meni sva moja tuga
Sve ovo jednom ce proci
I ja cu biti necija druga.

U tragovima samo secanja o svemu
Svet i dalje ide svojim tokom
Trazis razloge u bilo cemu
Nase je bilo sa ogranicenim rokom.

Ne veruj duso da jos postoji
Bice lakse i meni i tebi
I nemoj misliti da se boji
Onaj ko ne ume priznati sebi.

Ubrzaj korak,ne okreci se vise
Povratak i prastanje suvisni su sada
Sve nase se ko gumicom brise
Jos jedna ljubav u zaborav pada.

Samo hrabri znaju kad da stanu
Da prekinu i kada previse boli
Ko li je izabrao pravu stranu
Onaj sto odlazi ili onaj ko voli.

U ovoj bitci pobednika nema
Svako je izubio jedan deo sebe
Sve je ovo vec ustaljena sema
Ti mozes bez mene a i ja bez tebe.

Svaki je suret, rastanka pocetak
I na to smo spremni trebali biti
Samo se zaboravimo ponekad
I tada bol u sebi ne umemo kriti.

Idi sada bez ijedne reci
Jer odavno su sve istrosene,prazne
Preko svega moramo preci
Bolji su rastanci pravi nego ljubavi lazne

TAKVA SAM JA
Odavno sam, sugradjani cestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mrznja i ljubavi
i cutanja i romora.
Za vasu borbu zivotnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, medjutim, vecno zedno
svega onoga cega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo cas spokojstva.

Ni za srecu ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da zivim
samo od zivljenja;
jer ni za sta cega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj zivotni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
zivota ja bih zadrzala krug,
jer boli mene ipak cudesno
sto ce me jednom nestati.

Ni srca nemam vaseg, sugradjani cestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noc hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti ce ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

Feniks

Morske su hridi bile mi dom
grom je o mene munju palio,
jos nosim suze u srcu svom
nikad me niko nije zalio.

Mojim osmehom tama je nadu budila,
uzdahom mojim sudba je srecu zvala;
mnogima sam svoju pomoc nudila
al' niko nije rekao hvala.

Nebo se mojim pogledom tamilo
oci su moje kisu zvale;
Mnogo je boli suzu mamilo,
nicije oci nisu ih dale.

Sudba je sada moja prokleta
zivot je jedan korak besputni;
neka me niko ne ometa
hocu da budem - feniks besmrtni.

Rekvijem
Stara gitara bez zica, bezivotna, pokraj zida
tiha jed, vreme je surovi ubica, pritajen
k'o prijatelj sto izda te, kad citav vek iza je
nistavne ove koze zguzvane sto skori kraj ne priznaje.

Mrzim ovo telo, bore, staracke pege i sede
stare stvari u nasoj sobi sto u mom oku blede
u borbi da ostanu lepe..nekako tuzno su lepe.
Kao da vape, razapete na kazaljke slepe
sto jedino svoj put vide - ne razumeju bedne,
trosne komade namestaja i ljudskih osmeha - k'o cerge
dok lutaju. Stvari nisu svesne. Nisu ni glave.

Sve ce na kraju stati u te sekunde male
I ko smo tad? Otkucaji kosmosa.,cujem ih nocas,
stoperica okrutna, boje se tope, hladna postelja
njena kosa prosuta po jastuku, i dalje mirisna.
spavacica tirkizna, ruka i prsten izlizan.

Deca su srecna, ali deca su daleko
Imaju svoje zivote, ceka ih nekad negde neko.
Jos uvek ne strepe pred senkom, ne boje se mraka,
po koji nedeljni rucak koji jos dele sa nama.
A mi?
Dva starca, sanjali smo ovo:
da mastamo i lutamo skupa, sve do poslednjeg "zbogom",
citava srecna vecnost smestena u oko - moje i njeno,
leto po leto, a sada drhtim pred zorom.
Sta ako ona ode prva? Sta cu sa sobom?

I ovom sobom satkanom od tisine koja jeci bolno.
Ne smem da joj taknem ruku! Ne smem ni pogledom!
Razara me sama pomisao da ce biti hladna olovna.
Mrzim ova tela! Zasto ne leprsaju ponovo?
Samo jos jednom! Jednom samo! Nek zazmuri Bog!
Zeljo moja. Mesece moj, budi opet moje Sunce!

Samo jednom jos! Usne na usne, srce uz srce.
Ne smem da te dotaknem! A sav hrlim ka tebi!
Grlim te i jecim, ne dam te, do oltara vodi tepih.
Ponovo! Jos jednom u belom, nek svemir drhti pred srecom!
nek vecnost traje vecno, samo jos jednom!

Celi zivot zajedno, vise i ne primjecujemo
kol'ko se ispunjavamo, dok misli premecemo.
Stopljeni u jedno, dusa uz dusu, bok uz bok.

Oci pune secanja bulje u prazan strop.
Celi zivot trazim samocu, da budem sama sa mislima,
a kad je imam, bezim ko djavo od tamjana.

Stisni mi ruku, u tebi ne vidim starca.
U mojim ocima jos si poput decacica.
Seti se, lepota je u ocima onog sto gleda:
takve nas i Bog vidi sa druge strane neba.

A mi, dva starca. Sanjali smo ovo:
da mastamo i sanjamo skupa - do poslednjeg "zbogom".
Tko bi rek'o, vreme leti, mozda nas uzme sa sobom.
Kako god bilo, zelim otici s tobom.
Svladava me nemoc, ne daj da zaspem u snu!
Strah me nagriza k'o rak, sto ako sutra ne budem tu?

Barem sam volela, ma barem sam probala,
zivim bez zaljenja, umirem slobodna.
Vidi nas, dva starca. Sanjali smo ovo:
da mastamo i sanjamo skupa - sve do poslednjeg "zbogom".
dva starca, sanjali smo ovo
da sanjamo skupa - zbogom.

LJUBAVI, NEŽNOSTI MOJA

Kad poteknu srebrne suze boli,
Kad sve nade splasnu u tren,
Kad se izgubi, a još se voli,
Kad zaboraviš da bio sam njen.

Kad se večer na zjene spusti,
Kad i beskućnik traži prag,
Kad se zametne i zadnji trag,
Kad nam prošlost proguta mrak.

Ljubavi moja, nježnosti moja,
Krenut će život i bez nas dalje,
Opet ću noćas snivat pisma tvoja
Koja već odavno nitko mi ne šalje.

Samo najjači iznova kreću
Dok Gospod i njima ne utrne svijeću.
Ostatkom volje kažem sebi neću,
Prodajuć' dušu plaćati sreću.

Dar

Mraz na staklu roman pise,
U sobi vatra i dim se dize,
Senka na umorno lice se spusta,
Profil pravi kosa gusta

Gledam ga tako iz profila...
Poneka seda u kovrdzi se skriva,
Nadiru misli i secanje samo,
Znam tu glavu sto sedi tamo

Svo moje bice u njemu spava,
Telo, dusu, srce sam dala,
Za njega sam snove u letu
Sanjala i pokazivala svetu

Na prstu burma, zlatna mu stoji,
Sudbinu moju u njoj krije,
Zivot za zivot dala sam njemu,
Bez njega mene kao da nije


Pogled mi spava na tom licu,
Trazim boru, misao, sitnicu...
Ceo moj svet i vise od toga,
U njemu vidim... moj dar od Boga.

Ne plasim se ljubavi
sto kida,sto me baca u poboznost
ne plasim se snage tvog osmeha
sto me cini zauzdanim, slobodu osecam

Strah me samo
da nikad necu voleti tako
kao tebe,kao nasu ljubav
secanja ne zelim

Ostani zauvek tu
u meni,gde sam te sakrio
od pogleda,od misli drugih muskaraca
ti si moja unutrasnjost...

Tu sam....
Sada i ovde....
Već sutra će biti neka druga
Poput smene dana i noći
Neko ode a neko će doći
Kad me ne bude jednog dana
Potraži me među ovim redovima
Kad me ne bude jednog dana
Ja ću se sakriti u slova,
Uvući u nečije knjige
Samo da budem tamo
Gdje ćeš biti ti
Kad me ne bude jednog dana
A ti ćeš me hteti naći
Ja ću i onda živeti u pesmi
Živeti u nekoj priči
I voleću te beskrajno
Kao i ovu pesmu...

SUDBINA


Tko ti je stazu naznacio
kojom ces ici nebom, zvijezdo?
Tko li je pticu naucio
kako da gradi svoje gnijezdo?
Tko je kazao biljci: cvati,
crvu da mora pokrov tkati
i da se onda u nj obuce?
Tko li mu za to niti suce?

Zar je kazao netko pceli,
koja livadom zuji, gleda,
da li cvijet zuti ili bijeli
u sebi kriju slatkog meda?
Da si ti, draga, moje bice,
da u tvom oku zivot svice,
da mi je ljubav tvoja sve,
to mi ne rece nitko, ne.

Kao sto zvijezda nebom kruzi
a livadom se pcela krece,
kao sto nagon svakom pruzi
da sazna pute svoje srece,
i ja na tvoje grudi divne
dodjoh da nadjem put sudbine,
jer samo s tobom znam zivjeti
i samo za te mogu mrijeti.

MI, ŽENE


Ti-ko si ? Žena!
Ponikla na krhotinama ljubavi
Kad livada pokošena
Molila je kišu da je izbavi

Od suše avgustovske.
Ti- šta si ? Žena!
Topla šapka jedne Moskve
Kad zaspi snena

Pod ledenim venama.
Vetar prolećni pun polena,
Baš ti-stanuješ u nama, ženama
I raznosiš sa cvetova procvalih

Ljubičaste spajalice
Kojima vezujemo plodove opalih
Voćki iza živice.
Ti-kud ideš,ženo ?

Tamo gde puti su neugaženi,
Od korova praviš seno
Tamo gde su mravi poraženi-
Cipelom tuđom zarobljeni.

Ti- ne pitaj nikad više!
Kad vidiš oblak zagrljeni-
To žena u njemu diše.

Iz daleka, zvezde se cuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se cuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se cuju kao covecanstvo.

Nije dovoljno samo cuti.
Treba se setiti ushima.
Treba imati smisla za beskonacnost blizine.

Ko nema takvo uho - nema sluha.
Ko nema sluha - nisam siguran da je ziveo.

ONOJ KOJA OCAJAVA

Ti places... a on je iscezao tko zna s kim i kuda,
Sklonio se od tvojih predbacivanja i tvojih suza.

Ti susis rubac, rupcic mokri, isplakani,
on trati vrijeme, u zaborav lete mu dani.

Ti cekas list, k'o prosjak sto ceka zbog grosa,
Kuci se vasoj uklanja listonosa.

I ruka ta na vrata nece zakucati vise,
Penelopo !

Samo tupi bol kojim zacjeljuje rana,
i bit ces ponosna u zalosti, izravnana.

No mozda jednom... (za vrijeme pljuska na ulici)
Krov nad glavom netko ce u vas zamoliti.

Netko ko u tami promatra vas dom.
Bit' ce to on...

I tisina tvoje tuge njega ce obaviti,
moleci podici pogled, i ti ces mu oprostiti.

I ti ces mu oprostiti....

Ponekad, davna, sjetim te se,

a nešto toplo zasja u duši

kao od dobre strae pjesme

što se slučajno zapjevuši.



Gdje li si nocas, ti daleka,

da li si negdje svila dom,

ili još uvijek, kao nekad,

lutaš ponoćnim Beogradom.



Da li još tražiš onog čudnog,

onog iz tvojih snova vrelih,

koga si tražila uzaludno

i one noći kad smo se sreli.



Traži, samo traži, tragaj,

on ipak jednom mora doći

iz tvojih lijepih snova, draga,

u tvoje nimalo lijepe noći.



Kao što dođu ove pjesme

iz divnih šuma nepoznatih

pravo u naše ružne nesne

u gorku zbilju kasnih sati.



Ponekad tako sjetim te se,

a nešto toplo zasja u duši

kao od dobre stare pjesme

što se slučajno zapjevuši.

Želim:

da posle snova

ne ostane trag moj

na tvom telu.



Da poneseš od mene samo

tugu i svilu belu...

i miris blag...



Puteva zasutih lišćem

svelim

sa jablanova...

SAMO MALO INTIME


Nije trebalo nista, samo malo intime.
Malo trave pod snijegom, malo ljeta sred zime.
Pa da nejasni dani nadju odraz u staklu
i da osmijehom platis malo raja u paklu
ljubavi moja...

Nije trebalo nista, samo zvijezde u letu.
I da noc posvjedoci da smo sami na svijetu.
Ni romanse ni zvona, ni adrese ni ime,
nije trebalo nista - samo malo intime...

Nije trebalo nista... Sve gorcine i moru,
kao suvisni teret vec smo predali moru.
Na toj dremljivoj hridi, u tom naletu plime
nije trebalo nista - samo malo intime,
ljubavi moja...

KUDA IDU SUZE?


Iz tvoga oka, niz rumeni obraz,
pa preko brade lagano kliznu,
zatim grubo dotaknu zemlju.
Zemlja ih onda upije nežno,
sa puno pažnje prosledi dalje.



Dalje, pažljivo u anđela sne,
pune boja i mudrosti moćne.
Tu se ispituje njihova prošlost,
od koga dolaze i zbog koga teku.
Ako su zaista prave i iskrene,
na nastavak puta svog mogu poći.

Iz snova odlaze u polje zvezda,
al' čuvara duge moraju proći.
Zatim se spuste niz tugu i sreću,
pa onda popnu uz muku još veću,
planinu najveću od najjačih jaču.

Tamo se odmore, malo priberu,
sakupe snagu i uvis polete.
Preleću šume raskošnih krošnji
i ljute stene vrhova oštrih.
Vešto se kreću, brzo jure
u lavirintu korenja šumskog.

Preko krovova najviših kuća
pa ispod reči šapata tajnih.
U daljini kad vide tragove Sunca,
pojure hitro kao nikad do tad.
Dođu do granice, do poslednje tačke,
nestrpljivo čekajući šte će se zbiti.

Pred njima stoje dve rapave staze
gde svaka vodi na svoju stranu.
Jedna vodi ka reci tuge,
druga do sreće i radosti duge.
Od razloga zbog koga su nastale one,
zavisi kojom će stazom ići.

Pitam se sada, '' Zašto je tako?'',
suze tuge pusti svako.
Reka tuge već se preliva
i užasno nemirna na molbe ostaje gluva.
Reka sreće i radosti duge,
lagano nestaje u tmini bez smeha,
ona će uskoro ostati suva.

ZBOGOM


Skupljam očaj sa pokislih ulica
I izgubljene snove sa prljavih pločnika
Razvučene, ogrubele reči gube smisao
Da li si želje ne Mesecu zapisao



Odlazi noć, s perona polaze vozovi
U praznom džepu pocepani lozovi
Tu i tamo, neke izlizane hartije
Skidaju boje sa stare fotografije

Na zidu razglas najavljuje kašnjenje
Još malo vremena ostaje za praštanje
U ledene prste urezujem kaiševe
I na sred grudi dah mi zastaje

Pod zidnim satom uniformisana lica
Kroz glavu juri milion skica
Dok čelične lance zamišljam na rukama
Ostajem da stojim, na sebe nasukana

I evo postavlja se moj voz za Daleko
Putujem sama, a svima maše neko
Sa prozora gledam i opraštam sve boli
Hladan vazduh dišem, zaboravljam da volim..

USPOMENA

Nepregledna sam dolina prošlosti
Gluve, osamljene prošlosti
Ponekada zagledana tamo vidim
Kako bereš uzdahe sa dalekih planeta
Od sjećanja obnevidim
Davno nisam vidjela tvoje oči

Možda je to jedini put
Na kome ćemo se sresti
Tamo gdje suton rosi zemlju
Ti ćeš mi ogrtač oplesti
Od svile koja raste u tvojoj zemlji

Često pomislim na tebe
Ispod starog limskog mosta
Leptir ti kraj nogu čaršaf vije
Lebdiš površinom vode bosa
Znaj ništa nije kao prije...