ZIVOT PISAN SRCEM

Marija Olga je očaravajuća žena. Posebno deo po imenu Olga.

Udala se za veliku i kršnu, pomalo nespretnu momčinu, koji je bio pun častoljubivih ideja, postrojenih kao drveće na šetalištu.

Ali, deo kojim se udala bio je deo po imenu Marija. Njen deo Olga je ostao slobodan i potom je sebi našao ljubavnika koji je živeo u obožavanju njenih očiju.

Ona nije mogla da razume zašto bi se njen muž razbesneo i prebacivao joj nevernost. Marija je bila verna, savršeno verna. Šta mu je trebalo da se petlja s Olgom? Ona nije razumevala da on ne razume. Marija je ispunjavala svoje dužnosti, deo Olga je obožavao svog ljubavnika.

Zar je ona bila kriva za svoje dvostruko ime i za posledice do kojih ono može dovesti?

Tako je ona, kada je muž zgrabio pištolj, širom otvorila svoje ogromne oči, ne u strahu, već začuđena, jer nije mogla da razume tako apsurdan potez.

Ali, dogodilo se da je muž pogrešio i ubio Mariju, deo koji beše njegov, umesto da ubije Olgu. Olga je nastavila s životom u naručju svoga ljubavnika, i mislim da je još uvek srećna, veoma srećna, jedino što oseća da je pomalo sakata.

Vicente García - Huidobro Fernández (Chile)

Jedno od onih zatisja,....*tisina* koja uvek potakne na neka spletkarenja.....
moze biti....a ne mora.....mada.....ako se i ne slozite,....ma, ja i ona smo se
slozile,u nasem razgovoru......stvarnost i moja masta.....sanjari su uvek bili
iluminatori nade i slikari sarenila.....nikad nisam znala slikati bojama,ali volim reci
bojiti snovima.....i na javi cak
Nekako je u ovoj tisini razgovor sasvim iznenada zapocela ona......

Stvarnost : Zasto ljudi misle da sam ruzna i zla?
Masta : A zasto ljudi misle da sam ja lepa.....ali,beskorisna?
Stvarnost : Zato sto nemas pravog smisla postojanja....
Masta : Zar snovi ne postoje,u svima nama,jednako.....kao i misli?
Stvarnost : Snovi postaju smisao sami sebi,a misli su smisao koji ce zaista to i postati....
Masta : Ali....,ostvarene misli mogu,kao i razum,zauvek nestati.A snovi....oni nastaju sve do smrti!
Stvarnost : A,sta se dogadja sa snovima posle smrti? Hm.....
Masta : Nestanu.....zajedno sa stvarnoscu.
Stvarnost : I,ako je bas sve tako kako ti kazes da jeste,sto onda ostaje kao smisao postojanju ??
Masta : Vecnost.....u trazenju....
Stvarnost : Ne zasmejavaj me, ...trazenju vecnosti?!...ma daj, bar jednom ne preteruj ...
Masta : Ma ne ,zasto nikad ne sacekas da misao zavrsim do kraja ?
Bas nikad nemas sluha za mene....Smisao postojanja je u trazenju besmrtne istine !!
Stvarnost : Sta hoces da kazes? Znaci,ja kao i ti nisam istina ??
Masta : Ma ne? Zasto si uvek tako iskljuciva,kad sam ja u pitanju?
Istina je LJUBAV......ona koja se zrtvuje za voljene....ona je stvarajuci smisao postojanja !

Stvarnost se iznenada probudila iz sna....
Napokon je valjda postala sretna.....valjda je osetila da nije usamljena.

I ako se ne slozite sa mojim,toplim bojama *obojenim* recima,ja ostajem pri svome....,
a ako mi ne verujete.....pocnite da sanjate.....snove.....i na javi....zbog stvarnosti,....usamljene

Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama?

Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.

Fernando Pesnoa - Knjiga nespokoja

Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne hemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije. A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta. U tom Ćupu je štos...Kada ono prestaje detinjstvo? Kada ti netko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno... Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ..."

Djordje Balašević - Jedan od onih života

Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rodjen kao rob.

Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si se rodio takav ne tiče se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi ako te breme života primora da postaneš rob. Teško tebi ako si rodjen slobodan, kadar da budeš samom sebi dovoljan i da se odvojiš od ljudi, a onda te siromaštvo prinudi da živiš sa drugima. Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa sobom.

Roditi se slobodan, to je najveća ljudska veličina koja uzdiže bednog isposnika iznad kraljeva pa čak i iznad bogova, koji su sami sebi dovoljni zato što su silni a ne zato što su prezreli silu.

Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti. Na stolici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.

F.Pesoa - Knjiga utisaka

Na putovanju

"Nikad nisam voleo preteranu osećajnost ni ta polujasna, sumnjiva stanja duha u kojima nas uobrazila tako lako odvodi na svoje pogrešne i jalove puteve. Zato me je cela ova igra srdila i mučila. Da bih joj se osvetio, hteo sam da je kaznim prezirom, da se ne bavim njome i da je ne proveravam više. U stvari, morao sam neprestano da misdim na taj svoj prezir, i mučio sam se i dalje. Ništa nije pomagalo. Ostajala je postelja, koja kao grob pokriva zaboravom i leči svaku muku, iako manje savršeno. Ah, kad bi leći bilo isto što i zaspati, život ne bi bio ovo što jeste: smrt bez mira i izvesnosti. Dalji i nedostižniji od najvećeg blaga i najsmelijeg svetskog rekorda, san je ležao negde u daljini, okean sna, a ja sam ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. Zaspati, spavati snom bez snova, mrtvim snom, u kom nema ni kofera, ni plača, ni ženske kose, ni žena, stvarnih ni avetinjskih! Tama i uzaludan napor da zaspim zamoriše i zaludeše moju svest do te mere da sam počeo da gubim predstave o dimenzijama sopstvenog tela. Moja rođena podlanica, na kojoj je počivao moj levi obraz, dolazila mi je kao vrela pustinja bez granica, bez travke i vode. U zamorenoj svesti činilo mi se da od nezapamćenih vremena ležim ovako i da je misao na vlas plave ženske kose samo jedan od bezbrojnih snova koje snivam, ležeći budan. Ta misao mi dade snage da se otrgnem i da upalim edektriku.

Kako je malen i zbrkan svet opipljivih stvari prema vrelim, nedoglednim regionima nesanice! Kako je mutno i ružno ono što otvorene oči mogu da vide! Vrtlog koji je bolna zemna svetlost naglo otvorila preda mnom kružio je sve sporije. Najposle, sve se stvarno zaustaviše, svaka na svome mestu: vrata, veliko ogledalo, divan, pisaći sto, telefon.

Ustadoh. Nesigurnim korakom deteta koje zna imena predmeta oko sebe, ali ne i sve njihove osobine, prođoh kroz tu stvarnost nižeg reda. U dnu sobe zapalih još jednu, zidnu, lampu. U niši je ležao prtljag, nepomičan i obasjan. Pogled mi je pao na dve niklovane brave najvećeg kofera, prelećući s jedne na drugu. Ni traga od neke ženske kose. Zapalio sam i stolnu lampu i seo na stolicu na kojoj sam sedeo pre spavanja, kad sam ugledao vlas kose kako podrhtava. Sa toga mesta video se na levoj bravi savijen i tanak refleks svetlosti i ličio je na vlas plave kose. I to je bilo sve."

Ivo Andrić - Jelena,žena koje nema

Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znas? To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati.

A.P.Kezele - Izmedju mene i tebe

Sjeo sam na ono isto mjesto odakle se pogledom u nebeski mir razvlačim, dohvatio sazviježđe i u njemu raskošne puteve tvoje beskonačnosti zadržao, zaručio te riječima i na ispružene dlanove položio tvoje zlatne obraze. Počinjem stizati prvo snen iz dubine svoje duše i svojim grlom vječnosti, a zatim mirisan i strastven, vješt i razigran, bezbrojan i ljepotom optočen. Sve ti donosim, uvale na žlici praskozorja, ravnicu u pojasu tvog struka, pregršt zaboravljenih osmjeha, vrelinu izraslu pod svodom preplanulih bedara i plave oči svih tvojih maštanja kao neviđene vrhove naših noćnih postajanja.

Nježno ti govorim poljupcima, ne šutim, stalno se smijem i pričam, u zagrljajima duge otvaram netaknute snove, vodim te laganim drhtajima, trčim jezikom između proplanaka uzdaha i vješto s milovanjima želja stižem. Promatraš me svakom svojom rječju, svakim dodirom i pokretom očaravaš, u mjesto svojih izvora unosiš, iznad mekih brežuljaka slasti zanosno izvijaš, nadmoćno upijaš trzanjem i pratiš velikim mjesečevim ulaskom u pučinu tijela. Plovim tvojom bjelinom, zaoravam tvoj sjaj, hodam tvojim drvoredima, letim nebeskom mekoćom tvojih krošnji i uzbuđen tonem u tvoja prostranstva.

Mirišiš, Bože, kako si samo zamirisala, kakvom me zaljubljenošću isplela, bojama suncokreta nahranila, stopila ženstvenom vatrom utrobe, biserom oka posvetila i dovela u sebe, po tko zna koji puta šapatom crvenih trešanja zavela. Zamamno me ispunjavaš svojom iskrenom sigurnošću i dok te opijam gutljajima velikih i nepresušnih zagrljaja, oblažeš me sokovima strasti onako kako samo ti znaš, ljubavnički i bez prestanka, iskonskom potrebom za svojim ljubavnikom. Ponesen veličanstvenim plesom tankih prstiju, klizim rubom postelje prema svemiru, gdje susrećem obris istinske melodije s kojom si me ne tako davno, u sebe unijela.

Osjećam kako se akordima na vene prislanjaš, kako se tonovima uspinješ krvotokom. Slušam te u predivnoj glazbi srca i pretačem kroz pore taj slavujev pjev. Ne pamtim ljepšu sliku istkanu u ljubavi niti pronalazim bogatije misli od tvoje zrelosti, ne vidim ništa izvan neprocjenjivog toka tvojih obala, izvan usjeka u kojima nestajem. Uživam što me polagano prekrivaš harmonijom grudi i njihovim snom gasiš moje čežnje, što lakoćom svog uzdisanja pripremaš mir za mene i rukama tiho budiš moja čula. Uživam kad me primaš, kad primaš moje latice i poput leptirovih krila nježno rasanjuješ. Tada samo tvojim dodirima vjerujem i jedino se usuđujem s tobom u blaženstvo smjestiti.

Zal Kopp - Govorim poljupcem

U vremenu u kojem moje biće sanja, trenutak je smjelo bistar i dolazi s tobom kao biser u noći oblikom zavodljivog parfema. Od poslijepodneva odlučno priprema tvoje ruke za nedoumice, što ih udaljenost nabacuje, ne sasvim slučajno, našoj molitvi.

Ovo je godina dodira i zbog toga se sve manje budimo sami, nismo više uspavani i skriveni drhtaji u njedrima tihih vjetrova. Kameni likovi naših susreta polako nestaju u obrisima sjećanja i možemo dokučiti maštom nekadašnje mirise dalekih zagrljaja.

Po stepenicama kojima stižeš stojim budan na svim odmorištima, ostavljam misli o beznačajnim stvarima i razmišljam u čekanju. Nisu mi važna nasljeđa djedovine, niti balava usta djetinjstva, čeznem za zvucima što dopiru sa snažnim svjetlom bijelih vrhova.

Širok kao boja jorgovana odbacujem sve svoje izvučene primjedbe i napeto pratim tvoje približavanje snu kratkim prijelazom uzdaha. Naučen da ležim mirno i brinem se prvi put štitim mjesto samoće, ne ponavljam se govorom riječi i šuteći grizem dah crvene jabuke.

Pripijena uz mene, tečeš sporo i uspavano, primjećujem obraćaš pažnju, a nasred postelje uglavnom treperiš u pupoljcima zvjezdanog neba. Gole ruke potapaš i buci padajućeg mraka prilaziš oprezno i tiho, ponekad se zaustaviš i s cvrkutom ptica pokupiš miris šumskih jagoda.

Od prvih ljubavi izabrala si zanos zaborava i dijeliš plavim trbuhom svaki korak na pijesku, hladovinom prezrelih šetnji oslikavaš stope. Zastaješ i pomišljaš kako je lijepo vrtlogom tek otkrivenog izvora zaroniti, utažiti žeđ i zasladiti usne u toj vodi nepoznatog i prozirnog okusa.

Kako da se osnažim kad dođeš i kada po meni raspeš dubinu školjki, uspneš komadom svog srca i rascvjetaš pjesmu cijelom mojom dušom? Razvući ću se širokim pogledom i blagosloviti svakom kapi tvojih grudi. Kako da to podijelim i svako tvoje javljanje odnesem na obronke sna?

Stižeš i ja se podmećem kišnom zemljom ispod tvoga mekanog hoda, započinjem navikom ravnice i pružam nebu prostor užarenih zjenica. Želim te među koljenima kušati i skinuti veo strepnji u hrpi mraka i napokon nestati, kad jednom zauvijek prođem kroz te vrele kapije.



Zal Kopp - Vrele kapije

Nepoznatoj, ma gde ona bila

Vi i ja smo, svako za sebe, draga moja nepoznata, samo prosek. Izadjimo iz te prosecnosti, budimo natprosecni- spojimo se! Izradjajmo tu prokletu decu da nas savest ne grize! Ovo blago sto ga nagomilasmo, mozda nece satrunuti, ali nas nece ni pomenuti, to je izvesno. Svaki dukat, svaki novcic, svaki dragi kamencic - sve ce to obezvrediti samo sebe cim se docepa grabljivih ruku. Nista od toga nece za nama u zemlju, verujte mi.

Jedino deca, unuci, praunuci - oni ce nam se kad-tad pridruziti. Dajmo im priliku, dozovimo ih. U nasem spajanju je trenutno zadovoljstvo, i vecni spokoj. Nisu zalud nasi slavni preci jurili slavne pretkinje, ne bi li ostavili svoje seme. Moglo se potomstvo ostaviti u svakoj skitacici, ali nije to tô. Hajde, gospo, da vidimo jesmo li vredni vremena u kome smo se rodili, ili bar imena koje smo, ne svojom zaslugom, nasledili!

Dosta je bilo skrnavljenja tih imena, dosta je bilo glupih medjupoteza, dosta je bilo bludnih pogleda, saranja i varanja, dajmo se matici, posadimo drvo koje ce mozda radjati gorke plodove - ali ce radjati. Ulogu bogova smo kupili zlatnicima i sad nas obozavaju. Nema tog zlatnika koji nije oblozen krvlju. Ne znam cemu se klanjamo! Spustimo se na nivo zivotinje, sparimo se, neka nas bar neko proklinje! Ako vec moraju da nas ocerupaju besne guzice, neka to bude meso naseg mesa, krv nase krvi. Ako to sto pricaju o vama iole vredi, ako glas koji mene bije moze da se upotrebi, taj iscedak iz trenutka kosmicke slasti, ne mora da bude ni tako los. Te iste potomke stvorice neko drugi - svako se pre ili kasnije rodi, bez obzira na to ko su mu roditelji - a onda ce nam biti zao. Izbegnimo sramotu neradjanja, izrodimo nesto. Kad vec nismo rodjeni za velike misli i velika dela, ucinimo bar veliki greh - spojimo se!

Pitao sam grobara kako mu se dopada posao. Odgovorio mi je: "Pa, eto, zakopavam tudje gluposti". Napravimo i mi jednu takvu glupost. Ne trazim od vas, gospo draga, da spavamo zajedno; ne trazim da vodimo ljubav, danas se iza te reci skrivaju najveca zlodela; ne trazim da kucimo ili stvaramo materijalna dobra, ne trazim nista za sebe. Ne morate mi reci ni jednu lepu rec, ne morate me voleti, ne morate ziveti sa mnom. Treba samo da se nadjemo, da nas ima, da nas neko pomene u kletvi ili molitvi. Covek zivi onoliko koliko mu je kletva dugacka; za molitvu uvek ima vremena, ona ne zavisi od duzine zivota.

Ostanimo neznanci, dozivotni stranci, persirajmo jedno drugom, mrzimo se, pljujmo se, ali - srodimo se. Bar za tren. I u ocima zlikovaca i mrzitelja nasih imacemo vecu vrednost ako se bar neko nekad pohvali da smo ga bas mi sacinili. Vi i ja, gospo draga. Mozete vi bez mene, mogu ja bez vas, to sitno zavaravanje ne sme dugo da potraje. Gledam vas, ovako iz prikrajka, slutim razloge koje cete izmisliti, samo da me odbijete. Pusticu vas da pricate, da potrosite prazne reci, da se ugusite u njima, i kad vise ne bude bilo ni jedne jedine floskule, ni jednog jedinog formalnog ili "normalnog" opravdanja, zaigracemo ples - ples buducnosti.

N.Živkovica - Hologram

Pokajaces se lijepa zeno, kad cujes. Ne znam kakva je sad, ja je pamtim po ljepoti. I po izrazu patnje na licu, kakvo vise nikad nisam vidio, niti sam dugo mogao da ga zaboravim, jer sam tu patnju ja prouzrokovao.

Zbog te zene, jedine koju sam volio u zivotu, nisam se ozenio. Zbog nje, izgubljene, zbog nje, otete, postao sam tvrdji i zatvoreniji prema svakome. Osjecao sam se poharan, i nisam davao ni drugima ono sto nisam mogao dati njoj. Mozda sam se svetio sebi, i ljudima, nehotice i neznajuci. Boljela me, odsutna. A onda sam zaboravio, zaista, ali je sve bilo kasno.

Steta sto moju neistrosenu njeznost nisam dao ma kome, roditeljima, bratu, drugoj zeni. Ali, mozda to govorim bez razloga, sad, svodeci racune. Jer i nju sam ostavio i otisao na vojnu, nezaleci, a pozalio sam kad nista vise nisam mogao izmjeniti.

M.selimović - Derviš i smrt

Cesto je covjeku tesko da podnese sebe jer mu se nikad ne dogadja da uradi upravo ono sto je htio. Ili ne uspijeva pozeljeti ono sto radi, ili ne radi onako kako zeli, ili ono sto radi i zeli ne ispada onako kako ocekuje.

Nekad se jave sjecanja koja covjek niposto ne zeli, pa se ucini lijepa onako ovijena maglom i daljinom. Tako njega ponekad napadne sjecanje na vrijeme kad je bio Rusbeh i djecak u dolini punoj boja, pa mu dodje da uzdise, da se sklupca i smanji u nekom krilu, osjecajuci kako mu tjeme grije topla i mehka ruka.

I nije problem u tome sto on vise nije Rusbeh engo Abdullah, sto se ne moze smanjivati nego jedino moze pomalo umirati, sto on zaista vjeruje u jednoga jedinoga Boga jer bi ih moralo biti beskonacno mnogo, ako bi ih bilo vise od jednog...

Nije to problem, raspetljao bi se nekako taj cvor koji se u njemu svezao mimo njega i njegove volje. Problem je u tome sto je to lijepo sjecanje cista laz, sto ono nije sjecanje nego potreba jer se nista takvo nikada nije dogadjalo.

On takvog djetinjstva nije imao jer mu je majka bila plasljiva i neuravnotezena zena, tako da nije tjesila i grijala rukom ona njega nego on nju, stalno uplakanu i uzdrhtalu bez jasnoga i razumljivog razloga. A od boja u toj blagoj dolini najbolje se vidi prljavosmedja boja krasta na ocevoj osakacenoj ruci, kao sto se od svih dogadjaja iz djetinjstva najbolje pamti sudjenje ocu i njegovo sakacenje. Zasto ga onda, kad god mu je tesko, preplave takve slike koje se podmuklo predstavljaju kao sjecanja?

Kazu da ljudima, sto su stariji, sve jace treba djetinjstvo, ali je on valjda premlad za vracanje u djetinjstvo, a pogotovo za izmisljanje nekakvog sretnog djetinjstva kojeg nije bilo ni u tragu.

Zato je vatra dobra. Plamen ublazi boje na slikama koje se namecu i rastoci oblike u izmisljenom sjecanju, tako da se te napasne slike razliju i pretvore u blagu razvodnjenu tugu od koje je covjeku lijepo. Salijecu ga, doduse, napasti kao sto je zelja da place, ali se dosta brzo i ta zelja izgubi, pa covjek zazali za njom jer je ona ugodna i dobra, sasvim dobra, ma koliko bila smijesna kod muskarca i to odraslog covjeka. Gledas u uzarene komadice drveta i balege, gledas kako se osipaju sivom skramom tankom kao dah, od koje se zatamnjuju i izmicu oku, bas kao sjecanje, stvarno ili izmisljeno.

Zato se valjda uspomene toliko vole, ma kako to bilo neukusno. Sve je najljepse i najvise se voli u tom trenutku najjaceg sjaja - prije nego ce se osuti sivam skramom i poceti da se lagahno gasi. Najgluplja izmisljotina postaje dragocjena uspomena ako je prevuces tom sivom skramom i pokrenes je prema gasenju.

A vreli sjaj uzarenog drveta kao da prosusi covjeka, kao da ga ocisti, isisa mu tugu i ostavi ga lagahnog i dobrog kakav je uvijek zelio biti. Jedini casovi u kojima covjek bez problema podnosi sebe jesu oni koje provede gledajuci u vatru, a sebe cak i voli kad vatra krene prema gasenju.

Dž.Karahasan - Istočni divan

Zivot je otok cije su litice zelje, drvece snovi, cvijece samotinja, vrela zed, a ono je usred mora samoce i izdvojenosti.

Tvoj zivot je, prijatelju, otok odsjecen od svih otoka i kontinenata. Koliko god ladja i camaca poslao ka drugim obalama i koliko god ladja stiglo na tvoje obale, ti si ipak samo otok izdvojen u svome bolu, osamljen u radosti, dalek u ceznji, nepoznat sa svojim tajnama i zagonetkama.

Vidio sam te, prijatelju, kako sjedis na gomili zlata, radostan zbog svoga bogatstva i ponosan na svoje blago, uvjeren da je svaka pregrst zlata tajna veza sto povezuje misli drugih ljudi sa tvojom mislju i sto spaja njihove teznje sa tvojima. Vidio sam te kako, poput velikog osvajaca, vodis vojske i trijumfalne legije na jake tvrdjave te ih razaras, zatim ides na druge utvrde te i njih osvajas.

Kada sam te ponovno pogledao, vidio sam za zidinama tvojih riznica srce sto drhti u samoci i izdvojenosti, kao sto drhti zedan covjek u kavezu nacinjenom od zlata i dragulja, ali bez vode.

Vidjeh te, prijatelju, kako sjedis na prijestolju slave, a oko tebe ljudi sto opijevaju tvoje ime, nabrajaju tvoja milosrdja i darove, u tebe zagledani kao u prosvijetljenog proroka koji im uznosi duse odlucnoscu svoje duse i vodi ih izmedju zvijezda i planeta. Dotle ti njih gledas lica prepuna zanosa, snage i trijumfa, kao da si za njih ono sto je dusa za tijelo.

Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh osamljeno bice kako stoji uz tvoje prijestolje krunisuci se otudjenoscu i grcajuci u samoci. Zatim vidjeh kako tvoje bice na sve strane ispruza ruku, kao da trazi samilost od nevidljivih fantoma. Vidjeh to bice kako gleda negdje daleko preko ljudskih glava, u neko mjesto na kome nicega nema osim njegove samoce i izdvojenosti.

Vidjeh te, prijatelju, zaljubljena u lijepu zenu, kako med svoga srca tocis na njen razdjeljak, ruke joj obasipas poljupcima, dok te ona gleda sa sjajem suosjecanja u ocima i majcinskim osmjehom na usnama. Tada rekoh sebi: Ljubav je odagnala samocu ovoga covjeka, izbrisala je njegovu izdvojenost te se on sada vraca i spaja sa Sveopcim Univerzalnim Duhom koji putem ljubavi privlaci k sebi ono sto se od njega izdvojilo u prazninu i zaborav.

Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh, umjesto tvoga zaljubljenog srca, osamljeno srce koje bi htjelo da svoje tajne povjeri nekoj zeni, ali ne moze; vidjeh iza tvoje duse sto se topi u ljubavi jednu drugu, usamljenu dusu, nalik na izmaglicu koja bi htjela da se u rukama drage pretvori u suze, ali ne moze.
Tvoj zivot je, prijatelju, izdvojeno boraviste, daleko od svih drugih boravista i zivih stvorova.

Tvoj unutarnji zivot je boraviste daleko od svega sto ljudi nazivaju tvojim imenom. Ako je to boraviste mracno, ne mozes ga osvijetliti susjedovom svjetiljkom; ako je pusto, ne mozes ga ispuniti susjedovim dobrima; ako se nalazi u pustinji, ne mozes ga prenijeti u vrt koji drugi zasadi; ako se nalazi na vrhu planine, ne mozes ga spustiti u dolinu kojom tudje noge stupaju.

Tvoj dusevni zivot je, prijatelju, okruzen samocom i izdvojenoscu. Da nije te samoce i izdvojenosti, ti ne bi bio ti, niti bih ja bio ja. Da nije te samoce i izdvojenosti, tada bih, cuvsi tvoj glas, pomislio da ja govorim; kada bih pogledao tvoje lice, pomislio bih da sebe vidim u ogledalu.

K.Gibran - Život je otok u moru samoće i izdvojenosti

Vidiš?
Godine nas obrade različito...
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?
Žalim, stara...
Nadam se da smo se ove noći zauvek mimoišli?

Pohitao sam kući, znajući da je to jedino mesto koje mi još može pružiti čvrst alibi pred Anamariom. Hladnoća je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te večeri imale jedan doslovno brilijantan nastup na razvedrenom nebu...
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na "sedamsto devetnaest", uglavnom, bio sam tačno naspram "Carigrada", niz Bulevar je kafilerijski klizio vojni džip, vrebajući plen...
Pola pet?
Lepo piše u predvojničkoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne čekajući na signal...
Ako zazvoni i treći put, prekidam...
- Halo?
Ipak se javila...
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund iščekivao da zazvoni i kod mene...
- Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
- Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvraćena: Ćao, mila, stigao sam. Stop. Ćao,mili, dobro da jesi. Stop...
Puls mi se polagacko vraćao kući, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još začuli odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka...
Legao sam na leđa, široko raširivši ruke, pokušavajući da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji...
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne...
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine...
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve ređe usuđujem da zaronim u sebe...
Jer tamo zagluvim...
Oči se prepune do vrha...
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske...
Po sobi...
Po meni...
Po čitavom svetu...
I ne mogu ih skupiti do jutra...

Dj.Balašević - Jedan od onih života

Božiji memorandum

Za: Tebe
Od: Boga

Primi moj savet.
Ja čujem tvoj krik.

Prolama se kroz tamu, prolazi kroz oblake, meša se sa svetlošću zvezda i pronalazi put do mog srca sledeći sunčane staze. Boli me krik zeca uhvaćenog u zamku, vrapca kog je majka izbacila iz gnezda, deteta koje se bespomoćno praćaka u jezeru, i sina moga koji je prolio krv na krstu. Znaj da i tebe čujem. I budi miran. Budi staložen. Donosim ti olakšanje za tvoju tugu, jer poznat mi je njen uzrok... i znam joj lek.

Plačeš nad svojim dečjim snovima, koji prohujaše s godinama.
Plačeš nad svojim samopoštovanjem, koje je uništio neuspeh.
Plačeš nad svojim mogućnostima, koje si trampio za sigurnost.
Plačeš nad svojom individualnošću, koju je pregazila rulja.
Plačeš nad svojim talentom, koji je protraćen zloupotrebom.

Gledaš sebe s osećanjem stida i užasnut okrećeš glavu od svog odraza u vodi. Ko je to ruglo čovečanstva koje te gleda bez trunke srama u očima? Gde je tvoja uljudnost, lepota tvog lika, brzina tvojih pokreta, jasnost tvoga uma, tvoje briljantno izražavanje? Ko je ukrao ta tvoja blaga? Znaš li lopova, kao što ga ja poznajem?

Nekada si spuštao glavu na travnati jastuk na livadi svog oca i, gledajući gore u katedralu od oblaka, znao si da će, vremenom, sve zlato Vavilona biti tvoje.
Nekada si pročitao mnoge knjige i ispisao mnoge tablice, ubeđen da ćeš, van svake sumnje, dostići i nadmašiti mudrost Solomonovu. Godišnja doba će se smenjivati i prolaziće godine, a ti ćeš suvereno vladati sopstvenim Rajskim vrtom. Sećaš li se ko je usadio u tebe sve te planove i snove, zasejao to seme nade? Ne sećaš se.

Iščileo je iz tvoga sećanja i trenutak kada sam stavio ruku na tvoje nežno čelo, onog časa kada si izašao iz majčine utrobe. I tajna koju sam šapnuo u tvoje maleno uvo poklanjajući ti svoj blagoslov. Sećaš li se naše tajne? Ne sećaš se. Godine koje su prošle, uništile su tvoje sećanje, tako što su ti ophrvale um strahom i sumnjom, uznemirenjem, kajanjem i mržnjom, a u obitavalištu tih zveri nema mesta za radosne uspomene.

Ne tuži više. S tobom sam... a ovaj trenutak je prelomna linija tvog života. Sve što je prošlo, nije ti ništa bliskije od vremena koje si proveo u majčinoj utrobi. Prošlost je mrtva, i neka pripadne mrtvima.

Danas vaskrsavaš iz žive smrti. Danas ću se, kao što je Elijah učinio nad udovičinim sinom, triput nadneti nad tobom i ti ćeš ponovo živeti. Danas ću, kao i Eliša Šanamatinom sinu, staviti svoja usta na tvoja usta, svoje oči na tvoje oči, svoje ruke na tvoje ruke i tvoje telo će ponovo biti toplo. Danas ću ti, kao Isus na Lazarevom grobu, narediti da izađeš, i ti ćeš izaći iz jame prokletstva i započeti novi život.

Danas je tvoj rođendan. Ovo je novi datum tvoga rođenja. Tvoj je prvi život, baš kao u pozorišnoj predstavi, bio samo proba. Ovaj put, zavesa se podiže. Ovaj put, svet te posmatra i čeka da ti aplaudira. Ovaj put nećeš napraviti grešku. Upali svećice. Podeli tortu. Sipaj vino. Ti si ponovo rođen.
Kao leptir iz svoje čahure, vinućeš se u vis...poletećeš onoliko visoko koliko želiš. Ni ose, ni vilinski konjici, ni insekti ljudskog roda, neće ugroziti tvoju misiju i tvoje traganje za istinskim bogatstvima života.

Oseti moju ruku na svojoj glavi. Slušaj moju mudrost. Dopusti da ponovo s tobom podelim tajnu koju si na rođenju čuo i potom zaboravio. Ti si moje najveće čudo.

Ti si najveće čudo na svetu.

To behu prve reči koje si ikada čuo. A tada si zaplakao. Svi zaplaču.
Nisi mi tada poverovao...i ništa se u godinama koje su prolazile nije promenilo, što bi pobedilo tvoju nevericu. Jer, kako bi ti mogao da budeš čudo, kada si okovan dugovima i budan ležiš na mukama, jer ne znaš kako da sutra zaradiš za hleb?

Dosta je bilo. Za prolivenim mlekom se ne plače. Pa ipak, koliko sam ti proroka, koliko mudraca, koliko pesnika, umetnika, kompozitora, koliko naučnika i filozofa i ostalih glasnika poslao s porukom o tvojoj božanskoj prirodi, pobožnosti i tajnama dostignuća? Kako si se ophodio prema njima?
Još te volim i sad sam uz tebe, da bi se kroz ove reči obistinilo predskazanje da će Bog ponovo pružiti ruku da bi po drugi put povratio ostatak svog naroda.
Pružio sam ti ruku. Ti si ono što mi je ostalo.

Beskorisno je da te pitam: zar nisi znao, zar nisi čuo, zar ti nije rečeno još na početku; zar nisi shvatio još od postanka Zemlje? Nisi znao; nisi čuo; nisi shvatio. Rečeno ti je da si prerušeno božanstvo, bog koji izigrava ludu. Rečeno ti je da si nešto izuzetno, plemenitog razuma, neograničene umešnosti, brz i izvanredan u obliku i kretanju, kao anđeo u pokretu, kao sputani Bog. Rečeno ti je da si so zemlje.Otkrivena ti je tajna kako se pomeraju planine, kako se postiže i ono nemoguće.

Nikome nisi verovao. Spalio si mapu na kojoj je bio put do sreće, odrekao se traženja duševnog mira, ugasio sveće duž puta ka slavi, i tada si se spoticao, izgubljen i uplašen, u tami uzaludnosti i samosažaljenja, sve dok nisi pao u pakao koji si sam stvorio.

A onda si plakao, udarao se u grudi i proklinjao zlu sreću koja te je zadesila. Odbijao si da prihvatiš posledice sopstvene uskogrudosti i lenjosti i tražio si žrtvenog jarca kojeg ćeš okriviti za svoj neuspeh. Kako si ga samo brzo pronašao.

Okrivio si mene!

Tvrdio si da su tvoje teškoće, tvoja osrednjost i nedostatak šansi, tvoji promašaji... bili Božja volja! Nisi bio u pravu! Hajde da napravimo popis. Da navederno sve tvoje teškoće. Jer, kako da tražim od tebe da izgradiš novi život ako alat za to nemaš?

Da li si slep? Rađa li se i zalazi li sunce, a da ti to ne vidiš?

Ne. Ti vidiš... a stotine miliona receptora koje sam ti ugradio u oči omogućavaju ti da uživaš u čarobnoj lepoti lista, snežne pahuljice, jezerceta, orla, deteta, oblaka, zvezde, ruže, duge... i pogleda punih ljubavi. Upiši jedan blagoslov.

Da li si gluv? Može li beba da se smeje ili plače, a da je ti ne čuješ?

Ne. Ti čuješ... i dvadeset i četiri hiljade vlakana koje sam ugradio u svako tvoje uvo čuju vetar u granju, plimu koja kvasi stenje, veličanstvenost opere, crvendaćevu pesmu, dečju igru... i reči „volim te". Upiši još jedan blagoslov.

Da li si nem? Da li je pljuvačka jedino što izlazi iz tvojih usta kada pokreneš usne?

Ne. Ti govoriš... kao nijedno od ostalih mojih stvorenja, a tvoje reči mogu smiriti ljutite, oraspoložiti utučene, podstaći one koji pokleknu, razvedriti nesrećne, ugrejati dušu usamljenih, pohvaliti one koji zaslužuju, ohrabriti poražene, podučiti one koji ne znaju... i reći „volim te". Upiši još jedan blagoslov.

Da li si nepokretan? Da li tvoje bespomoćno telo zauzima prostor?

Ne. Ti se krećeš. Ti nisi drvo, osuđeno na mali komad zemlje, dok vetrovi i svet rade s tobom šta hoće. Možeš da se protegneš, trčiš, igraš i radiš, jer dao sam ti pet stotina mišića, dve stotine kostiju i petnaest kilometara nervnih vlakana, i sve ih sinhronizovao da se pokoravaju tvojim naredbama. Upiši još jedan blagoslov.

Da li si nevoljen i nedostojan ljubavi? Da li te usamljenost guši i danju i noću?

Ne. Ne više. Jer sada znaš da je ljubav tajna, da je moraš bez razmišljanja pružiti da bi je dobio. Ljubav radi ispunjenja, zadovoljstva ili ponosa, nije ljubav. Ljubav je poklon koji ne traži uzvraćanje. Sada znaš da je nesebična ljubav sama sebi nagrada. Čak i neuzvraćena ljubav nije gubitak, jer ona će ti se sama vratiti, i omekšati i pročistiti tvoje srce. Upiši još jedan blagoslov. Upiši ga dvaput.

Da li ti je srce bolesno? Da li popušta, da li mu je naporno da te održi u životu?

Ne. Tvoje je srce snažno. Dotakni grudi i oseti njegov ritam, pulsiranje, čas za časom, danju i noću, trideset i šest miliona otkucaja svake godine. Godinu za godinom, bilo da si budan ili spavaš, ono pumpa krv kroz više od devedeset hiljada kilometara vena, arterija i cevčica... više od dva miliona litara svake godine. Čovek nikada nije izumeo takvu mašinu. Upiši još jedan blagoslov.

Da li je tvoja koža bolesna? Okreću li ljudi glavu od tebe, užasnuti tvojim izgledom?

Ne. Tvoja je koža čista, ona je čudo. Sve što joj je potrebno jesu sapun i ulje, pranje i briga. Vremenom će i najjači čelik izgubiti sjaj i zarđati, ali tvoja koža neće. Upotreba će pohabati svaki metal, ali ne i taj omotač u koji sam te smestio. Koža se stalno obnavlja, nove ćelije zamenjuju stare. Upiši još jedan blagoslov.

Da li su ti pluća zagušena? Boriš li se za svaki dah?

Ne. Ona te održavaju i u najgadnijem okruženju, koje si sam stvorio, i neprekidno rade da bi provukla kiseonik, koji daje život, kroz šest milijardi džepova u tkivu, oslobadajući istovremeno tvoje telo od otpadnih gasova. Upiši još jedan blagoslov.

Da li ti je krv zatrovana? Da li je pornešana s vodom i gnojem?

Ne. U tvojoj krvi ima oko dvadeset i dva triliona krvnih ćelija, u svakoj od njih su milioni molekula, a u svakom molekulu nalazi se atom, koji osciluje više od deset miliona puta u sekundi. Svake sekunde dva miliona tvojih krvnih ćelija umire, da bi ih zamenilo dva miliona novih, u vaskrsavanju koje traje neprekidno od tvog prvog rodenja. Tako je uvek bilo u tvojoj unutrašnjosti, a sada će biti i spolja. Upiši još jedan blagoslov.

Da li si malouman? Nisi u stanju da misliš?

Ne. Tvoj je mozak najkompleksnija struktura u univerzumu. Ja to znam. Njegovih kilogram i trista grama prosečne mase sadrže oko trinaest milijardi nervnih ćelija, a to je dva i po puta više nego što ima ljudi na Zemlji. Da bih ti pomogao da upamtiš svako opažanje, zvuk, ukus, miris i dešavanje od dana tvog rođenja, ugradio sam u tvoje ćelije hiljade milijardi proteinskih molekula. Svi dogadaji su tu, čekaju samo da ih se setiš. A da bih pomogao mozgu da kontroliše tvoje telo, raspršio sam po njemu milione receptora za bol, dodir i temperaturu. Zlatne rezerve nijedne nacije nisu tako dobro čuvane kao ti.
Ti si moje najbolje delo. U tebi ima dovoljno atomske energije da razori bilo koji od velikih gradova na svetu... i da ga ponovo sagradi.

Da li si siromašan? Nemaš ni srebra ni zlata?

Ne. Ti si bogat! Upravo smo zajedno nabrojali sva blaga koja poseduješ. Prouči taj spisak. Nabroj ih ponovo. Neka znaš šta imaš!

Zašto si izdao samog sebe? Zašto si govorio da su blagodeti čovečanstva tebi oduzete? Zašto si obmanjivao sebe govoreći kako si nemoćan da promeniš svoj život? Zar nemaš obdarenosti, čula, sposobnosti, zadovoljstava, instinkta, osećanja i ponosa? Zar si bez nade? Zašto se povijaš i kriješ u senci, kao poraženi div, čekajući saosećanje koje će te odneti u željeno ništavilo i vlagu pakla?

Toliko mnogo imaš. Preplavljen si blagoslovima... i tako se nepažljivo odnosiš prema njima, kao dete iskvareno luksuzom, a davao sam ti ih tako velikodušno i redovno. Odgovori mi. Odgovori samom sebi.

Nema bogatog čoveka, a starog i bolesnog, maloumnog i bespomoćnog, koji se ne bi menjao s tobom, dao ti sve svoje zlato u zamenu za blagoslove koje ti tako olako shvataš. Znaj da prva tajna sreće i uspeha i leži u tome da poseduješ, čak i u ovom času, svaki blagoslov koji ti je potreban da bi dostigao veliku slavu. Oni su tvoje blago, alatke pomoću kojih gradiš, počev od danas, temelje novog i boljeg života.

Zato ti kažem, pogledaj svoje blagoslove i svestan budi da već jesi moje najveće delo. Ovo je prvi zakon koji moras da poštuješ ako želiš da izvedeš najveće čudo na svetu, da svoju ljudskost povratiš iz žive smrti. I budi zahvalan na onome čemu te siromaštvo naučilo. Jer siromašan nije onaj koji malo ima, već onaj koji mnogo traži... a istinska sigurnost nečija ne leži u stvarima koje on ima, nego u onima bez kojih može. Gde su te teškoće koje su krive za tvoj neuspeh? Postojale su samo u tvom umu. Nabroj svoje blagoslove.

Drugi je zakon sličan prvom. Proglasi svoju jedinstvenost.
Osudio si sebe živog na sirotinjsko groblje, i sada ležiš tamo, nesposoban da oprostiš sebi sopstveni neuspeh, razarajući se mržnjom prema samom sebi, osećanjem krivice i gadeći se zločina koje si počinio prema sebi i drugima. Zar te ovo ne zbunjuje? Zar se ne čudiš kako to da ja mogu da ti oprostim tvoje promašaje, tvoje grehe, tvoje bedno ponašanje... kada ti ne možeš da oprostiš sebi?

Obraćam ti se sada, iz tri razloga. Potreban sam ti. Ti nisi deo rulje koja srlja u propast u bezličnoj masi mediokriteta. Uz to... ti si velika retkost. Zamisli Rembrantovu sliku, Degaovu statuu, Stradivarijusovu violinu ili Šekspirovu dramu. Od velike su vrednosti iz dva razloga: stvorili su ih vrhunski majstori i nema ih mnogo. Pa ipak, svako može da se umnoži u više primeraka.

Kada se tako rezonuje, ti si najvrednije blago na kugli zemaljskoj, jer znaš svoga stvoritelja i jedan si jedini. Nikada, među svih sedamdeset milijardi ljudi koji su hodali Zemljom od postanka sveta, nije bilo nikoga potpuno nalik tebi.
Nikada, do kraja sveta i vremena, neće biti nikoga kao što si ti. Nisi pokazao svest o svojoj jedinstvenosti, niti da je poštuješ. Pa ipak, ti si nešto najređe na svetu.

Od tvoga oca, u trenutku najveće ljubavi, poteklo je bezbrojno seme života, više od četiri stotine miliona ćelija. I sve su one, ušavši u tvoju majku, zalutale i uginule. Sve osim jedne! Tebe. Jedino si ti opstao u toploj nutrini tvoje majke, tražeći svoju drugu polovinu, jednu-jedincatu ćeliju majčinog tela, tako malu da bi više od dva miliona takvih kao ona bilo potrebno da ispuni žirovu kapicu. Ipak, uprkos neverovatno malim mogućnostima, ti si istrajao i, u tom nepreglednom okeanu tame i propasti, našao tu beskrajno malu ćeliju, sjedinio se s njom i započeo novi život. Svoj život.

Stigao si, donoseći, kao i svako dete, moju poruku da se još nisam sasvim razočarao u ljude. Dve ćelije sjedinjene u čudo. Dve ćelije, od kojih svaka sadrži dvadeset i tri hromosoma i, u svakom hromosomu, stotine gena, koji će odrediti svaku tvoju karakteristiku, od ponašanja do boje očiju i veličine mozga.

Kombinujući sve što imam na raspolaganju, počev od tog jednog zrnca sperme, od četiri stotine miliona koliko ima tvoj otac, pomoću stotina gena u hromosomima tvojih roditelja, mogao sam da stvorim trista hiljada milijardi ljudi, koji se svi međusobno razlikuju.

Ali, koga sam stvorio?
Tebe! Jednog i jedinstvenog. Najređeg od malobrojnih. Neprocenjivo blago koje poseduje kvalitete uma, govora, kreranja, pojavu i sposobnost delanja kao niko ko je ikada živeo, živi ili će tek živeti.

Zašto sebe daješ u bescenje kada si vredan kraljevskog otkupa? Zašto si slušao one koji su te ponižavali... jos gore, zbog čega si im verovao?
Poslušaj moj savet. Ne skrivaj više svoju jedinstvenost u tami. Neka se vidi. Pokaži je svetu. Ne stremi tome da hodaš kao tvoja braća, da govoriš kao tvoj voda, ni da radiš kao oni osrednji. Nikada ne radi kao drugi. Nikada ih ne oponašaj. Jer, kako da budeš siguran da ne oponašaš kakvo zlo, a oni koji se ugledaju na zao primer, uvek ga nadmaše, dok oni koji oponašaju ono što valja, nikada ne budu u toj meri dobri. Pokaži svetu svoju jedinstvenost i zasućc te zlatom. To je, dakle, bio drugi zakon.

Proglasi svoju jedinstvenost.

Sada si primio dva zakona. Nabroj svoje blagoslove! Proglasi svoju jedinstvenost! Nemaš nikakvih teškoća. Nisi od osrednjih. Klimni glavom. Nasmeši se, makar na silu. Priznaj svoju snmoobmanu. Šta je sa sledećom tvojom priružbom? Šanse ne posežu za tobom? Poslušaj moj savet, i to će proći, jer dajem ti sada zakon uspeha u svakom poduhvatu. Pre mnogo vekova, tvoji praoci su ga dobili s vrha planine. Neki su mu se priklonili i, gle, život im je bio ispunjen plodovima sreće i dostignuća, blagom i duševnim mirom. Mnogi nisu slušali, tražeći magična sredstva, nepoštene puteve, ili su čekali đavola pod maskom srećne prilike da bi došli do životnih bogatstava. Zalud su čekali... baš kao i ti, i onda plakali, kao i ti, okrivljujući mene za svoju nesrećnu sudbinu.

Zakon je jednostavan mlad ili star, prosjak ili kralj, beo ili crn, muško ili žensko... svi mogu; da iskoriste tajnu za svoje dobro; jer od svih pravila, govora i zapisa o uspehu, samo je jedan metod koji je uvek uspevao... ma ko da ti traži da pređeš s njim jedan kilometar... ti pređi dva. To je, dakle, treći zakon... tajna koja će ti doneti bogatstvo i priznanja koji prevazilaze sve tvoje snove. Predi još jedan kilometar!

Jedini siguran način da uspeš jeste da uvek daješ od sebe više i bolje od onoga što se od tebe traži, bez obzira na to koji je tvoj zadatak. Ovo je oduvek bila navika svih uspešnih ljudi. I zato kažem, najsigurniji način da budeš proklet osrednjošću jeste da radiš samo ono za šta si plaćen.
Ne misli da te varaju ako daješ više nego što vredi srebro koje za to primaš. Jer, iznad svega što živi postoji klatno, i ako za proliveni znoj ne budeš nagraden danas, sutra će ti se vratiti desetostruko. Onaj osrednji nikada neće preći još jedan kilometar, jer, zašto da laže sebe, misli on. Ali ti nisi osrednji. Taj kilometar je privilegija koju moraš sam sebi odobriti. Ne možeš, ne smeš da je izbegavaš. Zapostavi je, radi malo kao drugi, i odgovornost za neuspeh je samo tvoja.

Ako više radiš, a ne primaš naknadu za to, kada prestaneš, nećeš patiti zbog gubitka. Uzrok i posledica, sredina i krajnost, seme i plod, nedeljivi su. Posledica se razvija u samom uzroku, krajnost već postoji u sredini, a plod je uvek u semenu. Predi još jedan kilometar.

I ne zabrinjavaj se ako služiš nezahvalnog gospodara. Služi ga još bolje.
Umesto njega, neka ja budem tvoj dužnik, jer tada ćeš znati da će ti svaki minut, svaki sekund koji si više radio, biti plaćen. I ne brini ako nagrada ne stigne za kratko vreme. Što se duže odgađa isplata, to bolje po tebe... a najbolje u ovom zakonu i jeste ta kamata na kamatu. Ne možeš zapovedati uspehu, moraš da ga zaslužiš... i sada znaš veliku tajnu, neophodnu da bi zaslužio njenu nesvakidašnju nagradu. Pređi još jedan kilometar!

Gde je ono polje sa koga si vikao kako nemaš šansu? Pogledaj! Pogledaj oko sebe. Vidi, tamo gde si se, koliko juče, valjao na smetlištu samosažaljenja, sada po zlatnom tepihu hodaš. Ništa se nije promenilo... osim tebe, ali ti i jesi sve. Ti si moje najveće čudo. Ti si najveće čudo na svetu. Sada znaš tri zakona sreće i uspeha. Nabroj svoje blagoslove! Proglasi svoju jedinstvenost! Predi još jedan kilometar!

Budi strpljiv u svom napredovanju. Da nabrojiš svoje blagoslove sa zahvalnošću, da proglasiš svoju jedinstvenost s ponosom, da predeš još jedan kilometar, pa još jedan - to se ne postiže dok trepneš okom. Ono do čega se najteže dolazi, traje najduže; oni koji zarade svoje bogatstvo, pažljivije se prema njemu odnose nego oni koji ga naslede.

I nemaj straha na pragu svog novog života. Svako je plemenito dostignuće povezano s rizikom. Onaj ko se plaši susreta s jednim, ne može da očekuje da će dobiti drugo. Sad znaš da si čudo. A čudo ne poznaje strah. Budi ponosan. Ti nisi trenutni kapric nepažljivog tvorca koji eksperimentiše u laboratoriji života. Nisi rob sila koje ne možeš da shvatiš. Nisi izraz ničije sile do moje, ničije ljubavi do moje.

Stvoren si sa svrhom. Oseti moju ruku. Čuj moje reči. Potreban sam ti... i ti si potreban meni. Treba iznova da sagradimo svet... a ako je za to potrebno čudo, zar je to za nas problem? Mi smo oboje čudo, a sada imamo i jedan drugoga. Nikada nisam prestao da verujem u tebe, još od onog dana kada sam te iz velikog talasa bespomoćnog izbacio na pesak. To je, mereno na tvoj, ljudski, način, bilo pre više od pet stotina miliona godina. Mnogo sam modela, oblika i veličina isprobao, dok nisam, pre trideset hiljada godina, napravio od tebe savršenstvo.

Od tada nisam više ulagao napore da te poboljšavam. Jer, kako bi iko mogao da poboljša čudo? Bio sam potpuno zadovoljan tobom. Dao sam ti ovaj svet, i vlast nad njim. Potom sam, da bih ti omogućio da se u potpunosti iskažeš, još jednom položio svoju ruku na tebe i obdario te moćima koje, do dana današnjeg, nisu date nijednom drugom biću osim tebe.

Dao sam ti moć razmišljanja.
Dao sam ti moć ljubavi.
Dao sam ti moć volje.
Dao sam ti moć mašte.
Dao sam ti moć stvaranja.
Dao sam ti moć planiranja.
Dao sam ti moć govora.
Dao sam ti moć molitve.

Bio sam bezgranično ponosan tobom. Ti si moje najbolje delo, moje najveće čudo. Kompletno živo biće. U stanju si da se prilagodiš svakoj klimi, svakoj teskoći, svakom izazovu. U stanju si da izadeš na kraj sa sopstvenom sudbinom bez moje pomoći. U stanju si da protumačiš ono što osećaš ili opažaš, ali ne instinktivno, već razumom i namernom akcijom koja je u datom trenutku najbolja za tebe i čovečanstvo. Stigosmo, tako, i do četvrtog zakona uspeha i sreće... jer, dao sam ti još jednu moć - veliku moć, kakvu nemaju ni moji anđeli.

Dao sam ti... moć izbora.

Ovim darom, postavio sam te čak i iznad svojih anđela... jer oni nemaju slobodu da izaberu greh. Dao sam ti potpunu kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Rekao sam ti da sam odlučiš o svojoj prirodi, u skladu sa sopstvenom voljom. Ni rajski ni zemaljski u potpunosti, bio si slobodan da doteraš sebe u željeni oblik. Imao si moć da se spustiš do najnižih oblika života, ali i moć da, ako tvoja duša želi, budeš ponovo roden u nekom višem, božanskom obliku. Nikada ti nisam odrekao tu tvoju veliku moć, moć izbora.

A šta si ti učinio s tom ogromnom snagom? Pogledaj se. Pomisli na izbore koje si napravio u životu i seti se sada onih trenutaka gorčine, trenutaka kada bi pao na kolena, samo kada bi mogao ponovo da biraš. Što je prošlo, prošlo je... a sada znaš i četvrti veliki zakon sreće i uspeha... Koristi mudro svoju moć izbora.

Izaberi ljubav... radije nego mržnju.
Izaberi smeh... radije nego plač.
Izaberi stvaranje... radije nego uništavanje.
Izaberi istrajnost... radije nego odustajanje.
Izaberi hvalu... radije nego ogovaranje.
Izaberi da vidaš rane... radije nego da ranjavaš.
Izaberi davanje... radije nego kradu.
Izaberi delanje... radije nego oklevanje.
Izaberi razvoj... radije nego truljenje.
Izaberi molitvu... radije nego kletvu.
Izaberi život... radije nego smrt.

Sad ti je jasno da tvoje nesreće nisu bile po mojoj volji, jer ti si onaj koji je imao moć, i sve radnje i misli koje su te odvele među ljudski otpad tvoje su, a ne moje delo. Moji moćni darovi bili su previše za tvoj slabi karakter. Sad si postao mudriji i plodovi zemlje biće tvoji. Više si od ljudskog bića - postaješ sve ljudskiji. Sposoban si za velika dela. Tvoj potencijal je neograničen. Koje od mojih stvorenja, osim tebe, ima moć nad vatrom? Koje od mojih stvorenja, osim tebe, razume gravitaciju, koje je stiglo do neba, pobedilo bolesti, morije i suše?

Nikada se više ne ponižavaj! Nikada se nemoj zadovoljavati mrvicama!
Nikada ne skrivaj svoje talente, od danas, pa nadalje! Seti se kako deca kažu, „kada budem veliki dečko". A šta je to? Jer, veliki dečaci kažu „kada odrastem". A kada odrastu, kažu „kada se oženim". Ali, biti oženjen - šta je to, uopšte? Onda se misao menja u „kada se penzionišem". A kada i to stigne, osvrnu se i pogledaju za sobom; tada vide da je sve pomeo neki ledeni vetar i da su, nekako, sve propustili i da je sve otišlo u nepovrat.

Uživaj danas u današnjem danu... a sutra u sutrašnjem. Izveo si najveće čudo na svetu. Povratio si se iz žive smrti. Više nećeš žaliti sebe i svaki će ti novi dan biti izazov i radost. Ponovo si rođen... ali, kao i ranije, opet možeš da biraš izmedu neuspeha i očajanja, ili uspeha i sreće. To je tvoj izbor. Samo tvoj. Ja mogu samo da gledam, kao i ranije... ponosan... ili žalostan.
Seti se, dakle, koja su četiri zakona sreće i uspeha.

Nabroj svoje blagoslove. Proglasi svoju jedinstvenost. Predi još jedan kilometar. Koristi mudro svoju moć izbora. I još jedan, da bi dopunio ova četiri. Čini sve s ljubavlju... voli sebe, voli druge, i voli mene. Obriši suze. Posegni za mojom rukom, uhvati je - i uspravi se. Pusti da pokidam taj mrtvački pokrov koji te je sputao. Danas ti je obznanjeno:

Ti si najveće čudo na svetu!

Bila je mjesečina, krhka i svilena, nišani na mezarlucima bjelasali su se toplo, između kuća ćućorila je razbijena moć, po sokacima i avlijama uznemireno se kretao mladi svijet, čuo se kikot, i daleka pjesma, i šapat, izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici. I odjednom, bez ikakva razloga, osjetih da sam izdvojen iz svega ovoga. Neprimjetno se uvukao u mene strah, sve je počelo dobijati čudne razmjere, nisu to više bila poznata kretanja, ni poznati ljudi, ni poznata kasaba. Nisam ih nikad vidio ovakve, nisam znao da se svijet može toliko izobličiti za dan, za sat, za tren, kao da se uzbunila vilenjačka krv, i niko je utišati ne može. Vidio sam ih po dvoje, čuo po dvoje, bili su iza svih taraba, iza svih kapija, iza svih zidova, nisu se smijali kao drugih dana, ni gledali, ni razgovarali, glasovi su im prigušeni, teški, vrisak se probija kao munja u ovoj oluji što prijeti, vazduh je natopljen grijehom, noć ga je puna, poletjeće noćas vještice s kikotom iznad krovova polivenih mlijekom mjesečine, i niko neće ostati razuman, buknuće ljudi strašću i bijesom, ludošću i željom da se upropaste, odjednom, svi, kuda ću ja? Trebalo bi se moliti, tražiti milost od Boga za sve griješne, ili kaznu, da ih urazumi. Obuzimala me srdžba, kao groznica, kao nastup. Zar ništa ne pomaže sve što činimo? Je li riječ božja koju propovijedamo mutava i glinena, ili je uho njihovo gluho za nju? Je li prava vjera u njima toliko slaba da se ruši kao trula ograda pred krdom divljih strasti?

Derviš i smrt
Meša Selimović

Cuvaju ga mimo vjere, i protiv nje, pogani u ova dvadeset cetiri sata razbludnog mirisa miloduha i ljubavi, miloduha sto grijesno mirise na zenu i ljubavi sto mirise na miloduh zenskih bedara. Grijeh je prosut u tom spregu dana i noci, stedro, kao iz ogromnog vedra, iz zatvorenih mijehova zelje. Vuce se staro tudje vrijeme za nama, jace od nas, javljajuci se u pobuni tijela, koja kratko traje, a pamti se do sljedece pobune. Tako i ne prestaje, i sve ostalo je privid, sve sto je izmedju tih iskonskih pobjeda grijeha. I nije toliko nevolja u razbludnosti vec u vjekovnom trajanju tudjeg zla, jaceg od prave vjere. Sta smo ucinili, sta smo postigli, sta smo srusili, sta izgradili? Da li se uzalud ne borimo protiv prirodnih nagona, jacih od svega sto moze da poludi razum? Da nije suvise suho i neprivlacno, ono sto dajemo u zamjenu za socno drevno divljanje? Cime se suprotstavljamo carima pradavnih doziva? Hoce li nas osvojiti daleki divlji preci i vratiti na svoje vrijeme? Nista drugo ne zelim vec da moje strahovanje bude gore od istine, ali se bojim da je pogled moje uznemirene duse bistriji nego u moje brace kojima je blizi ovaj svijet od onoga. Nikoga ne tuzim, Boze koji sve znas, i budi milostiv i meni, i njima, i svima gresnim ljudima.

Mesa Selimovic

I dalje verujem da Sunce izlazi svakog dana i da svako novo Sunce najavljuje
novi dan; dan koji je juče bio budućnost. I dalje verujem da će današnji dan,
u trenutku zatvaranja jedne stranice vremena, obećati sutra - ranije nepredvidivo,
kasnije neponovljivo.

Karlos Fuentes