Borisav Simić Bora (1929)

B O R I S A V
S I M I Ć

[You must be registered and logged in to see this image.]


Borisav – Bora Simić Joja je rođen na Krstovdan 27. septembra 1929. godine u mačvanskom selu Glušci. "U glušačkom zaglušju blatnjavih i prašnjavih šorova" — kako naglašava Dr. Vladeta Košutić 1967. godine u Antologiji srpskih seljaka pesnika "Cvetnik". Neshvaćen od sredine u svim vremenima, Boru je rodila majka Ljubica, rođena u istom selu, od familije Kostadinović. Prezime je dobio od oca Dušana, Solunca, ranjenog u selu Stara Popadija, ispred Kajmakčalana. Završio je samo četiri razreda osnovne škole u rodnom selu, a kasnije čitao isključivo sa iscepanih novina, koje je kao čobanin nalazio zakačene na trnovitim poljskim žbunovima. Gutao je nejasne i isprekidane tekstove, uvek željan novih saznanja o svetu. Učitelj mu je bio Mihailo Đuričić, jedan maštovit čovek koji se kasnije zapopio i Bori 1939. i 1940. predavao veronauku, što mu je još više raspaljivalo maštu, osiguravajući u budućnosti maštara u poeziji. Tako čitajući oduvane papire novina sa trnja i trnjina, skine Bora u Kućištu sa takvog jednog žbuna 1953. godine reportažu iz "Borbe" o najstarijem seljaku pesniku Živanu Stevanoviću iz Brestovca u Gruži. Kad je Bora pročitao naslov teksta "Srpski seljak slavi trideset godina svog književnog rada", to ga je toliko ohrabrilo da je odmah seo i napisao po prvi put u životu svoju pesmu.

~

...Šezdesetih godina, zajedno sa Dobricom Erićem, Darinkom Jevrić, Momčilom Tešićem, Vukosavom Andrić, Milenom Jovović i Srboljubom Mitićem biva zastupljen sa većim brojem pesama u antologijama i izborima pesama u redakciji Dragiše Vitoševića, dr Vladete Košutića i drugih, štampanih sem na srpskom i na italijanskom, francuskom i španskom jeziku. To su antologije: Orfej među šljivama, Kragujevac, 1963, Cvetnik, Prosveta, Beograd, Rizničari zemlje, Čačak, Mačvanska lirika, Bogatić, Posavska lira, Brčko, Antologija pesama Šapčana i Podrinaca, Šabac, 1994. i Srpska seoska poezija (na francuskom, u prevodu pesnikinje Fransoaz Han). U rukopisu ima više poema i monodrama.


GRLICE

U sobi ćutanja
doneše mi seme pesme
i na rame samoću.

1964.

izvor:riznicasrpska

Stihovi

ISPOVEST
Slepoj majci Ljubici

Gvozdeno detinjstvo
ćuti pred svilom sreće.
Glušci, selo moje,
što kuješ pesmu, mene.
Glušći, vatro ugašena,
za studen tišine moje.

Jedan beznogi putnik hoda obalom Bitve,
jedan beskrili golub noćima stremi,
jedna frula traži ruže dobrote
majko, iz očiju tvojih.

Majka utehe uzidala je u mene zlato jutra.
Sreća je ponekad i gorak hleb,
iznad letine oblak trnovit
i jagnje osmeha, tužno jagnje osmeha...

Jedna frula traži ruže dobrote,
majko, iz očiju tvojih ugaslih.

1967.


USPAVANKA
Slepoj majci Ljubici

Sanjaj:
Pohodi te sreća kao zlato čedna
dok cveće osmeha po livadi plastiš
uboga je tama dana nedogledna.

Spavaj:
Sruši se pusta krovinjara briga,
spada teško blato s točkova taljiga,
izbledela slova iz svih crnih knjiga...

Spavaj u nedogled očima bez vida
sin tvoj budan sanja kulu pesme zida.


ODLAZAK

Nestalo je melodije tvojih koraka
isčezla si.
Senka tvoga tela, nestala u vazduhu,
na mestu gde si sedela
mirisala je kao jorgovan.
Daljina te pretvorila u pticu,
u malu pticu bez očiju, bez perja, bez nogu.
Na kraju strsiš ko lokvanj
iz daleke vode.
Najzad si sitno zrno osmeha
na obali sećanja.


...Borisav Simić, pesnik — sanjar iz sela Glušci, čije su pesme svojim neobičnim metaforama privukle pažnju izuzetnog poznavaoca dr Vladete Košutica, te je on neke od njih učvrstio u "Cvetnik srpskih seljaka pesnika" (1967), a zatim ih preveo na španski i francuski jezik. Simić je uspeo da svojim stihovima na veoma originalan način dočara pojedine trenutke iz života rodnog sela, i to sa nežnošću i toplinom. Izuzetnom svežinom i živopisnošću odlikuju se slike njiva koje su "ćutljive pred kišu" ("Pastirke"), frulaša koji je "sa sumrakom ušao u šor" ("Zanos"), zelenog ječma koji se njiše kao "bleda, besumna svila" i glušačkog kamena koji se nasanjao u šoru dok "dok toplinom greju ga psi" ("Prenuće"). U ovoj poeziji ima i ljubavnih pesama, ali je osećanje veoma diskretno iskazano. U pesmi "San" pesnik se pita šta li to "zbori nepožegla trava", o devojčici plavoj koja mu stiže uz šapat reke Bitve, dok u pesmi "Vesnica" ćutljiva devojka koja se zove "Zlato na dnu pesme" nosi pesniku utehu.

Posebno mesto u poeziji Bore Simića pripada pesmi "Ispovest slepoj majci Ljubici", u kojoj je pesnik iskazao i svoj bol zbog tužne majčine sudbine i gorčinu što u svom voljenom selu nikad nije bio dovoljno shvaćen...

Petar Berić

Mačvanska lirika
Beograd, 1985.

izvor:riznicasrpska

Srpski pesnik na američkoj markici

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mačvanski Orfej Bora Simić napisao je više od dve hiljade pesama i ušao u desetak antologija, ali i u odabrano i malobrojno društvo ličnosti sa naših prostora čiji se lik našao na poštanskoj markici SAD-a.
Pesnik-Bora-Simic-1.jpg
Bora Simić, svetski poznati pesnik iz Glušaca

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dobiti poštu iz daleke zemlje nije posebno velika stvar, ali ako je na pošiljci markica sa vašim likom – to jeste poseban doživljaj.

Upravo to dogodilo se pesniku Bori Simiću, prvoj liri Mačve koji, već u poodmaklim godinama, i dalje stvara u rodnim Glušcima.

"Mačvanko, jabuko sumraka nad Bitvom, luda harmoniko ucvetalih livada glušačkog proleća, lepotice kažnjenika u logoru pesme, predobra dušo!" Ovi stihovi o lepoti Mačvanke uveli su pesnika Boru Simića u antologije.

Pesnik, seljak i samouki zanatlija, živi u malom vajatu, u dnu uskog, starinskog dvorišta u rodnim Glušcima.

Na njegovu adresu pošta retko stiže, ali poslednja, iz belog sveta, iznenadila je mačvanskog zanesenjaka i njegove komšije.

"Baš sam se iznenadio kad sam doneo čika Bori poštu iz Amerike, ne samo zbog korica njegove knjige na razglednici, već i zbog markice na kojoj je njegov lik. To je velika stvar i za njega i za naše selo", kaže oduševljeno Siniša Uglješić, seoski poštar.
Razglednica sa markicom američke pošte na kojoj je lik pesnika Bore Simića
Razglednica-sa-markicom.jpg

Uz osmeh, mačvanski Jesenjin dodaje da je to čudesan gest obožavalaca. Od ukupno dve hiljade pesama koje su prevedene na nekoliko svetskih jezika, Bora Simić u vajatu ne čuva nijednu, jer je sve što je stvorio, kaže, darovao drugima.

"Tito, Putin, Njegoš i ja, kako sve ne pričaju o tome," dodaje živahno pesnik.

Iako u poznim sedamdesetim godinama, Bora Simić sa istim žarom priča o svojim snovima, mačvanskim pejzažima, glušačkim šorovima i ženama koje su mu večna inspiracija.
Pesnik-Bora-Simic-2.jpg

"Žena je nepresušan izvor života i najlepša inspiracija za sve umetnike. Bilo da je lepa, ružna ili srednja, važno je da je plemenita. Plemenita!", naglašava Bora i podseća da čovek mora da se rodi kao pesnik da bi bio istinski umetnik.

Uz seoske poslove, Bora Simić, više od pola veka druguje sa knjigama. Obožava Dučića i Prevera.

"Koga volim, ja mu kažem ti, dodaje uz osmeh, jer ljubav je ono što održava svet."

Pesme Bore Simića ušle su u deset svetskih antologija, a u njegovoj poeziji uskoro će moći da uživaju i čitaoci u Kini.

[You must be registered and logged in to see this image.]

izvor:rts.rs

Stihovi Bora Simić


PRENUĆE
Julijani

Livadom srca moga nastaje zimska čama,
Zelen se ječam njiše: bleda bešumna svila...
Granale pesme moje, lude, bez stabla, same,
na njima mesta ima za sva slavujska krila.

Čekam ozarje tvoje da me iz noći prene,
izmišljen greh bezbolan čežnjom ko zora rudi,
izvita duga nebom pružila luk do mene,
stasalog da budu bez ruku zagrljaj srcem žudim.


Pastirke nežne i bele, a ti im čedna druga,
suncu dobrote penju sa tvoje i moje stope.
Na mome putu sad je mrtva kopriva — tuga.
Poljupci kiše sve više đurđevsku travu škrope.

U našem šoru nasanjao se glušački kamen
što toplinom greje sve kada je gluvo prelo.
Osnežio jablane mesečev srebri plamen,
razbežale se zvezde, probudilo se selo...


MAČVANKA

Jabuko sumraka nad Bitvom
luda harmoniko ucvetalih
livada
glušačko proleće...
Lepotice kažnjenika
u logoru pesme
predobra dušo...

Penji se na moju dobru put
bez straha.
Mirovaću kao kamen
voleću te do sudnjeg dana.

U našoj ljubavi
rascvetao se
od sreće plamen.

I ljubicu ružu uzdisaja
sanjaću te ispod nebeskog
granja.

Sad mislim da sam Bog tišine
ili prečudan samac.

Mačvanko! Mačvanko!
sa mojih grudi skini
od tuge preteški lanac
dok nisu na nas nabacani
mađije i čini.

Još nam noge goru
u slatkoj prašini,
oči nam skakuću, skakuću,
po šarenoj mesečini...

1976.

izvor:riznicasrpska

BORISAV D. SIMIĆ

Za Boru Simica se s pravom moze reci da je samorodni pesnik. Sta vise, da je najsamorodniji medju brojnim macvanskim obdarenim tzv, naivnjacima u raznim umetnostima. Jer je ceo svoj vek proveo u Gluscima, tipicnom macvanskom selu, ziveci na zemlji i od zemlje, a postajuci vremenom sve autenticniji pesnik Bitve i Macve.

Pedesetak pesama koje cine pesnicku zbirku Ozarje samo su manji izbor iz bogatog stvaralastva, iz brojnih objavljenih i neobjavljenih Simicevih pesama. S obzirom da su uzete iz razlicitih ciklusa, pesme u ovoj zbirci razlikuju se i tematski i stilski i metricki, ali sve zajedno na jedinstven nacin, na jedan caroban nacin, otkrivaju tanani unutrasnji svet pesnikov, svet koji je isti onaj sto ga okruzuje, a ipak tako razlicit od njega!

Slojevitost Simiceve poezije je iznenadjujuci za pesnika samoniklog i u osnovi preemotivnog. U prvom, najvidljivijem sloju ove poezije, iako prelomljeni kroz prizmu pretezno bolnog pesnikovog dozivljaja sveta, jasno su uocivi ili bar naslutljivi filigranski odabrani detalji iz macvanskog podneblja, bilo da je rec o ljudima, bilju, vodama, poljima, oblacima, ili o verovanjima, obicajima i drugim dogadjajima.

Dublji slojevi pesama ispunjeni su, medjutim, licnim pesnikovim odnosom prema zivotu i svetu, jednom nemirom protkanom sumnjom, jednim elegicnim raspolozenjem i, ne retko, stihovi postaju u izvesnoj meri hermeticki i opori. Do onih najdubljih slojeva u pojedinim kljucnim stihovima dolazi se, ipak, vise emotivnim nego logickim putevima, jer Bora Simic pise poeziju iz srca i iz dubine jedne ciste duse.

Dok citamo stihove ove poezije pred nama se otvara ne samo pejzaz Macve sa stalnim prisutnim vodama mirne Bitve, nego i jedan bogat unutrasnji pejzaz, natopljen emocijama i cudnim, ponekad detinjskim, ali uvek iskrenim stremljenjima ka skrivenim lepotama. Lepotama u veselju i patnji, u oblacima i suncu, u zivotu i smrti, u ljubavi ma i nesretnoj, u bolu i samoci koji sa pesmama obavezno dolaze, u recima koje naseg pesnika hoce, i u cutanju, bespomocnom cutanju.

Ali nek nas ne zavara spoljasnja pastoralnost i ruralnost ovih stihova; u jeziku ove poezije ne skriva se samo leksicko bogastvo narodnog macvanskog govora, u njemu je jos veca snaga zvuk, muzika, tanano treperenje cudesnije i neznije od treperenja jasikinog lisca na povetarcu. To je potpuno izgradjen i samosvojan jezicki izraz na izvanredno visokom i kultivisanom novou.

Ima pesama u ovoj zbirci gde je sklad emotivnih i jezicko-zvucnih elemenata doveden gotovo do savrsenstva. Jedna od takvih je pesma Bitva u meni. Unutrasnji ritam u njoj uskladjen je sa damaranjem ritma u stihovima i neuobicajenom rimom, sto uz bogastvo metafore i uporno ponavljanje pocetne reci, cini da ova zavicajna elegija zazvuci kosmopolitski. Na slican nacin, iako ostvarena drugim pesnickim sredstvima, deluje pesma Jahacica od Sibinskog Polja. Tri pesme sa naslovom Zakletva nalikuju na triptih ikona u nekom tezackom svetilistu. A pesma Grlice, u haiku obliku i haiku maniru, neposrednoscu i jednostavnoscu iskaza ne samo da se doima, vec se urezuje u svest. Ovo su samo primeri pesama kakvih ima jos dosta u zbirci. Ali, i kad cela nije na takvom nivou, cesto ima u njoj takav stil ili takav jezicki obrt kakav nas iznenadi.

Posebnost ove poezije je i negovanje i cuvanje izvornog narodnog govora i leksicko bogastvo. A odusevljen slikarstvom i, verovatno, i samim slikarem, Milic od Macve, simic ne retko, slikajuci recima mikrokosmos svoje duse u zaturenom macvanskom zavicaju, dostize snagu mikrokosmickih Milicevih vizija.

Ovaj kratki uvid u Simicevu poeziju, koji je vise impresija nego analiza, treba zavrsiti zakljuckom koji je takodje u tom stilu: Bora Simic je rodjeni pesnik; uprkos svemu, pa u njemu samom, mnogi njegovi stihovi su u stanju da ga daleko nadzive.

Mr Jovan V. Jovanović

[You must be registered and logged in to see this image.]

izvor:riznicasrpska

Stihovi Bora Simić


JAHAČICA
OD SIBINSKOG POLJA

Ptice vetrova
igraju se tvojom
crnom kosom...
Kada se lepota
majke prirode
uselila u tebe.
Pa te zato voli
Sibinsko polje.
Ti si jahačica
sa njenih livada...
I glog sa Bitve
tebe sanja
kada Sunce
pušta svoje junce.


BITVA U MENI

Kad me zagrle tvoje obale bez bola
mleko Tvog pitomog neba
orosi moje strnjike očiju
tad nisam željan ni hleba...
Kad vivak iz ševara
postane zvono pesme moje
u osvit dana
tad mi u duši pčele se roje.
Kad pusto podne
poljima trešti u sjaju
tad mi u duši štenci vrućine
gladni zalaju.
Kad jablani jesenje sanjalice
i ludi bagremi
miluju srebro zvezda
tad mi se duša umrlih seća
Kad me zagrle ujedrale grane
Tvog zelenog ćutanja
dušu tad crkvi vodi putanja...