Čarls Simić

Čarls Simić-(Charles Simic)
1938.-

Čarls Simić(Charles Simic) srpsko-američki pjesnik, esejista i prevodilac rođen u Beogradu 1938. godine kao Dušan Simic,pjesnik s kompleksnim unutarnjim životom. najpoznatiji je po jednostavnosti svojih pjesama koje su razumljive, iako ponekad s primjesom nadrealizma.
Zajedno sa svojom porodicom otišao je u Sjedinjene Američke Države 1953. godine. Pjesme je počeo da piše još u srednjoj školi da bi se, kako kaže u jednom intervjuu, svidio djevojkama. Na njegove pjesničke početke posebno su utjecali američki pjesnici: Volt Vitmen, Emili Dikinson, Volas Stivens i dr.
Kao prevodilac Čarls Simić je veoma značajan za Srbiju, jer je prevodivši Vaska Popu, Ivana Lalića, Milorada Pavića, Radmilu Lazić, Novicu Tadića tako doprineo popularizaciji srpske književnosti u SAD.
Napravio je i jednu antologiju srpske poezije " Konj ima šest nogu".
Član Američke akademije za umjetnost i književnost postao je 1995. godine.
Čarls Simić je dugo godina profesor na Univerzitetu u Nju Hempširu gde predaje američku književnost i kreativno pisanje.

Čarls Simić, dobitnik Pulicerove nagrade, imenovan je za 15. pjesničkog laureata Kongresne biblioteke SAD.
Priznanje Kongresne biblioteke ustanovljeno je kako bi se podigla nacionalna svijest i poštovanje čitanja i pisanja poezi...
Za Feral Tribune,rekao je :
"Ja sam pesnik koji piše poeziju kao priču o osamljenom čoveku koji pokušava razumeti svet.
Ne volim patriotsku poeziju na bilo kojem jeziku. Svi ti takozvani nacionalni pesnici koji uzdižu kolektiv
na uštrb pojedinca uopće me ne zanimaju. Njih vole generali. Vole ih i svećenici, učitelji i svi oni koji mrze pravu poeziju."

Ljudi obožavani zbog svoje svireposti

Da li je tačno da tirani imaju dugačke prste?
Da li je istina da sami postavljaju zamke
Ispod slika Bogorodice
Na mračnim mestima preobraženim u muzeje?

Svi volimo njen grozničav pogled uzdignut ka nebu.
I Veneru razodevenu svi volimo.
Ona nas gleda iz razmeštene postelje
Sa smeškom i rukom preko prepona.

Ona vidi kako gospodar vreba iza naših leđa.
Star je, bled kao leš, preobučen
U čuvara muzeja i nosi sive rukavice,
Jer ruke su mu, naravno, crvene.

Moj zamor od epskih proporcija

Sviđa mi se kada ubiju Ahila
pa čak i druškana mu Patrokla
i onu usijanu glavu Hektora
i kad je celokupna grčka i trojanska jeunesse d oree
manje više stručno poklana
tako da je najzad mir i tišina
(bogovi su za trenutak zavezali)
može se čuti kako peva ptica
i neka ćerka pita majku sme li da ode do izvora
pa naravno da sme
tom finom malom stazom
što vijuga kroz maslinjak.

Odsudni čas

Kao što je mrav bespomoćan
Protiv podignute čizme,
I ostaje mu tek čas
Za dve-tri jasne misli.
Crna čizma tako izglačana
Da on vidi sebe
U odrazu, izobličenog,
Možda uveličanog
Poput mrava monstruma
Koji drmusa udovima
Preteći?

Čizma možebiti okleva,
Snebiva se, sluti zlo,
Skuplja paučinu,
Rosu?
Da, i očigledno ne.

Čudo od deteta


Odrastao sam nagnut
nad šahovskom tablom.

Voleo sam reč završnica.

Svi moji mali rođaci
izgledali su zabrinuto.

Bila je mala, ta kuća
pokraj rimskoga groblja.
Avioni i tenkovi
drmusali su joj okna.

Neki penzionisani profesor astronomije
naučio me je toj igri.

To mora da je bilo 1944.

U garnituri koju smo koristili,
boja je bila skoro zguljena
s crnih figura.

Nedostajao je beli kralj
pa je morao da bude nečim zamenjen.

Kažu mi, ali ne verujem
da sam tog leta video ljude
obešene o telefonske bandere.

Sećam se da mi je majka
često pokrivala oči.
Umela je nekako da mi najednom
ututka glavu pod svoj mantil.

I u šahu, govorio mi je taj profesor,
majstori igraju pokrivenih očiju,
oni veliki i na poviše tabli
u isto vreme.

Crvena pomorandža

Tako je mračno da je moguće
da je kraj sveta na pomolu.
Čini mi se da će padati kiša.
Ptice u parku ćute.
Ništa nije onako kako izgleda.
Ni mi.

U našoj ulici raste ogromno drvo,
Svi bismo mogli da se skrijemo u njegovom lišću.
Odeća nam ne bi bila potrebna.
Osećam se matorom kao bubašvaba, rekla si.
U mislima, putnik sam na brodu punom duhova.

Sada više ni uzdah ne dolazi spolja.
Ako nam je neko ostavio na pragu dete,
Zaspalo je.
Sve se klati na ivici svega
Sa ljubaznim smeškom.

To je zato što na ovom svetu postoje stvari
Na koje prosto ne možemo da utičemo, rekla si.
I tada sam čuo kako se pomorandža boje krvi
Kotrlja sa stola i uz tup udarac pada
Na pod raspuknuta.

Zimski sumrak

Oblaci se spustiše da zabrinu ljude
U veče velikih bitaka
Oblaci natopljeni krvlju umirućeg dana
Oblaci od kojih podivljaše i konji,

Okupljeni proroci
Ćute
O slutnjama strašnim,
Čak i pred isukanim mačem.

Tamno se nebo sve niže spušta
Uz igru senki nepoznatih plemena
I njihovih heroja u jurišu -
Beli toranj parohijske crkve

Svoj vetrokaz grčevito steže
Pred njihovim besom, ali selo je pusto.
Ni žive duše. Svi zaključani
Od straha svetiljke ne pale.

Mlada seljanka raskopčane bluze,
Dete na njenom krilu,
Okreće glavu od jedre dojke…
Oči mu pune nebeskog užasa i sjaja.