VOLIM TE ,ZEMLJO MOJA!!!

Јевропи

Теби да певам - теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв -
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
"Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
"Па изгините!"

Подсмеха твога горди је збор.
"И гинућемо, гинути славно -
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо - али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!"

Ђура Јакшић

НАШИ ДАНИ

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали,
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата,
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији,
К'о једина успомена на џинове,
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци,
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к'о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа,
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

Владислав Петковић Дис

Dobrica Erić


PRKOSNA PESMA


Ja
rab Božji
Srbin
sa prosedom bradom
izjavljujem dragovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!

Kriv sam što sam neko
a ne niko i netko
Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše poretko
i što se krstim ovako
s tri prsta!

Kriv sam što jesam
a treba da nisam
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu
Kriv sam što se drznuh protiv krivde
kriv sam
što opet slavim svoju krsnu slavu!

Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom
Kriv sam što pevam, smejem se i psujem
a ponekad i LAJEM
Kriv sam i priznajem
da ne znam što znam i da znam što ne znam

Kriv sam, i da završim
s najvećom krivicom
(pre nego što se zacenem od smeha),
kriv sam tvrdoglavac
što sam Pravoslavac
i Svetosavac i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!

Kriv sam i grešan
dakle
što postojim
i kad već postojim i još drsko stojim
što bar ne priznam da ne postojim!

Ako to priznam
da sačuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam
crno mi se piše
ceo svet će na moju Zemlju da kidiše

Rulje bivših ljudi
lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju trešnje, jabuke i šljive.

Pa evo
priznajem i to
za spas roda
Ja više ne postojim
skinite me s liste
Ja sam od sad samo
vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste
A ovo što pred vama govori i hoda
to je ono što vi od mene stvoriste!

Moja ružna slika
ozverena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
to je slika vaše svesti i podsvesti
to nisam ja, spolja
TO STE VI IZNUTRA!

Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi sunce ko jabuku
i radost čistu ko bulka u raži
Moji će potomci piti jed i čemer
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš ćemer
rasprodajući moju đedovinu
Usud će ti ludačku košulju obući
i tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!

Mnogo ste važne
Zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
Istina i Pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule
krivda i nepravda.

Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje kao najlepše odive
cvetaju lipe, jabuke i šljive.

Šta će ovde džihadlije
krstaši, farmeri
koji Ti čereče sinove i kćeri
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.

Gospodo tužioci
suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama
najfinijem staklu
što teže živim, lakše ću umreti
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer Ljudsko Srce
čudo nad čudima
neće da se primi u vašim grudima!

Mi se ne plašimo smrti
crne vuge
već ROPSKOG ZIVOTA I BOLESTI DUGE
Smrt je česta pojava međ nama Srbima
kao što su proleće, leto, jesen, zima
I nije strašnija
pogotovu danju
od suše, poplave, zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okađene duše i svetla obraza.

Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rođenoj kući
al ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem umirući
a to se vama više ne događa
ni kad svadbujete
ni kad vam se rađa!

Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
ko vaši praoci što su mog Praoca
Isusa Hrista Nazarećanina.

Ja ću da gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica
Samo, požurite
što pre me razapnete
pre ću vaskrsnuti!

Поздрав деци

Поздрављам вас, српска децо,
Топлим жељама,
Расејане по далеким
Разним земљама.

Сви сте браћа једне крви,
Дика роду свом.
Примʼте поздрав листом, цветом,
Вашим Невеном.

Овај листак, овај цветак,
Овај српски глас,
Нек повикне, нек се вије
Око свију вас.

Од вас народ много чека,
Многи тешки рад,
Ја сам жељан неговати
Овај свети над.

Омилитʼ нам умно поље
Човечански сјај,
Омилитʼ нам на том пољу
Братски загрљај.

Биће збиље и поуке
Крепите се њом,
Биће хране духу вашем,
Срцу млађаном.

Биће песме и попевке,
Ширите им глас,
Биће игре, биће шале
За одмора час.

А ја молим Вишњег Бога,
Молʼте Га и ви!
Да на плодну њиву падне,
Што сејемо ми.

Свако семе жеље чисте,
Жеље поштене,
Да пролиста, да процвета,
Да не увене.

Да донесе данас, сутра,
Здрав и једар плод,
Да се њему обрадује
Цео српски род.

Чика Јова Змај

Добрица
Ерић ПЛАЧИ ВОЉЕНА ЗЕМЉО

Плачи, Вољена Земљо* и Сузама осветли
Мисао која тиња у свакој нашој жељи
Од свих Суза које сад капљу по Планети
најтужније су Дечје Сузе у Мојој Земљи.

Ко ће, и чиме, да плати толике Дечје Сузе
Страх, Несаницу и Радост одлетелу у неповрат
Ко ће Деци да врати све оно што им узе
ово зло, стало сво у кратку реч - рат?

Плачи, Вољена Земљо, ољагана и сама
Сузе су Твоје давно ушле у Песмарице
Још ниси све Дечје Кости ни повадила из јама
а већ ти опет бацају Децу у јаме безданице.

Ви што нам рушите Цркве, кућерке и палате
ратници фанатици, људомрсци и сунцождери
за кога Нови живот и Нови Свет стварате
кад Деца беже од вас у шуме, међу звери?

Плачи, Вољена Земљо, Сузама Малишана
што уче школу у вучјим и лисичијим јамама
Очеви и Мајке им се гледају преко нишана
а Стричеви и Ујаци на њих палацају камама.

Нека се скамене погледи и нишани упрти
у Дечја Срца, у Беле Птице над рововима
Какав то Живот може да никне из Дечје Смрти
Коме ће сванути дан на Дечјим Гробовима?

Ниједна Застава на овом трулом свету
макар од саме свиле и кадиве саткана
не заслужује да се завијори на ветру
ако је и Дечјом Крвљу покапана.

Плачи, Вољена Земљо, у чељустима але
(нека Те бар у Сузама што више буде)
све док се сва три Бога на Тебе не сажале
и не пресеку помор бачен мећ псе и људе.

Погледај своју Децу са старачким лицима
Младиће на штакама што уче прве кораке
Увелу Новорођенчад у инвалидским колицима
Безимене Гробове, Распамећене Мајке
и Старце бескућнике у туђим шљивицима
што зуре у Небо, налик на угашене угарке.

Плачи, Вољена Земљо, и Сузама осветли
Своје Срце што куца у свакој нашој жељи
Од свих Суза које сад капљу по Планети
најсланије су Дечје Сузе у Мојој Земљи!


* Наслов сам узео из једне старе књиге,
речи од народа, сузе од деце, а туга је моја.

O KLASJE MOJE...

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih ’tica, moja muko tvrda?

Skoro ce žetva... Jedro zrnje zrije...
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.

Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova ce teći krv iz moje rane –
I snova pati, seljače, i trpi...

Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru...
A tebi samo, ko psu u sindžiru,
Baciće mrve... O, sram i grdoba!...

I niko neće čuti jad ni vapaj –
Niti će ganut bol pjanu gospodu...
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih ’tica, moja muko tvrda?!

Aleksa Šantić

Моји Очеви

Моји су очеви из онијех страна
Гдје мотика звони и гдје красна бије;
Гдје зној с чела капље и гдје рало рије;
И тврде се груде дробе испод бране...

Моји су очеви из колиба груби',
Гдје се гусле чују, приповјести, бајке,
Гдјено дјецу уче просте, добре мајке
Кам рођени како брани се и љуби...

Моји су очеви са тимора тије'
Гдје гнијездо своје крсташ оро вије,
И са вихорима бије се и туче...

Моји су очеви бунтовници свети,
Са душом олуја што хрли и лети,
И крилима златне распаљује луче...

Алекса Шантић 1918.

ОТАЏБИНА


И овај камен земље Србије,
Што, претећ сунцу, дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.

Векова тамних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, кo пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила,
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене,
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело, презирућ,
Душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
До тог бедема,
Ногом ћеш ступит, можда поганом.
Дрзнеш ли даље? Чућеш громове
Како тишину земње слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати..
Ал' један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломњави:
„Отаџбина је ово Србина!“...

Ђура Јакшић (1875)

SINU TISUCLJETNE KULTURE

Ti ne znade mreti kraj slomljenog maca,
Na poljima rodnim, braneci ih casno
Kitio si cvecem svakog osvajaca,
Pevajuc’ mu himne, bestidno i glasno.

Slobodu si vecno, zakržljala raso,
Cek’o da donesu tudi bajoneti,
Po gorama svojim tuÐa stada pas’o,
Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.

Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Sto balcakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karadorde tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.

S tudinskom si kamom puzio po blatu,
S krvološtvom zvera, pogane hijene,
Da bi mucki udar s leda dao Bratu,
I ubio porod u utrobi žene.

Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u nedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novog gazdu snivaš.

Branio si zemlju od nejaci naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece,
Pod znamenje srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista, Slobodu i Svece.

U bezumlju gledaš ko ce nove kame,
Oštrije i ljuce opet da ti skuje,
Ciju li ceš pušku obesit’ o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.

Jovan Ducic

Mi znamo sudbu i sve sto nas ceka,
No strah nam nece zalediti grudi.
Volovi jaram trpe, a ne ljudi.
Bog je slobodu dao za covjeka.

Snaga je nasa planinska rijeka,
Nju nece nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati sviko
U svojoj smrti da nadje lijeka

Mi put svoj znamo, put bogocovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi cemo poci preko ostrih kama!
Sve tako dalje tamo, do Golgote,
I kad nam muske uzmete zivote,
Grobovi nasi borice se s vama!
Aleksa Šantic