Sokrat – život za istinu

[You must be registered and logged in to see this image.]
Sokrat je bio redak čovek koji je mislio svoj život I živeo svoju misao.
Smatrao je da neosmišljen život nije vredan da se živi. Zato Verner
Jeger ima dovoljno razloga da kaže: ‘’Grk je filozof među narodima’’.
Grk je znao kako misliti, Rimljanin kako vladati. Sokrat je često
raspravljao na trgu, gde se osećao kao kod kuće, jer u svojoj kući nije
nalazio razumevanja za svoj način mišljenja I življenja: on je svoju
široku dušu rasuo po trgu božanskog polisa!
Za Sokrata se može reći da je okrenuo stranicu grčke misli od perioda
prema kulturi. Stari grčki filozofi uglavnom su se zanimali za pojave
koje su najudaljenije od njih ( za nebo, zvezde, planete ), a ne za one
što su bile najbliže
( zdravlje, zakon I moral ). Koliko je duh filozofa prirode bio opsednut
istraživanjem onoga što je najdalje od njihova svakodnevnog iskustva,
govori niz anegdota koje je sakupio Diogen Leartije u knjizi Život I
mišljenja istaknutih filozofa.
Sofisti I Sokrat bili su savremenici, ali su mislili različito o svom
vremenu. Povezivao ih je spor oko bitnih stvari, iz koga je Sokrat
izašao kao mudrac, a sofisti kao vešti besednici. Ovi lutajući učitelji
došli su u sukob sa Sokratom oko shvatanja istine. Oni su se držali
skeptičkog, relativističkog I čak nihilističkog gledišta. Tako je sofist
Gorgija govorio: ništa ne postoji; ako bi nešto I postojalo, ne bi se
moglo saznati; ako bi se I moglo saznati, ne bi se moglo iskazati!
Sofisti su posejali sumnju u postojanje univerzalnih istina koje važe za
sve ljude. Oni ističu: sve je onako kako se kome čini! Sokrat, nasuprot
njima, zaključuje: ako, I pored svih razlika, nema nešto isto u nama,
onda nema ni istine, jer je istina ono što je isto za svakoga. Ne može
nešto biti istinito u jednoj grupi a neistinito u drugoj. U istini nema
ništa lično, iako se ona otkriva lično: istina je nadlična, ali se
izražava kroz ličnost! Istinu jednog naroda zastupa usamljenik. Koliko
istine ima u jednom narodu, to se objavljuje preko njegove najbolje
glave, sa kojom istina uvek računa. Način na koji jedan narod razume
svog velikog mislioca upućuje na stepen duhovnog razvoja tog naroda.
Od svih metoda dolaženja do istine, Sokrat je najviše voleo razgovor,
pa sam kaže da bi I u paklu, ako bude moguće, ispitivao njegove
stanare. Umeo je da osluškuje različite glasove I da svaki ispita s
obzirom na istinu. U njegovim razgovorima mešala se duboka ozbiljnost sa
nevinom šalom. On je pokazao kako I oni ‘’osrednjeg duhovnog stanja’’
mogu da se razviju do zavidne visine: dokazao je ‘’šta može ljudska
nemoć uz njegovu pomoć’’. Dobro je rečeno da Sokrat nije držao nastavu
kao neki nastavnik, već je razgovarao sa drugim I drukčijim od sebe,
kako bi obostrano duhovno rasli.

Sokrat veruje da vrlina može da se nauči kao I svaki drugi zanat.
Zato neznanje nije samo saznajni nego I moralni nedostatak, jer ako je
vrlina znanje, onda neznanje ne može biti vrlina. Pojedinac greši iz
neznanja a ne namerno: niko ne bi činio zlo ni sebi ni drugom, samo ako
bi znao šta je dobro za njega I druge. Zato se zlo učinjeno iz neznanja
drukčije ocenjuje od zla učinjenog iz znanja. Sokrat nije mogao da
zamisli da ima dobrih koji nisu učeni I učenih koji nisu dobri. Znanje
nije vrlina, jer podjednako znanje mogu da steknu dobar I loš čovek.
Sokrat se nije bavio državnim I društvenim poslovima, ali je svojim
učenjem izazivao društvene I političke posledice. Da ono što je
podučavao nije imalo veze sa politikom, ona ga ne bi ni osudila. On je
bio kritičar atenskog društva I države u onoj meri u kojoj ‘’dobar čovek
predstavlja kritiku rđavog’’. Dobrom teorijom prkosio je lošoj praksi.
Ako je zahtevao da aristokrate duhom moraju vladati državom, onda je
morao doći u sukob sa demokraskim načelom izbora senator. Suprotnost
između ideja dobra I zla je apstraktna, borba između dobrih I zlih ljudi
je konkretna. Društvo koje osuđuje Sokrata samo dokazuje da iz
društvenih odnosa isključuje ono što je u njima umno. Filozofski misliti
znači tragati za zajednicom I naći put do sebe: komunikacije obezbećuje
prvi, konteplacija drugi zahtev! Ne znam filozofa koji je više
komunicirao sa drugima I dublje ispitivao sebe.
Ako pozajmim od S. Kjerkegora, onda mogu reći da Sokratova uloga nije
bila ni uloga krivca ni uloga branioca, več uloga javnog tužioca. Kao
ironičan duh mogao je Sokrat I ovoga puta da kaže kako se njegova smrt
ne tiče njega nego onih koji su ga osudili na smrt: oni će biti
odgovorni pred potomcima, oni će imati grižu savesti I sramotu na imenu!
‘’Pij, Sokrate, država časti!’’ (A. Novaković). Mogao je da izbegne
smrt, ali nije hteo, jer bi time priznao da je kriv. Bio je saradnik na
poslu oko svoje smrti govoreći da je bolje umreti poštujući zakone nego
živeti kršeći ih: bolje je nepravdu podnositi nego je nanositi! Bio je
kao labud, koji najlepše peva kad oseti poziv smrti. Platio je glavom,
ali u tom trenutku on je bio za glavu veći I od svoje Atine. ‘’O, kako
je teško biti jedini koji poznaje istinu’’ – veli Dostojevski.
Sokratova sudbina učinila je opreznim sve po tonje mislioce: posle
njegove smrti mudri ljudi nerado ulaze u sporove sa državnim ustanovama I
vlastodršcima, I povlače se u svoj unutrašnji svet. Gabrijel Laub,
drugi poljski satiričar, ništa manje vredan od onog prvog, Stanislava
Ježi Leca, smatra da se izricanje istine očekuje od dece, pijanih ljudi I
ludaka. Zašto baš od njih? Zato što oni nisu sposobni da razmišljaju o
posledicama. Sokrat se ne uklapa ni u jednu od svih skupina, jer je on
bio posve svestan posledica koje su izazvale njegove reči I delovanje.
Njegova obaveza prema istini bila je jača od dužnosti prema vlastitom
životu. Sokrat – neponovljivi cvet grčke mudrosti.
Sokrat je I danas živ, više od mnogih živih čije prisustvo I nije
nužno: pre su teret nego radost života. Bez njega mi ne bismo znali ko
je pravi filozof I kako on misli: u njemu je duh priredio iznenađenje za
vrstu! Bio je izuzetan I tako su ga imenovali oni koji su poznavali
saznajnu vrednost njegove misli I moralnu čvrstinu njegova karaktera.
Sokrat je postao zaštitni znak svake umne misli, mučenik moralne
filozofije, burevesnik humanističke etike. BEsmrtnim ga nije je učinio
toliko njegov život koliko njegova smrt. Položio je život za istinu, pa
Niče s pravom ističe: ‘’Izricanje istine po svaku cenu je sokratski’’.
Da je bio velik, znam po tome što ga sledi malo ljudi.
S. Kjerkegor dobro je zapazio: ‘’Bez sumnje, Sokrat nije bio
hrišćanin, to dobro znam, ali sam ubeđen da je to postao’’. I Sokrat I
Isus su nam uputili poruke koje nadilaze njihovo vreme: nisu oni izrasli
iz duha epohe, nego su od svog duha stvorili epohu! Obojica su svojim
životom I svojom smrću potresli svet. Oni su zatočenici, zato niko ne
stoji iza njih. Oni su prekretnice, zato računamo vreme u odnosu na
njih. Oni su tajna, zato se večno odgonetaju. Oni su merilo, a svi drugi
samo pokušaji. Oni su bogoliki, zato u njima cenimo ono što sami nismo.
Istina je moćna po nameri, ali nemoćna po učinku: njeno prisustvo u
svetu izgleda slučajno! Filozofija je pitanje, život je pokušaj.
Ako je dužnost pema istini nužnost, onda sam morao nešto reći I o
nedostacima njegove misli. Granice Sokratove misli su u stvari granice
razuma. Danas se pitamo: da li je racionalno znanje baš toliko vredno
koliko je on verovao? U našoj duhovnoj tradiciji, koja je na tragu
njegove misli, racionalno znanje je suviše uveličano: mi ne možemo
podneti ono što ne znamo! Ali naše znanje ne ukida našu tajnu. Razum bi
bio tiranski ako pored sebe ne bi priznao I ono što nije razumno: ono
nagonsko I nesvesno! LJubav nije razumna, ali bez nje bi se poništila
sva bujnost života. Razum I logika mogu da rade bezprekorno, ali ono što
ih omogućuje nije razumno I logično: to je nešto u šta se veruje, jer
se ne zna. Kad bi sve mogli znati, ne bi imali u šta verovati.
***

Poneki čovek među ljudima posveti ceo svoj život izgradnji samoga sebe:
radi I gradi, od sebe pravi hram, nikad dovršen, ali veličanstven u
svojoj zamisli I izvođenju. Takav čovek teži da svom životu da savršen
oblik. Danas, kada se pojavila nestašica mudrih ljudi, ‘’kada smo mudri
na sitno I ludi na veliko’’, najveća novost I božji dar bi bila pojava
novog Sokrata, izuzetne ličnosti, koju bi članovi organizacija mogli da
čuju I vide kao svoju savest, koja bi ih neugodno podsećala na ono što
oni treba da budu a nisu. Užasno je živeti u jednom vremenu u kome ne
možete prepoznati pravu vrednost ili put do nje. A važenje vrednosti
jeste uslov postojanja zajednice. Sokrat upućuje na jedan bolji svet jer
je ovaj izdao čoveka.
( Đ. Šušnjić, Drama razumevanja)

Boze koliko je to istinito....

Danas, kada se pojavila nestašica mudrih ljudi, ‘’kada smo mudri
na sitno I ludi na veliko’’, najveća novost I božji dar bi bila pojava
novog Sokrata, izuzetne ličnosti, koju bi članovi organizacija mogli da
čuju I vide kao svoju savest, koja bi ih neugodno podsećala na ono što
oni treba da budu a nisu. Užasno je živeti u jednom vremenu u kome ne
možete prepoznati pravu vrednost ili put do nje.

Suđenje i pogubljenje
[You must be registered and logged in to see this image.]

Suđenje Sokratu je podiglo veliku debatu, inicirajući nastanak čitavog žanra u literaturi poznatog kao sokratski logoi. Sokratov način predavanja je ljutio uticajne figure njegovog doba, čija je reputacija mudrosti i vrline bila urušena njegovim pitanjima. Treba reći da je sam Sokrat bio dovoljno mudar da ne vređa svoje sabesednike, ali su drugi ljudi koristili njegovu retoriku da bi izvrgli ruglu moćne ljude. Iritantna priroda ovih pitanja je Sokratu donela nadimak "konjska muva Atine". Iako se Sokrat lično borio za Atinu i zagovarao poslušnost zakonima, on je u isto vreme kritikovao demokratiju, posebno atinski izborni sistem. Taj kriticizam je podigao sumnje među demokratama, posebno kad su neki od njegovih bliskih saradnika proglašeni neprijateljima demokratije. Alkibijad je izdao Atinu u korist Sparte, a Kritija, njegov nekadašnji učenik je bio vođe Tiranije tridesetorice (pro-spartanske oligarhije koja je vladala Atinom par godina nakon poraza).
Uz to, Sokrat je imao neuobičajene stavove o religiji. Izneo je nekoliko pozivanja na svoj lični duh, ili daimonion, mada je eksplicitno tvrdio da ovaj duh nikada nije upravljao njime, već ga je samo upozoravao na razne buduće događaje. Mnogi od njegovih savremenika su sumnjali da sokratov daimonion znači odbacivanje državne religije. Opšte je mišljenje da je sokratov daimonion sličan intuiciji. Štaviše, Sokrat je tvrdio da koncept vrline, a ne određivanje šta bogovi žele, u stvari prethodi njemu.
Prema platonovoj "Apologiji," sokratova tri tužioca, Melet, Anit i Likon, sve vodeći članovi atinskih političkih krugova, su ga optužili da je 'kvario omladinu' Atine i poricao moć bogovima. Ove optužbe nisu morale da znače smrtnu kaznu, i Sokrat lično je predlagao poroti da ga kazni sa trideset minaa (ekvivalent otprilike osam godina nadnica atinskog zanatlije). "Apologija" takođe kaže da je glasanje o sokratovoj krivici bilo tesno, i da su njegove šale o kazni rezultirale da više porotnika glasa za smrtnu kaznu nego što je glasalo za osudu.
Očigledno u skladu sa njegovom filozofijom poštovanja zakona, on je sam izvršio smrtnu kaznu, popivši otrov. Postoji priča da su mu tokom zadnje noći, prijatelji predlagali da pobegne iz zatvora, ali je Sokrat ostao dosledan svom verovanju da se zakon mora poštovati, čak i ako nije pravičan.
Sokrat je posthumno poštovan kao svetionik slobode govora.

Ksenofont

Odbrana Sokratova pred sudijama

Sa starogrčkog prevela Vesna Vasić

ČINI MI SE VREDNIM setiti se Sokrata i njegovog razmišljanja o odbrani i svršetku života onda kada je bio optužen. Pisali su, naravno, o ovome i drugi, i svi su se zadržali na njegovom samohvalisanju -- što dokazuje da je te stvari zaista izrekao Sokrat. Ali da je već i on sâm smatrao kako smrt treba više ceniti od života, to nisu objasnili, pa mu hvalisanje izgleda utoliko besmislenije. Hermogen, pak, Hiponikov sin a Sokratov učenik, izvestio je o njemu takve stvari da se zahvaljujući njima Sokratovo veličanje sebe samoga pokazuje primereno odluci koju je doneo. On je rekao da je, gledajući Sokrata gde o svemu raspravlja radije nego o suðenju, upitao: "Zar ne bi, Sokrate, ipak trebalo da misliš malo i o svojoj odbrani", a da mu je Sokrat najpre odgovorio: "Pa zar ti se ne čini da sam čitav život proživeo brinući se upravo o njoj?" Na Hermogenovo pitanje: "Kako?", Sokrat je odgovorio: "Tako što sam proveo vek a da ništa nepošteno činio nisam; po mome mišljenju, to je najlepša priprema za odbranu". Kada je Hermogen ponovo zapitao: "Ne vidiš li da su atinski sudovi, često zavedeni rečju, osudili na smrt nevine ljude, a krivce su, pak, mnogo puta oslobodili, bilo zato što su se sažalili nad njihovim govorom, bilo stoga što su im se ovi dodvorili umilnim rečima", Sokrat mu reče: "Ali, tako mi Zevsa, kada sam već dva puta pokušao da mislim o odbrani, sprečilo me božanstvo u tome". "Čudne stvari govoriš", odvrati Hermogen, a Sokrat će na to: "Ta zar misliš da je čudno što se bogu čini da mi je bolje sada umreti? Zar ne znaš da do ovoga trenutka nijednom čoveku ne bih priznao da je živeo bolje od mene? Shvatio sam -- što mi je i najmilije -- da sam čitav vek proveo u pravdi i poštenju, zbog čega i cenim sebe, a video sam da tako o meni sude i moji učenici. A sada, ako još poživim, svestan sam da ću morati da podnosim teret starosti: i lošije da vidim, i slabije da čujem, i teže da učim, i brže da zaboravljam ono što sam naučio. I ako osetim da sve više gubim snagu i počnem se ljutiti na samoga sebe -- kako ću onda moći da uživam u životu? Ili mi, može biti, bog u svojoj milosti daje da umrem ne samo u pravo vreme nego i na najlakši mogući način. Jer, ako sada budem osuðen, očito je da će mi biti omogućeno da umrem smrću -- koju su dosudili oni u čijoj je nadležnosti to bilo -- ne samo najlakšom, već i najbezbolnijom za prijatelje, smrću koja izaziva najdublju ljubav prema pokojniku. Kada neko u srcima bližnjih ne ostavi nikakvu sramotnu ni mučnu uspomenu, nego umire zdravog tela i duše sposobne da voli druge ljude, kako onda za takvim čovekom ne žaliti? S pravom su se bogovi protivili mome razmišljanju u vezi s odbranom onda kada nam se činilo da na svaki način treba tražiti moje oslobaðanje. Naime, da sam u tome uspeo, očito je da bih -- umesto da sada završim sa životom -- jedino postigao da skončam mučen bolestima ili starošću, za koju se svaka nevolja lepi, a radost tek po koja. Tako mi Zevsa, Hermogene", nastavi Sokrat, "ja to nikada neću želeti, a ako budem zamarao sudije iznoseći im sva ona dobra dela za koja smatram da su mi ih bogovi i ljudi učinili, kao i mišljenje koje imam o sebi, pre ću izabrati smrt nego nedostojan život -- i još da molim za život koji je mnogo gori od smrti!"
Hermogen reče da je Sokrat sa takvom odlukom pristupio sudijama i stao govoriti onda kada su ga protivnici optužili da ne veruje u bogove u koje veruje država, da uvodi druga, nova božanstva i da kvari omladinu: "Ja se, ljudi, pre svega čudim Meletu;1 ma na osnovu čega tvrdi kako ne verujem u bogove u koje veruje država kada su me svi koji su se zatekli u blizini (kao i sâm Melet, ako je hteo) videli gde prinosim žrtve na zajedničkim svetkovinama i na javnim oltarima? A što se uvoðenja novih božanstava tiče, je l' to zato što velim da čujem božji glas kako mi javlja šta treba da činim? Pa i oni koji se služe kricima ptica i rečima ljudi očigledno donose zaključke na osnovu glasova. Da li će neko osporiti da grmljavina 'govori' ili da ona predstavlja najveće znamenje? Ta zar i sama proročica, koja sedi na tronošcu u Delfima, ne prenosi božju volju upravo glasom? A da bog predskazuje budućnost i daje znakove onome kome želi -- što i ja tvrdim -- to svi govore i svi u to veruju. Samo što oni znakovima nazivaju ptice, glasove, znamenja i proroke, a ja to nazivam 'božanstvom' i smatram da time govorim istinitije i pobožnije nego oni koji božju snagu pripisuju pticama. Da ne lažem u vezi sa bogom, imam i ovaj dokaz: mnogim sam prijateljima preneo božje savete a da se nikada nije pokazalo da sam pogrešio."

Pošto su sudije, slušajući ovo, galamile -- jedni ne verujući njegovim rečima, a drugi jer su bili ljubomorni što su mu bogovi više naklonjeni nego njima -- Sokrat reče: "Hajde, saslušajte i ostalo, pa da oni od vas koji to žele mogu još više sumnjati kako mi je božanstvo ukazalo čast. Kada je jednom prilikom Herefont2 pitao za mene proročište u Delfima, Apolon mu je, u prisustvu mnogih ljudi, odgovorio kako nema ni slobodnijeg ni pravednijeg ni mudrijeg nego što sam ja".
Saslušavši ove reči, sudije, naravno, stadoše još više vikati, a Sokrat prozbori opet: "Pa ipak, graðani atinski, bog je veće stvari prorekao preko Likurga, spartanskog zakonodavca, nego preko mene. Priča se, naime, da se bog obratio Likurgu sledećim rečima kada je ovaj ulazio u hram: 'Mislim se da li da te nazovem bogom ili čovekom.' A mene ipak nije uporedio s bogom, mada je smatrao da u mnogo čemu nadmašujem ostale ljude. Ipak, ne verujte bogu na reč čak ni ovo, već ispitajte svaku sitnicu koju je izrekao. Prvo, koga poznajete da manje robuje telesnim zadovoljstvima od mene? Koga znate slobodnijeg -- jer ja ne primam poklone ni novac? Koga biste s pravom smatrali pravednijim od onog ko je zadovoljan ovim što ima, pa ne želi tuðe? Što bi me neko bez razloga nazivao mudracem -- mene koji nikad nisam prestao da ispitujem i učim svaku korisnu stvar koju sam mogao, još od vremena kada sam počeo razumevati reči. A da se nisam trudio uzalud, zar vam se ne čini da je dokaz i to što mnogi graðani koji tragaju za vrlinom -- kao i mnogi stranci -- biraju moje društvo radije nego svako drugo? I šta ćemo reći: koji je razlog tome što mnogi žele da mi nešto poklone, iako je svima poznato da uopšte nemam novaca da im uzvratim poklon. Ili što od mene ama baš niko ne traži dobročinstvo, a mnogi se slažu da mi duguju zahvalnost; ili što u vreme opsade grada,3 dok su svi ostali kukali nad svojom sudbinom, ja nisam živeo ništa siromašnije nego u vreme najvećeg blagostanja Atine; i koji je razlog tome što ostali pribavljaju skupa zadovoljstva na pijaci, a ja svoja, još slaða, pronalazim u duši, i to besplatno. Zato, ako niko ne može da kaže da je laž ono što sam izjavio o sebi, kako me onda s pravom ne hvale i bogovi i ljudi? A ti i dalje tvrdiš, Melete, da ja ovim postupcima kvarim omladinu -- iako, dakako, znamo na koji se način kvari omladina! Nego, reci nam sada ti da li znaš nekoga da je zbog mene od pobožnog postao bezbožnik, od mudrog obestan, od umerenog rasipnik, od treznog pijanica, od vrednog neradnik, ili da je upao u bilo koji drugi porok." "Ali, tako mi Zevsa", odvrati Melet, "znam one koje si ti ubedio da te slušaju više nego svoje roditelje." "Priznajem", odgovori Sokrat, "bar što se tiče vaspitanja; naime, zna se da me ono veoma zanima. Ali i kada je reč o zdravlju ljudi radije slušaju lekare nego roditelje. Pa i u skupštini se čitav atinski narod, očito, radije pokorava onima koji govore najrazboritije nego svojim roðacima. I za stratega birate, umesto očeva, braće i, tako mi Zevsa, sebe samih, one koje smatrate najpametnijima u pogledu vojnih pitanja." "Tako je, Sokrate", odgovori Melet, "jer to je i korisno i uobičajeno." "Pa zar ti se onda ne čini čudnim", nastavi Sokrat, "i to što se u ostalim slučajevima najviðeniji ljudi ne samo smatraju jednakima sa ostalim ljudima, već su i posebno cenjeni, dok za mene, samo zato što me neki drže za najboljeg u pogledu najvećeg ljudskog dobra -- vaspitanja -- tražiš smrtnu kaznu!"

Naravno da je rečeno i više od ovog, kako od strane samog Sokrata, tako i od strane prijatelja koji su govorili njemu u odbranu; ali, ja nisam ni nastojao da iznesem sve što je rečeno na sudu; zadovoljio sam se time da razjasnim Sokratovu nameru da pokaže kako se nije ogrešio o bogove niti je bio nepravedan prema ljudima. On nije ni mislio da treba da izbegne smrt, već je smatrao da mu je došlo vreme da umre. Da je tako razmišljao, postalo je još jasnije kada je presuda doneta. Pre svega, kada je pozvan da predloži kaznu, niti ju je sâm predložio, niti je to dozvolio prijateljima, već je rekao da bi taj postupak značio da je kriv. A potom, kada su prijatelji hteli da ga izbave iz zatvora, on je to odbio i čak se činilo da im se podsmehnuo kada ih je pitao da li znaju neko mesto van Atike gde je zgodno umreti.
Po završetku suðenja Sokrat izjavi: "E pa ljudi, oni koji su nagovarali svedoke da se lažno kunu i da lažno svedoče protiv mene, kao i oni koji su bili nagovarani na to, zaista treba da budu svesni svoje velike krivice i greha! A što se mene tiče, što bih sada bio tužniji nego pre donošenja presude kada nije dokazano da sam učinio išta od onoga za šta su me optužili: niti se pokazalo da sam prinosio žrtve nekim novim božanstvima, osim Zevsu, Heri i bogovima oko njih, niti da sam se zakleo drugim bogovima ili ih prizivao. I kako bih mogao kvariti omladinu tako što je podstičem na odvažnost i umerenost? Od svih dela za koja je predviðena smrtna kazna -- pljačka hrama, kraða, trgovina robljem, izdaja otadžbine -- ni za jedno čak ni sami protivnici ne kažu da sam počinio. Zato mi se i čini čudnovatim što vam izgleda da sam počinio delo vredno smrtne kazne. Ali, to što umirem nepravedno još manje treba da me sekira -- pa to nije moja sramota, već sramota onih koji su me osudili. Ipak, ono što me teši jeste slučaj Palameda4 koji je umro na sličan način, a o njemu još i sada postoje daleko lepše pesme nego o Odiseju, koji ga je nepravedno osudio na smrt. Znam da će vreme koje dolazi, kao i vreme koje je prošlo, potvrditi da se nikada ni o koga nisam ogrešio, niti da sam nekome vratio nečim rðavim, već da sam činio dobra onima koji su sa mnom razgovarali time što sam ih bez naknade poučavao svakoj korisnoj stvari kojoj sam mogao."
Rekavši ovo Sokrat se udalji vedrog lica, držanja i hoda, što je bilo u skladu s onim što je upravo izrekao. Kada je primetio da njegovi pratioci plaču, on upita: "Pa zašto baš sada plačete? Zar ne znate još od ranije da sam od roðenja bio osuðen na smrt, kao što nalaže zakon prirode. Ako umirem u vreme kada me dobre stvari tek očekuju, jasno je da treba da žalim -- i ja i oni koji su mi prijatelji; ali, ako život završavam u doba kada se očekuju nevolje, mislim da treba svi da se veselite, jer imam sreće."
Meðu prisutnima beše i izvesni Apolodor, veoma odan i prostodušan Sokratov učenik. On reče: "Ipak, Sokrate, ono što mi je najteže da podnesem jeste da umireš nepravedno." Priča se da ga je Sokrat pomilovao po glavi i kazao: "O, moj najdraži Apolodore, zar si više voleo da vidiš kako umirem pravedno nego nepravedno", i da se pri tome nasmejao.
Takoðe se priča da je, ugledavši Anita gde prolazi, izjavio: "Evo čoveka punog sebe zato što je izvršio nešto veliko i plemenito time što me je osudio na smrt. Gledajući ga počastvovanog najvećim državnim priznanjima, rekoh mu da nema potrebe da sina uči kožarskom zanatu.5 Baš je jadan", nastavi Sokrat, "čini se da ne shvata da je od nas dvojice pobednik onaj koji je izvršio dela korisnija i lepša za sva vremena. Zaista", reče on, "Homer je nekim junacima pripisao moć predskazivanja budućnosti u trenucima odluke; i ja želim nešto da proreknem. Susreo sam se jednom prilikom, doduše nakratko, sa Anitovim sinom i učinilo mi se da nije sasvim slaba duha. Zato mu i predskazujem da neće nastaviti ropski život koji mu je otac namenio, ali da će bez ikakvog čestitog vaspitača upasti u neku ružnu strast i uvaliti se, jamačno, u još veće nevaljalstvo." To rekavši, Sokrat se nije prevario: naime, mladić, odan piću, ne prestajaše da se opija ni noću ni danju, pa na kraju nije bio od koristi ni državi ni prijateljima ni samome sebi. A Anit, iako već mrtav, na zlu je glasu, kako zbog sinovljevog rðavog vaspitanja, tako i zbog svoje okrutnosti. Što se Sokrata, pak, tiče, on je svojim samohvalisanjem u sudu izazvao zavist, čime je postigao da ga sudije utoliko pre osude. Meni se, opet, čini da je imao sudbinu čoveka kome su bogovi naklonjeni; naime, izbegao je najteže doba života, a zadesila ga je smrt najlakša od svih. Pokazao je i snagu duha: čim je jednom odlučio da mu je bolje umreti nego živeti (kao što se nikada nije protivio bilo čemu drugom što je dobro) više se nije plašio smrti, već ju je radosno iščekivao i veselo se suočio s njom.
I tako, razmišljajući o ljudskoj mudrosti i plemenitosti, ne mogu a da se ne setim Sokrata, i kada ga se setim, ne mogu a da ga ne hvalim. A ako neko od onih koji žude za vrlinom naiðe na osobu korisniju od Sokrata, mislim da taj čovek zaslužuje da bude nazvan najblaženijim.
_______________
1 Glavni Sokratov tužilac; on je podneo tužbu protiv Sokrata, a potpisali su je i Anit i Likon.
2 Sokratov učenik i prijatelj.
3 Sokrat misli na opsadu Atine u poslednjoj godini Peloponeskog rata, 404. god. pre n. e., kada je grad morila strašna nestašica hrane.
4 Grčki junak pod Trojom, osuðen na smrt zbog izdaje.
5 Anitova porodica se bavila ovim zanatom.
__________________
Ksenofont (oko 430-355. pre n.e.) iz Atine, Sokratov učenik. Kao grčki najamnik učestvovao je u pohodu Kira Mlaðeg protiv persijskog kralja Artakserksa Drugog, da bi se potom borio na strani Sparte protiv svog rodnog grada, zbog čega biva proteran iz Atine. Povlači se na svoje imanje u Olimpiji, gde se posvećuje pisanju. Njegova glavna dela su: Anabasa, u kojoj opisuje pohod Grka iz Male Azije u Mesopotamiju; Grčka istorija, koja predstavlja nastavak Tukididovog dela i obuhvata period od 411. do 362. pre n.e.; Agesilaj, o spartanskom kralju koji je preminuo na putu iz Egipta; Država Lakedemonska, u kojoj pisac izlaže zakone zahvaljujući kojima je Sparta postala najmoćnija država Helade; Hijeron ili tiranin, gde je reč o mogućoj tiraninovoj sreći; Kirupedija, koja predstavlja pedagoško-politički roman; O ekonomiji, O lovu; Gozba; Uspomene o Sokratu, u kojima iznosi Sokratove razgovore s različitim ljudima, itd.
Pred nama je prevod Ksenofontovog spisa Odbrana Sokratova pred sudijama. Ovo delo donosi izveštaj o Sokratovom ponašanju i razmišljanjima pre, za vreme i nakon suðenja. Budući da se pojedini delovi Odbrane podudaraju sa nekim odlomcima teksta Ksenofontovih Uspomena o Sokratu, u nauci je bilo mišljenja da Odbrana Sokratova pred sudijama nije Ksenofontovo delo; danas se, meðutim, uzima da je ovo autentičan Ksenofontov rad. Kao što je dobro poznato, Platon je napisao delo pod istim naslovom, a na ovu temu pisao je i Lisija. Premda je Platonova Odbrana i u filozofskom i u umetničkom pogledu nadmoćnije ostvarenje, Ksenofontov rad predstavlja veoma značajan istorijski izvor.
Srpski čitalac je do sada imao na raspolaganju prevode sledećih dela ovoga klasičnog grčkog pisca: Uspomene o Sokratu (V. Radišić, 1853; M. N. Ðurić, 1964), Ikonomija (J. Avramović, 1862), Gozba (D. Frtunić, 1929), Helenska istorija (M. Dušanić, 1980).
Koliko mi je poznato, ovo je prvi prevod Odbrane Sokratove u našoj književnosti.
Prevod sa starogrčkog originala raðen je na osnovu izdanja: Xenophon in seven volumes, IV, Memorabilia and Oeconomicus, Symposium and Apology. Harvard University Press -- William Heinemann LTD (The Loeb Classical Library, 168), Cambridge, Mass. -- London MCMLXVIII, pp. 642-663.
V. Vasić