Dijalog - traziti istinu znaci razgovarati !!

Logika,dijalektika i retorika,predstavljaju tehnike uma,pa su stoga usko povezane,i ovom prilikom ih ne bih razdvajala.Logika ili tehnika vlastitog razmisljanja,dijalektika ili tehnika diskusije sa drugima i retorika kao tehnika reci upucenih mnogima....dakle,jednina,dvojina i mnozina,ili monolog,dijalog i panegirik,ili kako to vole danas da kazu panel diskusija.
Ako se osvrnem na Aristotela,onda bi pojam dijalektike za mene bio razumljiv kao vestina razgovora usmerena na zajednicko trazenje istine,u ovom slucaju filozofske.A razgovori ovakve vrste vrlo lako i,cak rekla bih vrlo brzo znaju preci u kontroverzu....
Logika, je cesto od male prakticne koristi,bar kad je u pitanju nase vlastito misljenje,jer greske naseg misljenja skoro da nikad nisu u izvedenom zakljucku,vec u nasim sudovima.
Pozvacu se na Sopenhauera: Svakom subjektu moze se ili dati ili odreci ma koji predikat.
U ovom ili-ili,moze se jasno vec prepoznati tvrdnja,da se oboje ne moze desiti istovremeno.pa bi po zakonima identiteta i protivrecnosti,oni bili kolerati izrecenog nacela.a nacelo kaze,da obe svere misljenja valja misliti bilo kao spojene,bilo kao odvojene,ali nikako oboje istovremeno.U skladu sa tim,tamo gde su spojene reci koje izrazavaju ovo poslednje - misaoni proces koji je neizvodljiv.svesnost o njegovoj neizvodljivosti je osecanje protivrecnosti.
Drugi zakon misljenja,nacelo razloga,bi trebalo da govori o davanju ili odricanju predikata,mora biti razlicit od suda,bilo empirijskom spoznajom ili nekim drugim sudom,,dakle razlog suda.Ukoliko nas sud odgovara prvom zakonu,onda imamo nesto sto se da misliti,...ukoliko zadovoljava drugi zakon,onda je on istinit - odnosno,bar je istinit logicno,formalno,onda kada je i sam razlog suda,sud.A materijalna,ili apsolutna istina je uvek samo odnos izmedju jednog suda i jednog opazanja - izmedju opazajne i apstraktne predstave.
Drugi zakon misljenja vezuje logiku za ono sto se zove gradja misljenja,gde ona prestaje biti logika.U saglasnosti apstraktne predstave sa spoznajnom predstavom,sadrzana je sto se objekta tice - istina,a sto se subjekta tice - znanje.
Da se vratim naslovu...sve ovo napisano je imalo za cilj svojevrsnu moderaciju,jer i ovo je u stvari svojevrsna kolerativnost,A zasto? Jer se iz ovoga lako da videti da jedna istina,nikad ne moze unistiti neku drugu,vec da sve istine moraju na kraju biti u saglasju,jer je u njihovoj sustini protivrecnost nemoguca.Zato nijedna istina nema razloga da se plasi one druge,niti bilo koje,istine se ima razloga plasiti podvala i zabluda,jer svaka istina,pa i ona koja je najudaljenija,ce na kraju,zahvaljujuci svojoj logickoj povezanosti sa drugim istinama,svaku zabludu potreti.
Vratimo se,logici,dijalektici i retorici.Ako vec razgovori ovakve vrste,kakvi se vode ili mogu potencijalno voditi,znaju preci u kontroverzu,valjalo bi primeniti dijalektiku kao umetnost vodjenja diskusije,primenjujuci retoriku i retoricke figure koje prilice onima koji raspravljaju o sopstvenim subjektivnim dozivljajima istinitosti opazanja i spoznaje ljudi,koji su nam manje ili vise iz ovog ili onog razloga bliski ili ne.svojim procesom misljenja.

Za pocetak,a dovoljno za razmisljanje,pa ako se usvoje navodi koji proizilaze iz misli velikih mislilaca kakvi su bili Aristotel,koji je dijalog utemeljio kao princip trazenja istine,ili drugim recima ,princip filozofije i filozofske misli,i Sopenhauer,kao mislilac koji se bavio svetom kao voljom i predstavom u kojoj je sve u korelacijskom odnosu........mozda krenemo sa dijalogom na onaj nacin na koji ce on delovati produktivno na pronalazenje *istine*,koja ce imati za cilj razumevanje,a ne iskljucivost u verovanju da je - SAMO MOJA ISTINA PRAVA I JEDINA !..........nadam se

Recitost je sposobnost da ucinimo da i drugi prihvate nase glediste na ,neku stvar,ili misljenje o njoj,da u njima probudimo osecanje koje ta stvar u nama izaziva,te da ih tako ucinimo nasim istomisljenicima.sve se to desava tako da mi pomocu reci navodimo tok nasih misli u njihovu glavu,i to tolikom snagom da njihov vlastiti tok misli biva skrenut,sa pre toga ,odredjenog smera i preokrenut u nas smer.Taj *majstorski* uspeh ce biti utoliko veci,ukoliko se tok njihovih misli pre toga,vise udaljavao od nasih.Ovo objasnjava zasto vlastito ubedjenje i strast cine coveka recitim,zasto je uopste recitost vise dar prirode nego proizvod vestine....sto naravno ne znaci da vestina nece biti od pomoci prirodi.
Da bismo nekog ubedili u istinitost necega sto protivureci zabludi do koje on drzi,prvo pravilo koje treba slediti je lako i namece se samo :pustiti da premise idu napred,a zakljucak da sledi.
Medjutim,ljudi se retko,gotovo nikako ne pridrzavaju ovog pravila,vec postupaju obrnuto,i to zato sto nas nestrpljiva revnost i zelja da pokazemo kako imamo pravo,gone na to da sto glasnije,vicuci i deruci se,kazemo nas zakljucak onom ko nam suprotstavlja svoju zabludu.Pri ovakvom postupku,nas *protivnik* se uzjoguni i krene svom snagom da se opire nasim razlozima i nasim premisama,za koje vec zna kakvim zakljuccima vode.Zato je bolje zadrzati zakljucak prikriven,dati samo premise,i to jasno,svestrano i u celosti.Ako je moguce,zakljucak ne treba ni reci....on ce se vec sam od sebe ,zakonomerno,pojaviti u umu slusaoca.Cuvena recenica - postapalica *zakljucak se namece sam po sebi*.....

Nije svako opovrgavanje rezultat istine sagovornika,vec nesposobnosti onog ko istinu zastupa da je prezentuje sa dovoljnim argumentima,jer ako ih iznosimo kao dovoljne a oni su nedovoljni,a jos uz to i zbrda - zdola,sagovornik ce ih opovrgnuti kao *neistine*....a on je u stvari opovrgao istinu koja se oslanjala na nedovoljne argumente.....odnosno,sagovornik ce pruziti argumentam ad hominem kao argumentam ad rem. ( latinska izreka koja u prevodu znaci *Dokazi za coveka ...dokazi za stvar ).
Kinezi se ne bi slozili sa ovim jer oni idu u sasvim obrnutom smeru,mozda ponekad i predaleko,pa su tako Konfucijeve misli dobar ilustrator za njihovu maksimu ,kao odgovor na ovu rimsku koju sam navela,...."Onaj ko je recit i ima ostar jezik,moze uvek da ostavi neizgovorenom polovinu reci....onaj na cijoj je strani pravo,slobodno moze zrtvovati tri desetine svoje tvrdnje." (Ovome bi pandam mogla biti izreka *cutanje je zlato*,s tim sto se pod cutanjem ne misli bukvalno,vec ne izreci bas sve sto se i misli.)

Svakako,iz ovog se vidi da je put trazenju istine,ipak dijalog.