Srbi i Srbija

First topic message reminder :

Срби у Африци
[You must be registered and logged in to see this image.]
Причу о српском огњишту на афричком тлу започињем анегдотом о једном нашем броду у афричким водама који се изненада, усред орканске олује, нашао у великим невољама. Капетан брода, Србин, искусан поморац, знајући да је лука спаса далеко, одлучи да брод приближи дивљој обали, да се ту укотви и у заветрини сачека смирење олује. Како се брод приближавао обали, тако су мештани, у хиљадама, трчали да би га изблиза видели. И ту се, стварно, каже та анегдота, догодило чудо: међу толиким црнцима био је и један белац! Капетан брода, изненађен и обрадован, нестрпљив да одгонетне ко је једини белац међу многобројним црнцима, упита га на енглеском језику:

- "Ко си, брате?"

- "СРБИН!", одговори белац на чистом српском језику и лупи се шаком у груди, "Србенда, бре, од пете до главе".

- "А има ли овде још Срба?", пита даље капетан, сада на српском, изненађен овим сусретом.

- "Има још један, Бог га убио, али ја с њим не говорим!", допиру до капетана речи овог "јуначког" Србина...

pricalica

Posle smrti Stefana Prvovenčanog nije se postavljalo pitanje
njegovog naslednika. Srpsku krunu je, sasvim prirodno po očevoj volji,
poneo njegov najstariji sin Radoslav, iz braka sa Evdokijom. On je, još
za života Stefanovog, dobio položaj savladara.

O vladavini
kralja Radoslava nema mnogo podataka. Jedino se znaju osnovne činjenice
političke situacije na Balkanu i u Srbiji. Pod uticajem oca svoje žene,
grčkog vladara Teodora I Anđela, novi srpski kralj je preokrenuo pravac
državne politike sa zapada na istok. I vaspitanje koje je Radoslav
stekao bilo je u duhu vizantijskih tradicija. I naravno, ova nagla i
netaktična promena političkog pravca uzdrmala je unutrašnje stanje u
Srbiji.

Radoslav se u jednoj prilici obratio Ohridskoj
arhiepiskopiji, u ono vreme grčkom središtu na zapadu. Namera mu je
bila da se još više približi vizantijskoj strani i osnaži njen uticaj.
Otišao je toliko daleko da je pregovarao sa Ohridom neposredno,
zaobilazeći arhiepiskopa Savu, poglavara srpske crkve. U tome je Sava
video ozbiljnu opasnost po samostalnost srpske crkve, jer su pregovori
sa Ohridom vodili ka priznanju vrhovne vlasti ohridske arhiepiskopije.
Time bi se uspostavili odnosi koji su postojali i pre 1219. godine.
Ljut i razočaran, Sava ponovo odlazi na put. Boravi u Nikeji, Palestini
i preko Soluna se vraća u Srbiju. Ali, njegovo držanje prema Radoslavu
se ni posle toga nije promenilo.

Promena na srpskom prestolu
1233. godine bila je delo unutrašnjeg prevrata. Feudalni gospodari
svrgnuli su Radoslava i na njegovo mesto doveli Stefanovog mlađeg sina
Vladislava. Radoslav se sklonio u Dubrovnik. Iduće, 1234, Dubrovčanima
je izdao poznatu Povelju, u kojoj im je obećao silne ustupke i široka
prava, ako se vrati na srpski tron. Ali, bivši srpski kralj nije dugo
ostao u Dubrovniku. Uskoro je bio prinuđen da se, posle neuspešnog
pokušaja da u Draču nađe utočište, vratio u Srbiju.

Kralj
Vladislav se okrenuo Bugarskoj. I opet zahvaljujući rodbinskim vezama,
spoljašnja politika Srbije je promenila pravac. Zbog dubrovačkog
gostoprimstva Radoslavu došlo je do nesporazuma Republike i srpske
države. Pregovori sa Dubrovnikom završili su se 1235. novim mirovnim
ugovorom, mada odnosi dve države nikada nisu postali sasvim
prijateljski.

Od 1237. Vladislav je morao da se okrene svojim
zapadnim granicama. Štiteći Hum od hercega hrvatskog Kolomana,
Vladislav je stigao do grada Splita. Sa Splićanima je 1237. potpisao
ugovor o prijateljstvu i skladnom delovanju protiv zajedničkih
neprijatelja.

Kralj Vladislav nije dugo izdržao na vlasti
posle smrti svoga tasta i zaštitnika, bugarskog kralja, 1241. Jedva dve
godine docnije, Vladislav je morao da padne i preda kraljevsku vlast
svom najmlađem bratu Urošu, trećem sinu Stefana Prvovenčanog.

Sva tri potomka Stefanova smenila su se na srpskom tronu. I dok
su vladavine prve dvojice bile srazmerno kratke, Uroš je na vlasti
ostao više od trideset godina (1243-1276).
Ono što je posebno
zanimljivo za ovo razdoblje srpske istorije jeste pojava nemačkih
rudara, poznatih pod imenom Sasi. Oni su stigli u Srbiju negde početkom
četvrte decenije trinaestog stoleća. Sa sobom su doneli nove tehnike
pronalaženja i prerade rudara plemenitih metala, pre svega srebra,
bakra i olova. NJihovo znanje i sposobnost oživele su proizvodnju
metala i širom otvorili vrata mediteranskog tržišta srpskoj privredi.
Sasi su razvili rudnike u Breskovu, Trepči, Rudniku, Rogozni, Novom
Brdu i u drugim rudarskim mestima. Razvoj rudarstva u Srbiji pokrenuo
je čitavo kolo privrednih i trgovačkih veza sa primorjem i južnom
Italijom.

Ako bi se to dugo vreme Uroševe vladavine sagledalo
jednim pogledom, ma kako to bilo i složeno i opasno, onda bi se moglo
zaključiti da je Uroševo doba bilo doba beskrvne ravnoteže.

Uroš
je imao tu sreću da su mu spoljašnje okolnosti išle na ruku. Već je
bilo reči o njegovim borbama i pomirenjima sa Dubrovnikom. Veze sa
ugarskim kraljem i zbližavanje sa sicilijanskim kraljem Karlom
Anžujskim uputile su ga protiv Vizantije. Uroševa žena Jelena, bila je
iz roda Anžujskog, rođaka Karlova. Od tih velikih planova koalicije i
akcije uperene protiv Carigrada nije se mnogo ostvarilo, mada je Uroš
dobar deo svoga vremena i pažnje upravio ka tom cilju. Čitavu deceniju
Uroš je pripremao napad na Vizantiju, ali se do kraja svoje vladavine
nije usudio da napravi odlučujući korak.

Time je njegova dugogodišnja vlada u Srbiji ostala nekako nezavršena i nedorečena.

Nepisano pravilo istorije jeste da posle duge vladavine jednog
vladara dolazi kratka vladavina njegovog naslednika. Urošev sin
Dragutin jeste imao snage da pobedi oca i skine ga sa vlasti, ali nije
imao snage da na toj vlasti on sam dugo ostane.
Poraz novog
srpskog kralja od vizantijske vojske 1281. bio je presudan za
Dragutina. NJegovom mlađem bratu, ratnički raspoloženom, nije bilo
teško da savlada Dragutina i popne se na srpski presto. Bivši kralj se
povukao u oblasti oko Rudnika, Mačvu i Srem. Tu je vladao sve do svoje
smrti 1316. godine.

Stariji pisci istorije imali su tu retku
odliku da izriču ispravne sudove. Nemoguće je pronaći bolju ocenu
kralja Milutina od one koju je zapisao Stanoje Stanojević u osvit
dvadesetog veka:

"Milutin nije bio vladalac velikih
sposobnosti, ali je bio pun volje i ambicije da osnaži svoju državu. On
je na tom poslu radio voljno i istrajno, on je imao smelosti da postavi
nove, velike ciljeve raškoj državi i da državnu politiku povede putem
koji će dovesti srpski narod do snage koja mu je dala dominantan
položaj na Balkanskom poluostrvu."

Ono prvo pravilo ima i svoj
drugi deo. Posle kratke vladavine jednog monarha dolazi duga vladavina
sledećeg. Tačno je to bio slučaj kralja Milutina.

Milutin je
nastavio politiku svojih prethodnika i spremao se za napad na
Vizantiju. Za razliku od njih on je taj napad i ostvario.

Nekoliko
puta je ratovao sa Carigradom da bi najzad u drugoj polovini osme
decenije trinaestog veka osvojio Poreč i okolne krajeve. Još jedanput
je Milutin krenuo na Vizantiju pred sam kraj stoleća. Pobeda je bila
ubedljiva, a srpski kralj je dobio sve one teritorije koje je ranije
osvajao i vizantijsku princezu Simonidu za ženu. Sve se to dogodilo
1299. godine.

I Milutin je imao muke sa svojim naslednicima.
Svome sinu Stefanu dao je na upravu zetsku oblast. Nezadovoljni
kraljević napadne oca, bude poražen, oslepljen i proteran u Carigrad.
Razlozi sinovljevog nezadovoljstva bili su istovetni razlozima nesloge
u ranijim generacijama - pitanje kraljevskog nasleđa. Ali, ovog puta
bilo je i načelnih neslaganja. Milutinov pomirljiv stav prema
Vizantiji, pod uticajem kraljice Simonide, naveo je Stefana na oružani
otpor ocu.
Rezultati Milutinove vladavine u Srbiji bili su jasno
vidljivi. Kada je primio državnu vlast, granice srpske države bile su
kod Lipljana. U trenutku njegove smrti (1321) granice su bile pomaknute
daleko i na sever i na jug. Bili su to pravi osnovi za uspon
srednjovekovne Srbije u četrnaestom veku

Srbi nisu mnogo srećan narod. Od njihove velike srednjevekovne
države nije ostalo gotovo ništa. A ono što je ostalo samo su spomenici.
Siromašan je onaj narod kome ostanu samo spomenici. I to spomenici koje
su rušili i skrnavili i neprijatelji, i strani gospodari i neumitni zub
vremena. Svi srpski vladari kraljevske porodice Nemanjića za sobom su
ostavljali zadužbine, svoje crkve i manastire, da iskupe svoje duše i
pokažu svoju veličinu
Sveti Sava i njegov brat veliki župan Stefan
počeli su izgradnju crkve Svetog Spasa u Žiči čija je gradnja trajala
punih dvadeset godina. Završena je tek dvadesetih godina trinaestog
veka.

Bogorodičina crkva u Studenici, zadužbina Stefana
Nemanje, nije završena za života svog osnivača. Unutrašnjost crkve
oslikana je tek 1208-09. godine.

Vladislav je sazidao svoju
zadužbinu manastir Mileševu oko 1225. godine. U njemu se nalaze
najznačajnije freske srpskih vladara toga doba. Radoslav je obogatio
zadužbinu svoga dede Stefana Nemanje - manastir Studenicu. On je
proširio Bogorodičinu crkvu u tom manastiru.

Još dok je Sava bio živ započeta je gradnja hrama Sv. Apostola u Peći. Završen je tek sredinom trinaestog veka.

Od velike vrednosti je i manastir Morača čiji je zaštitnik i graditelj bio Vukanov sin Stefan. Podignut je 1251-52. godine.

Zadužbina kralja Uroša I je manastir Sopoćani sa crkvom Svete Trojice iz 1260, jedan od najvelelepnijih u Srbiji.

Kralj Dragutin kritor je crkve Svetog Ahilija u Arilju, sagrađenoj oko 1290. godine.

Daleko
najveće graditeljske poduhvate preduzimao je kralj Milutin. Za vreme
njegove vladavine podignuto je ili dovršeno više crkava i manastira
velikog istorijskog i umetničkog značaja. Ovde će biti pomenute samo
najvažnije. Milutinova zadužbina je crkva Sv. Jovana u Svaču iz 1300.
godine, On je sazidao crkvu u Hilandaru (1303) poznatu kao crkva kralja
Milutina. Njegova glavna zadužbina je manastir Gračanica, jedan od
najlepših graditeljskih spomenika srpske srednjovekovne arhitekture. Tu
se nalazi i Milutinov mauzolej, crkva Svetog Stefana u Banjskoj,
neverovatno brzo završena (1312-17). Milutin je u poslednjih dvadesetih
godina svoje vladavine sagradio ili obnovio crkvu Bogorodice Ljeviške u
Prizrenu (1313-14), Kraljevu crkvu u Studenici, crkvu Svetog Đorđa u
Starom Nagoričinu i samu Gračanicu.

Bio je to vek i veličanstven i tragičan. I trijumfalan i
porazan. Nema u prošlosti Srba nijednog perioda tako velikog i, u isti
mah, tako neumitno poraznog kao što je četrnaesto stoleće.

Doba
srpske istorije od 1321. do 1371. godine bilo je ono najsjajnije vreme
srednjovekovne države i srpskog carstva, koje je nagovestilo posrtanje
i pad. Od dolaska na vlast Stefana III Dečanskog, preko veličanstvenog
Dušanovog carstva do poraza na Marici, zloslutnom vesniku Kosovske
bitke.
Smrt kralja Milutina obeležila je novo razdoblje u istoriji
srednjovekovne Srbije. NJene su granice bile znatno proširene i prema
jugu i prema severu. Ali, unutrašnje stanje u državi nikako nije bilo
sređeno u onoj meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se Milutinova
Srbija stabilizovala i održala.
Središnja vlast nije se učvrstila,
a lokalna vlastela, se toliko osilila da su njeni zahtevi ozbiljno
ugrožavali interese države. Ni pitanje o nasleđu nije bilo rešeno.
Stariji sin Milutinov, Stefan, gotovo slep, bio je logičan naslednik,
mada je njegov mlađi brat Konstantin takođe pretendovao na krunu. I
Dragutinov sin Vladislav imao je ambicija da dođe na srpski presto, na
osnovu sporazuma svoga oca i kralja Milutina. Tako je počeo građanski
rat u Srbiji.

Do 1322. Stefan III, docnije nazvan Dečanski,
ipak je uspeo da pobedi svoje protivnike i da se ustoliči kao vladar
Srbije. Tada je i krunisan "bogodarovanim vencem kraljevstva srpskog"
(6. januara 1322). Oženio se 1325. godine Marijom Paleolog, kćeri
panhipersevasta Jovana, sinovca vizantijskog cara Andronika II. U
vizantijskom sukobu između dede i unuka, Andronika II i Andronika III,
Stefan je stao na stranu svoga tasta. Iako je njegova strana poražena,
Stefan je uspeo da u ovom ratu zauzme Veles, Prosek i još neke gradove
u Makedoniji.

Dečanski je ratovao i sa Dubrovačkom Republikom
na jugozapadu. Krajem treće decenije četrnaestog veka, on je povratio
Ston i Pelješac, verovatno i delove Huma.

Ali, srpskoj državi
i njenom vladaru kao da nije bilo mira. Snaga Srbije ujedinila je
bugarskog vladara Mihaila i Andronika III. Moralo je da dođe do ratnog
sukoba.

Bitka kod Velbužda 1330. godine između Srba i Bugara
bio je taj odlučujući sudar. Bugari su do nogu potučeni, a sam car
Mihailo poginuo je u ovoj bici. Andronik III, na vest o porazu Bugara,
povukao je svoju vojsku koju je već bio poslao u pomoć Mihailu.

Iako
je pobedio Bugare, Stefan III je i dalje imao jake protivnike u svojoj
državi. Srpska vlastela mu je najviše zamerala pomirljiv stav prema
Vizantiji i to objašnjavala uticajem kraljičinim. A ona je, sa svoje
strane, uporno radila da naslednik Stefanov bude njen sin Siniša, a ne
stariji sin Stefana Dečanskog, Dušan.

Kraljević Dušan i srpska
vlastela u Zeti uveliko su rešili da je kucnuo čas da se učini kraj
vladavini Stefanovoj. NJihovo uverenje utvrdio je prevrat u Bugarskoj,
u kojoj je za cara proglašen Jovan Aleksandar. NJegove pretnje Srbiji
ozbiljno su ugrožavale i državne granice i samu državu. Dušan je ubrzo,
uz pomoć zetske vlastele, krenuo na oca, lako ga savladao i zarobio.
Dušan se krunisao za kralja 8. septembra 1331. a svrgnuti otac i vladar
umro je posle nekoliko meseci, novembra iste godine.

Stefan
Dušan bio je sigurno jedan od najznamenitijih i najuspešnijih srpskih
vladara srednjeg veka. On je bio taj koji je srpski narod doveo do
vrhunca moći i političke i zavojevačke. On je ostvario one snove koje
su sanjali Uroš I i Milutin. I mnogo više.

Najtačniji opis
Dušanov dao je veliki srpski istorik Stanoje Stanojević u svojoj
Istoriji srpskog naroda, pre više od osamdeset godina, 1908:

"Duboke
političke mudrosti u njega nije bilo, ali je on imao prirodne bistrine
da shvati neposrednu situaciju i da je iskoristi. Osim toga, on je
shvatao potrebu u korist dobre organizacije, mada sam nije bio dobar
organizator". (str. 168)

Dušan se ubrzo oženio sestrom Jovana
Aleksandra, Jelenom. Uglavnom zahvaljujući tom braku odnosi između
Srbije i Bugarske ostali su dobri i prijateljski sve do smrti cara
Dušana.

Već 1331. Dubrovčani su svečano dočekali novog srpskog
kralja. Dve godine docnije od njega su dobili čitavu Dalmaciju od Stona
do Dubrovnika.

Mladi srpski vladar odmah je napao Vizantiju i
osvojio gotovo čitavu Makedoniju, gradove Prilep, Ohrid, Kostur i
Strumicu. Na osnovu mira sa Vizantijom zaključenim 1334. Srbiji su
priznate sve nove granice. Jedino od čega je u ovom trenutku srpski
kralj morao da odustane bila je opsada Soluna. Uskoro je Srbija
nastavila da ratuje na jugoistoku. Od 1336. do 1340. Dušan je osvojio
dobar deo Albanije i proširio teritoriju svoje države sve do Janjine.
Do 1345, kada je osvojen grad Ser, Dušanova Srbija je obuhvatala celu
Makedoniju osim Soluna, čitavu Albaniju i Epir, sve bivše oblasti
Vizantijskog carstva.

Naredne 1346. godine Stefan Dušan se
krunisao za cara u Skoplju, a svog sina Uroša proglasio je kraljem.
Ali, pošto je krunisanje mogao da obavi samo patrijarh, to je srpski
sabor prvo izabrao arhiepiskopa Joanikija za patrijarha, koji je potom,
proglasio cara Dušana.

Ratovanja i osvajanja Dušanova nikako
nisu prestajala. On je do kraja 1348. osvojio Etoliju, Akarnaniju i
Tesaliju. Već 1349. napadnuta je i Bosna, ali Dušan nije uspeo da
osvoji grad Hum, mada je neke od ovih krajeva propisno opusteo i
opljačkao.

Početkom pete decenije četrnaestog veka Dušan se
okrenuo prema severu. U sukobu sa ugarskim vladarem Lajošem osvojio je
Mačvu i Beograd 1353. Godinu dana pre toga, Dušanova vojska se, zajedno
sa Bugarima, prvi put suprotstavila turskoj najezdi, u prvoj Maričkoj
bici. Iako je srpska vojska ubedljivo poražena, to nije ni u kom
slučaju zaustavila Dušanova osvajanja.

Krajem 1355. izbio je
rat između Dušana i Mletačke republike s jedne strane, i Ugarske i
Bosne, s druge strane. Ali, tek što je rat počeo, car Dušan je iznenada
umro (20. decembra 1355). Rat se završio posle tri godine, a Ugarska je
dobila Dalmaciju i Dubrovnik (1358).

Verovatno najznačajniji
dokument Dušanove vladavine u Srbiji bio je njegov Zakonik iz 1349.
godine (dopunjen 1354). Dušanov zakonik kodifikovao je i pravno
uobličio sve one pravne norme i običaje koji su do toga doba vladali u
Srbiji.

Posle smrti Dušanove, Srbija je ušla u novo razdoblje
svoje burne istorije. Doba u kome su lokalni feudalni gospodari
preuzeli vodeću ulogu i ugrozili prvenstvo centralne vlasti. Kralj Uroš
II, sin cara Dušana, nije imao ni snage ni mudrosti da im se
suprotstavi. Nije mnogo vremena prošlo pre nego što se Dušanovo carstvo
nije sasvim raspalo. U prvi plan došla je porodica Mrnjavčevića i još
nekoliko predstavnika srpske vlastele. Neki od njih priznavali su
vrhovnu vlast Uroša (Lazar Hrebeljanović u južnoj Srbiji, Vuk Branković
na Kosovu, braća Baošići u Zeti, Nikola Altomanović na Zlatiboru i
Rudniku), dok se Vukašin Mrnjavčević odvojio od Uroša i 1366, u svojoj
prestonici Prilepu, proglasio za kralja. Ali, svaki od njih, bez obzira
na svoj odnos prema Urošu, sami su brinuli o svojim posedima, jer sam
Uroš to nije ni mogao, ni umeo.

Tako je Srbija, podeljena i
slaba, dočekala tursku najezdu. A otomanski zloglasni i rušilački huk,
već je stizao do srpskih zemalja. I postajao je sve jači...

Doba Stefana III Dečanskog u srpskoj istoriji srednjeg veka
bilo je jedna od onih velikih stepenica u razvitku srpske države, čiji
je vrhunac obeležila vladavina njegovog sina Stefana Dušana. Iako je na
srpskom prestolu proveo nepunih deset godina, Dečanski je ostao jedan
od uspešnijih i marljivijih srpskih vladara.
U trenutku kada mu je
otac kralj Milutin umro, Stefan se nalazio u izgnanstvu u Carigradu.
Njegova sudbina je bila još teža, jer je bio skoro sasvim oslepljen.
Dokumenti iz njegovog vremena govore o "predivnom čudu" vraćanja vida
srpskom vladaru. I nekoliko izuzetnih fresaka iz ovog perioda prikazuju
taj božiji čin, mada se čitava priča nikada nije mogla sa sigurnošću
utvrditi. Jasno je samo jedno. Dečanski je, i pored svih svojih nedaća,
uspeo da dođe na srpski tron i da pobedi sve svoje suparnike.

Neposredno
posle povratka u Srbiju, kralj Stefan je izgubio svoju prvu ženu
Teodoru. I kako je to bilo uobičajeno u srednjem veku, odmah je počeo
sebi da traži novu kraljicu. Prvo je pokušao da dobije kćer tarinskog
kneza Filipa, Blanku. Do venčanja, koje je već bilo zakazano za proleće
1323. u Skadru, nije došlo. Uslov da srpski kralj, vlastela i
sveštenstvo priznaju papsku vlast Stefan nije ni želeo ni mogao da
ispuni. Umesto na Zapadu, srpski vladar je potražio sebi nevestu na
Istoku. I pronašao je na carigradskom dvoru. Bila je to sasvim mlada
devojka, Marija Paleolog, vizantijska princeza. Brak je sklopljen 1324.
godine.

Srpski vladar Stefan III Dečanski nije imao mnogo
sreće. U izgnanstvu je proveo mladost, u izgnanstvu je i umro. Bežeći
od ruke svoga sina, sa kojim nikada nije bio u prijateljskim odnosima,
sklonio se u zvečansku tvrđavu. Njegova smrt, u novembru 1331, ostala
je prekrivena velom tajne za sva vremena.

Dečanski je za sobom
ostavio dubok trag. Na prvom mestu, blistavo delo srpskog
srednjovekovnog građevinarstva i umetnosti, manastir Visoki Dečani. Po
ugledu na svoje pretke, i Stefan Dečanski gradio je svoju zadužbinu. Za
razliku od njih, on je poneo i ime manastira čiji je bio zaštitnik.

Bilo je u srpskoj istoriji više uspešnih vladara i ratnika. Ali
samo je jedan bio car Stefan Dušan, poznatiji kao Dušan Silni. Takav
nadimak u jednom borbenom i nepokornom narodu mogao je da stekne samo
borac najređe vrste, one koja ume da pobeđuje i osvaja.
Dušan je
vojevao na svim stranama. I na jugu i na severu. Proširio je teriotriju
srpske države do granica koje ni pre, ni posle njega niko nije
dostigao. Dvadeset i četiri godine njegove vladavine bile su ispunjene
neprekidnim ratovanjima. On je bio taj koji je uzdigao Srbiju do
najznačajnije vojne sile Balkanskog poluostrva. Borio se i pregovarao
sa Vizantijom i uspešno i ravnopravno. I sa carem Andronikom III i sa
moćnim Jovanom Kantakuzinom. Godine 1336, Dušan je proveo čitavih
nedelju dana u Radovištu na Strumici razgovarajući i pregovarajući sa
Andronikom III. Vizantijskog pretendenta Jovana Kantakuzina primio je u
Prištini 1342. Tada je i potpisan sporazum o zajedničkoj borbi protiv
zvanične vlasti carice Ane Savojske u Carigradu. Docenije su se njih
dvojica razišli i postali veliki protivnici i neprijatelji.

Stefan
Dušan se krunisao za cara u Seru 1345. godine. Pod novom titulom,
srpski vladar se prvi put pominje u hrisovulji manastiru Ivironu na
Svetoj Gori iz januara 1346. godine. Tada je i Srbija postala carevina,
a Dušan car "Srba i Grka".

Svakako najznačajniji dokument
Dušanove vladavine u Srbiji bio je njegov Zakonik. Ovaj pravni spis
donet je na saboru u Skoplju, maja meseca 1349. godine, pod zvaničnim
naslovom "Zakon blagovernoga cara Stefana". U Skoplju je usvojeno prvih
135 članova Zakonika, dok je drugi deo, do završnog člana 201, donet na
saboru u Seru, šest godina docenije 1354. Zakonik cara Dušana čini
sveobuhvatni pravni akt pisanog prava u kome su objedinjeni osnovi
običajnog i vizantijskog prava. Ovaj dokument izvanredne važnosti,
ustanovio je pravni položaj države, vladara i crkve i predstavljao je
onaj vrhovni pravni akt iz koga proizilaze svi pojedinačni i ostali
propisi i norme. Dušanov zakonik bio je u stvari ustav srednjovekovne
srpske države.

Dušanova iznenadna smrt 1355. najavila je raspad i postepeno propadanje srpske srednjovekovne države.

Vladavina Uroša II, sina cara Dušana, bila je, gotovo u svakom
pogledu suprotna vladavini njegovog roditelja. I sudbina i istorija
ponekad igraju nemilosrdne igre. Tako je prvi potomak Dušana Silnog
poneo nadimak Uroš Nejaki. Novi srpski car, koji je tu titulu nasledio
od oca, nije uspevao da zaštiti svoju državu ni od spoljnih napada, ni
od unutrašnjih potresa.
I kako je već bilo pravilo u srednjem veku
i Uroš je morao da vodi bitku za svoja nasledna prava. Najozbiljniji
protivnik bio mu je Simeon Nemanjić, Dušanov polubrat. Iako je
celokupna srpska vlastela i crkva stala na Uroševu stranu Simeon, vojno
daleko snažniji, sebi je dodelio carske dostojanstvene oznake. Tek
1358, Simeon je poražen kod Skadra, ali je još godinu dana posle toga,
nosio titulu srpskog vladara. A mladi Uroš, uz podršku majke Jelene,
državnog sabora održanog u Skoplju i Dubrovčana uspeo je nekako da
spase svoje vladalačko nasleđe.

Dušanovo carstvo se brzo
smanjivalo. Države u srednjem veku nikako nisu imale stabilne i
dugotrajne granice. Učestali ratovi i feudalno ustrojstvo činili su da
veličine država zavise od moći i snage pojedinih vladara. Otuda je i
osipanje srpskog carstva cara Dušana počelo onog trenutka kada je
nestalo njegovog glavnog oslonca i nosioca. Srpska država se u stvari
podelila na dva carstva. Uroševo i Simeonovo. Onim većim, koje je
obuhvatalo sve stare srpske zemlje vladao je Uroš. U Epiru i Tesaliji,
Simeon je osnovao svoju državu.

I kako to već obično biva uvek
kada je slaba središnja vlast, pojedini lokalni vlastelini, dobijaju
veći značaj i moć. Dva istaknuta feudalca Dušanovog doba, despot Oliver
i sevastokrator, tj, despot Dejan, nestaju sa pozornice srpske
istorije, ostavljajući za sobom velelepne zadužbine i maloletne
naslednike. Po istom zakonu prirode i istorije pojavljuju se novi
feudalni gospodari. Među njima svakako su najznačajniji i najsnažniji
bili braća Uglješa i Vukašin Mrnjavčević. NJihov uspon došao je
šezdesetih godina četrnaestog veka, a njihovi posedi nalazili su se u
Makedoniji.

Njihova vlast i uticaj vrlo brzo su rasli, pa je
već 1365. Vukašin dobio kraljevsku titulu od Uroša i time postao njegov
savladar. Istovremeno Uglješa je dobio oznake despota i ustoličio svoju
vlast u Seru. Svi ostali srpski gospodari, poznati u srpskoj istoriji
predkosovskog vremena, sticali su svoj značaj docenije, posle Maričke
bitke. Ali, ni Mrnjavčevići nisu dugo uživali u blagodetima moći.
Obojica su poginula istog dana, 26. septembra 1371. u Maričkoj bici.

Iste godine umro je i poslednji srpski car, Uroš II.