Srbi i Srbija

Срби у Африци
[You must be registered and logged in to see this image.]
Причу о српском огњишту на афричком тлу започињем анегдотом о једном нашем броду у афричким водама који се изненада, усред орканске олује, нашао у великим невољама. Капетан брода, Србин, искусан поморац, знајући да је лука спаса далеко, одлучи да брод приближи дивљој обали, да се ту укотви и у заветрини сачека смирење олује. Како се брод приближавао обали, тако су мештани, у хиљадама, трчали да би га изблиза видели. И ту се, стварно, каже та анегдота, догодило чудо: међу толиким црнцима био је и један белац! Капетан брода, изненађен и обрадован, нестрпљив да одгонетне ко је једини белац међу многобројним црнцима, упита га на енглеском језику:

- "Ко си, брате?"

- "СРБИН!", одговори белац на чистом српском језику и лупи се шаком у груди, "Србенда, бре, од пете до главе".

- "А има ли овде још Срба?", пита даље капетан, сада на српском, изненађен овим сусретом.

- "Има још један, Бог га убио, али ја с њим не говорим!", допиру до капетана речи овог "јуначког" Србина...

pricalica

[You must be registered and logged in to see this link.]
Jako zanimljiva knjiga, vredi pročitati....

.......Када се мало удуби у порекло слова разних раса, откриће се скоро увек, да су она - у свом почетку - била блиско повезана с вером и с природом... Првобитна имена /будући, да је говор о СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ, а не СЛОВЕНСКОЈ! - ми ћемо још једном заменити Роберове Словене именом које у овој прилици једино одговара/ - првобитна имена, дакле, српских слова, представљају сасвим особите алузије. Слависти су нагомилали много претпоставки с циљем, да српској азбуци нађу одређено верско значење, које је она у самим својим почецима морала имати, али прави кључ објашњења још нико није могао да открије. Међутим, сам назив те азбуке - БУКВИЦА -(бук + вид) симболичан је и означава букву пророка, или свештеника бога Вида............

........... "Око 2000.г. пре Христа, скандинавски простор је достигао један други талас народа, који је ДОШАО ИЗ ПОДУНАВСКИХ РАВНИЦА Ти освајачи донели су собом обичај индивидуалног покапања мртвих, у чијим гробовима се налазе борбене секире од бронзе и посуде у облику звона, украшене обрубом. Ко су били ти људи?... Не само, да нам се оно, што се ту догодило између 2500. и 400. г. пре Христа остаје потпуно непознато у лингвистичком погледу, већ нам је још увек немогуће, да одредимо узроке консонантских мутација (сугласничких промена) из којих је произишао примитивни германски језик. "...............
A ovo nije iz te knjige ali ništa manje zanimljivo..
1) Риг-Веда (Сокровище знаний) - Упоминание сербского великана "Срб-инды" в самой древней книге Индии, книге 1028 священных гимнов, написанной после потери сербами Индии на их ведском языке (вендском, прото-сербском), но не сербским письмом. Некоторые веды еще назывались Видиями. Сербов в истории еще называли виденами (виндами, венедами, вендами, венетами, велетами), что означало "просвещенный". Просвещение им было дарено одним из богов Великого Триглава (Трибала, Святой Троицы) - богом Видом. Книги знаний Видии (Веды) носят его имя. Балканские сербы и сегодня славят Святого Вида на Видов-дан, самый святой сербский праздник.
В Зенд-Авесте, священной книге учения Зороастра древних персов (курдов) содержатся законы для очищения души называемые Видевдад (Ведидад, Вендидад). Религия Зороастра существовала во время завоевания Александром Македонским Персии, и до сих пор существует.

Kratak prevod:
RG VEDA (Skriveno znanje)-Spominjanje srpskog velikana SRB-INDE u drevnoj knjizi Indije , koja sadrži 1028 himni, napisanoj posle odlaska Srba iz Indije, vedskim jezikom (Vendskom =protosrpskom), ali ne i srpskim pismom. Neke od Veda još nose ime VIDIJAMI. Srbe su još u istoriji nazivali Videnima,Vindima,Vendima,Venetima,Veletima, što znači "prosvetljeni". Prosvećenje im je darovao jedan od Bogova Velikog Triglava (Tribal. TRojstvo)- Bog VID..Knjiga znanja VIUDA (VEDE) nose njegovo ime. Balkanski Srbi i danas slave Sv.Vida na VIDOV.dan. veliki sveti srpski praznik.

ZEND_AVESTA, sveta knjiga učenja Zoroastera drevnih persijanaca (kurda?) sadrži zakone za čišćenje duše nazvane VIDEV dad (VEDI dad, VENDI dad).Religija Zoroastera cvetala je u vreme vojevanja Aleksandra Makedonskog po Persiji...

Koga zanima više , a služi se ruskim jezikom, može da pogleda ovde

[You must be registered and logged in to see this link.]

VEDSKI SRBINDA U INTERPRETACIJI WALTER-a WÜST-a

Koliko nam je poznato, od svih današnjih evropskih naroda, Srbi su jedini, koji mogu da nađu u jednoj od najstarijih vedskih himni jedan oblik svoga imena.
Po raspravi austrijskog sanskritologa Valtera Vista (Walter-a Wüst-a)1, taj oblik odgovara i danas karakterističnom srpskom SRBENDA, uz neznatnu alteraciju, koja je dovela do gotovo identične vedske forme SRBINDA?

NAPOMENE:

1. - Walter Wüst. - Über das Alter des Rgveda und die Hauptfragen der indoarischen Früh-geschichte
in."Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes"(WZKM),Band XXXIV, S. 165.-215.
2. - Jakob Wackernagel (Jakob Vakernagel), lingvista, rođen 1853. g., umro 1938. g. Nalazeći se među
najvećim evropskim lingvističkim autoritetima, tvrdio je, da od vedskih reči i izraza ništa do našeg vremena nije stiglo neizmenjeno i neizobličeno. To mišljenje je on izneo u pozamašnom tomu Staro-indijske Gramatike (Altindische Grammatik), izdate u Getingenu (Göttingen), 1896.g. U vezi s tim, dopuštamo sebi, da iznesemo naš najskromniji sud... Da su se Vedama bavili više Sloveni od Zapadnjaka, a osobito Srbi s njihovim jezikom - po mišljenju poznavalaca - punim arhaizama, ko zna, šta bi se u tom smislu moglo zaključiti. Samo jedan primer, o kome upravo govori Vakernagel u početnom delu te svoje Staroindijske Gramatike. On piše: "Eine Menge altertümlicher Wörter sind ausser Gebrauch und zahlreiche Neubildungen in Aufnahme genommen, darunter das interessante SAPATNA... SAPATNI Mitgattin... A to znači: "Mnoštvo drevnih reči (pisac misli "vedskih") su izvan upotrebe, dok su brojne novoformirane prihvaćene, među njima, interesantno SAPATNA... SAPATNI... -. SU-SUPRUGA-.. Onaj, kome je materinski jezik srpski, ne mora da bude lingvista, a da bi u navedenoj reči odmah uočio naziv "SAPATNICA", "SAPATNIK", izraz, koji još uvek živi u narodnom srpskom govoru...
Polazeći samo od ovog primera i tražeći paralelne nazive u Vedama i u živom narodnom govoru, mi možemo da napišemo još jednu novu studiju, koja bi potvrđivala našu prvobitnu zamisao o kontinuitetu vedskog jezika, vedskih tradicija i vedskog duhovnog blaga u savremenih Srba.

U Vedama, po Wüst-ovoj interpretaciji, SRBINDA je vlastito ime s određenim značenjem, čime ćemo se pozabaviti malo kasnije. No odmah možemo da kažemo, da je smisao antičkog naziva potpuno u skladu sa savremenim odgovarajućim imenom u Srba, koje uvek označava najboljeg, najuglednijeg, najhrabrijeg, najvećeg poštovalaca tradicija, ukratko - čoveka, koji se uvek navodi kao primer i služi kao primer za ugled.
Walter Wüst ce - u dole citiranom časopisu - vrlo iscrpno pozabavio temom o starosti Rgvede, tretirajući istovremeno i glavna pitanja indoarijevske rane istorije. Naime, da bi ustanovio vreme postanka najstarijeg dela Veda, tj. Rgvede, Wüst je analizirao izvesna vlastita imena, koja se javljaju upravo u najstarijim vedskim himnama. U stvari najveći deo njegove rasprave posvećen je - odmah u početku navedenom nazivu SRBINDA. On svojstvenom mu minucioznošću na čitavih sedamnaest strana vrši vrlo savesnu analizu svakog detalja, koji ide u prilog njegovoj interpretaciji naziva SRBINDA, pa ćemo se mi - u ovoj našoj studiji, posebno osvrnuti upravo na taj deo Wüst-ovih razmišljanja, primera, komparacija i zaključaka, dodajući izvesne pojedinosti, koje je - taj inače vrlo savestan analitičar - prenebregao. U svakom slučaju, mi na ovom mestu pristupamo spomenutom delu teksta s najvećom zahvalnošću austijskom profesoru, koji nam je pomogao, da se većom sigurnošću približimo našem krajnjem cilju - dokumentovanom dokazivanju starine - kako srpskog naroda, tako isto i srpskog jezika, srpskih tradicija i celokupnog srpskog narodnog duhovnog blaga.
Da bi odredio starost pojedinih knjiga vedskih himni, kojih ima deset, a posebno osme knjige, Wüst nije raspravljao samo o vlastitom imenu SRBINDA, već je - u širem smislu - uzeo u obzir i imena reka, planina, naselja i naroda, smatrajući, da je jedan tako iscrpan rad koristan, kako on kaže, ne samo za indologiju, već i za klasičnu filologiju, arheologiju, antičku istoriju, geografiju i etnologiju. Ovaj autor s pravom smatra, da su netačna tvrđenja o nekakvoj odvojenosti Indije od Zapada i Severozapada; šta više on veruje, da kroz analizu pojedinih imena, koja se javljaju u Vedama, može da se dođe tako daleko, da bi se mogla objasniti čak i sama tzv."arijevska invazija", nad kojom još uvek, UPRKOS NAPRETKU NAŠEGA VEKA na raznim područjima, LEŽI VEO NEJASNOSTI. U stvari, zahvaljujući baš toj invaziji, došlo je do stvaranja tzv. "INDIJSKE CIVILIZACIJE", za
koju - ostavljajući opet pitanje invazije otvorenim, Hem Čandra Joši u svome dole navedenom delu3 kaže:
"Mi ne zaboravljamo, da ovaj tekst (tj. Vede)... potiče od arijevskih
naseljenika, koji su dali konačan oblik indijskoj civilizaciji".

3. - Hem Chandra Joshi. - Recherehes sur les conceptions economiques et politiques dans l'Inde ancienne,
d'apres le Rgveda. - Paris, 1928.

Wüst je uverenja, da VI i VIII knjiga Veda mogu da doprinesu, da se, kako on smatra, sa sigurnošću objasne imena ne samo u Indiji, već osobito izvan Indije:

"... auch Örtlichkeiten ausserhalt Indiens mit Sicherheit zu berücksichtigen"

"Što se tiče vlastitog imena SRBINDA, nastavlja Wüst,
po svoj prilici, to i na osnovu njega može da se učini".

On nam zatim daje do znanja, da se to ime nalazi jednom u RGVEDI, tj. u najstarijoj zbirci Veda, u knjizi VIII, 32., 2.:
''Yah SRBINDAM anarsanim piprum dasam ahisuvam...''

Za vedsku himnu označenu gornjim brojem, naći ćemo interpretaciju u delu Abela Bergenja (Abel Bergaigne),4 - tamo, gde on govori o vedskim mitskim bićima, među kojima se nalazi i Pipru. Tu Bergenj piše:
"PIPRU... figure en compagnie de SRBINDA, d'ANARSANI,
d'AHISUVA... ou nous lisons qu'Indraen frappant ses differents
ennemis, a fait couler les eaux... "

"PIPRU... se nalazi u društvu sa SRBINDOM, ANARŠANIJEM, AHIŠUVOM...
(A Indra) udarajući na te neprijatelje, uspeva da izazove vodu da poteče... "

4. - Abel Bergaigne, Tome II, p. 348

A malo više, u istom pasusu, stoji:

"... somme NAMUCI, il parait avoir recu le nom de DASA.5
Dakle:
"... kao i NAMUČI, izgleda, da je i on dobio ime DASAb

5. - X.,138.,3,cf; Vm,32,2.
6. - X., 138., 3. uporedi VIII, 32., 2. Kao što vidimo, ovi poslednji brojevi se odnose na naš slučaj:
knjiga himni broj VIII, himna broj 32., stih 2.

Na osnovu svega predhodnog jasno je, da su imena: SRBINDA, ANARŠANI, PIPRU, DASA i AHIŠUVA - imena Indrinih neprijatelja, koje je on "udarao", pa su stoga u našem navodu sva četiri u akuzativu...
Čitaocima, čiji materinski jezik je SRPSKI, učinićemo možda zadovoljstvo, navodeći ovde samo nekoliko imena vedskih mitskih bića, imena, koja srpskom uhu ne mogu da budu strana, pa čak ako čitalac nema ni jednog razreda škole:
ŠUŠNA, VALA, NAMUČI, SARANIJU, JAMA, JAMI, DIVODASA, NAPAT, AGNI ("pelazgijski" OGEN, današnji srpski OGANJ), APSARAS, BAGA, ČINJARA, DABITI, GOŠA, DIRGATAMA, GOTAMA, JAHUŠA, JUJAVA, MANU, MAMANTA, MURADEVA, PADGRIBI, PARJANIJA, PITINA, PRAJAPATI, PRASKANVA, PRIJAMEDA, PURUMITRA, PURUŠA, RAJI, RAKA, RASA, REBA, RIBUKŠA, RUČAMA, RUDRA, RUMA, SARASVAT, SAVJA, SAVITAR, SARAJU, ŠOMA, SRINJAJA, SURA, SURADA, SVARNARA, TRIČOKA, TUGRA, TVAŠTRI, UČANA, URANA, VAJNIJA, VALA, VARAČIKA, VARUNJA, VASIŠTA, VIČVARUPA, JADVA, JAKŠU, JAMUNJA, JATU, JATUMAVAT, JAJATI, itd

Kao što vidimo, izgleda sasvim logično, da je najlakše da se priđe vedskoj mitologiji sa stanovišta jezika srpskog naroda, čiji istraživaoci će - što bi bilo sasvim prirodno - moći u ovom smislu da daju značajniji doprinos od mnogih drugih. Možda ćemo tu građu moći da obrađujemo u obnovljenoj Milojevićevoj Srpskoj Autohtonističkoj Školi, ili u nekom Srpskom Institutu, ili kako predložiše neki umetnici - u Srpskoj Akademiji Znanja. Jer - trebaće mnogo dobre volje, mnogo napora i mnogo ruku, da se isprave sve "krive Drine", koje su od prasrpskih reči napravili nepoznavaoci - kako srpskog, tako isto i ostalih slovenskih jezika, odn. dijalekata, kako to kažu najupućeniji među lingvistima slavistike... Toliko samo sa željom, da sa drugim pregaocima na velikoj srpskoj njivi izoremo već odavno pokopane istine i vratimo srpskoj naciji svako slovo počev od najstarijih Veda, koje su njegove od davnina!
Spomenuvši VEDE već više puta, dužnost nam je, da zbog što boljeg razumevanja kažemo koju reč o njima.
VEDA je imenica, koja se ne menja. Ona označava ZNANJE, SVETO-ZNANJE. VEDA je najstariji indoevropski pisani spomenik i sastoji se od hiljadu himni, koje su sastavljali nepoznati i poznati davni pesnici, da bi uveličali svečanost prinošenja žrtve bogovima, zaštitnicima kuće, ukućana, stoke, zemlje i pomagačima i zaštitnicima od neprijatelja. Ustanovljeno je, da su najstarije VEDSKE HIMNE DONETE U INDIJU sa severozapada, no sanskritolozi do danas nisu mogli da ustanove - odakle, isto tako kao što nisu mogli ni da pronađu NAROD, KOJI JE VEDSKIM JEZIKOM GOVORIO, te Lui Renu (Louis Renou)7 u svojoj "Istoriji sanskritskog jezika" kaže, govoreći o nepremostivim teškoćama, da se dozna nešto određenije o narodu, koji je govorio jezikom najstarijih Veda, iz kog se tek kasnije razvio sanskritski:

"Le "sanskrit parle" nous en aurait appris probablement davantage,
nous en sentons la presence, nous n 'en avons aucun temoignage direct..."

"Govoreni sanskritski" naučio bi nas verovatno mnogo više: mi osećamo
njegovo pristustvo, ali nemamo o njemu nikakvo neposredno svedočanstvo ".

7. - Histoire de la langue sanskrite, Collection "Les langues du Monde", Lyon, 1956. Avant-propos, p. 2.

U nemogućnosti, da na ovom mestu ulazimo dublje u ovaj tek samo dodirnuti problem najstarijeg indoevropskog jezika, mi možemo da nagovestimo samo jednim sasvim kratkim potezom, da SRPSKI JEZIK, SUDEĆI PO SVIM DO DANAS SABRANIM DOKUMENTIMA I SVEDOČANSTVIMA, VIŠE OD SVIH DRUGIH JEZIKA, S KOJIMA SMO MOGLI DA VRŠIMO UPOREĐENJA, MOŽE DA BUDE TAJ NENAĐENI I OD ZAPADNJAKA NEOTKRIVEN JEZIK, PREDSTAVLJAJUĆI NE SAMO JEZIČNI KONTINUITET POČEV OD DAVNOG VEDSKOG, PA ČAK I PREDVEDSKOG PERIODA, VEĆ KONTINUITET KAKO VEDSKIH TRADICIJA, TAKO ISTO I VEDSKOG DUHOVNOG BLAGA GOTOVO U NJEGOVOJ SVEUKUPNOSTI. JEDAN PISAC IZUZETNOG ZNANJA TO POTVRĐUJE I NAMA SE ČINI, DA NJEGOV AUTORITET NE MOŽE DA SE OPOVRGNE. TO JE ILIJA M. ŽIVANČEVIĆ, KOJI JE JASNO IZREKAO, UPRAVO NA OSNOVU NJEGOVOG VELIKOG ZNANJA, DA SU SLOVENI OSTALIMA DALI REČ...
VEDA I SRBI - to će da bude predmet drugog dela ove studije, a ovde ćemo samo da naglasimo već sada, da JE APSOLUTNO NEDOVOLJNO OBJAŠNJEN SVETI OBIČAJ SRPSKE SLAVE, JEDNISTVEN MEĐU NARODIMA SVIH RASA - U SVAKOM POGLEDU KONTINUITET VEDSKE ŽRTVE, DOK SU - TAKOĐE JEDINSTVENA - SRPSKA DIZANJA U SLAVU - ODJECI U MNOGO ČEMU ISTOVETNI S NAJSTARIJIM VEDSKIM HIMNAMA. I dok je Živančević na izvanredan način i kao siguran poznavalac, izneo upoređenja između motiva vedskih himni i srpske narodne poezije, pa između vedskog i srpskog tradicionalnog prava8, namera nam je, da se mi pozabavimo paralelno VEDSKOM ŽRTVOM I SRPSKOM SLAVOM. A dokle u prošlost ide taj, kako rekosmo, SVETI OBIČAJ ?

8. - Dušanov Zakonik

Već spomenuti Jakob Wackernagel u svojoj Staroindijskoj Gramatici9 u odnosu na to pitanje daje jedan veliki vremenski raspon - od 4500. -2500. g. pre Hrista, dok sanskritolog Emile Burnuf (Emile Burnouff), c nekim nemačkim istraživaocima ide mnogo dalje - čak u mrak preistorije!
Na ovom mestu samo ovih nekoliko lapidarnih napomena, s tim, što ćemo - uzdamo se - kasnije moći da posvetimo samo problemu SRPSKE SLAVE celu jednu knjigu, što - a i mnogo više od toga - to nepobitno svedočanstvo o drevnom postojanju srpskog naroda i zaslužuje.

9. - Einleitung, § 2.

* * *

Pa da se sada vratimo davnom Indrinom neprijatelju, čije ime nam je vedski pesnik ostavio kao SRBINDA.
U vezi s napred navedenim stihom iz desete zbirke najstarijih vedskih himni, Wüst, ne pridajući nikakvu vrednost Sajaninom komentaru,10 osvrće se odmah na delo X. Oldenberga11 , po kome bi se u gornjem navodu radilo o IMENU JEDNOG VOJSKOVOĐE, a ne o nekakvom maglovitom mitskom biću. S TIM VOJSKOVOĐOM po Wüst-y došli su u sukob Indusi i bog Indra.

10. - Sayana, indijski pisac XIV veka. Kao autor komentara RGVEDE on svojim tumačenjima daje
obredni karakter.
11. - N. Oldenberg. - Religion der Veda, S. 155.-156.

Napomenuvši, da se skup Sr- javlja u oblicima SRJAJA, SRWAJA, SRMARA, dok se slog SRB-, απαξ λεγομενον, javlja jednom u SRBINDA i naglasivši, da je sve obrađene primere imena uzeo isključivo iz Veda, autor smatra, da je skup S-R-B, nađen takođe u Vedi, iranskog porekla, kao i nazivi: DRBHIKA, BRBU, BRSAYA, SRNAYA, za koje A. Hillebrandt smatra, da potiču sa Iranske Visoravni, ili iz susednih oblasti (Nachbargebiete); iz ovoga proizlazi, da su oba pisca bila vođena tačnim osećanjem izvan Indije, prema severozapadu, no ne usuđujući se, međutim, da se udalje sa Iranske Visoravni. Utoliko nas više čudi, da sledeća piščeva misao nije odmah pred njim otvorila širi horizont. Jer - evo, šta on u nastavku kaže:

"SRBINDA würde demnoch soviel heissen wie HERR, FÜRST,
ERSTER der SRB'S und mit einer Bedeutungsentwicklung, die aus
vedischer und nachvedischer Zeit geläufig ist, damach die SRB'S
SELBST".

U prevodu ovaj navod znači:

"SRBINDA bi, dakle, značilo isto što i GOSPODAR, PRINC,
PRVI OD SRBA, sa razvojem značenja, koje je iz vedskog i postvedskog
vremena bilo uobičajeno, pa - prema tome - i SAME SRBE".

Pa, kada rekosmo napred, da je čudnovato, kako predhodna misao nije sama po sebi proširila piščev horizont, kroz to smo odmah povezali njega, kao Austrijanca, sa susedstvom - kako Lužičkih, tako i balkanskih Srba. Kako je moguće, da je pri tome mislio samo na Iransku Visoravan, a da nije mogao da se seti svojih severnih i južnih suseda? Pa da je još k tome pridodao bar Plinijeve i Ptolemejeve Srbe, tačno bi dobio - mislimo, da to može da se kaže bez oklevanja i dvoumljenja - jedan srpski geografski lanac od Indije do Baltika, pa preko Centralne Evrope do Balkana. Povod za ovaj postupak nije mu dala ni beleška na istom mestu, u kojoj on kaže, da jedan drugi naučnik, A. Hillebrandt, dovodi ime SRBINDA u vezu s planinom SERABEND na Iranskoj visoravni. Pisac zatim navodi lepo ime planine SERBENDAN, pa mesto SERBENAN, dodajući, prema Times Atlas-y, nazive SAR-BISTAN i SERBAS.

Šta više, prilikom dalje interpretacije imena SRBINDA, Wüst nastoji, da ga uporedi s jednom drugom kategorijom imena lica, ili naroda, sa završetkom na -INDA. Tako - za njega - SRBINDA predstavlja isti oblik kao Milinda, Mahinda, pri čemu bi -INDA bio skraćen oblik za -INDARA, koje se nalazi u mitanskom osobnom imenu INDARUTA, ili pak u ličnom imenu iz Rgvede - TIRINDARA knjiga VIII. U belešci ispod teksta Wüst upućuje na još jedan primer i dokaz POVEZANOSTI IMENA NARODA (u množini) I VOĐE TOG NARODA (u jednini), naravno, uvek sa završetkom -INDA, pa navodi: KAUNINDA (m. rod, množina - ime naroda), dok ista reč u jednini označava VOĐU, ili PRINCA tog naroda:"FÜRST DIESES VOLKES" Prema tome, zaključuje autor: SRBINDA BI NA OSNOVU REČENOG ZNAČILO: HERR, FÜRST, ERSTER", tj. GOSPODAR, PRINC, PRVI U SRBA, pa - prema tome - i prema razvitku značenja, čestog u vedsko i postvedsko doba - I SAMIH SRBA
Malo dalje, autor nastavlja:

"Da bih ovo dokazao, govoriću o sledećim imenima naroda i lica, pri čemu sam zahvalan oznakama u Masdonell - Keith-ovom "Vedic-Index-y " i
W. Kirfels-ovoj "Kosmographie", dela, kojima sam se poslužio".

Tako, odvijajući dalje svoju misao, Wüst tvrdi, da SRBINDA, upravo kao i MITRAVINDA, ima potpuno jasan oblik. A zatim u istu grupu uvrštava PULINDA i KUSURUBINDA, ili KUSUR(u)BINDA. Došavši u svojoj analizi do oblika poslednjeg imena, koje je našao na Ptolemejevoj karti, on ga raščlanjuje na sledeći način: KU-SURUB-INDA, da bi odmah izrazio uverenje, da ovakva forma geografskog imena sadrži u sebi naziv SURUBAA (takođe jedan od antičkih oblika, sačuvan kao ime Srba) te da bi - prema tome - KUSURUBINDA bila oznaka za zemlju, boravište SURUBA, čiji naziv je upravo spomenuti Ptolemej i zabeležio: jasno je, da taj naziv ima kao osnovu i koren već više puta spomenut SRB.
Pošto je izređao vedska imena, koja - zajedno sa SRBINDA - pripadaju prvobitnoj, davnoj vedskoj prošlosti, Wüst onda prelazi na "postvedska imena" iste kategorije, prikazujući ih azbučnim redom. Nemajući potrebe, s obzirom na svrhu ove studije, da se na svakom tom nazivu zadržavamo ponaosob, citiraćemo samo jedan mali izvod12 njegove rasprave, po kom bi PULINDA prvobitno označavao GOSPODARA, PRVAKA, PRINCA PULANA, dok bi KULINDA bi gospodar KUL-a.

12. - O.c., str.202.

Ređajući zatim postvedska imena kategorije SRBINDA, Wüst dolazi do istorijske epohe i do imena kralja Kabulistana i Penyaba iz 150. g. pre Hrista MILINDA. Iz ove grupe izređaćemo - po Wüst-y - nekoliko zanimljivih imena, prema kojima čitaoci, koji srpski jezik dobro znaju, neće moći da ostanu nezainteresovani. Evo kako ta imena izgledaju:

GOVINDA, TIVINDA, MITRAVINDA, KUNJINDA, SAVINDA, itd.

uz zaključak našeg autora:

"To su, u njihovom mnoštvu, vlastita imena vođa,
ili prinčeva, pa prema tome - i naroda.".13

13. - "In ihrer Mehrzahl sind sie Eigennamen von Fürsten und damach von Stammen". -
U ovom delu svoje rasprave Wüst VINDHYA GEBIRGE, tj. VINDSKE, ili VINDIJSKE PLANINE Ovaj detalj donosimo zato, da bismo čitaoce podsetili na Roberovu etimologiju drugog srpskog drevnog imena: VINDI, VINIDI, itd.

Dalje, Wüst izdvaja imena: KUSURBINDA, PULINDA I SRBINDA, tvrdeći, DA ONA SEŽU U DOBA VEDSKIH STARINA "IN DAS VEDISCHE ALTERTUM HINEIN''
U nastavku, nailazimo na tvrđenje, da se element -INDA postao od INDRA, najpre prisajedinio prvom delu naziva, OZNAČAVAJUĆI PRVOBITNO GOSPODARA VANINDIJSKOG POREKLA, A ZATIM SE, JOŠ UVEK U ZAJEDNICI S TIM PRVIM DELOM, ODNOSIO SAMO NA IME NARODA Tako se Wüst opet vraća na naziv SRBINDA, razlažući to ime - prema navednom - na SRB INDA, piše:

"DA TU NAJPRE POTRAŽIMO GOSPODARA ILI PRINCA, A ZATIM I NAROD!"

Pri tom, izjavljuje on potom, u geografskom pogledu, nikako neće da ide dalje od prostora, na koji upućuju Vede, a niti će, u istorijskom smislu, da izlazi iz vremenskog okvira, određenog VIII knjigom vedskih himni.
"Tako opremljeni (so ausgerüstet) piše dalje Wüst, pristupamo materijalu Klaudija Ptolemeja", da bi neposredno iza toga izrazio zahvalnost izdavaču S. F. Nobbe-y, čijim se indeksom (Index nominum Geographiae Ptoloemaei), služio. Tu on zatim najpre navodi geografsko ime:

Σαρβανα (SARBANA, VII, 1., 60.),
čija je bliža oznaka:
"INDIA INTRA GANGEM",
tj.
"Indija s one strane Ganga".

U napomeni pak ispod teksta, Wüst navodi iranska imena, čiji završetak je istog sazvučja: ARIJANA, BAKTRIJANA, verovatno u iskrenom uverenju, da je Srbinda bio neki iranski princ, ili vojskovođa. Posle toga Wüst navodi ime, koje takođe glasi:

Σαρβανα (SARBANA, VI, 1„ 5.),

bez ikahvog daljeg objašnjenja, da bi zatim odmah dodao:

''Assyria Σαρβανη des Stephanus von Byzanz".14

14. - Stefan Vizantinac, grčki gramatičar s kraja V veka po Hristu. Pod naslovom Ethnica on je
izradio jedan antički srpski rečnik, dragocen za izučavanje antičkog doba, premda se od njega nije mnogo sačuvalo: svega jedan izvod i više fragmenata.

Iza toga sledi naziv jezera SERBONIS, tj. Σιρβωνιζ Λιμνη po citiranom Ptolemejevom indeksu15 uz našu napomenu da Herodot16 i Aristotelo nisu pisali SIRBONIS, već SERBONIS LIMNE,odn. Σερβωνιζ Λιμνη.

15. - PTOL., knjiga. IV, 5., 12., 20.
16. - 485.- 425.pre Hrista.
O tom jezeru je veoma slikovito pisao Diodor Sicilijski. Njegovo ime bilo je povezano sa imenom jedne potopljene srpske vojske još pre Trojanskog Rata. A o pohodu te vojske na Egipat u antičko doba pisao je Frano-Marija Apendini (Appendini) u svom vrlo zanimljivom predgovoru Stulićevom Rečniku. Rezultate Apendinijevih istraživanja, izložili smo u posebnom, njemu posvećenom poglavlju.
Herodot, u petom veku pre Hrista, tvrdi, da je to jezero u njegovo doba već bilo isušeno ali, da su mu se tragovi još poznavali, što znači, da je još onda bilo veoma staro. Uistinu, u grčkoj mitologiji postoji priča, po kojoj je u pradavno doba Zevs u njega survao Tifona, mitsko čudovište.
Zbog imena ovoga nestalog jezera, kao i zbog toga, što ga istorija povezuje s imenom Srba, čini nam se, da će zainteresovani rado pročitati njegov opis, koji nam je ostavio Diodor Sicilijski. Mi ga ovde donosimo u celini.17

17. - Diodor Sicilijski, 1,30.: Na polovini puta između Sirije (duboka Sirija, sirijska Dolina
između Libana i Antilibana) i mesta, koje Diodor označava kao Coele, nalazi se jedno jezero, čija je širina neznatna, ali čija je dubina čudnovata. Njegova dubina je otprilike 200 stadija (više od 36 km.). Zove se SERBONIS. Oni koji ga ne poznaju, a približe se njegovim obalama, naći će ce u potpuno nepredviđenoj opasnosti.
A evo objašnjenja:Vodeno korito ovoga jezera veoma je usko i dosta nalik na dugu traku, uokvirenu širokim pribrežjem. Čim podnevni vetar otpočne da duva, to obalno pribrežje bude pokriveno gomilama peska, u čijoj sredini se više ne vidi vodena linija. Tako se površina jezera stopi u jedno s terenom koji ga okružava i kako više pogledom oka ne može da se razlikuje, CELE VOJSKE, ČIJE VOĐE OVO MESTO NISU POZNAVALE, NESTALE SU, UDALJIVŠI SE S PRAVOGA PUTA.
Uistinu, pesak po kome se lako gazi, najpre je pod nogama podatljiv, a onda - najednom - kao da neka kobna sila otpočne da ga pokreće, malo po malo nestaje pod teškim koracima sve dotle, dok (ljudi) opasnost ne zapaze; međutim, tražeći, da joj umaknu i da se međusobno pomognu, odjednom uvide, da im je svaka mogućnost bega i spasa nemoguća, jer čovek, koji utone u ovakvu močvaru, ne može da pliva, budući, da brlog koji ga pritiska, onemogućava svaki pokret tela. S druge strane, nemoguće mu je i da se oslobodi ovakvog vrtloga, budući, da nema nijednog čvrstog oslonca, na koji bi mogao da stane. Mešavinom vode i peska stvara se jedna nova sredina, koja ne dozvoljava - niti da se hoda, a niti da se pliva. Tako oni, koji ovim putem krenu, bivaju izgubljeni, ne uspevajući, da se prihvate bilo čega, što bi moglo da ih spase, jer pesak sa obala klizi skupa s njima, u svakom trenutku, kada ga se domognu. Ova opasna mesta dobila su zbog njihove takve prirode ime Barathres, tj. "provalije", koje im savršeno odgovara", završava Diodor sa Sicilije svoj upečatljiv opis, koji sasvim verodostojno objašnjava, kako je moguće, da je cela jedna srpska vojska tu propala polovinom drugog milenija pre Hrista, što znači - još pre Trojanskog Rata.

Da sada opet pređemo na analizu Walter-a Wüst-a, koji u njenom nastavku kaže od reči do reči:
"ZBOG UOBIČAJENE GRČKE NETAČNOSTI I NESTABILNOSTI U PISANJU, predhodni primeri, što se tiče čitanja, nedovoljno su jasni, dok kod sledećih ne može da bude dvoumljenja".
Po njemu, ti sledeći primeri "MOGU DA IZDRŽE SVAKU KRITIKU", tj. ne može se pobiti tvrđenje, da su oni nastali od već nam poznatog korena SRB-. U okviru ove grupe Wüst spominje:

-Σαρβακον (SARBAKON, III:,!., 29.),
uz pobliže objašnjenje:
SARMATIA Euroraea = Evropska Sarmatija

Pisac zatim prelazi na sledeći primer srpskog imena, koje povezuje s azijskom Sarmatijom:
- Σερβοι (SERBOI, V:, 9., 21.), Azijska Sarmatija, odn. kako on označava: Sarmatia Asiatica.
- Σορβα (SORBA, VI:, 9., b.) Hyrcania.18 Najzad:
- Σουρουβα (SURUBA, V., 9., 28.), Sarmatia Asiatica.

18. - Hyrcania (Hirkanija), nekadašnji naziv za predeo Azije, koji se protezao jugo-istočno od
Kaspijskog, odn. - u davnini - Hirkanskog Mora, ili jezera. To je bila oblast, okružena planinskim vencima punim tigrova, nastanjena, kako obaveštavaju evropski istraživaoci - surovim narodom, koji se ubrajao među najratobornije i najsmelije. Bili su to ljudi, koji su se odevali životinjskim a osobito tigrovskim kožama...

Walter Wüst nije išao dalje u ispitivanju i analizi Ptolemejevih karata sveta. To je velika šteta i veliki propust, jer jedan tako dobar i savestan istraživalac je morao, da zapazi u Ptolemeja geografska imena od korena, na čijim derivatima je zasnovao čitavu ovu svoju kratku studiju. Drugo, on je u svom radu sledio jedan princip, koji ga je sprečio, da derivate od korena SRB- traži dalje od onih područja, za koje se misli, da su povezana s Vedama... a ona se, po svemu izgleda, protežu mnogo dalje od onih, za koja ih sanskritologija povezuje.
No, da bi se taj problem sagledao u celini i u svetlu istine, Sloveni ne mogu i ne smeju da se ostave po strani, kao što se to obično radi, kao što su to, npr., činili etruskolozi, U tom smislu naučićemo mnogo čitajući pažljivo delo Ilije M. Živančevića, beskrajno poučno i krcato činjenicama - tako, da smo se mi u ovom prvom delu našega rada tri puta osvrnuli na tog vrsnog poznavaoca problema, koji nam toliko leže na srcu. Svestrani Živančević bi verovatno takođe zamerio Walter-u Wüst-y, koji - kao da je od nečega strepeo da potraži geografske nazive od korena SRB-, npr., u Panoniji, ili na Balkanu, da bi ih doveo u vezu s vedskim imenom SRBINDA. No da ne bismo još jednom kidali kontinuitet naših razmatranja, mi ćemo se na to povratiti pri završetku ovoga poglavlja.
U vezi s napred spomenutim imenima, "KOJA MOGU DA PODNESU SVAKU KRITIKU", Wüst smatra, da ona sva spadaju u jednu jedinstvenu kategoriju jezičke prirode i da, ako se dobro pogledaju obe spomenute karte19 i u evropskoj, i u azijskoj Sarmatiji, karakteristični skup SAxR javlja se tako redovno, da: SLUČAJ U TOJ POJAVI IZGLEDA APSOLUTNO ISKLJUČEN.

19. - Tabulae in Cl. Ptolemaei Geographiam a Carolo Mullero instructae, Paris, 1901.; Europae, VIII. (16.17.);
Asiae, II., (31.-32.)

Upuštajući se dublje u objašnjenje, Wüst tvrdi da je taj skup s dodatkom konsonanta - V -(ćirilicom -B-), OSOBITO UPADLJIV U OBLASTI SEVERNO OD KAVKAZA, te ta činjenica NEOPORECIVO ISKLJUČUJE I OVU POJAVU KAO REZULTAT SLUČAJA.
Pri tome - po našem autoru, dolazi do izražaja i
JEDAN HRONOLOŠKI RED: OSOBNA IMENA KOJA OTPOČINJU SKUPINOM SAxR(V), UTOLIKO SU STARIJA UKOLIKO SU BLIŽA ISTMU I MEOTSKOM MORU,20 kao i u STEPI OKO CRNOG MORA, A UTOLIKO SU MLAĐA, UKOLIKO IDU PREMA ZAPADU, PREMA EVROPSKOJ SARMATIJI. PO NJEMU, POŠTO SU SARMATI PREPLAVILI CRNOMORSKA UŠĆA PRODRLI SU ZATIM KA SREDNJEM DUNAVU, te tako - od jedanaest naziva formiranih pomoću skupa SAxRV-:
- pet se nalaze u severnim oblastima Kavakaza: SIRACENI, SERACI, SIRACI, SERACA, SERBI,
SURUBA;
- šest su u bližoj, ili daljoj Sarmatiji: SARMATICI, severno od dunavske krivine; SERINUM ili SERIMUM, u gornjem toku Dnjepra; SARBACUM, takođe u gornjem toku iste reke; SARGATII istočno od krivine Dnjepra;SARUM, takođe u gornjem toku Dnjepra; SARMIZEGETUSA u Dakiji. U ovu kategoriju kao šesto ime Wüst uvrštava i SORBA (VI., 9., 6.), grad u Hirkaniji.

20. - Meotsko more, Maeotis Palus, danas Azovsko More. ime Meotsko došlo je od skitskog naroda
Meotes, nekada nastanjenog na njegovim obalama.

Prednje tvrđenje, kaže Walter Wüst, nema ničega čudnoga, budući, da je već Stefan iz Vizanta21 znao za ovu USKU GEOGRAFSKU POVEZANOST: "... von diesem ongen geographischen Zusammenhang...", jep: OVA ZAJEDNICA NA GEOGRAFSKOM PLANU ZAJEDNICA JE I U ETNOGRAFSKOM SMISLU!22 na osnovu takvih i sličnih dokumenata, K. Zeuss23 u dole citiranom delu, daje važna svedočanstva i antička dokumenta o srodnosti SARMATA i MEĐANA24

21. - Rođen u Carigradu, a živeo i radio krajem V. veka po Hristu.
22. - "Denn dieser Zusammenhang ist ja auch einer der Ethnologie.
23. - "Die Deutschen und die Nachbarstämme'1, c. 298., 282., 297., gde se nalazi rasprava o pojavi
glasovnog skupa SARMA- na području Irana.
24. - Plinus, VI., 7. (23.-79.); Herodot, V., 9. (480.-425. ante Chr.) Mela Pomponisu, latinski geograf, koji
je oko 43. g. posle Hrista napisao geografsko delo "De situ Orbis" ("O položaju mesta - zemlje") u tri knjige, sačuvane do našeg vremena. To je jedan od najdragocenijih izvora za antičku georafiju, budući, da se autor služio izvorima mnogo starijim od vremena, u kome je sam živeo.

Razvijajući dalje ovu iznad svega interesantnu temu, Wüst tvrdi sa sigurnošću (mit Bestimmtheit), da su ove GEOGRAFSKE I ETNOLOŠKE VEZE ZAGARANTOVANE I JEZIČNOM VEZOM:

"Diese geographischen und ethnologischen Zusammenhängeverbürgt werden duch dle der Sprache".

A i Sarmati, koji su živeli dalje na severu... to su (naravno, uvek po Wüstovoj raspravi) redovno stanovnici stepa indoevropskog jezika, uz našu - čini se potrebnu napomenu, da Walter Wüst, osećajući se pripadnikom germanske rase, ne upotrebljava uobičajeni termin indoevropski, već indo-germanski. Kako on dalje razlaže, Grci su nazivali sve te narode jednim imenom-Skiti.25

25. - Wust pri ovome upućuje na sledeću literaturu: S. Feist, Kultur u s.w. der Indogermanen, S. 405.;
vrgl. ebenso H. Hirt, die Indogermanen, I., 114. und 184.; K. Zeuss, a.a.O.S. 275. ff., besonderes S. 277.-278.

Pri kraju svojih razmatranja o imenu SRBINDA, Wüst usredsređuje svu svoju pažnju na mesto Σορβα (SORBA) u unutrašnjoj Hirkaniji, a zatim na Σουρουβα (SURUBA), u odnosu na koju odgovarajuće mesto kod Nobbe-a (V., 9., 28.) glasi:

".. παρα δε τον Ουαρδανην ποταμον ... Σουρουβα ',
što znači:
"pokraj reke Vardana... SURUBA"
Najzad, pisac spominje i narod:
Σερβοι (SERBOI),

o kome Ptolemej (V., 9., 21.) opet po izdanju Nobbe-a, daje sledeće obaveštenje:

''Μεταξυ δε των Κεραυνιον ορεων και του Ρα ποταμον... Σερβοι '.

U jednom izdanju pak, kaže dalje Walter Wüst, isti ovaj narod označen je imenom:

Σερβοι26

26. - U belešci A. Wüst kaže, da je u Müller-ovim "Tablama" - "Tablae", njihovo ime označeno tačno.

Dakle, posle gornje Ptolemejeve rečenice, koja znači:

"Između Keraunskih Planina i reke Ra...27 SERBOI, "

27. - Miloš S. Milojević u svojoj Istoriji Srba objašnjava, da je "Ra" prastaro ime reke Volge, uz
tumačenje, kako je ono nastalo.

Wüst dodaje i drugu varijantu istoga imena, koja glasi: SIRBOI, oblik, uz koji je lako postaviti izvedenicu:
SRBINDA, SRIBINDA
Tim povodom Wüst piše:

"Doch halte ich die mitgeteilte Leseart " Σιρβοι, - SIRBOI - für wichtig, weil sie eine schöne illustration zu dem Namen SRBINDA abgiebt".

Znači, po austrijskom naučniku, koje je stalno nastojao, da bude što objektivniji, SRBINDA NE MOŽE DA BUDE DRUGO DO: GOSPODAR, PRINC, VRHOVNA LIČNOST NARODA SERBOI.
On to doslovno i izražava rečima, u njegovoj studiji više puta ponovljenim:

"Denn das bedeutet ja SRB-inda: HERR, FÜRST, OBERSTER, DER Σερβοι ",

a da li su oni bili na Kavkazu, ili negde oko Kavkaza, to je drugorazredno pitanje...
Mi dopuštamo sebi„ da na ovom mestu spomenemo, da je, otkako svet postoji, oduvek bilo i kretanja ljudi - pojedinaca i naroda - kao mase. Zato smo donekle iznenađeni, što Walter Wüst nije ni pokušao, da proširi vidike svoje rasprave, sledeći kretanje naroda SERBOI dalje od Kavkaza i
crnomorskih otvorenih stepa i ravnica. Naime, narodu SERBOI u to davno doba - bez veštačkog razgraničavanja zemlje, uobičajenog u kasnije doba bilo je lako da - uživajući apsolutno neograničenu slobodu kretanja, stvara od čitave Evrope svoje boravšte... Pa ipak, on nije mogao da izbegne bar napomenu, koja se nameće svom snagom logičnosti, da - ukoliko bi se ime SRBINDA moglo POMERITI JOŠ DALJE NA SEVER, "ZAŠTO POSTOJI IZVESNA VEROVATNOST", kaže naš autor, u tom slučaju, starost VII. knjige vedskih himni, mogla bi da se popenje do 1000. ili 1200. godine pre Hrista.
Po Walter-y Wüst-y je:
OSOBITOST VIII. KNJIGE VEDSKIH HIMNI - STVARNOST, A UZ TO SE I JEZIČNE ČINJENICE IZVANREDNO PODUDARAJU".

U zaključku on kaže:
"SERBOI - ΣΕΡΒΟΙ - SU VANINDIJSKI NAROD BAR ŠTO SE TIČE PERIODA, U ČIJEM SAMOM POČETKU JE BILA SPEVANA
NAVEDENA VEDSKA HIMNA, A SRBINDA, απαξ λεγομενον, ČUVA KROZ STOLEĆA JEDAN ISTORIJSKI DOGAĐAJ28 ZA NAS
JOŠ OD NEPOZNATOG DOMAŠAJA!''

28. - Kada ova studija bude u potpunosti objavljena, nadamo se, tad će svaki čitaoc shvatiti, da se u
ovom slučaju ne radi samo o stolećima, već o više hiljada godina, kako to tvrdi - između ostalih i sanskritolog Emile Burnouff;

Zbog ogromne važnosti, koju nalazimo i pridajemo predhodnom Wüst-ovom tvrđenju, mi ove njegove reči citiramo verno i u originalu:

'SRBINDA EINEN GESCHICHTLICHEN HERGANG VON UNS UNBEKANNTER TRAGWEITE DURCH DIE JAHRAHUNDERTE RETTET'.

Mi smo pri prevodu dopustili sebi malu slobodu, prevodeći "RETTET" sa "ČUVA"; međutim, autorova je misao jača; on, naime, nije hteo da podvuče smo pojam "ČUVANJA", "OČUVANJA", već u prvom redu "SPASAVANJA", jer je naziv SRBINDA ZAISTA SPASAO OD ZABORAVA NE SAMO JEDNO IME, KAKO JEDINKE, TAKO ISTO I NARODA, VEĆ UJEDNO I DOGAĐAJA, koji se - u onom smislu, kako ga tumači Walter Wüst - mimoilazili i najkompetentniji autoriteti, dovedeni u zabludu učenjem berlinsko-bečke škole.
Bilo bi nedopušteno, da pri kraju ove analize izostavimo značajnu Wüst-ovu belešku ispod upravo iznetih komentara, jer on takođe sadrži važne elemente, koji mogu da posluže proširivanju naše teme: KOLIKO JE STARO IME SRB, SRBIN, SRBI i DOKLE SE ONO PROTEZALO?
U spomenutoj belešci, naš autor piše sledeće: "Ovde treba još da dođu do izražaja dva vrlo važna uporišta moje interpretacije imena SRBIN-DA, ili - kako on to formuliše na nemačkom:

"Zwei ganz gewichtige Stützen meiner Deutung des Namens SRBINDA sollen doch hier... noch zu Wort kommen".

Prvo uporište je pretežnost himni posvećenih Indri29 u VIII-oj knjizi Veda, a drugo: Hillebrandt-ova teza "INDRA-VRTRA, koju ja beskrajno odobravam (uneingeschränkt beipflichte). Po toj tezi, VRTRA je najpre bio "LEDENI DEMON", stran Indiji, koga su Indijci uzeli iz Kašmira, ili pak sa severo-zapada. A u istoj himni, samo 24 stiha dalje, javlja se isti AHIŠU, no ovoga puta u vezi sa SRBINDA. Tako je - pomoću jedne male "stranputice", čitalac upućen prema

"ZEMLJAMA, KOJE SE NALAZE NA SEVERU",gde vlada "inforimis hiems'' - "gadna zima" i"gde ledeni džinovi okivaju rečne tokove i opsedaju vodu".

29. - INDRA znači žestok. On učestvuje u bojevima. Indra je kralj deva, tj. bogova (isp. srpsko Deva).
Indra je gospodar Neba. On udara gromovima pravo u glavu, što su Srbi, primanjem hrišćanstva preneli na Svetog Iliju, te narod kaže: "Udari ga Sveti Ilija pravo u glavu! " Indra daje blagotvorenu kišu, a ujedno je i zaštinik Arijevaca. U vedsko doba on je među bogovima najmoćniji, a njegovo oružje je munja. Indra se pobedonosno bori protiv demona mraka, da bi oslobodio nebeske krave (oblake). Ujedno je bog "Kšatrija" (isp. srpsko "šatra, šatrancija", itd., tj. RATNIKA, te kao njihov zaštitnik skupa s njima odnosi pobede, opijajući se ŠOMOM (isp. srpsko ŠOMA), te je tako među bogovima jedini, koji poseduje i poroke...

O pobedi nad VRTROM, "ledenim demonom" govori se u Iranu i u Jermeniji...
Što se demona VRTRE tiče, Abel Bergaigne kaže za njega30, da je on čas stvarni neprijatelj, a čas pak "demon"... Pa utoliko pre možemo da se saglasimo s Walter-om Wüst-om, prihvatajući njegovo rezonovanje o: SRBINDI KAO O STVARNOM LICU I VOJSKOVOĐI, KOJI JE KAO "LEDENI DŽIN" NAPRAVIO POHOD NA INDIJU SA SEVERA, ili sa SEVERO-ZAPADA.

30. -La religion vedique d'apres les hymnes du Rg-Veda.-Paris, Libr. Champion Honore. -1963. -Bibliotheque
de l'Ecole des Hautes Etades, IV.Section,Sciences historiques et philologiques, 5. fascicules, pp. 197.-199.

* * *
Odavde ova istraživanja ulaze u domen istoričara, koji bi u samom početku trebalo da uzmu u obzir Jovana Rajića31 i njegovo tvrđenje, da je:

"... DERVNO OTEČESTVO SERBSKO SIBERIJA BILA",

pa je po Srbima i ime dobila. Ovo je zaista tema, koja - koliko znamo - još nikada nije bila uzeta sa svrhom ozbiljnog proučavanja. A ta studija bi mogla da vine sve nas - žedne istine - veoma, veoma daleko!

31. - Jovan Rajić. - Istoriя raznыh slavenskih narodov Vъ Vjeniъ , 1794. god.

Dodamo li svemu tome, da su - s druge strane - crnomorska obala, Balkan, Podunavlje i Centralna Evropa takođe severo-zapadno od Indije - imamo se nad čim zamisliti!...
I samo da se još jednom sasvim kratko vratimo Walter-y Wüst-y, savesnom naučniku, uprkos njegovom izbegavanju, da se upusti u predmete, prema kojima je germanska berlinsko-bečka škola netrpeljiva. Jer - po svoj prilici, i nesvesno se izmičući toj netrpeljivosti, on je ipak dodirnuo najdelikatnije probleme, stvorivši time solidnu bazu za izvesna nova izučavanja. Evo još jednog primera u tom smislu:
Pri kraju svoje studije o vedskom Srbindi, on se pita:

"Najzad, da li su Ptolemejevi Περιερβιτοι (Nobbe, V, 9., 16.) u stvari nastali od Περι – σ- ερβισοι (tj. PERIERBIDOI-PERISERBIDOI
uz intervokalni nestanak sigme (-σ-), kako to obično biva u grčkom?"

Uistinu, zbog svih nedostataka grčkog pisanja stranih imena, imamo razloga da verujemo, da se u navedenom primeru radi o bazi SERBIDOI...
I da pri ispisivanju ovih redaka ostanemo u nadi, da će obrađivanje ovoga problema da nastave srpski naučnici, čiji je to dug prema srpskom narodu.

* * *

Rastajući se od rasprave WALTER-a Wüst-a, ne možemo, a da ne izrazimo žaljenje, što jedan ovako savestan naučnik nije pokušao da se pozabavi Srbima iz Gornje i Donje Lužice u današnjoj Nemačkoj, koji predstavljaju samo jedan mali ostatak nekadašnjeg silno razgranatogi rasprostranjenog srpskog stabla, počev od Baltika, pa preko Srednje Evrope sve do Sredozemlja.
Da se prihvatio tog posla, Walter Wüst bi, zahvaljujući njemu svojstvenoj minucioznosti, bio mogao da izvede mnoge važne zaključke... Da se je posvetio - sa svojim smislom za analizu - pobližem ispitivanju lingvističko - istorijsko - etnoloških problema balkanskih Srba, on bi neizbežno bio
otkrio njihovu povezanost, odnosno jedinstvenost u davnoj prošlosti sa Srbima severne Evrope. No ne samo to. Pisac bi neminovno morao da naiđe i na sva izvedena imena od korena SRB- u Aziji, Evropi pa čak i u Severnoj Africi, jer se mnogi od njih nalaze u Ptolemeja, koga je on delimično tako pomno ispitao... Uostalom, Ptolemejave karte sadrže i masu drugih geografskih naziva, čije poreklo je očito srpsko...
Na žalost, o svim tim problemima Walter Wüst nam ništa nije rekao, već je ćutao, upravo onako, kako to ozbiljni srpski lingvista, profesor Pavle Ivić konstatuje:32


"... Sve su ovo teme, o kojima istorijski izvori ćute, ili u najboljem slučaju - daju mutne i šture podatke, nedovoljne za bilo kakve čvršće
zaključke. Srećom, ODSJAJ ISTORIJE ETNOSA U NJEGOVOM JEZIKU POMAŽE, DA SE SAGLEDAJU BAR PONEKI ELEMENTI UTAMNJENE SLIKE".

32. - "Srpski narod i njegov jezik", Beograd, 1971. god., u izdanju Srpske Književne Zadruge, Kolo XIV,
429., str. 11.

Pa dalje:

"POKAZUJE SE, DA SU JEZIČKE POJAVE VEOMA ČESTO SPOMENIK ISTORIJE NARODA, BILO DA SE RADI O NEKADAŠNJOJ NJEGOVOJ
RASPROSTRANJENOSTI ILI O DODIRIMA SA DRUGIM NARODIMA.''
"... TRAGOVA SRPSKOG IMENA IMA U TOPONIMIJI, ILI U ISTORIJSKIM IZVORIMA I NA DRUGIM STRANAMA, GDE SLOVENI
ŽIVE, ILI SU ŽIVELI. OVAKVE OSTATKE SRPSKOG PRISUSTVA U DAVNINI NALAZIMO U DELOVIMA POLJSKE MEĐU IZUMRLIM ili
tačnije: pogermanjenim - naša primedba SLOVENIMA U DANAŠNJOJ NEMAČKOJ, ZATIM PO GRČKOJ I JEGEJSKOJ MAKEDONIJI PA I U
IMENU MESTA SRB U LICI KOJE JE STARIJE OD DOSELJENJA SRPSKOG ŽIVLJA KOJE SADA OBITAVA U TOM KRAJU.''

Kao i Daničić, kao i profesor Relja Novaković, tako isto i profesor Ivić spominje spis "De Administrando Imperio" Konstantina Porfirogenita, navodeći iz njega jedan veoma važan detalj, kome on - kao i svi naučnici, koji su ograničeni učenjem berlinsko-bečke škole, ne pridaje odgovarajući značaj. Tako profesor Ivić piše:

"U spisu "O upravljanju carstvom"... iz H veka, zabeleženo je predanje,
da su Srbi... došli iz zakarpatskih krajeva posle 626. g. UMEĆUĆI
SE IZMEĐU DRUGIH SLOVENA VEĆ NASELJENIH NA BALKANU... "

No profesor Ivić ili iz opreznosti, koju je teško opravdati, a možda i želeći, da izbegne trvenje sa službenom "naukom", upravo kao i pre ne tako dugog vremena preminuli profesor Kostić - nije išao dalje.

Olga Lukovic Pjanovic

Doseljavanje Srba na Balkan i prva država

Uvod


Teritorija Balkanskog poluostrva na koju će se Srbi, slovensko pleme, naseliti i gde će stvoriti svoje države bila je nastanjena od pradavnih vremena. Naučnici smatraju da su zemlje zapadne i srednje Evrope bile naseljene već u prvom odseku pleistocena (diluvij, ledeno doba), a da se u oblastima Balkanskog poluostrva čovek pojavljuje u periodu poslednje glacijacije (alpska glacijacija - Njurm). U to doba hladne klime pre 40000 godina, večiti led spuštao se do 1500 m nadmorske visine.
Prve ljudske zajednice tada su živele u pećinama. Na osnovu izučavanja pećina, naročito pećine pod Jerininim brdom u selu Gradac i Risovače na Venčacu može se izgraditi izvesna slika njihovog života. Bile su to ljudske zajednice od 10-15 članova, od jedne do tri biološke porodice, a njihovo privređivanje bilo je uglavnom sakupljanje plodova i lov. Taj čovek, već homo sapiens, obrađivao je kamen i kosti i na taj način pravio oruđe i oružje. U prvo vreme lovio je krupne biljojede (džinovske jelene, divlje konje, goveda), a u izmenjenim klimatskim uslovima (zavladavanja predarktičke klime) i mamute, nosoroge, lavove i hijene. Usled velikog zahlađenja (virmska glacijacija, Njurm 3) oko 25000 godina pre n.e. došlo je do napušanja pećina i prestanka ljudskog života. Time se završava prvo poglavlje istorije ljudskih zajednica na teritoriji Srbije.
Nova etapa počinje sa promenom klime, krajem ledenog doba (nova geološka epoha - holocen). Na osnovu ispitivanja arheoloških nalazišta u Đerdapu utvrđeno je da se tamo razvila jedna od najsloženijih kultura praistorije, koja se prema jednom velikom dunavskom viru, naziva kultura Lepenskog Vira (7000-5500 godina pre n.e.). Najstariji ljudi ove kulture živeli su već u naseljima, a u zajednicama od dve do četiri biološke porodice. Kasnije, sa priraštajem stanovništva, gradili su naseobine po utvrđenom obrascu. Sahranjivanje je bilo van naselja, a dolazi i do usavršavanja izrade alata i oružja. Brojni nalazi upućuju na postojanje privatnog vlasništva, društvene hijerarhije, religije, umetnosti, a u sferi proizvodnje ostali su na tradicionalnim izvorima hrane i nikada nisu postali ni zemljoradnici ni stočari.
Ljudske zajednice iz starijeg kamenog doba (paleolita) na tlu Srbije razvile su kulture mlađeg kamenog doba (neolita) koje uz lovačko-sakupljačku ekonomiku razvijaju i zemljoradnju i stočarstvo. Tome je svakako pogodovala i toplija klima. Neolitska kultura na prostoru i severno i južno od Save i Dunava razvijala se od 5300 do 3200 godina pre n.e. a najznačajnija nalazišta su Starčevo i Vinča. Na osnovu arheoloških iskopavanja može se pretpostaviti da su ove ljudske zajednice podizale kuće jednu pored druge, oblepljene blatom, izmešanim sa plevom. Podovi su bili od nabijene zemlje, a krovovi od pruća i slame. Domaćinstva su posedovala raznovrsno posuđe.
Alatke i oružje bili su od uglačanog kamena, a nakit od školjki. LJudske zajednice koje su stvorile starčevačku i vinčansku kulturu bile su podložne seobama usled unutrašnjih razloga, ali i spoljnih. Tako dolaskom ljudi iz Anadolije i Panonije menja se etno-kulturna slika i nestaju vinčanske zajednice a na njihovom prostoru stranci počinju sa upotrebom metala, čime počinje nova epoha ljudske istorije.






Oko 1900. godine pre n.e. obrazuju se prva žarišta kulture bronzanog doba u Banatu (moriška), Sremu (vinkovačka), severozapadnoj Srbiji (Belotić-Bela Crkva), južnom Pomoravlju (Bubanj-Hum III-Slatina). Ljudske zajednice bronzanog doba severno i južno od Save i Dunava vekovima su živele mirnim životom. On je poremećen oko 1425. godine pre n.e. prodorom ljudi sa severa (tzv. kultura grobnih humki) koji su imali bronzano oružje - mačeve, bodeže sekire. Ta pomeranja ljudi nastavila su se i tokom narednih vekova a doprla su čak do Egipta. Arheološki nalazi iz perioda 1125. do 750. godine pre n.e. upućuju na zaključak da se tada stvara nova kultura - gvozdenog doba, a dolazi i do oblikovanja prvih istorijski poznatih etničkih grupacija i unutrašnjosti Balkanskog poluostrva: Dardanaca, Tribala, Ilira i Tračana. U vremenu od 1200. do 1000. godine pre n.e. na Kosovu, u Pomoravlju, Sremu, Bačkoj i Banatu podižu se jednoobrazna naselja, proizvodi se jednako posuđe, a način sahranjivanja je takođe istovetan. Zemljoradnja je bila razvijena: seju se pšenica i ječam, uzgajaju, ponajviše, goveda, svinje i konji, a znatno manje ovce i koze.
Gvozdeno doba na tlu Srbije vezano je za dolazak Trako-Kimeraca iz kavkasko-pontskih oblasti oko 725. godine n.e. Oni su doneli niz novih kulturnih dobara kao što su oružje i nakit napravljeni od gvožđa. U sledećih 200 godina stabilizovana je kultura gvozdenog doba i izvršena su jasna razgraničenja između etničkih grupa. Vremenom je uspostavljena živa razmena dobara između etno-kulturnih grupa, koje se počinju raslojavati. Najbolji dokaz su arheološka nalazišta sa luksuznim predmetima proizvedenim u Grčkoj. Bogata nalazišta svedoče i o helenizaciji Tribala i Dardanaca. No nikako se ne može govoriti o njihovom iščezavanju, jer u nastupajućim vekovima oni su vodili prave ratove protiv makedonskih kraljeva. U periodu od 300-100. godine pre n.e. Dardanci su, prema istorijskim izvorima, sačuvali svoju individualnost i samosvest, a izvanrednih dokaza za to ima čak i u 3. veku n.e.
Mlađe gvozdeno doba na tlu Srbije obeleženo je dolaskom Kelta i prodorima helenističke civilizacije. Keltski izaslanici susreli su se sa Aleksandrom Velikim na Dunavu 335. godine pre n.e. a posle Aleksandrove smrti prešli su Savu i Dunav.
Njihova pustošenja po Dardaniji, Makedoniji i srednjoj Grčkoj zaustavljena su grčkom pobedom kod Delfa 279. godine pre n.e. Po povlačenju, a u daljim decenijama Kelti su pokorili Tribale, deo autarijatske teritorije i zajedno s njima obrazovali moćno pleme Skordiska. Oni su prvi na tlu Beograda sagradili naselje.
Početkom nove ere Rimljani su zauzeli sve zemlje Balkanskog poluostrva, pokorili i Dardance i Skordiske, ali njihovu kulturu nisu uništili. Skoro tri stotine godina starobalkanska plemena, iako pod rimskom vlašću, živela su autohtono, negujući tradicionalnu kulturu, a tek potom integrišu se u političku i kulturnu istoriju Rimske Imperije.
U rimskoj administrativnoj podeli najveći deo današnje Srbije pripadao je provinciji koja se zvala Gornja Mezija. Ova provincija poslužila je kao placdarm imperatoru Trajanu da sa vojskom pređe Dunav kod Rama i Tekije, pokori Dečane i formira provinciju Dakiju. Tada na kraju 1. veka n.e. Rimsko Carstvo imalo je najveće prostranstvo. Istovremeno, to je i vreme kada se osnivaju novi i jačaju stari gradovi u Meziji i Panoniji. Dunavski gradovi postali su važni odbrambeni punktovi kada su se Rimljani povukli iz Dakije (oko 272. godine n.e.) i utvrdili na desnoj obali Dunava. Bez obzira na organizovanost Rimljana i jačinu njihove granice (limesa) varvarska plemena neprestano su napadala granične provincije što je permanentno slabilo Carstvo.
Posle podele Rimskog Carstva 395. godine n.e. na Zapadno i Istočno (Vizantija) ovo drugo je nasledilo neprestane borbe sa varvarima na Dunavu. U vreme Justinijana (527-565) došlo je do stabilizacije stanja, ali potom je usledila najezda Avara i Slovena čija su pustošenja zaustavljena tek njihovim porazom pod Carigradom 626. godine. U toj slovenskoj masi nalazili su se i Srbi. Po vizantijskom izvoru njima je car Iraklije (610-641) dozvolio da se nasele oko Soluna što su oni i učinili, ali su se kasnije povukli na sever. Zahvaljujući takođe istom vizantijskom izvoru znamo da su se prvi srpski kneževi (arhonti) zvali Višeslav, Radoslav, Prosigoj i Vlastimir.
Najstarija istorija Srbije sve do Nemanje bila je u znaku neprestanih borbi, bilo sa Bugarskom, bilo sa Vizantijom, uz istovremenu unutrašnju borbu srpskih kneževa - članova iste familije za prevlast. Vrhovna vlast Vizantije pogodovala je i hristijanizaciji Srba u drugoj polovini 9. veka što je bilo delo, uglavnom, učenika Ćirila i Metodija. Od treće decenije 12. veka Ugarska postaje treća država koja će uticati na istoriju Srba. U ugarsko-vizantijskim borbama 1165-1167. godine prvi put se spominje ime Stefana Nemanje, koji je prvih godina svoje vladavine upravljao Toplicom, Ibrom, Rasinom i Rekom. Posle sukoba sa bratom Tihomirom, Nemanja je postao raški veliki župan verovatno 1166. godine. Nemanjini pokušaji da se osamostali doveli su ga u sukob sa vizantijskim carem Manojlom I Komninom. Pobedio je car; Nemanja je bio zarobljen i odveden u Carigrad, ali bio je vraćen u Srbiju gde je kao vazal ostao lojalan caru Manojlu I do njegove smrti (1180. godine).
U razdoblju od 1180. do 1190. godine Nemanja je ofanzivnom politikom, koristeći se teškoćama Vizantije (bugarski ustanak, krstaši), uspeo da znatno proširi srpsku državu. Na jugu je uspeo da osvoji Metohiju i Kosovo. Dalje proširenje došlo je pripajanjem niške oblasti, Dubočice, Vranja, Biničke Morave, zemalja istočno od Južne Morave i Reke. U isti red pada i prisajedinjenje oblasti između Zapadne i Velike Morave (Levač, Belica, Lepenica). Na zapadu Nemanja je osvojio Duklju sa primorskim gradovima (Ulcinj, Bar, Kotor) koju je na upravu predao sinu Vukanu. Pokušaji Nemanje i njegove braće Miroslava i Stracimira da osvoje Dubrovnik nisu urodili plodom. Tako je Nemanja uspostavio i učvrstio svoju vlast na teritoriji od Kotora do Sofije sa centrom u Rasu gde su stolovali srpski episkopi Jevtimije i Kalinik. Tokom svoje vladavine Nemanja je izdašno pomagao sveštenstvo, a iza sebe ostavio je velike zadužbine.

Doseljavanje Srba na Balkan i prva država

Doseljavanje Slovena, primanje hrišćanstva, srpska država Stefana Nemanje

Varvarski upadi u Istočno Rimsko Carstvo (Vizantiju) trajali su tokom celog 5. veka. Nauka još nije pouzdano utvrdila kojem su narodu pripadali ti varvari. Stari izvori pominju Skite, Bugare, Gote. Početkom 6. veka za vreme vladavine Ustina I (518-527) prvi put se spominje napad Slovena, odnosno Anta, koji su živeli u stepama severno od ušća Dunava. Vizantijski car Justinijan u prvo vreme svoje vladavine (527-565) uspešno je ratovao protiv Anta i Sklavina na levoj obali Dunava gde se još držao, bar na određenim tačkama, stari rimski limes. Kao vizantijski plaćenici Anti su čak ratovali i protiv Gota u Italiji. Polovinom 6. veka Sklavini su žestoko pljačkali Vizantiju i u tim pohodima doprli su do samog Carigrada i Dalmacije. U isto vreme pojavljuju se i Avari kao novi neprijatelji Vizantije. Avarsko-vizantijski petnaestogodišnji rat vodio se oko Singidunuma i Viminacijuma. U drugoj polovini 6. veka zajednički avarsko-sklavinski odredi pljačkali su po Trakiji, Makedoniji i ugrožavali Solun. Početkom 7. veka vizantijski izvori beleže da je narod Slovena, koji se sastojao od Draguvita, Sagudata, Velegezita, Vajunita i Verzita opustošio Tesaliju, Heladu, Ahaju, Epir, pa čak prešao i u Aziju. Ovi Sloveni su poraženi pod Solunom, ali su ostali da žive na ovoj teritoriji.

U vreme cara Iraklija (610-641) u okolinu Soluna doselili su se i Srbi (kako je zabeležio car K. Porfirogenit) i po njima se oblast i nazvala Servija. Avarsko-slovenski napad na Carigrad 626. godine bio je koban po Avare, jer posle toga izčezavaju sa istorijske pozornice, a slovenska plemena naseljavaju se i učvršćuju u unutrašnjosti Vizantije. Terene koje su Sloveni pritisli vizantijski izvori nazivaju "Sklavinije". Ovo su, po svoj prilici, počeci slovenskih kneževina.
Dolazak Bugara na Balkansko poluostrvo imao je trajne istorijske posledice na život Vizantije i Srba. Preci Bugara, koji se u nauci zovu Protobugari, nomadi i konjanici, prešli su Dunav 680. godine i na teritoriji između Dunava i planine Balkana nametnuli se kao gospodari slovenskom stanovništvu koje je živelo u osam plemenskih oblasti. Stapanje slovenskog i protobugarskog življa teklo je brzo, i čini se bez osobitih prepreka. Njihova država već u drugoj polovini 8. veka ustremila se na jug, težeći da se proširi na slovensko stanovništvo, koje je živelo u Trakiji. Poluvekovni bugarsko-vizantijski rat, vođen sa promenljivom srećom, ustalio je granicu između ove dve države. Posle toga bugarska ekspanzija usmerava se na zapad i početkom 9. veka Bugari dolaze u dodir sa Srbima.
O najranijem životu i državi Srba u centralnim oblastima Balkanskog poluostrva veoma malo se zna. Po pisanju cara K. Porfirogenita, vladarski sin koji je doveo Srbe umro je pre dolaska Bugara (tj. pre 680. godine). Posle njega vladali su njegov sin, unuk, pa redom arhonti (kneževi) od istog roda. Tome rodu ili familiji pripadali su i najraniji poznati srpski kneževi: Višeslav, Radoslav, Prisogoj i Vlastimir. Prema istom izvoru Bugari i Srbi su živeli mirno, pokoravajući se carevima Vizantije, sve dok bugarski kan Presijam nije napao srpskog kneza Vlastimira. Rat je trajao tri godine, verovatno između 836. i 852. godine i u njemu je bugarski kan izgubio "većinu svoje vojske". To govori o jačini Vlastimirove države za koju se zna da je obuhvatala i delove današnje Hercegovine.
Vlastimira su nasledili sinovi: Mutimir, Strojimir i Gojnik. I oni su imali da izdrže bugarski napad. Bugarsku vojsku je, po svoj prilici, predvodio Vladimir, sin kana Borisa, ali neuspešno. I on i dvanaest bugarskih velmoža (boljara) pali su u srpsko zarobljeništvo. Srpski vladar ih je oslobidio i posle toga je zavladao mir. Knez Mutimir vladao je do 891/892. godine. To je doba kada je Vizantija bila još jaka i kada je držala celu istočnu jadransku obalu. Vlast vizantijskog cara i dalje su priznavali slovenski kneževi, a to se dokazuje time što su oni, kao vizantijski vojnici, ratovali u južnoj Italiji.
Krajem 9. veka Srbi su primili hrišćanstvo. Kao argumenat za to u nauci se uzima pojava prvih hrišćanskih svetačkih imena kod Srba. Zna se da su Vlastimirovi unuci dobili imena: Stefan (Mutimirov sin) i Petar (Gojnikov sin). Pretpostavlja se da su oni rođeni između 870. i 874. godine. Prva faza hristanizacije Srba veoma je malo poznata. Po svoj prilici prvi misionari bili su Metodijevi učenici i sveštenici arhiepiskopije iz Splita, koji su upotrebljavali latinski jezik. Izgleda da je hrišćanstvo najpre primio gornji sloj srpskog društva, a da je većina stanovništva dugo zadržala svoju staru slovensku pagansku religiju. Pretpostavlja se da su nastanak i praznovanje porodičnog praznika "slave" - kod Srba, u stvari izmenjeni oblici starog poštovanja predaka (kult predaka). Verovatno je to izmirenje paganskog verovanja i nove hrišćanske religije sasvim prihvaćeno tek za vreme sv. Save i ono se odnosilo na vernike autokefalne Srpske arhiepiskopije osnovane 1219. godine.
Dvestagodišnja istorija srpske države (od kraja 9. veka do kraja 11. veka) obeležena je borbom za vlast Mutimirovih sinova (Pribislava, Brana, Stefana), sinovaca Petra (Gojnikovog sina), Klonimira (Strojimirovog sina) i unuka Pavla (Branovog sina). Zaharija (Pribislovljevog sina) i Časlava (Klanimirovog sina). U tim borbama redovno su se mešale Bugarska i Vizantija. Učvršćivanje, širenje i jačanje srpske države polovinom 10. veka bilo je delo Časlava, štićenika vizantijskog cara K. Porfirogenita. Zapadna granica Časlavljeve države bila je na Plivi, Livnu i Imoti, a severna na Savi. Ne može se pouzdano utvrditi da li se istočna granica nalazila na Zapadnoj Moravi. Časlav je poginuo u borbi protiv Mađara na severu svoje države oko 950. godine. On je bio poslednji poznati član najstarije srpske dinastije.

Početkom 11. veka, posle propasti Samuilove države, srpske države Raška, Zahumlje i Duklja bile su vazali Vizantije. Takvo stanje potrajalo je kroz ceo 11. vek, iako je raški župan Vukan ratovao protiv vizantijskog cara Aleksija I Komnina. Njegovi naslednici pokušavali su da se osamostale u vreme vizantijsko-ugarskog rata (1127-1129) i kasnije, ali nisu uspeli. Veliki rat protiv cara Manojla I Komnina vodio je srpski župan Uroš II, Vukanov unuk. Vizantijski car je posle žestoke bitke na Tari (1150. godine) nametnuo srpskom županu "dvostruko veći jaram pokornosti nego pre", beleži vizantijski hroničar. Urošev naslednik, njegov brat Desa, takođe je pokušavao da se oslobodi vazalskih obaveza prema Vizantiji. U tom cilju nastojao je da obezbedi i pomoć ugarskog i nemačkog vladara, ali ga je upravo to koštalo vladarskog trona. Vizantinci su ga zarobili i odveli u Carigrad, no on je kasnije, nekako uspeo da se vrati u zemlju. Postoji podatak da je umro u Trebinju i da je sahranjen u manastiru Sv. Petra u Polju.
Posle Dese, a povodom vizantijsko-ugarskog rata kod Zemuna 1165. godine prvi put se spominje ime Stefana Nemanje. On je po svoj prilici bio u srodstvu sa raškim županima. Rodio se u Ribnici (Zeta), gde su mu roditelji izbegli. Nemanju su krstili najpre latinski, a po odlasku u Ras, u crkvi Sv. Petra i Pavla pravoslavni sveštenici.
U vreme kada je Tihomir, Nemanjin najstariji brat bio raški veliki župan, Nemanja je bio oblasni gospodar. Upravljao je Toplicom, Ibrom, Rasinom i Rekom. Posle susreta sa vizantijskim carem Manojlom I Komninom, Nemanja je dobio na dar u Dubočicu (oblast oko Leskovca).
Po već ustaljenom običaju braća (kao oblasni gospodari) se nisu slagala. Nemanjine namere su bile da postane veliki župan. Zna se da je to zaista i postao 1166. godine.
Da bi to postigao morao je da porazi Tihomirovu vojsku. Sa velikožupanskog mesta Nemanja je, kao i njegovi prethodnici, gledao kako da se oslobodi vizantijske potčinjenosti. Učinilo mu se da vizantijsko-mletački rat 1171-1172. godine pruža za to pogodnu priliku. Međutim, rat je srećno okončan po Vizantiju, što je omogućilo caru Manojlu I da izvrši pohod na Srbiju. Nemanja je izbegao rat, pregovarao je sa carem, odveden je u Carigrad, ali se vratio kao vizantijski vazal i ostao je lojalan caru Manojlu do njegove smrti 1180. godine.
Posle smrti cara Manojla I Vizantija je zapala u unutrašnje neprilike što su iskoristili njeni severni susedi, pa i Nemanja. Od 1183. godine Nemanja počinje širenje svoje države. Prvo je osvojio Duklju sa primorskim gradovima: Danj, Sarda, Drivast, Skadar, Svač, Ulcinj, Bar i Kotor. Godine 1184-1185. Nemanjina braća Miroslav i Stracimir pokušali su da osvoje i Dubrovnik. Sukob je završen potpisivanjem mirovnog ugovora kojim su regulisana pitanja teritorija i trgovine.
Dalje širenje svoje države Nemanja je usmerio na jug. Do 1190. godine osvojio je Metohiju (Patkovo, Hvosno, Podrimlje, Kostrc, Draškovina) s prizrenskom oblašću, zatim Kosovo (Lab, Lipljan, Sitnica), Skoplje i teritoriju na gornjem toku Vardara (Gornji i Donji Polog). Na istoku Nemanja je pripojio svojoj državi zemlje oko Đunisa (Zagrlata), Niš, Dubočicu, Vranje i Moravu (Binačka Morava). Pod njegovu kontrolu došla je i teritorija između Zapadne i Velike Morave (Levač, Belica, Lepenica). Nemanjina država izlazila je na Jadransko more od današnjeg Omiša, na severu do Lješa, na jugu. Nemanjin biograf, njegov sin Stefan Prvovenčani navodi da je Nemanja osvojio i vizantijske gradove Pernik, Zemln (Zemen), Velbužd (Ćustendil), Žitomisk i Stob. Vizantijski car Isak II Anđeo je pokušao da povrati otete zemlje, ali i pored pobede nije uspeo, Nemanja je, svakako zahvaljujući jačini svoje države, uspeo da se osamostali i da sina Stefana oženi vizantijskom princezom što mu je znatno podiglo ugled. Svoju vladavinu završio je dobrovoljnim povlačenjem s vladarskog trona u korist sina Stefana. On se zamonašio i uzeo je monaško ime Simeon.

Doseljavanje Srba na Balkan i prva država

Hronološka tablica



40000 godina pre nove ere -
Pojava prvih ljudi na Balkanskom poluostrvu. Živeli u pećinama.
11000-5000 godina pre n.e. -
Starije kameno doba (paleolit)
6700-5500 godina pre n.e. -
Kultura Lepenskog Vira
5300-3200 godina pre n.e. -
Mlađe kameno doba (neolit)
4800-4400 godina pre n.e. -
Kultura Starčevo
4400 - 3200 godina pre n.e. -
Kultura Vinča - Tordoš
2000-1000 godina pre n.e. -
Bronzano doba
1000 godina pre n.e.
- 100 godina n.e. -
Gvozdeno doba
1. vek n.e. -
Rimska Imperija učvrstila je svoju vlast na Balkanskom poluostrvu
395. godine -
Rimsko Carstvo podeljeno je na Istočno i Zapadno
610-641. godine -
Srbi su se doselili na Balkansko poluostrvo sa ostalim slovenskim plemenima
860-880. godine -
Srbi primaju hrišćanstvo
1054. godine -
Hrišćanska crkva podeljena je na Istočnu (pravoslavnu) i Zapadnu (rimokatoličku)
1166. godine -
Početak vladavine Stefana Nemanje
1185. godine -
Napisano Miroslavljevo jevanđelje
1196. godine -
Stefan Nemanja se povukao sa vlasti
1199. februara 13. -
Umro Stefan Nemanja

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovo je karta Srpske vojne krajine koja je stitila Austro-Ugarsku od turskih vandala.Srpski narod nazalost nije sacuvao u zadnjem ratuovo podrucje za koje smo ginuli vekovima,danas samo ostaje secanje na viteske borbe naseg NARODA.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Bilo bi dobro procitati svremena na vreme,prisecanja radi.

Doseljavanje Srba na Balkan i prva država


Teritorija
Balkanskog poluostrva na koju će se Srbi, slovensko pleme, naseliti i
gde će stvoriti svoje države bila je nastanjena od pradavnih vremena.
Naučnici smatraju da su zemlje zapadne i srednje Evrope bile naseljene
već u prvom odseku pleistocena (diluvij, ledeno doba), a da se u
oblastima Balkanskog poluostrva čovek pojavljuje u periodu poslednje
glacijacije (alpska glacijacija - Njurm). U to doba hladne klime pre
40000 godina, večiti led spuštao se do 1500 m nadmorske visine.
Prve
ljudske zajednice tada su živele u pećinama. Na osnovu izučavanja
pećina, naročito pećine pod Jerininim brdom u selu Gradac i Risovače na
Venčacu može se izgraditi izvesna slika njihovog života. Bile su to
ljudske zajednice od 10-15 članova, od jedne do tri biološke porodice,
a njihovo privređivanje bilo je uglavnom sakupljanje plodova i lov. Taj
čovek, već homo sapiens, obrađivao je kamen i kosti i na taj način
pravio oruđe i oružje. U prvo vreme lovio je krupne biljojede
(džinovske jelene, divlje konje, goveda), a u izmenjenim klimatskim
uslovima (zavladavanja predarktičke klime) i mamute, nosoroge, lavove i
hijene. Usled velikog zahlađenja (virmska glacijacija, Njurm 3) oko
25000 godina pre n.e. došlo je do napušanja pećina i prestanka ljudskog
života. Time se završava prvo poglavlje istorije ljudskih zajednica na
teritoriji Srbije.

Nova etapa počinje sa promenom klime,
krajem ledenog doba (nova geološka epoha - holocen). Na osnovu
ispitivanja arheoloških nalazišta u Đerdapu utvrđeno je da se tamo
razvila jedna od najsloženijih kultura praistorije, koja se prema
jednom velikom dunavskom viru, naziva kultura Lepenskog Vira (7000-5500
godina pre n.e.). Najstariji ljudi ove kulture živeli su već u
naseljima, a u zajednicama od dve do četiri biološke porodice. Kasnije,
sa priraštajem stanovništva, gradili su naseobine po utvrđenom obrascu.
Sahranjivanje je bilo van naselja, a dolazi i do usavršavanja izrade
alata i oružja. Brojni nalazi upućuju na postojanje privatnog
vlasništva, društvene hijerarhije, religije, umetnosti, a u sferi
proizvodnje ostali su na tradicionalnim izvorima hrane i nikada nisu
postali ni zemljoradnici ni stočari.

Ljudske zajednice iz
starijeg kamenog doba (paleolita) na tlu Srbije razvile su kulture
mlađeg kamenog doba (neolita) koje uz lovačko-sakupljačku ekonomiku
razvijaju i zemljoradnju i stočarstvo. Tome je svakako pogodovala i
toplija klima. Neolitska kultura na prostoru i severno i južno od Save
i Dunava razvijala se od 5300 do 3200 godina pre n.e. a najznačajnija
nalazišta su Starčevo i Vinča. Na osnovu arheoloških iskopavanja može
se pretpostaviti da su ove ljudske zajednice podizale kuće jednu pored
druge, oblepljene blatom, izmešanim sa plevom. Podovi su bili od
nabijene zemlje, a krovovi od pruća i slame. Domaćinstva su posedovala
raznovrsno posuđe.

Alatke i oružje bili su od uglačanog
kamena, a nakit od školjki. LJudske zajednice koje su stvorile
starčevačku i vinčansku kulturu bile su podložne seobama usled
unutrašnjih razloga, ali i spoljnih. Tako dolaskom ljudi iz Anadolije i
Panonije menja se etno-kulturna slika i nestaju vinčanske zajednice a
na njihovom prostoru stranci počinju sa upotrebom metala, čime počinje
nova epoha ljudske istorije.

Oko 1900. godine pre n.e. obrazuju se prva žarišta kulture
bronzanog doba u Banatu (moriška), Sremu (vinkovačka), severozapadnoj
Srbiji (Belotić-Bela Crkva), južnom Pomoravlju (Bubanj-Hum
III-Slatina). Ljudske zajednice bronzanog doba severno i južno od Save
i Dunava vekovima su živele mirnim životom. On je poremećen oko 1425.
godine pre n.e. prodorom ljudi sa severa (tzv. kultura grobnih humki)
koji su imali bronzano oružje - mačeve, bodeže sekire. Ta pomeranja
ljudi nastavila su se i tokom narednih vekova a doprla su čak do
Egipta. Arheološki nalazi iz perioda 1125. do 750. godine pre n.e.
upućuju na zaključak da se tada stvara nova kultura - gvozdenog doba, a
dolazi i do oblikovanja prvih istorijski poznatih etničkih grupacija i
unutrašnjosti Balkanskog poluostrva: Dardanaca, Tribala, Ilira i
Tračana. U vremenu od 1200. do 1000. godine pre n.e. na Kosovu, u
Pomoravlju, Sremu, Bačkoj i Banatu podižu se jednoobrazna naselja,
proizvodi se jednako posuđe, a način sahranjivanja je takođe istovetan.
Zemljoradnja je bila razvijena: seju se pšenica i ječam, uzgajaju,
ponajviše, goveda, svinje i konji, a znatno manje ovce i koze.

Gvozdeno
doba na tlu Srbije vezano je za dolazak Trako-Kimeraca iz
kavkasko-pontskih oblasti oko 725. godine n.e. Oni su doneli niz novih
kulturnih dobara kao što su oružje i nakit napravljeni od gvožđa. U
sledećih 200 godina stabilizovana je kultura gvozdenog doba i izvršena
su jasna razgraničenja između etničkih grupa. Vremenom je uspostavljena
živa razmena dobara između etno-kulturnih grupa, koje se počinju
raslojavati. Najbolji dokaz su arheološka nalazišta sa luksuznim
predmetima proizvedenim u Grčkoj. Bogata nalazišta svedoče i o
helenizaciji Tribala i Dardanaca. No nikako se ne može govoriti o
njihovom iščezavanju, jer u nastupajućim vekovima oni su vodili prave
ratove protiv makedonskih kraljeva. U periodu od 300-100. godine pre
n.e. Dardanci su, prema istorijskim izvorima, sačuvali svoju
individualnost i samosvest, a izvanrednih dokaza za to ima čak i u 3.
veku n.e.

Mlađe gvozdeno doba na tlu Srbije obeleženo je
dolaskom Kelta i prodorima helenističke civilizacije. Keltski
izaslanici susreli su se sa Aleksandrom Velikim na Dunavu 335. godine
pre n.e. a posle Aleksandrove smrti prešli su Savu i Dunav.

Njihova
pustošenja po Dardaniji, Makedoniji i srednjoj Grčkoj zaustavljena su
grčkom pobedom kod Delfa 279. godine pre n.e. Po povlačenju, a u daljim
decenijama Kelti su pokorili Tribale, deo autarijatske teritorije i
zajedno s njima obrazovali moćno pleme Skordiska. Oni su prvi na tlu
Beograda sagradili naselje.

Početkom nove ere Rimljani su zauzeli sve zemlje Balkanskog
poluostrva, pokorili i Dardance i Skordiske, ali njihovu kulturu nisu
uništili. Skoro tri stotine godina starobalkanska plemena, iako pod
rimskom vlašću, živela su autohtono, negujući tradicionalnu kulturu, a
tek potom integrišu se u političku i kulturnu istoriju Rimske Imperije.


U rimskoj administrativnoj podeli najveći deo današnje Srbije
pripadao je provinciji koja se zvala Gornja Mezija. Ova provincija
poslužila je kao placdarm imperatoru Trajanu da sa vojskom pređe Dunav
kod Rama i Tekije, pokori Dečane i formira provinciju Dakiju. Tada na
kraju 1. veka n.e. Rimsko Carstvo imalo je najveće prostranstvo.
Istovremeno, to je i vreme kada se osnivaju novi i jačaju stari gradovi
u Meziji i Panoniji. Dunavski gradovi postali su važni odbrambeni
punktovi kada su se Rimljani povukli iz Dakije (oko 272. godine n.e.) i
utvrdili na desnoj obali Dunava. Bez obzira na organizovanost Rimljana
i jačinu njihove granice (limesa) varvarska plemena neprestano su
napadala granične provincije što je permanentno slabilo Carstvo.

Posle
podele Rimskog Carstva 395. godine n.e. na Zapadno i Istočno
(Vizantija) ovo drugo je nasledilo neprestane borbe sa varvarima na
Dunavu. U vreme Justinijana (527-565) došlo je do stabilizacije stanja,
ali potom je usledila najezda Avara i Slovena čija su pustošenja
zaustavljena tek njihovim porazom pod Carigradom 626. godine. U toj
slovenskoj masi nalazili su se i Srbi. Po vizantijskom izvoru njima je
car Iraklije (610-641) dozvolio da se nasele oko Soluna što su oni i
učinili, ali su se kasnije povukli na sever. Zahvaljujući takođe istom
vizantijskom izvoru znamo da su se prvi srpski kneževi (arhonti) zvali
Višeslav, Radoslav, Prosigoj i Vlastimir.

Najstarija istorija
Srbije sve do Nemanje bila je u znaku neprestanih borbi, bilo sa
Bugarskom, bilo sa Vizantijom, uz istovremenu unutrašnju borbu srpskih
kneževa - članova iste familije za prevlast. Vrhovna vlast Vizantije
pogodovala je i hristijanizaciji Srba u drugoj polovini 9. veka što je
bilo delo, uglavnom, učenika Ćirila i Metodija. Od treće decenije 12.
veka Ugarska postaje treća država koja će uticati na istoriju Srba. U
ugarsko-vizantijskim borbama 1165-1167. godine prvi put se spominje ime
Stefana Nemanje, koji je prvih godina svoje vladavine upravljao
Toplicom, Ibrom, Rasinom i Rekom. Posle sukoba sa bratom Tihomirom,
Nemanja je postao raški veliki župan verovatno 1166. godine. Nemanjini
pokušaji da se osamostali doveli su ga u sukob sa vizantijskim carem
Manojlom I Komninom. Pobedio je car; Nemanja je bio zarobljen i odveden
u Carigrad, ali bio je vraćen u Srbiju gde je kao vazal ostao lojalan
caru Manojlu I do njegove smrti (1180. godine).

U razdoblju od
1180. do 1190. godine Nemanja je ofanzivnom politikom, koristeći se
teškoćama Vizantije (bugarski ustanak, krstaši), uspeo da znatno
proširi srpsku državu. Na jugu je uspeo da osvoji Metohiju i Kosovo.
Dalje proširenje došlo je pripajanjem niške oblasti, Dubočice, Vranja,
Biničke Morave, zemalja istočno od Južne Morave i Reke. U isti red pada
i prisajedinjenje oblasti između Zapadne i Velike Morave (Levač,
Belica, Lepenica). Na zapadu Nemanja je osvojio Duklju sa primorskim
gradovima (Ulcinj, Bar, Kotor) koju je na upravu predao sinu Vukanu.
Pokušaji Nemanje i njegove braće Miroslava i Stracimira da osvoje
Dubrovnik nisu urodili plodom. Tako je Nemanja uspostavio i učvrstio
svoju vlast na teritoriji od Kotora do Sofije sa centrom u Rasu gde su
stolovali srpski episkopi Jevtimije i Kalinik. Tokom svoje vladavine
Nemanja je izdašno pomagao sveštenstvo, a iza sebe ostavio je velike
zadužbine.

U ovom poglavlju nalaze se samo neke fotografije ostataka
materijalne kulture ljudi iz paleolita. Oni su živeli na teritorijama
koje će Srbi naseliti i stvoriti svoje države i kulturu.
Prvi
ljudi na ovim prostorima pojavili su se oko 40.000. godine pre n.e.
Njihova prva staništa bile su pećine. Arheološka istraživanja, naročito
pećine pod Jerininim brdom na ograncima Crnog vrha u selu Gradac i
Risovače na Venčacu omogućavaju da se izgradi osnovna predstava o
životu tih ljudi. Oni su živeli u zajednicama od petnaestak ljudi, od
jedne do tri biološke porodice. Živeli su od lova i prikupljanja
plodova. Oruđa su pravili od kremena, a neke alatke od kostiju. Takve
iste predmete izrađivali su i stanovnici pećina od Slovačkog rudogorja
do Banata pa se pretpostavlja da je u vremenu od 35.000. i do 25.000.
godine pre n.e. centralno balkansko područje bilo povezano i kulturno i
populaciono sa Banatom i Transilvanijom.

Velike klimatske
promene, kao i izmenjena flora i fauna, bitno su uticale na život
praistorijskih ljudi. Usled velikih zahlađenja oni su bili prisiljeni
na seobe. Na to ih je podsticalo i iščezavanje životinja.

Sistematsko
naučno ispitivanje 14 lokaliteta u Đerdapu pokazalo je da je na ovom
području čovek neprekidno živeo od 11.000. do 5.000. godine pre n.e.
Utvrđeno je da su na obalama Dunava u povoljnoj klimi nikla ljudska
naselja - Lepenski Vir, Vlasac, Padina, Hajdučka Vodenica, Ikona,
Kladovska Skela, i druga. Bolji uslovi života, pogodnosti za lov i
ribolov, omogućili su priraštaj stanovništva, što je dovelo do
izgradnje kuća i sela.

U ovim naseljima pronađena su kultna mesta, sakralni predmeti i prve skulpture: ribolike ljudske glave, ribe, jeleni.

Nosioci
kulture Lepenskog Vira živeli su u dve do četiri biološke porodice.
Živeli su od sakupljanja plodova i lova. Međutim, osnovano se
pretpostavlja da su se oni upuštali i u uzgajanje biljaka i
pripitomljavanje životinja, koje je bilo preduslov za razvoj
zemljoradnje i stočarstva u mlađem kamenom dobu.

U ovom poglavlju nalazi se samo mali deo arheoloških nalaza,
koji su pronađeni tokom iskopavanja mnogobrojnih neolitskih nalazišta.
Oni pokazuju napredak u izradi predmeta od kamena, kosti i pečene
zemlje. Oblici posuđa, napravljeni za praktičnu upotrebu ili za kultne
(religiozne) svrhe, kao i ljudska i životinjska plastika, odražavaju i
svakodnevni i duhovni život ovih ljudi.

Osnovno privređivanje
bilo je zemljoradnja i stočarstvo, što je nov kvalitet u odnosu na
raniji način života nomada i lovaca. Rani neolit u Srbiji ponajviše
poznajemo zahvaljujući iskopavanjima u Starčevu (starčevačka kultura).
Bliže antroploško određenje nosilaca ove kulture nauka još nije
objasnila.

Ljudi ranog neolita pravili su kuće
kvadratno-trapezoidnih osnova od drvene armature, oblepljene blatom i
plevom. Kuće su verovatno bile grupisane unutar porodica. Pronađeni
hambari (ukopani u zemlju) sa ugljenisanim ječmom i pšenicom ukazuju da
se radi o ratarima, a kosti domaćih životinja o stočarstvu. Ostaci
divljih životinja pronađeni u kućama ili pored njih ukazuju da su se
ljudi ranog neolita bavili i lovom. Veliki broj šila, spatula, harpuna
i udica ukazuje na bavljenje ribolovom, tim pre što su se naselja
nalazila pored reka.

Nosioci starčevačke kulture, sudeći prema
ostacima njihove materijalne kulture, živeli su na jugu do Makedonije,
a ima dokaza njihovog života i u Bosni.

Grnčarija je uglavnom
bila bombastog oblika. Sudovi, pehari i zdele su ukrašavani
barbotiniranjem, štipanjem, prevlačenjem prstiju po svežoj prevlaci.
Pronađeno je mno ljudske i životinjske plastike. Životinjske figure su
realistički napravljene, a ljudske statuete imaju izrazite oblike
ženskog tela što odražava verovanje u kult plodnosti.

Nosioci
kulture srednjeg neolita nastali su mešanjem starosedelaca i ljudskih
zajednica poznatih po nalazištu Vinča (vinčanska kultura). Njihove
nastambe pravljene su po starom principu i od istog materijala.
Vinčanske kuće bile su masivnije, sastojale su se od dva odeljenja sa
ognjištima. U kućama se izrađivala grnčarija i alatke od kamena. Ljudi
su poznavali pletenje asura od trske i like, a nalazi delova tkačkog
stana ukazuju da su znali i za preradu vune.

Veliki broj
pronađenih ostataka materijalne kulture svedoči o majstorstvu u
grnčariji. Sudovi su zaobljeni; bilo ih je bikonusnih profilacija, a
osobita spretnost vidljiva je pri izradi zdela i pečenju. Ljudska
plastika je dobila nove oblike; pojavljuju se strogo stilizovane
statuete sa durim vratovima i licima koja podsećaju na maske.

Vinčanci
poznatog neolita živeli su u porodicama, posedovali su stoku (goveda,
ovce, svinje) koje su držali u dvorištima. Kuće su im bile poređane po
redovima, sa "ulicama" što upućuje na zaključak da su sela bila sa
"urbanističkim" rešenjima.

Njihova grnčarija je raskošnija i
ukrašenija. Preovladavaju zdele bikonusnog i konusnog oblika.
Ornamentika je urezana i česta je primena crvene boje. Ljudska plastika
i dalje se bavi ženom, trudnicom i majkom sa detetom, ali ima i
figurina i sa naglašenim muškim atributima.

Bronzano doba ljudske istorije u nauci se smešta u vreme od
2000. do 1000. godine pre nove ere. Ovo ime dobilo je po tome što je za
razliku od ranijih perioda preovladala upotreba metala za proizvodnju
oruđa, oružja i nakita. Na Balkanskom poluostrvu bronzano doba se
vezuje i za indoevropeizaciju domorodačkog stanovništva i stvaranje
etničkih grupa koje će dati starobalkanska plemena: Tračane, Ilire, a
severno od Save i Dunava, Dačane i Gete. Pod indoevropeizacijom se
podrazumeva prodor ljudi iz srednje Azije u Evropu.

Arheološka
nalazišta bronzanog doba (osobito Bubanj kod Niša) pokazuju da su se ti
ljudi bavili intenzivnim stočarstvom. Karakteristični su njihovi sudovi
sa dve drške i siromašnom ornametikom. Tehnika izrade upućuje na stare
tradicije. Nalazište Gloždar kod Paraćina je najvažnije za tzv.
paraćinsku grupu. Poznato je isključivo iz grobalja - nekropola.
Pokojnici su spaljivani, a spaljeni ostaci stavljani su u urne sa nizom
drugih predmeta, najčešće sa nakitom.

Vatinska grupa (po
nalazištu Vatin kod Vršca) bliska je dubovačko-žutobrdskoj (nalazište
Dubovac kod Kovina i Žuto Brdo u selu Vinci kod Golupca) grupi i ove
dve grupe predstavljaju kulturu srednjeg bronzanog doba. Grnčarija ovog
porekla ima nesumnjivu estetsku vrednost, a osobito sudovi u obliku
životinjskih figura.

Votivna kolica iz Dupljaje su značajan
kultni predmet. Na kolicima koja vuku barske ptice prikazana je stojeća
ljudska figura. Radi se o muškoj figuri obučenoj u ženske haljine. U
nauci se ova kolica povezuju sa mitom o delfijskom Apolonu, koji boravi
šest meseci u zemlji Hiperborejaca, a šest u Delfima.

Gvozdeno doba obuhvata period od hiljadu godina - od 1000.
godine pre n. e. do 1. veka nove ere. Ono je u nauci i dobilo ime po
tome što u ovom periodu gvožđe ulazi u stalnu upotrebu za izradu
oružja, alata i drugih predmeta. Njegova karakteristika jeste i u
pojačanim kretanjima stanovništva. To je vreme "ljudi s mačevima" i
doba čestih sukoba, uništavanja, ali i uobličavanja plemena. Gvozdeno
doba je poslednji period praistorije, no zahvaljujući grčkim i rimskim
piscima mi znamo i imena pojedinih plemena na Balkanskom poluostrvu.
Masovna primena gvožđa nije prouzrokovala veće potrese u kulturnom
razvoju ljudi na našem tlu. Promene su nastupile sa prodorom plemena sa
Kavkaza i južne Rusije. Taj prodor u nauci se vezuje za ime
Trako-Kimeraca (800-700. godine pre n. e.), a kasnije za Skite
(600-500. godine pre n. e.). Stapanjem starosedelaca sa došljacima u
dužem vremenskom periodu došlo je do stvaranja plemena.

Naselja
ovih ljudi obično su građena na uzvišenjima pogodnim za utvrđenja i
odbranu. Ta mesta u narodu se i danas nazivaju gradine. Sahranjivanje
je bilo u rodovskim tumulima sa mnoštvom oružja, nakita i keramike.
Zahvaljujući ispitivanju tumula može se zaključiti da je unutar plemena
došlo do raslojavanja i, verovatno, postojanja plemenskih vođa.
Pojedini tumuli ne izdvajaju se samo po mestu i veličini, nego i po
predmetima u njima. Oni su bili puni domaćeg, ali i uvezenog oružja, a
takođe i ostalih predmeta od zlata i srebra. Jedno od naših
najznačajnijih nalazišta iz ovog doba jeste velika nekropola sa više
hiljada tumula na Glasincu (centralna Bosna). Ova glasinačka grupa bila
je razvijena i u Hercegovini, Metohiji i severnoj Albaniji.

Nalazi
iz tumula svedoče i o razvijenoj trgovini sa Grcima. Putevi su vodili
preko Makedonije, a posle grčke kolonizacije i sa istočne jadranske
obale. Ovom kolonizacijom počinje i opšti helenistički uticaj na
starobalkanska plemena koji je zaustavljen dolaskom Kelta početkom 3.
veka pre n. e.

Etnička pripadnost kulturnih grupa na
Balkanskom poluostrvu može se utvrditi na osnovu ostataka njihove
materijalne kulture i podataka grčkih i rimskih pisaca. U zapadnim
delovima Balkana živeli su Iliri i njima se može pripisati glasinačka
kultura, a zapadno od reka Iskera i Strume bili su Tračani. Između njih
su bili Tribali i Dardanci koje antički pisci poistovećuju sa Tračanima
i Ilirima.

Fibule, ukrasne, a i funkcionalne igle bile su
mnogo u upotrebi u gvozdeno doba. Najstarije su imale lučni oblik sa
dve petlje i sa nogom u obliku trougla, trapeza "beotskog štita" ili
kruga. I kasnije se takođe pojavljuju lučni oblici sa zvezdastim
ukrasima, stilizovanim zmijskim glavama i dr.

Prodor Rimljana na Balkansko poluostrvo počeo je krajem 3. veka
pre n. e. U rimsko-ilirskim i rimsko-makedonskim ratovima bile su
pokorene Ilirija i Makedonija. Prvi ilirski rat (229-228. godine pre
n.e.) uspešno je vođen protiv kraljice Teute i ilirskih gusara na
Jadranskom i Jonskom moru. Rimski protektorat nad više ilirskih vazala
nije bio dovoljno jak, te su Iliri obnovili gusarenje što je izazvalo
novi rat 219. godine pre n.e. Ovaj pobedonosni rat Rimljani nisu uspeli
da iskoriste u pravom smislu te reči, jer su bili zauzeti ratom sa
Hanibalom. Tek, znatno kasnije u trećem ratu 168. godine pre n.e.
protiv ilirskog kralja Gentija uspeli su konačno da pobede Ilire i
nametnu im vlast i danak.

Pokoravanje Makedonije takođe je
teklo kroz tri rata (215-205. godine pre n.e. 200-197. godine pre n.e.
i treći 171-168. godine pre n.e.) Makedonija je konačno postala rimska
provincija 148. godine pre n.e.
Dalji rimski prodori vršeni su u
pravcu Dunava i Panonije. Na prvom pravcu prepreka su bili keltski
Skordisci i Dardanci. Trogodišnji uspešni rat protiv Dardanaca omogućio
je Gaju Skriboniju Kurionu da 73. godine pre n.e. bude prvi Rimljanin
koji je ugledao Dunav, došavši sa svojom legijom na njegove obale.

U
vreme Oktavijana (Avgusta) vršeno je pokoravanje plemena u Posavini i
Bosni. No, to nije išlo lako; sledio je tzv. panonski rat 13-9. godine
pre n.e., a potom je izbio masovni ustanak panonsko-dalmatinskih
plemena od 6-9. godine n.e. Najveću snagu ustanicima su davali sremski
Breuci i Desidijati s gornjeg toka Bosne na čelu kojih su bili dva
Batona. Avgustov naslednik Tiberije uspeo je da skrši ustanak i nametne
vlast plemenima od Dunava do Jadrana.

Sa teritorija srednjeg
Balkana Rimljani su počeli da dolaze u dodir sa Germanima (Domicijanovi
ratovi protiv Markomana i Kvada), Saramtima i Dačanima. Imperator
Trajan je preduzeo dva uspešna pohoda na Dakiju (101-102: 105-107.
godine n.e.) i pretvorio je u provinciju. Ovim pohodima prethodili su
zamašni građevinski radovi. Prvo je prosečen put kroz Đerdap 100.
godine, a sledeće je prokopan kanal kod Sipa da bi se omogućila
slobodna plovidba Dunavom. Čuveni Trajanov most kod Kostolca izgrađen
je 105. godine. Za vreme imperatora Trajana Rimsko Carstvo imalo je
najveći opseg.

Na Balkanskom poluostrvu Rimljani su
organizovali velike provincije: Dalmaciju (obuhvatalo je jadransko
primorje i današnju BiH), Panoniju, Gornju Meziju (teritorija današnje
Srbije) i Makedoniju. Glavni oslonac rimske vlasti bila je vojska. U
pomenutim provincijama stalno su bile stacionirane dve legije - IV
Flavia u Singidunumu (Beogradu) i VII Klaudia u Viminacijumu
(Kostolcu). Vojnički logori na granici (limesu) postali su tačke oko
kojih su vremenom nikli gradovi, a rudnici, banje i izuzetno plodna
zemlja u unutrašnjosti bili su takođe jezgra nastanka gradskih naselja.
Ovi gradovi imali su dosta zajedničkih urbanističkih elemenata: forum,
dve glavne ulice koje su se sekle pod pravim uglom, javne građevine
(bazilika, hramovi), stambene i trgovačke delove, kupatila (terme),
bedeme oko grada i groblja. Gradovi su bili povezani putevima iz
privrednih ali i vojničkih razloga. Inače, u celom Rimskom Carstvu
saobraćaj je bio dobro organizovan.

U balkanskim provincijama
Rimljani su posebnu pažnju poklanjali rudarstvu, pa bi se čak moglo
reći da je celokupni život bio u znaku te privredne grane. U rudnicima
su radili robovi i oslobođenici, a bili su pod strogom kontrolom
državne administracije.

Domorodačko stanovništvo živelo je
tradicionalnim životom stočara i ratara. NJegova romanizacija
(porimljavanje) bila je spora, ali su celokupnim integrisanjem u rimsko
društvo postojano su se gubile etničke karakteristike.

Na
planu religije vladalo je veliko šarenilo. Starosedelačka mnogobožačka
religija bila je na udaru rimske i grčke religije, ali i raznih
verovanja koja su širili došljaci sa Istoka. Odlika svih ovih religija
bila je u težnji za socijalnom pravdom što je utiralo put hrišćanstvu.

Napadi
varvara na severnu rimsku granicu postali su, u dugom nizu godina,
redovna pojava. Stoga su dunavski limes, a i njegovo zaleđe, počeli da
igraju neobično važnu ulogu. To se ogledalo u tome što su snažne
legije, sa ovog dela Carstva, svoje zapovednike izvikivale za careve.
Varvarski pritisak bio je toliki da je imperator Aurelijan (270-275)
shvatio svu benzadežnost odbrane Dakije i prepustio je varvarima. Od
tog momenta počinje osipanje Rimske Imperije. Imperator Dioklecijan
(285-305) uveo je sistem zajedničke vlade četvorice careva na osnovu
koga se jedan od četvorice morao stalno nalaziti blizu limesa.
Zahvaljujući tome grad Sirmijum je stvarno postao jedna od prestonica.
Gamzigrad u gornjoj Meziji (istočna Srbija) verovatno je nastao iz
istih razloga. Sagrađen je početkom 4. veka kao vladarska rezidencija
Dioklecijanovog savladara Galerija. Na isti način nastao je na mestu
starog Vizanta, na Bosforu, Konstantinopolj.

Rimska vladavina
i civilizacija na Balkanskom poluostrvu, posebno na teritoriji koju će
naseliti Srbi, ostavila je duboki trag. O tome svedoče ostaci
materijalne kulture, sačuvani do danas, ili otkriveni arheološkim
iskopavanjima. Fotografije koje se objavljuju u ovom poglavlju samo su
mali deo tog blaga, ali dovoljno upečaljive da se može zamisliti izgled
i život tog sveta.

Varvarski upadi u Istočno Rimsko Carstvo (Vizantiju) trajali su
tokom celog 5. veka. Nauka još nije pouzdano utvrdila kojem su narodu
pripadali ti varvari. Stari izvori pominju Skite, Bugare, Gote.
Početkom 6. veka za vreme vladavine Ustina I (518-527) prvi put se
spominje napad Slovena, odnosno Anta, koji su živeli u stepama severno
od ušća Dunava. Vizantijski car Justinijan u prvo vreme svoje vladavine
(527-565) uspešno je ratovao protiv Anta i Sklavina na levoj obali
Dunava gde se još držao, bar na određenim tačkama, stari rimski limes.
Kao vizantijski plaćenici Anti su čak ratovali i protiv Gota u Italiji.
Polovinom 6. veka Sklavini su žestoko pljačkali Vizantiju i u tim
pohodima doprli su do samog Carigrada i Dalmacije. U isto vreme
pojavljuju se i Avari kao novi neprijatelji Vizantije.
Avarsko-vizantijski petnaestogodišnji rat vodio se oko Singidunuma i
Viminacijuma. U drugoj polovini 6. veka zajednički avarsko-sklavinski
odredi pljačkali su po Trakiji, Makedoniji i ugrožavali Solun. Početkom
7. veka vizantijski izvori beleže da je narod Slovena, koji se sastojao
od Draguvita, Sagudata, Velegezita, Vajunita i Verzita opustošio
Tesaliju, Heladu, Ahaju, Epir, pa čak prešao i u Aziju. Ovi Sloveni su
poraženi pod Solunom, ali su ostali da žive na ovoj teritoriji.
U
vreme cara Iraklija (610-641) u okolinu Soluna doselili su se i Srbi
(kako je zabeležio car K. Porfirogenit) i po njima se oblast i nazvala
Servija. Avarsko-slovenski napad na Carigrad 626. godine bio je koban
po Avare, jer posle toga izčezavaju sa istorijske pozornice, a
slovenska plemena naseljavaju se i učvršćuju u unutrašnjosti Vizantije.
Terene koje su Sloveni pritisli vizantijski izvori nazivaju
"Sklavinije". Ovo su, po svoj prilici, počeci slovenskih kneževina.

Dolazak
Bugara na Balkansko poluostrvo imao je trajne istorijske posledice na
život Vizantije i Srba. Preci Bugara, koji se u nauci zovu Protobugari,
nomadi i konjanici, prešli su Dunav 680. godine i na teritoriji između
Dunava i planine Balkana nametnuli se kao gospodari slovenskom
stanovništvu koje je živelo u osam plemenskih oblasti. Stapanje
slovenskog i protobugarskog življa teklo je brzo, i čini se bez
osobitih prepreka. Njihova država već u drugoj polovini 8. veka
ustremila se na jug, težeći da se proširi na slovensko stanovništvo,
koje je živelo u Trakiji. Poluvekovni bugarsko-vizantijski rat, vođen
sa promenljivom srećom, ustalio je granicu između ove dve države. Posle
toga bugarska ekspanzija usmerava se na zapad i početkom 9. veka Bugari
dolaze u dodir sa Srbima.

O najranijem životu i državi Srba u centralnim oblastima
Balkanskog poluostrva veoma malo se zna. Po pisanju cara K.
Porfirogenita, vladarski sin koji je doveo Srbe umro je pre dolaska
Bugara (tj. pre 680. godine). Posle njega vladali su njegov sin, unuk,
pa redom arhonti (kneževi) od istog roda. Tome rodu ili familiji
pripadali su i najraniji poznati srpski kneževi: Višeslav, Radoslav,
Prisogoj i Vlastimir. Prema istom izvoru Bugari i Srbi su živeli mirno,
pokoravajući se carevima Vizantije, sve dok bugarski kan Presijam nije
napao srpskog kneza Vlastimira. Rat je trajao tri godine, verovatno
između 836. i 852. godine i u njemu je bugarski kan izgubio "većinu
svoje vojske". To govori o jačini Vlastimirove države za koju se zna da
je obuhvatala i delove današnje Hercegovine.

Vlastimira su
nasledili sinovi: Mutimir, Strojimir i Gojnik. I oni su imali da izdrže
bugarski napad. Bugarsku vojsku je, po svoj prilici, predvodio
Vladimir, sin kana Borisa, ali neuspešno. I on i dvanaest bugarskih
velmoža (boljara) pali su u srpsko zarobljeništvo. Srpski vladar ih je
oslobidio i posle toga je zavladao mir. Knez Mutimir vladao je do
891/892. godine. To je doba kada je Vizantija bila još jaka i kada je
držala celu istočnu jadransku obalu. Vlast vizantijskog cara i dalje su
priznavali slovenski kneževi, a to se dokazuje time što su oni, kao
vizantijski vojnici, ratovali u južnoj Italiji.

Krajem 9. veka
Srbi su primili hrišćanstvo. Kao argumenat za to u nauci se uzima
pojava prvih hrišćanskih svetačkih imena kod Srba. Zna se da su
Vlastimirovi unuci dobili imena: Stefan (Mutimirov sin) i Petar
(Gojnikov sin). Pretpostavlja se da su oni rođeni između 870. i 874.
godine. Prva faza hristanizacije Srba veoma je malo poznata. Po svoj
prilici prvi misionari bili su Metodijevi učenici i sveštenici
arhiepiskopije iz Splita, koji su upotrebljavali latinski jezik.
Izgleda da je hrišćanstvo najpre primio gornji sloj srpskog društva, a
da je većina stanovništva dugo zadržala svoju staru slovensku pagansku
religiju. Pretpostavlja se da su nastanak i praznovanje porodičnog
praznika "slave" - kod Srba, u stvari izmenjeni oblici starog
poštovanja predaka (kult predaka). Verovatno je to izmirenje paganskog
verovanja i nove hrišćanske religije sasvim prihvaćeno tek za vreme sv.
Save i ono se odnosilo na vernike autokefalne Srpske arhiepiskopije
osnovane 1219. godine.

Dvestagodišnja istorija srpske države (od kraja 9. veka do
kraja 11. veka) obeležena je borbom za vlast Mutimirovih sinova
(Pribislava, Brana, Stefana), sinovaca Petra (Gojnikovog sina),
Klonimira (Strojimirovog sina) i unuka Pavla (Branovog sina). Zaharija
(Pribislovljevog sina) i Časlava (Klanimirovog sina). U tim borbama
redovno su se mešale Bugarska i Vizantija. Učvršćivanje, širenje i
jačanje srpske države polovinom 10. veka bilo je delo Časlava,
štićenika vizantijskog cara K. Porfirogenita. Zapadna granica
Časlavljeve države bila je na Plivi, Livnu i Imoti, a severna na Savi.
Ne može se pouzdano utvrditi da li se istočna granica nalazila na
Zapadnoj Moravi. Časlav je poginuo u borbi protiv Mađara na severu
svoje države oko 950. godine. On je bio poslednji poznati član
najstarije srpske dinastije.

Početkom 11. veka, posle propasti
Samuilove države, srpske države Raška, Zahumlje i Duklja bile su vazali
Vizantije. Takvo stanje potrajalo je kroz ceo 11. vek, iako je raški
župan Vukan ratovao protiv vizantijskog cara Aleksija I Komnina.
Njegovi naslednici pokušavali su da se osamostale u vreme
vizantijsko-ugarskog rata (1127-1129) i kasnije, ali nisu uspeli.
Veliki rat protiv cara Manojla I Komnina vodio je srpski župan Uroš II,
Vukanov unuk. Vizantijski car je posle žestoke bitke na Tari (1150.
godine) nametnuo srpskom županu "dvostruko veći jaram pokornosti nego
pre", beleži vizantijski hroničar. Urošev naslednik, njegov brat Desa,
takođe je pokušavao da se oslobodi vazalskih obaveza prema Vizantiji. U
tom cilju nastojao je da obezbedi i pomoć ugarskog i nemačkog vladara,
ali ga je upravo to koštalo vladarskog trona. Vizantinci su ga zarobili
i odveli u Carigrad, no on je kasnije, nekako uspeo da se vrati u
zemlju. Postoji podatak da je umro u Trebinju i da je sahranjen u
manastiru Sv. Petra u Polju.

Posle Dese, a povodom vizantijsko-ugarskog rata kod Zemuna
1165. godine prvi put se spominje ime Stefana Nemanje. On je po svoj
prilici bio u srodstvu sa raškim županima. Rodio se u Ribnici (Zeta),
gde su mu roditelji izbegli. Nemanju su krstili najpre latinski, a po
odlasku u Ras, u crkvi Sv. Petra i Pavla pravoslavni sveštenici.

U
vreme kada je Tihomir, Nemanjin najstariji brat bio raški veliki župan,
Nemanja je bio oblasni gospodar. Upravljao je Toplicom, Ibrom, Rasinom
i Rekom. Posle susreta sa vizantijskim carem Manojlom I Komninom,
Nemanja je dobio na dar u Dubočicu (oblast oko Leskovca).

Po
već ustaljenom običaju braća (kao oblasni gospodari) se nisu slagala.
Nemanjine namere su bile da postane veliki župan. Zna se da je to
zaista i postao 1166. godine.

Da bi to postigao morao je da
porazi Tihomirovu vojsku. Sa velikožupanskog mesta Nemanja je, kao i
njegovi prethodnici, gledao kako da se oslobodi vizantijske
potčinjenosti. Učinilo mu se da vizantijsko-mletački rat 1171-1172.
godine pruža za to pogodnu priliku. Međutim, rat je srećno okončan po
Vizantiju, što je omogućilo caru Manojlu I da izvrši pohod na Srbiju.
Nemanja je izbegao rat, pregovarao je sa carem, odveden je u Carigrad,
ali se vratio kao vizantijski vazal i ostao je lojalan caru Manojlu do
njegove smrti 1180. godine.

Posle smrti cara Manojla I
Vizantija je zapala u unutrašnje neprilike što su iskoristili njeni
severni susedi, pa i Nemanja. Od 1183. godine Nemanja počinje širenje
svoje države. Prvo je osvojio Duklju sa primorskim gradovima: Danj,
Sarda, Drivast, Skadar, Svač, Ulcinj, Bar i Kotor. Godine 1184-1185.
Nemanjina braća Miroslav i Stracimir pokušali su da osvoje i Dubrovnik.
Sukob je završen potpisivanjem mirovnog ugovora kojim su regulisana
pitanja teritorija i trgovine.

Dalje širenje svoje države
Nemanja je usmerio na jug. Do 1190. godine osvojio je Metohiju
(Patkovo, Hvosno, Podrimlje, Kostrc, Draškovina) s prizrenskom oblašću,
zatim Kosovo (Lab, Lipljan, Sitnica), Skoplje i teritoriju na gornjem
toku Vardara (Gornji i Donji Polog). Na istoku Nemanja je pripojio
svojoj državi zemlje oko Đunisa (Zagrlata), Niš, Dubočicu, Vranje i
Moravu (Binačka Morava). Pod njegovu kontrolu došla je i teritorija
između Zapadne i Velike Morave (Levač, Belica, Lepenica). Nemanjina
država izlazila je na Jadransko more od današnjeg Omiša, na severu do
Lješa, na jugu. Nemanjin biograf, njegov sin Stefan Prvovenčani navodi
da je Nemanja osvojio i vizantijske gradove Pernik, Zemln (Zemen),
Velbužd (Ćustendil), Žitomisk i Stob. Vizantijski car Isak II Anđeo je
pokušao da povrati otete zemlje, ali i pored pobede nije uspeo, Nemanja
je, svakako zahvaljujući jačini svoje države, uspeo da se osamostali i
da sina Stefana oženi vizantijskom princezom što mu je znatno podiglo
ugled. Svoju vladavinu završio je dobrovoljnim povlačenjem s vladarskog
trona u korist sina Stefana. On se zamonašio i uzeo je monaško ime
Simeon.

Godina 1199. obeležila je smrt srpskog velikog župana i
osnivača dinastije Nemanjića, Stefana Nemanje. Za sobom je ostavio
temelje srpske države i tri sina, Vukana, Stefana i Rastka, da sačuvaju
i učvrste njegovo vladarsko delo.

Nemanjino nasleđe nije bilo
ni lako, ni jednostavno. Rasprava između dva starija brata o pravu na
prvenstvo u državnoj upravi prerastao je u sukob. Sve do prvih godina
trinaestog veka tinjala je ova borba, ponekad provaljujući u otvorenu
netrpeljivost. U prvo vreme Vukan je uspevao da održi vlast u Srbiji,
delujući iz svog sigurnog utočišta u Zeti koju je nasledio još od oca.
I najmlađi Nemanjin sin Rastko, mnogo poznatiji pod svojim monaškim
imenom Sava, od samog početka se uključio u presuđivanje koji od
starije braće treba da bude vladalac u Srbiji.

Mada je Nemanja
odredio Stefana za svog naslednika, Vukan je, uz pomoć ugarskog kralja
Emerika, obezbedio premoć u Srbiji i proterao Stefana, 1202. godine.
Tako je Vukan postao veliki župan. Nekoliko godina docnije, 1204. ili
1205. Stefan je uspeo, postepeno osvajajući srpske zemlje, da preuzme
vlast u Srbiji. Najzad se ostvarila Nemanjina želja: da Stefan vlada
zemljom, a da Vukan bude "veliki knez" jedne oblasti. Prenošenje
moštiju Stefana Nemanje iz Hilandara u manastir Studenicu pomoglo je
pomirenju između dva brata. Glavnu ulogu u tom činu imao je Sava.

U
momentu Stefanovog konačnog ustoličenja na čelu srpske države, počelo
je jedno novo razdoblje ne samo u srpskoj istoriji, nego i u istoriji
čitavog Balkanskog poluostrva. Rušenje Vizantijskog carstva pod
naletima krstaša (četvrti krstaški rat) i nastanak više novih država na
tlu stare imperije promenio je odnos snaga na jugoistoku Evrope. Ceo
Balkan podelio se na dva sveta. Sjedne strane stajale su one države
koje su pripadale vizantijskom duhu (Srbija, Bugarska i dr.). S druge
strane nalazile su se nove države latinskih krstaša ili male grčke
države. Otuda je i proistekla prozapadna politika Stefanova. Najvažniji
korak u ovom svom opredeljenju Stefan je učinio kada se 1207. ili 1208.
oženio po drugi put i to venecijanskom princezom Anom Dandolo.

Njegova
prva žena bila je vizantijska princeza Evdokija. Oba braka sklopljena
su iz političkih pobuda. Ovaj drugi jasno pokazuje kojim putem je
Stefan bio nameran da krene.

Prvi Stefanov pokušaj da od
rimskog pape Inoćentija III dobije kraljevski venac nije uspeo. Ali,
njegova upornost se isplatila 1217. godine. Sava je te godine poslao u
Rim svog učenika Metodija koji od pape Honorija III dobija blagoslov za
krunisanje. Na saboru u manastiru Žiči, Sava je krunisao svoga brata
Stefana krunom donetom iz Rima. Te 1217. Stefan je postao prvi srpski
kralj, i zato Prvovenčani, a Srbija prvi put kraljevina.

Događaj
koji je imao još presudniji značaj od ustoličenja Srbije kao
kraljevine, bilo je stvaranje srpske autokefalne (samostalne)
pravoslavne crkve. Ključnu ulogu u ovoj možda najdalekosežnijoj odluci
u srpskoj istoriji imao je Sava Nemanjić. Godine 1219. Sava odlazi u
Nikeju. Od tamošnjeg cara Teodora I Laskarisa i patrijarha Manojla
Sarantena Haritopula uspeva da izdejstvuje akt o samostalnosti srpske
crkve. To je značilo da srpski arhijereji stiču pravo da potpuno sami
biraju svog arhiepiskopa. Prvi srpski arhiepiskop postao je Sava u
proleće 1219. godine. Odmah posle toga, Sava je započeo veliki posao
učvršćivanja unutrašnje i spoljašnje organizacije srpske crkve. On je
bio taj koji je udario temelje srpskog pravoslavlja i u duhovnom i u
organizacionom smislu. Onog pravoslavlja koje poznajemo i prihvatamo i
u današnje vreme.

Posle smrti prvog srpskog kralja, Stefana
Prvovenčanog 1228. na srpski presto je došao njegov stariji sin
Radoslav, po izričitoj očevoj volji. Njegova kratka vladavina
(1228-1233) bila je ispunjena unutrašnjim nesporazumima i borbama.
Radoslav je bio oženjen kćeri Jovana I Anđela, epirskog vladara.
Verovatno je neočekivani preokret u spoljnjoj politici Srbije pod novim
kraljem, sa Zapada na Istok, uzdrmao stabilnost nekadašnje Stefanove
države.

Srpska vlastela nikako nije mogla da prihvati
vizantijsku politiku kralja Radoslava. Nezadovoljstvo srpskih feudalnih
gospodara završilo se tako što je Radoslav zbačen sa prestola. Na
njegovo mesto došao je Stefanov mlađi sin Vladislav. Radoslav se
docnije zamonašio, a Sava ga je sahranio u manastiru Studenici.

I
ponovo je promena na srpskom tronu promenila srpsku spoljnu politiku.
Vladislav je tražio i našao oslonac u Bugarskoj. Oženio se bugarskom
princezom Beloslavom, kćeri Jovana II Asena. Ubrzo je i Sava otišao sa
mesta srpskog arhiepiskopa. Na saboru u Žiči on se povukao ostavljajući
svoje mesto učeniku Arseniju. Sava je napustio Srbiju i ponovo krenuo
na Istok. Obišao je Palestinu, Aleksandriju i Nikeju. Umro je u Trnovu
14. januara 1236. godine. Uz velike muke i protivljenja svog tasta,
Vladislav je uspeo da Savine mošti vrati u Srbiju i sahrani ga u
kraljevskom manastiru Mileševi iduće, 1237. godine.

Vladavina
kralja Vladislava trajala je tačno deset godina. Oslonjen na Bugarsku,
Vladislav je trajao koliko i njegov glavni saveznik. Sa prodorom
Mongola u Ugarsku i Srbiju, njegova vlast je počela da posrće. Još
jedanput je srpska vlastela odredila sudbinu prestola. Ustala je protiv
Vladislava, uspela da ga zbaci i da dovede na vlast trećeg sina Stefana
Prvovenčanog, Uroša I. Sve se to odigralo 1243. godine. Uroš je na čelu
srpske kraljevine ostao više od trideset godina. Za sve to vreme gledao
je kako se prilike na Balkanskom poluostrvu iz osnova menjaju.
Vizantija je obnovljena 1261, a Ugarska je naglo počela da izrasta u
silu prvog reda. Srbija, mada pritisnuta i sa severa i sa juga, bila je
dovoljno velika država da neposredne opasnosti nije bilo. Uroš I je
vodio politiku koliko na prvi pogled pomirljivu prema susedima toliko i
smišljenu.

U prvom periodu svoje vladavine obezbedio je
granice srpske države. Naročito su značajni njegovi odnosi sa
Dubrovnikom. Nekoliko puta su se pogoršavali i ponovo uspostavljali. U
dva maha Uroš je i napadao grad i na taj način primoravao Dubrovčane na
poštovanje drevnih obaveza prema srpskom vladaru. Uroš je bio dovoljno
umešan da su ga smatrali prijateljem Nikejskog carstva, mada sam
nikejski car nikada nije bio sasvim uveren u Uroševe prave namere.

Sredinom
trinaestog veka Srbiji je najveća opasnost pretila od Bugarske. Ali, ni
ta opasnost nije izrasla u otvoreni sukob. Pritisak je dolazio i sa
severa i sa jugozapada, ali je posle smrti bugarskog cara Mihaila
Asena, polako jenjavao.

Ali, Uroš nije na svim stranama bio
tako uspešan. NJegov najveći promašaj bio je napad na Mačvu 1267-1268,
kada ga je mačvanski gospodar uz pomoć ugarskog kralja Bele IV porazio
i zarobio. Srpski kralj se morao otkupiti da bi se vratio u svoju
kraljevinu. Kao znak pomirenja posle ovog neuspeha, Urošev sin Dragutin
oženio se ugarskom princezom Katalinom, verovatno oko 1270. godine.

Uroš
je ponovo zaratio sa Dubrovnikom 1275. Iako je pobedio Dubrovčane, na
insistiranje venecijanskog dužda mir je ponovo uspostavljen. Uroša je
zbacio sa prestola njegov sin Dragutin duboko nezadovoljan očevim
nepoverenjem. Dragutin je uporno zahtevao vlast u jednoj srpskoj
oblasti. Budući da mu otac nikako nije izlazio u susret Dragutin je
zaratio sa ocen i pobedio ga. Uz majčin oprost, postao je srpski kralj
1276. godine. Poraženi otac se zamonašio i umro već naredne godine.
Dragutin nije dugo ostao na vlasti. Pao je nesrećno sa konja na Jelači
1282. Ostao je obogaljen. Razočaran i fizički i moralno ubrzo je
odstupio sa prestola u korist svog mlađeg brata Milutina. Promena na
srpskom tronu odigrala se na saboru u Deževu.

Najduža
vladavina jednog vladara u srpskoj istoriji srednjeg veka bila je
upravo Milutinova. On je proveo na tronu bezmalo četrdeset godina
(1282-1321).

Na samom početku, Milutin je došao u sukob sa
bratom Dragutinom. I taj sukob trajao je do kraja trinaestog stoleća i
preneo se u novi, četrnaesti vek. Nije pouzdano utvrđen tačan datum
pomirenja između braće, ali se zna da su 1313. delovali zajedno. Ne
zadugo posle pomirenja, Dragutin je umro ostavljajući svoje oblasti
sinu Vladislavu. Milutin je to iskoristio, napao sinovca, pobedio ga,
bacio u zatočeništvo i zauzeo Rudnik, rudarsko naselje Lipnik, grad
Mačvu i verovatno Beograd. To je dovelo do pogoršanja odnosa između
Milutina i ugarskog kralja Karla Roberta. Prvo je ugarska vojska
prodrla u Srbiju 1319. zauzimajući sve bivše Dragutinove posede i
prodirući dolinom Kolubare. Ali, ugarski uspesi bili su kratkog daha. U
protivudaru Milutin je povratio deo zauzetih zemalja. Tako je u proleće
1320. Karlo Robert ipak uspeo da sačuva Mačvu pod svojom upravom.

I
Milutin je imao muka sa Dubrovnikom. Ratovao je sa Dubrovčanima 1317,
ali se ne zna pod kojim uslovima je zaključeno primirje. Jedino je
sigurno da je Milutin ostao dužan oko 4.000 perpera dubrovačkim
trgovcima i da je izmirenje toga duga razvlačio sve do 1318. kada su
Dubrovčani dobili dozvolu da slobodno trguju u Srbiji.

Srpski
kralj morao je da odoli i naletima albanskih velikaša koji su, kao
katolici, poslušali rimskog papu u zapovesti da zbace Milutina 1319.
godine. Na žalost ishod ove akcije ostao je nepoznat, ali je malo
verovatno da je imala velikog uspeha. Još jednom je Milutin uspeo da se
sačuva, ovoga puta uz pomoć epirskog despota Tome.

Ono što je
najvrednije iz dugogodinje vlasti kralja Milutina svakako su mnoge
zadužbine i crkve koje je srpski vladar sagradio. Nijedna krunisana
glava porodice Nemanjića nije toliko uradila da za sobom ostavi
graditeljski i umetnički trag kao Milutin.

S druge strane,
srpska država koju je za sobom Milutin ostavio posle četrdeset godina
na prestolu nije imala onaj unutrašnji sjaj i trajnost građevina
njegovog doba. Istinski uspon srpske države Nemanjića doćiće tek
sredinom četrnaestog veka.

Venčanje krunom je drevni izraz za čin krunisanja. Otuda naziv
Prvovenčani. Prvi srpski kralj, Stefan Nemanjić, vladao je nešto više
od dve decenije (1205-1228).
Njegovu vladavinu krasile su dve, u
stvari suprotne, osobine. Prvo, i najvažnije, Stefan je srpskoj državi
doneo krunu. Pod njegovom vlašću stvorena je srpska autokefalna crkva.

Ali,
ona druga strana Stefanove politike nije bila tako svetla i uzvišena.
On je zaratio s rođenim bratom i time uspostavio jedan nesrećan običaj
u srpskoj istoriji srednjeg veka. Često će se docnije ponavljati slični
sukobi između najbližih srodnika iz dinastije Nemanjića. On je,
istovremeno, Srbiju okrenuo katoličkom Zapadu. I koliko god je ta
odluka imala praktično i političko objašnjenje, ona je Srbiju
udaljavala od istinskih pravoslavnih korena. Zbog toga je Stefan došao
u sukob i sa svojim mlađim bratom Savom.

Vlast donosi
nesporazume i razlaze. Ljubav pretvara u suparništvo, bliskost u izvor
opasnosti. Ta sudbina nije mimoišla ni prvog srpskog krunisanog
vladara. Nepravedna istorija pamti samo uspehe. Uspehe i žrtve.

U
vreme sukoba između Vukana i Stefana, Vukan je bio taj koji je uživao
podršku katoličke vlastele u Zeti. Oslanjao se na prijateljstvo Ugarske
i papske kurije. Kada je za trenutak pobedio Stefana priznao je
prvenstvo katoličke crkve i vrhovnu vlast ugarskog kralja.

Posle
pobede Stefana nad Vukanom i sam Stefan se okrenuo Zapadu, Mletačkoj
Republici i Rimu. Raspad hiljadugodišnjeg carstva Vizantijskog primorao
je Prvovenčanog da traži saveznike na drugoj strani. Sila Boga ne moli.


Politika ne poznaje svete zavete. Ali, i pored svega toga,
Stefan je imao uspeha. I u ratovima i u diplomatskim pregovorima. Mlada
država je napredovala zahvaljujući saradnji dva brata Stefana i Save.
Sve dok i braća nisu otišla različitim putevima. Vlast ima još jednu
rđavu odliku. Ako je uspešna, onda je usamljena. Srpski vladar se našao
potpuno sam. Bez saveznika među susedima i bez prijatelja na dvoru.
Napustio ga je i Sava, njegov glavni diplomata i savetnik.
Srpski kralj, Stefan Prvovenčani, umro je iznenada u septembru 1228. godine.