Stihovi kojih se rado setim...

Sama vrba stoji na moru vrh sveta,
rasplela je kosu zelenu i dugu
nalici na nimfu , koju su prokleli,
da postane drvo i da sumi tugu....

VARIJACIJE SNA - Langston Hughes

Siroko rukama juriti tamo
Negdje daleko ka suncu,
U kovitlac plesa, dok dan se bijeli
Ne skonca na vrhuncu.
Odmor pod drvetom nekim naci
U hladne veceri snene,
Dok noc se njezo ne spusti na zemlju
Crna poput mene.
To moj je san!

Siroko rukama juriti tamo
U lice suncanom sjaju,
I plesat' i kruzit', te kruzit' i plesat',
Dok kratki dan ne dodje kraju.
U blijedo vece pod stablom visokim
Pocinak tijelu prija,
Dok na zemlju blago noc ne sidje,
Crna kao i ja.

Otpadnik sam sviju crkava
Jer tebe pretpostavljam svemu za sto vredi ziveti i mreti
Tebi prinosim tamjan svetih mesta i pesmu foruma
Pogledaj moja krvava kolena od molitvanja pred tobom
I moje iskapane oci za sve jedikovke koje nisu sa tvojih usana
Ne razumem milione mrtvih kad tebe cujem da jecis
Na tvojim nogama osecam tlo od sljunka sa puteva
Na tvojim izgrebanim rukama vrzinu trnja
Svi noseni tereti muce tvoja ramena
Sva nesreca sveta stala je u jednoj tvojoj suzi
Nikada nisam patio pre tebe
Zivotinja koja je ranom vapila
Pa kako mozete da uporedjujete sa zivotinjskim bolom
Tu vitrinu u hiljadu stakala
Na kojoj se svakoga dana dogadja
Po jedno razapinjanje na krst
Ti si me naucila azbuci bola
Sad znam da citam jecaje
Svi su oni sacinjeni od tvog imena
Samo od tvog imena tvog slomljnog imena tvog imena od ruze obezlisene
Tvog imena vrta svih
Strasnih nedelja
Tvog imena zbog koga bih isao u pakao da ga napisem pred licem sveta
Kao ona tajanstvena slova na tablici iznad Hrista
Tvog imena krika moga mesa i nezarasle rane moje duse
Tvog imena za koje bih spalio sve knjige
Tvog imena svekolike nauke na ivici ljudske pustinje
Tvog imena koje je za mene istorija vekova
Pesma nad pesmama
Casa vode robijasa u okovima
I sve su reci samo bodljikava zica pred vratima nekog prokletog grada
Kad tvoje ime peva na mojim ispucanim usanama
Samo tvoje ime i neka mi odseku jezik
Ali tvoje je ime
Sva muzika u trenutku smrti

Louis Aragon

Okrutni oproštaj


Upoznao sam te okrutnu na rastanku.
Videh te kako odlaziš
Kao vojnik koji ide u smrt
Bez milost za onog ko ostaje.

U tom času nisam imao snage da te pogledam.
Od tebe, zatim, ni glasa više, samo tvoja slika.
Neumorni drug, i tvoja šutnja
Zastrašujuća kao bunar bez dna.

Zanosim se da li bi me ponovo
Mogla zavoleti.
I tražim te i čekam da se vratiš,
Da li bi te video izmenjenu
I ljutit ćeš se na mene
Što sam se usudio da ti prkosim
U ljubavi i sasvim nepotrebno.

Vincenzo Cardarello

Lepota

Jest, nema na tebi ni jednog dela
da se mome oku mogao da skrije,
ni jednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čase
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudna druga,
i nikad slična jučerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, budi jedanput ko i druge žene.
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

Milan Rakić

Uzalud joj se divim

Malo je jedna pesma
da svoju ljubav opišem
prema onoj koja nezna
da mi želje inspiriše

Malo je život jedan
da kažem sve što želim
dok kraj izvora stojim žedan
i uzdahe besplatno delim

Malo je jedna poema
da svoju žedj opišem
kad ona koju želim pojma nema
da zbog nje na škrge dišem

Uzalud joj se divim
i u pesmama u zagrljaj hitam
kad ona tamo svoj život živi
a poeziju odavno ne čita

Milan Višnjić

Stari obred pred kojim blijedim

Leći ćemo oboje na zemlju
nećemo govoriti ništa.
Slušat ćemo kako noć
svlači bijelu košulju i zove
ljubavnike da je izrane
zlatnim bodežima
zagrljaja.

Vesna Parun

Branko Miljkovic – Uzalud je budim

Budim je zbog sunca
koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci
koje peku grlo, volim je usima
treba ici do kraja sveta
i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari
koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela
i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci, trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaza,
javnih parkova
budim je zbog ove nase planete
koja ce mozda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih
budim je, mada je to uzaludnije
negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla: neka me trazi
i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta,
koju volim
to dete koje je zaspalo
ne obrisavsi suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi
drukcija i nova,
uzalud je budim
jer njena usta
nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas, voda protice,
ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu
necije lice u pesku

ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen

..A onda i prva ljubav



1



Nije to nagovaranje, rodjeni moji.
Ko nece dalje da cita - nek slobodno zazmuri.
Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo zuri,
pitanje vece od brda,
i jedna treperava dusa sto veruje u cuda,
i ako se u vama neke lepote talasaju
i neke svetlosti radjaju,
onda je sasvim vejedno dali zmurite
ili ne zmurite
jer cuda se vec dogadjaju.


Junaci,
nos u jastuk!
Nek masta kao lokomotiva leti!
razumem sve vase brige
i nespretnosti
i strah,
i evo: pomazem danas svakom da se seti
sto se bez razlog duri i smeska u isti mah.
Junaci ,
nos u jastuk!
Niko ne mora znati sta je.
Vazno je da nesto postoji i da to nesto traje
i kazem:
bas nije nagovaranje
Ko nece dalje da slusa - neka zapusi usi.
Vazno je sta je skriveno u nama,
u dusi.


A ova pesma je oko sto vidi i kroz tamu.
Nju neces prevariti kao tatu i mamu


2


Evo o prvoj ljubavi jos samo nesto malo:
nek ne zaboravi niko - ona je iapk vecna.
Ona je kao nebo sto se uskovitlalo
kad je u zoru palo u ogledala recna.
Ona ce ostati sramezljiva i vitka
u nekim buducim staricama
koje sad krisom sanjaju odrezane vitice
i zure da zavrse sve zadatke na vreme,
i u nekim buducim penzionerima
koji gaze po blatu i skakucu po baricama,
skupljaju slicice fudbalera
i dobijaju jedinice zbog Pitagorine teoreme.
Ona je najlepsa ljuljaska izmedju
radosti i samoce
kad se najvise hoce,
a niko ne zna sta hoce.
I kad godine minu u beskraj...u daljinu...
i prodju mnoge lepote
i svenu mnogi cvetovi,
jedino prva ljubav ostace negde u oku,
u nekim obicnim stvarima,
u pozutelim spomenarima
kao vecno novi nepoznati svetovi.


Zato i vredi sanjati,
zato i vredi zeleti,
- sta nas se ostalo tice!


Zato i vredi napisati i kao plakat podeliti
ove sarene reci koje na pesmu lice.


3


Najzad,
u prvoj ljubavi radja se i prva bora
ovde negde na celu
i celog zivota te prati


Radja se prva tuga i prva ljubomora
i prvi put se pati.


I odjednom ti drugcije izgleda citav svet.
Nesto u glavi gori,
nesto tutnja
i vri.
To nije kao matematika.
Tu su dva i dva cesto - pet
A cesto - nisu ni tri.


Ne pitaj zasto odkud odjednom kosava brise.
To mozda i nije vetar.
To prva ljubav uzdise.


Ne pitaj odkuda kise odjednom pljusnu jace.
To mozda i nije pljusak,
vec neko zbog ljubavi place
i trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljeni rucak i kao okeani.


Uostalom
sta vredi o prvoj ljubavi i dalje da se soli.
Izvoli,
samo izvoli,
pa ako je tebi isto ovako - ti kazi,
a ako nije isto - onda sve se ovo ne vazi...
Mika Antic

PONOVNI SUSRET

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko proljece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svijet, nekada mirisan i raspjevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vrijeme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

H. Hese

"Opsena"

Ti si kao zvezda jednog jutra slave,
A u meni osta kao crna rana;
Ti si trista vrela sto bruje i plave -
Da sva budu jedna suza otrovana.

Bese kao carska galija kroz pene,
S glasom o pobedi; bese u cas zore
Himna zemlje suncu; a samo za mene -
Red crnih zastava sto kroz mrak vihore.

Ruka ti je bela meka kao cvece,
A moja ostade sva okrvavljena,
Otkud si i ko si, niko znati nece;
Ljubav ili mrznja, sudba ili zena.

Jovan Ducic

Čežnja

Sanjam da ćeš doći:
jer mirišu noći, a drveće lista,
i novo se cvece svakog jutra rodi;
jer osmesi ljupki igraju po vodi,
i proletnjim nebom sto od sreće blista;
jer pune topole, i kao da hoće
k nebu, pune tople, nabujale žudi;
jer u duši bilja ljubav već se budi,
i mirisnim snegom osulo se voće;
jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove.
Dođi! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh ce ti dati
i u svemu čežnju opazićeš moju.


Desanka Maksimovic

Requiem za dvoje



Ove noći ne mogu napisati ništa.

I mjesec i zvijezde i čitavo nebo,
ove noći nisu ništa drugo
nego kozmičke pantomime
iz neuspjelog mađioničarskoga trika,
podrugljivi grafički znaci naše civilizacije,
neartikulirani zvukovi
iz kojih se ne može iščitati ništa
o perspektivama gluhonijema svemira.

I zemlja,
suha kao barut,
ove noći
stoji nepomična.

Kao točka.

Kao velika crna rupa
u kojoj ležim
svezan -
suvišan i konačan!
- kao nekoć, pun
neukrotivog smisla,
što ležah
na proplanku
tvoga pupka.

Nikada se više neću popeti na vrh tvoga nosa,
niti skakati od trepavice do trepavice.

Nikada više neću biti okupan pogledom
koji je budio sve moje bajke.

Ni jedno jutro više neće svanuti posve nevino,
bez mutnog sjećanja.

Odnio je neki vjetar i posljednji komadić tebe,
i od mene nije ostalo ništa.

Nikada više neću biti
u jednom dodiru ponovno rođen,
i odnjihan u koljevci tvojih usana.

Uzalud srce prati otkucaje sata.
Nema nas.

Ne čujem ti glas,
ni pulsiranje krvi.

Ni onamo gdje leže mrtve stvari,
ne ostavismo niti svoga groba.
Niti svoje kosti.

Ostala je samo isprazna neka vječnost:
nijemo i podmuklo trajanje.

Samo mrtva slova,
samo prazne riječi.

Razbacane misli lebde, suklja vlažna para
nad provalijama strovaljenih snova.
Gomile okamenjenih osjetilnih ljuštura
odjekuju i zjape kao zidine razrušenog grada.

Ova noć je slijepa.
Ova noć je gluhonijema.
Ove noći poezija je mrtva.

Sve što je živo u ovoj noći
- prazno je kao bezdan.

Vinko Kalinić

Proljeće koje nije moje

Ja ne vidim od svoje sjene
Ni sunca, ni te mlade boje.
Proljeće svuda sja i cvate,
Al ono nigdje nije moje.

Ne živim u njem, već sa strane.
I kuda god mi noga krene
Na svim je putovima radost,
A sva je radost izvan mene.

Bez pokoja sam. Kakvom tugom
Kažnjava život svog bjegunca!
Nijedna zraka nije moja
Od ovog svima danog sunca.


Dobriša Cesarić