Najlepši stihovi o ljubavi

Nas dvoje
smo bili jedno
pa smo se
prertvorili u dvoje
i kao dvoje
u igri jubavi
pretvaramo se
u jedno.

S.S.K

PISMO

Kad razmišljam o tebi obuzima me nježnost
veća nego što mogu podnijeti, ponekad,
i zato šutim promatrajući te dok me ne vidiš
i, kao da je kraj godine, bilježim svakog dana
od čega se sastojiš, uplašen da nešto nedostaje;
najprije ti čitava i meni okrenuta licem
na kome su usne, čelo, obrazi i tragovi poljubaca,
dva oka ispod nemirne kose i to bi bilo dovoljno
da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat,
ramena, grudi i struk djevojčice koja plače,
oblina trbuha poput hljeba toploga
dok zastajem na obali jezera
koje već skriva sjena. Ali ja zatvaram oči
jer ti se stidiš i poželim da te čuvam
kad padne veče, daleko od stvari
koje te bez mene poznaju.
Na satu kazaljka pokriva jedna drugu
i ptica na tvom prozoru ne uzima više zrno
iz nepoznate ruke.
Ugasi svjetlo, u tami ne mogu te odvojiti od sebe sama.

Pablo Neruda

Poslije ljubavi


Poslije ljubavi
ostaju telefonski računi koji blijede

Poslije ljubavi
ostaju čaše sa ugraviranim monogramima
ukradene po boljim hotelima

Poslije ljubavi
ostaje običaj da se bijelo vino nalijeva u dvije čaše
i da crte budu na istoj visini

Poslije ljubavi
ostaje sto u kavani i zacudjen pogled konobara
sto nas vidi s nekim drugim

Poslije ljubavi
ostaje na usnama metalni okus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6

Poslije ljubavi
ostaje rečenica - dobro izgledaš, ništa se nisi promijenila
javi se ponekad,
imaš još moj broj

Poslije ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali

Poslije ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,
ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,
hiljadu i jedna laž.

Poslije ljubavi
ostaje rečenica- ja ću prva u kupatilo-
i odgovor - zar nećemo zajedno?-
-ovaj put ne-

Poslije ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi

Poslije ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dvije cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voljeli
i cvjećarke koje jesu.

Poslije ljubavi
ostaje povrijeđena sujeta.

Poslije ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.

Poslije ljubavi
ne ostaje ništa...

Arsen Dedić

Tako si mi blisko
da si bliza nego dan noci,
i senka svetlu;
tako blisko
da reci koje za tebe slazem
znas pre nego sto ih i pomislim;
tako bliska
da ne znam gde pocinjes ti,
a prestajem ja.
Grad u kome zivis znam iz uzbudjenja.
Sigurno ima svoj geografski polozaj,
umetnicka dela, administraciju
i po tome je slican mnogim drugim gradovima;
ima Tebe
i to ga izjednacava sa mojom ceznjom
i snovima u kojima takodje zivis.
On je cvor srece i sudbine do kog nece dovesti
besputni zivot mog dlana.
Tako daleko da samo uvek i nikad
mogu pomocu misli da priblize tvoju udaljenost.
Toliko si daleko kad kazem zivis, mislim postojis,
onda su te reci metafora moga,
a ne tvoga postojanja
Toliko daleko da kad kazem Ti, Tebe, Tebi
to su pisani znaci moje egzistencije,
suvise bedne da bih joj davao naziv radi nje same.
Zivis tamo gde niko drugi nece stici sem tebe,
u suzi mojoj;
blizu, blize no najblize reci
koje ne umem da odgonetnem.
Tako si blizu mene
kao sto bih ja zeleo da budem blizu tebe;
tako si blizu mene
da se sporazumevamo otkucajima srca;
tako blizu
da bi radi opstanka morao da postoji moj zivot u kom zivis,
morala bi da se ugasi moja misao u kojoj mislis,
morao bi da se probudim iz sna u kom sanjas

(autor nepoznat)

Molitva

Molim za sunce u tvojim
ocima,
za dodir koji budi
treptaj zivota,
za tebe jedina ljubavi
moja.

Molim da ruze ne venu
kao secanje,
da nijednu suzu ne
puste vise.

Molim za tvoje reci
satkane od zelje,
za nase duse obojene
tugom.


Molim da samoca ne boli
vise,
da dodjes u moj svet,
da svaka nada postane
stvarnost,
da svaki tren sa tobom
bude vecnost.

Molim da tvoje ruke
otope led moga zivota,
da vreme izbrise boli,
da srce zakuca jos jace.

Molim da ne zivim od
secanja koja se gase,
da nikada postane ZAUVEK.
Molim,molim za LJUBAV.

Vesna Parun

Dobrica Erić
( 1936- )
BLISTAVE KAPI



Uzalud će mi trave bajati
I suncokreti na koje ličim.
Svi kada zađu, ti ćeš stajati
U krugu što se ne briše ničim.

Ko god mi svrati na konak sniće
Sunce u ptičje perje skriveno.
I tvoje venčano ruho biće
Mojim mislima prošiveno.

Kad stresem se sa blistave kapi
Uskršnjeg vina tvojih godina
Zemlja će preda mnom da razjapi
Bezube čeljusti pukotina.

I zalud će mi trave bajati
I suncokreti na koje ličim.
Svi kada zađu, ti ćeš stajati
U krugu što se ne briše ničim.

Abdulah Sidran

ZAPIS O ČUDU


Ti lijevom rukom sklanjaš gust pramen kose sa čela,
I ja netom selim u sjećanje taj pokret,
I već ne vidim kako rukom sklanjaš kosu sa čela,
Nego se sjećam tog pokreta, sjećam se:
Ti lijevom rukom sklanjaš gust pramen kose sa čela.

Ti kažeš, glasom koji treperi i pomjera plamen svijeće na stolu
Pred nama: »Napolju je oluja«, i nešto što nisam ja, ali u čemu me ima,
Itekato, seli u sjećanje taj glas, i dok te čujem, ja kao da se sjećam, kako te čujem,
Kao da se sjećam tvoga glasa što treperi i pomjera plamen svijeće na stolu pred nama,
Sjećam se večeri i glasa što govori »Napolju je oluja«.

A još je napolju oluja, i još traje veče, jednako
Kao što traje i život, kojeg eto kao da ne živim,
Već kao da ga se sjećam, poput glasa kojim govoriš »Napolju je oluja«,
Glasa kojeg se sjećam, poput ruke kojom pomjeraš pramen kose sa čela dok govoriš,
Poput ruke koje se sjećam, dodirujući je prvi put.

Водени цвет

Нећемо се наћи. Отишла си. Куда...
Све што смо хтели негде тихо спава,
а дан нас теши и теши нас трава
у којој сунце прави с цвећем чуда.

Нећемо се наћи, а могли смо снити
бар још мало о свему што није
чак ни на мом столу где се лудо пије
у дане ткане од незнаних нити.

Измислили смо прозор, вазу, песме, сузе.
На скромном столу дневно малу јуху,
а сад већ ето и то нам се узе,
па смо к'о птице благе у ваздуху.

Гле, живе птице, живе снови, шуме,
ливаде мале што у око стану...
Звезде што гасну и звезде што плану
и пођу путем у тебе и у ме.

Нећемо се наћи, али нешто иде
поред нас тако нејасно, без тела
и све је само пустош, магла бела,
којој се нигде оазе не виде.

Ја пијем, али, не због расног света...
Ја певам гласно. Грожђе љубим. Горим.
Ја се туго стара неуморно борим,
а дани теку јесени и лета.

Нећемо се наћи, а јасна је она,
она што је хтела са мном да се плоди.
Ње нема више. Ни цвета на води,
који се због мрења сваког јутра роди.

Ње нема више. Ни цвета на води.

Нећемо се наћи, а раскршћа трају
друмови пуни трагова и руку.
Песме нема. Нестаде у муку.
Остао је само бршљан завичају.

Кога да зовем. Никог. Сви се крећу
у свој свет, у круг, ил' уз стубе
пењу се, ето, само да пољубе
облаке добре на шумном дрвећу.

Нећемо се наћи. Отишла си. Куда...
Све што смо хтели негде тихо спава,
а дан нас теши и теши нас трава
у којој сунце прави с цвећем чуда.

(Слободан Марковић; Седам поноћних казивања)

ЊЕНЕ СУ МИСЛИ ПТИЦЕ

Њене су мисли птице а сенке успомене,
Још најдивнија сенка обала које беже,
Ево љубавне сенке између ње и мене,
И тежа од мог тела та сенка по њој леже.

Једна је земља тад ноћ, а друга је сјај зоре,
На једну спустим образ, она јеца од бола;
Гле, та ноћ ко земља да је, тај дан ко сјајно море
Покрију њено тело ако јеца од бола.

А та девојка гледа зеницом успомена,
Преко последње ноћи чуда, мешања у том срцу,
Последње ноћи чуда што губи крв у вина,
Гле ова ноћ ко ја брише мора у срцу.

Бришу се неба и мора, и Африка и Шпанија,
И онај тихи, тихи звук јединих пољубаца,
Јесења боја цвећа, и бол и значај свих линија,
И плач што узри тад на последњи замах рубаца.

Само је она верни дах ил' горки укус воћа,
Јер за њу горе ови сати ко оно тамно грожђе,
Кад једним ускликом неба би сурвана самоћа
И, мање смртоносно од мисли, кад птице поби гвожђе.

(Растко Петровић; из књиге АНЂЕО ЉУБАВИ-Антологија српске љубавне поезије)

ЈЕДНОМ У ГРАДУ КО ЗНА КОМ

Једном у граду ко зна ком
Ти ћеш имати топли дом

И прозор с видицима без дна
И собе пуне дечјег сна.

А ја, не питај, о ја ћу тад
Престати већ да будем млад.

И ако те сретнем било где
Неће нам бити као пре.

Једном у граду ко зна ком
Светлеће у ноћи твој топли дом.

Слободан Марковић

Aleksej Tolstoj
( 1817-1875 )

NE VERUJ MI



Ne, ne veruj mi, kad zbog ćudi preke,
Kažem da ljubav tebi ne uzvraćam,
Ni u izdaju mora zbog oseke:
Ono se uvek zaljubljeno vraća.

Negdašnje strasti pun, evo, žudeći
Već hitam natrag – sa žuborom vala,
Slobodu svoju opet ti nudeći –
U topli stisak voljenih obala!

Šta da ti kažem na prozoru dana.
Na odlasku iz pokrajine zala.
Ti si tako dobra, ali za mene mala.
I već sam tiho poš'o iz tvog stana.

Ti znaš za tugu što u meni ključa
ko vreli izvor zemlji, tu, na sisi...
Ti možda jesi ljubav. Možda nisi.
Za tvojim stolom ludi oblak ruča.

Stigni me ako imaš volje!
Zaustavi me, jer ću uskoro poći
na banket ludi, u zagrljaj noći.

I više nikad na Padini sveta
neće takav noćnik za zvezdom da šeta,
niti će takva pesma da zagrli polje.

(Slobodan Marković; Tamni banket)

Dušo Moja

Dušo moja, i kada krenem
tako bih rado da se vratim.
Ti ne znaš da je pola mene
ostalo s tobom da te prati,

Ostalo s tobom da te ljubi
dok budeš sama i bude zima,
jer ja sam onaj koji gubi
i prije nego išta ima.

Dušo moja, ja ne znam više
koliko dugo mrtav stojim
dok slušam kako liju kiše
pod mračnim prozorima tvojim.

Dušo moja, ti umorna si
i bez tebe ti ležaj spremam.
Na nekoj zvijezdi što se gasi
ja tražim svjetlo koje nemam.

Pod hladnim nebom, ispod granja
stavit ćeš glavu na moje grudi.
I ja sam onaj koji sanja
i zato neću da te budim.

"Dušo moja, ko kaplja vode
i ti se topiš na mom dlanu,
jer s tobom dođe i bez tebe ode
stotinu dana u jednom danu."
ZVONIMIR GOLOB

Desanka Maksimovic

Nejasna pesma

Hvala ti za ovaj čas bola prepun.
Pored mene usamljen cvet bele krune
i ulazi tiho u nebo mesec nepun.
O, ne treba sklopiti oči suza pune
kad mesec izlazi.

Sići treba na livade i put,
gde tišina leči bistra preko bilja
i spava mesečine široki skut,
pa zalutati u noći, bez cilja,
kao u snovima.

Jer večno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni.
i, ma koliko bilo protivrečno,
voleti treba što su polazni
lepote časovi,

što sa radošću bol dolazi,
što sa zaboravom se ne moče boriti.
Voleti treba što sve prolazi.
O, nikada ništa nemoj zboriti
kad mesec izlazi.

ANTUN GUSTAV MATOŠ

Samotna ljubav

Ponoć već je prošla, svjetlo mi se gasi,
Na baršunu crnom leži teška noć;
Čelom mi se truni spomen tvojih vlasi
Ljubavi daleka, kad ćeš, kad ćeš doć?

Otišla si. Gdje si? Ko da umrla si,
Udaljenost ima smrti tužnu moć,
Srcem srsi, strasti, dušom sumnje, strasi
Poginut ću noćas i za dragom poć.

Ljubav nije sreća!Znaš li kad mi reče?
Ljubav, to je rana, i ta rana peče,
Ljubav boli, boli, kao život boli,

Teško, teško onom koji jako voli.
Nisi pravo rekla. Ljubav bol je, plamen,
Ali muči samo kad sam sâm ko kamen.

Растасмо се. Ал' твог портрета
чари срце не одболова.
Ко привиђење прошлих лета,
храбро га носи душа ова.

И предан новој страсти, знам
из срца нећеш никад мог:
напуштен храм је - ипак храм,
одбачен идол - ипак Бог!

(Михаил Љермонтов, 1837)

Ne,ja te tako vatreno ne ljubim,
ljepota tvoja ne blista za mene
u tebi svoje prošle dane ljubim
i mlade svoje dane izgubljene

U času, kad te zadivljeno gledam
s očima tvojim kad svoj pogled spojim,
tajanstvenom se razgovoru predam,
al ne s tobom,već sa srcem svojim

Ja s drugom zborim,koje više nema
u tvom liku tražim crte njene
u živim ustima - usta davno nema
u očima ti - sjaj ugasle zjene


Mihail Ljermontov

Snaga uspomene



Drugi u pomno postavljene mreže
nestalno srce ulovi ti, zla;
za mene ipak još te nešto veže,
što — to se jedva među nama zna.
Između drugih kad me vidiš ljudi,
u govoru se često spleteš ti,
mnogo me puta tvoje srce žudi,
tražiš me okom u kom strah se skri.
Često, dok sjediš umorna k'o sada od buke,
sama, zamišljena sva,
na um ti padne pjesnik tvoj bez nada,
skoro bi da se vrati prošlost ta.
Često, kad tvoj ti ljubljeni zapoje,
i ljubavnom se srećom hvasta mlad,
u srcu bodu pjesmice te moje,
što nesretan ih zbog nje pjevah tad.
Sama si strogo sudila me prije,
sama me oštro sudiš i sad još;
kažu da drugi ipak plaćen nije dobro,
kad tebi kaže da sam loš.
Među nama se diže tvrda stijena,
iz bezdna strmog pod nebeski tron;
al skritih želja plamen neće njena
visina spriječit, da ne sukne on.
Da pamtiš ih, to drugi su te bili
molili, ne mog gordog srca glas;
ne misliš na njih, al' mene po sili
pamtit ćeš sve do u svoj zadnji čas.



Franc Prešern

Tako tuguje vetar


Kao što jecavi vetar kroz noć žuri,
tako moja želja tebi hrli,
tako se moja čežnja za tobom budi.

O, ti zbog koje bolujem,
šta znaš ti o meni!

Polako gasnu ova krasna svetla,
dolaze dugi i besani sati.

Noć ima tvoje lice,
i vetar koji o ljubavi priča
osmehuje se kao ti!


H. Hese

CXXXIV
Ja nemam mira, a u rat ne hrlim;
led sam, a gorim, plašim se i nadam;
po nebu letim, a na zemlju padam;
ne hvatam ništa, a svijet čitav grlim.

Ona što me kazni da sred uza stojim,
nit' omču driješi, nit' okove steže;
nit' da me smakne Amor, nit' odveže,
neće me živa, ne drži me svojim.

Bez vida vidim, nijem glasa ne gubim;
poginut' žudim, a pomoći tražim;
sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.

Nit' mi se mrije, niti mi se živi;
smijem se plačuć' žalošću se snažim:
za ovo stanje vi ste, gospo, krivi.


Autor :

Francesco Petrarca

LJUBAV SA MNOM

Ljubav sa mnom nije samo smjesak u tisini srca;
Ljubav sa mnom potres je pod korakom,
Rusenje brane na rijekama razbora,
Ljubav sa mnom udar je groma o visoki bedem tvrdoga uma,
Ljubav sa mnom samoca je u svijetu i neljubav ljudska- da,
Ljubav sa mnom nije samo smjesak u tisini srca
Gdje mirisu jasmini jasnih suza,
Ljubav je sa mnom udar,
Potres i jaka samoca susreta sa istinom.

.... VEČERAS NEĆU BEZ LJUBAVI ZASPATI ...


Veceras ne smijem zaspati bez ljubavi,
ostavila si ptice i njihov glas u meni,
a prije polaska obecala mi u vazi lišce.
Izbrojio sam šume svih kontinenata,
bit ce najljepši park na našoj postelji,
i pozdravit cu sve to ubrano lišce,
kad šuštanjem donese bjelinu tijela.

Veceras ne želim zaspati bez ljubavi,
topli je miris tvoga željenoga bica
ovio moj san vitkim bijelim rukama.
Umivam se dodirima njihove mekoce,
a ti s pticama preko na susjednom nebu,
cas ocima sokove lišca nemirno sanjaš,
cas srebrnim perjem moju želju grliš.

Veceras ne cu zaspati bez ljubavi,
osjecam kako me kroz lišce dozivaš,
i moj pogled zaustavljaš na svom nebu.
Ponovno te srecem i ponovno imam,
usnama ljubim obrise tvoga srca,
a kiša sa tvojih krila pada na uske ulice
i donosi smirenje nad krošnje grada.

Zbog toga ne mogu zaspati bez ljubavi,
ne umijem, mila moja, bez tebe snivati,
jer tamo u gnijezdu neobicne noci,
gdje tvoji poljupci dubinom postoje,
u šuštanju lišca radaš ptice za mene
i njihovu ljubav u moju dušu slažeš.
Veceras ne cu bez ljubavi zaspati.


*** Zal Kopp ***

Žena - Desanka Maksimović


Srce mi je milosti izvor;
moje reči se uz rane previjaju
kao listovi lekovitog bilja,
koraci mi umeju da vode
i one što lutaju bez cilja.
Mene privlače oči nesrećnika
i čela samoubica
nesanicom ispijena.
Sa mog čita se lica
da sam deset puta sestra
pa jednom žena.
Ne bih mogla voleti bez tuge.
Rodjena sam da na krilu nišem
bolove čije dok ih ne ublažim,
rodjena nad čijim snovima
nemirnim da uplašeno dišem.
Ne bih mogla voleti bez tuge
ni radosna priviti na nedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
onom kom laka su jutra,
a uzglavlja vedra.
Rodjena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da umeju da vidaju,
u očima da umeju da greju,
na usnama da gorčinu skidaju.
[You must be registered and logged in to see this image.]

H. Hese - Šala


Moje pesme
stidljivo kucaju na tvoja vrata
da se pred tobom poklone:
hoćeš li mi otvoriti?
Moje pesme imaju
zvuk svile poput šuštanja
tvoje haljine u predvorju
Moje pesme mirišu
kao ljupki zumbul
u tvom vrtu.
Moje su pesme u boju
krvi odevene, u boju
haljine tvoje
šuštave i sjajne.
Moje najlepše pesme
blistaju, one su kao ti!
Pred vratima stoje da ti se poklone:
hoćeš li mi otvoriti?