Cime se bavi antropologija-vrste

Kada se pođe od činjenice da je predmet socijalne antropologije čovek i njegov svet kulture u društvenom okruženju, mora se odmah primetiti da njen predmet nije i njena specifičnost. Svoj predmet socijalna antropologija na neki način deli sa drugim naukama, pre svih sa socijalnom filozofijom, socijalnom psihologijom, sociologijom (kulture). Problem definisanja njenog predmeta uputno je, dakle, konkretizovati preciziranjem specifičnog pristupa čoveku.
Većina društvenih antropologa opredeljuje se za tzv. univerzalistički pristup čoveku, koji stoji naspram relativističkog pristupa karakterističnog za neke druge društvene i humanističke nauke. U prvom slučaju polazi se od pretpostavke o "univerzalnim uslovima ljudske egzistencije", o postojanju "univerzalnih ljudskih tekovina" kao odgovoru na "opšteljudske potrebe". U tom smislu moguća je sintagma "zajednička ljudskost" koja se temelji na ideji o svojevrsnoj ljudskoj situaciji i fundamentalnim ljudskim potrebama.
Osnovna antropološka kategorija univerzalističkog stanovišta je ljudska priroda, a primarna intencija sastoji se u otkrivanju onoga opšteg i zajedničkog što karakteriše ljudski rod (uz priznavanje specifičnosti, individualnosti i pojavnosti ljudskog života). Pristalice ovakvog pristupa smatraju da ovim postižu tretirati ljudski rod kao jedinstvenu kategoriju, istovremeno izbegavajući etnocentrizam i razne predrasude.
Za razliku od antropološkog (univerzalističkog) prilaza, relativistički pristup postoji: u etnologiji (proučavanje svakog naroda posebno); u istoriji (proučavanje pojedinačnih društava i nizanje hronologije događaja); u psihologiji (proučavanje osobina pojedinaca). Univerzalisti sebi laskaju da su prevladali relativističke (individualističke) tendencije orijentisane na monografske studije o pojedinim kulturama i društvima, kod kojih nema upoređivanja i bilo kakvog uopštavanja.
Status antropologije u društvenim naukama još uvek nije precizno utvrđen. On je ambivalentan budući da antropologiju, s jedne strane, tretiraju kao najopštiju društvenu nauku, dok je, s druge strane, određuju tek kao ogranak sociologije. Socijalna antropologija, naime, nema do kraja izgrađeno sopstveno naučno polazište, već svoje analize gradi na fundamentu sociološkog pristupa. I pored toga, socijalna antropologija nije sociološka već antropološka disciplina. Njen naziv, naime, govori o imenici "antropologija" i o pridevu "socijalna"; a nije logično da pridev određuje karakter jedne nauke. Nasuprot tome, ima shvatanja da je celishodnije nazivati je antropologijom društva.
Postoje, međutim, činjenice koje nisu sporne. Socijalna antropologija razotkriva suštinu ljudske egzistencije u okviru proučavanja različitih formi čovekovog društvenog i kulturnog života kroz koje se on razlikuje kao biće sui generis. Ako su čovek, rad i kultura (društvo) osnovne kategorije antropologije, onda socijalnu antropologiju čovek interesuje kao objekt istorijskog zbivanja i društveno-kulturne evolucije i kao subjekt istorijskih procesa, kreator i nosilac socijalno-kulturnog razvitka. Specifičnost socijalnoantropološkog pristupa čoveku je da spoznavanjem ogranizacije i ličnosti, kao dva pola ljudske realnosti, ne prikrije i ne zamagli čovekov privatni svet i personalnu sferu ljudskog života preferiranjem društvenih struktura, organizacija i institucija. Svojevrsnost ljudske realnosti, naprotiv, mora da se probije i afirmiše upravo iz perspektive (plana) čovekove društvene sredine.
Ovi problemi javljaju se kao problemi zasnivanja opšte teorijske i metodološke orijentacije u socijalnoj antropologiji.Međutim, kako se do teorija dolazi na osnovu praktičnih istraživanja i empirijske evidencije, u svakom istraživanju mora postojati određeni plan. Tek se u planskom postupanju mogu očekivati određeni naučni rezultati. U tom smislu Evans- Pričard izdvaja tri osnovne faze antropološkog rada.
U prvoj fazi vrši se proučavanje kulture iznutra. Ovim putem antropolog razumeva ideje ljudi koje proučava i uči da misli pomoću njihovih simbola (na primer, uči domorodački jezik, upoznaje način života, ideje i vrednosti, međusobne uloge članova zajednice). Druga i najvažnija faza sadrži analizu u kojoj antropolog ima zadatak da otkrije strukturalne obrasce, izgradi modele mišljenja i učini da kulturna delatnost ne bude razumljiva samo na nivou svesti njenih članova (iznutra) već i na nivou sociološke analize (spolja). Sagledavanje značenja institucija iznutra i njihovo funkcionisanje u kontekstu društva koje se razumeva primenom strukturalnog ili kontekstualnog metoda prethodi trećoj, završnoj fazi antropološkog istraživanja. Nju interesuje komparacija odnosno uporedno proučavanje formi društvenog života (ustanova ili ideja tipičnih za dato društvo).Uporedne studije omogućuju stvaranje tipologija formi i čine
mogućnim eksperiment kojim se teorijski zaključci izvedeni iz poznavanja jednog društva mogu proveriti proučavanjem u drugom društvu.
Autor: Livingston

Osim sa sociologijom, socijalna antropologija se nalazi u manje-više direktnoj vezi sa filozofskom antropologijom, istorijom i socijalnom psihologijom. Na drugoj strani ona živo sarađuje i sa disciplinama iz resora posebnih nauka ekonomije, prava, politikologije. Značaj etnografsko-etnoloških istraživanja za nju je, razume se, nezanemarljiv.
Filozofska antropologija prilazi problemu čoveka sa univerzalnog i fundamentalnog stanovišta. Ona nastoji osvetliti ontičku strukturu čoveka koja je esencijalna po tome što čoveka prikazuje kao biće različito od drugih bića u svetu. U složenoj strukturi ljudskog bića filozofska antropologija otkriva čovekov doživljaj samosvesti, što je svakako od značaja za socijalnu antropologiju.
Mnogi antropolozi su posebno naglašavali značaj saradnje antropologa i istoričara. U tome je prednjačio Evans-Pričard koji je aktuelizovao pitanje ove saradnje. Po njemu podaci iz prošlosti doprinose svestranijem razumevanju sadašnjosti, iako se društveni život ne iscrpljuje proučavanjem prošlosti. Ipak, problemi društvenog razvoja ne mogu se proučiti valjano izvan istorijskih okvira koji omogućavaju proveravanje funkcionalno antropoloških hipoteza. U tome Evans-Pričard vidi vrednost dijahrone analize.

Način života u različitim kulturama koji prikazuje antropologija itekako je značajan za socijalnu psihologiju. Ipak se ovde radi o dve različite nauke. Socijalna antropologija proučava karakteristične načine organizovanja života u različitim društvenim zajednicama, dok je socijalna psihologija okrenuta izučavanju psihičkih procesa i aktivnosti pojedinaca kao pripadnika tih zajednica.
Vidovi saradnje socijalne antropologije sa sociologijom i drugim naukama mogu biti različiti. U svakom slučaju, ta saradnja je neophodna sa današnjeg stanovišta razvoja društva i nauka. "Jer upravo na granicama nauka", piše Marsel Mos, "na njihovim krajnjim rubovima, pođednako često kao i u njihovom jezgru i središtu, dolazi do napretka"
Sledeći načelo interdisciplinarnosti u nauci, socijalna antropologija može uspešno krčiti puteve svoga daljeg razvoja.
Autor: Livingston

Из предходног да закључимо.
Антропологија представља друштвену науку која има за циљ да прати човека у сопственој култури и окружењу, укључујући и све људске творевине. Као таква, антропологија се преплиће са задацима како друштвених тако и неких природних наука.
Једноставно речено, антропологија је све оно што нас окружује, оно што чинимо, оно скривено иза симбола па чак и оно што мислимо. И то би био теоријски аспект антропологије, док мене занима онај мало живљи аспект, примена антропологије или примењена антропологија. Она у ствари представља практични део теоријских сазнања антропологије.
Примењена антропологија просто речено, распарчава антропологију на њене ситне делове по субјекту интересовања па имамо нпр. антропологију права- уз чија знања обичајног права применом на културу из које потичу правописци могу са лакоћом направити правни систем у датом друштву.
Или антропологију медија која би могла својим сазнањима о коришћењу медија у датом друштву реконструисати културне норме. Исто тако сазнања примењене антропологије могу утицати на развој економије или туризма. Мислим да је антропологија овако од пуког пасивног проучавања примитивних друштва (разлог због чега је у суштини и установљена као наука) достигла ниво активног учесника у друштвеним тековинама културе коју проучава.
Autor: marakinskg

Teorijska antropologija je drugim recima filozofija covekovog postojanja u sirom smislu te reci a primenjena antropologija pokusava samo da primeni terojske pristume u bolje razumevanje onoga sto se ziasta desava u ljudskom drustvu i time doprinese njegovom boljem razumevanju. U ustini izmedju terojskog i primenjenog princima nema niti moze biti bilo koje razlike. Na uzem planu primenjena antropologija prelazi u etnologiju gde antropolog belezi ono sto vidi bez kritickog osvrta na to sto primecuje sto je moderna antropologija prevazisla negde pocetkom 20tog veka.
Autor: marakinskg

Иван Ковачевић
Одељење за етнологију и антропологију
Филозофски факултет
Беогрaд


ИЗ ЕТНОЛОГИЈЕ У
AНТРОПОЛОГИЈУ
(Српска етнологија у последње
три деценије 1975-2005.)
Три деценије (1975-2005) су у српској етнологији у
потпуности промениле садржај дисциплине у предметном
(проблемском) и методолошком смислу. Традиционална
етнологија, зачета у деветнаестовековном романтизму, која је
као аветињски сурвивал трајала током прве три четвртине 20.
века, постепено је нестајала, да би на прелазу у нови
миленијум остала присутна у аматерском или полуаматерском
домену љубитеља традиције и старина или старијих
музеалаца. Main Stream српске етнологије, оличен у
високошколским и научним установама, учинио је заокрет
који је у центар интересовања поставио модерно друштво и
неке његове сегменте који нису били у директном фокусу
деветнаестовековне етнологије, као што су идеологија и
политика, економија, урбани живот, глобализација итд., а ако
се и бави традицијским моделима, то чини на начин који је у
светској науци елабориран у 20. веку и темељно
преиспитиван последње две деценије.

1. Kорени стања
19. век и прва половина 20. века
А) Романтичарски корени
национални задаци – реализација у Првом
светском рату.
Романтичарски корени српске етнологије
пресудно су детерминисали њене задатке, као и
њен замах и сутон који произилазе из остваривања
тих задатака, са једне стране, и престанка самог постојања тих задатака у
Кључне речи:
етнологија,
антропологизација,
крај 20. века,
сцијентификација,
предмет науке.Етнологија и антропологија: стање и перспективе
12
социјалном окружењу, са друге стране. Настала директно на основама идеологије
„Уједиње-не омладине спрске“, а посредно и на првој романтичарској линији код
Срба: Грим – Копитар – Караџић, етнологија је имала задатак да обезбеди научни
основ „ослобођења и уједињења српских земаља“. Постављање граница
ослобођења и уједињења било је основ сакупљања сваке етнографске грађе, чији
карактер и треба да одреди територију која је предмет националне пропаганде
или њене реализације.
1
Б) Између два светска рата
губитак националног задатка – време теоријске и методолошке обамрлос-
ти – бављење пуким бесмислицама.
Балкански ратови и резлутати Првог светског рата учинили су да „све
српске земље“ буду у једној држави, што значи да је посао за који је етнологија
конституисана, уз њену помоћ, и обављен. Трагови пређашњег национално-поли-
тичког задатка очитовали су се само у преобликованој и карикатуралној форми
оправдавања и „научног“ утемељења династичке идеологије југословенства.
2
Поставило се питање шта да ради етнологија која сакупља грађу о свом сопстве-
ном народу, када је смисао сакупљања те грађе, борба за територијално и
државно обједињење народа, престао да постоји.
Главни носиоци етнологије, интелектуално формирани у периоду њеног
конституисања, тј. пре Првог светског рата, било да су и сами учествовали у
завршној фази испуњења националног задатка (нпр. на версајској конференцији о
разграничењу) или не,
3
били су после 1919. године у могућности да се окрену
модерним етнолошким и антрополошким научним методама, насталим крајем 19.
и почетком 20. века, с обзиром на то да је ваннаучни посао обављен и да је
окретање интерпретативним поступцима био једини пут сцијентификације. То
значи да је одговор на питање докле се простиру културни елементи које
сматрамо нашим изгубио на политичком и социјалном значају, и да се једино
може отворити друга врста питања о томе зашто и како су те појаве настале и
које потребе задовољавају, уз учење и овладавање дифузионистичким или
функционалистичким поступком, будући да је еволуционистичко интерпретира-
ње културе већ припадало историји идеја. Једна полемичка расправа главних
носилаца етнологије између два светска рата
4
показала је бар полувековни зао-
статак у односу на светску науку, која је у том тренутку већ јасно формулисала и
питања дифузије културних елемената и питање њихове функције, као и
целокупну проблематику односа културе и личности. Једном речју, требало је
сести у клупу и учити азбуку научног објашњења. Уместо тога, дошло је до пот-
пуне теоријске и методолошке обамрлости. Технике прикупљања података
остале су на нивоу стручно усмераваних аматера који су живели у испитиваним
срединама, са једне стране, и амбулантно-путничког теренског рада, са друге.
Интерпретативна наука, којом је требало напорно овладавати, замењења је
прегруписавањем података о обичајима, веровањима итд. У етнографским
монографијама грађа је била распоређена једним редоследом, да би се онда из
њих извлачили подаци о неком микрокултурном елементу, поређали се један за
другим и тако би се добила „научна расправа“. Радови тог типа су још крајем 19.
века, током порођајних процеса етнологије код Јужних Словена, названи
„механичким беспослицама“
5
. И поред тог раног упозорења, доступног на
разумљивом језику, такав тип „научне расправе” остао је крајњи домет
етнологије између два светска рата. Стога и не чуди што је трагање за „старијим
религијским слојевима“, без обзира на то колико успешно и настало ван
етнолошког образовног тока, представљало врх интерпретативне етнологије још
задуго послеДругог светског рата.
2. Од Другог светског рата до 1975.
неуспех марксизма у српској етнологији – континуитет
методолошког и теоријског неиновирања
Почетак Другог светског рата етнологија је сачекала у стању хибернације
и потпуног одсуства било какве рецепције сазнања модерне антрополошке науке
у свету. Завршетак рата је донео долазак нове идеологије, која је у свом саставу
имала и сектор еволуције друштвених установа (породице морала, религије) –
преузет из раног еволуционизма 19. века, што се директно тицало етнологије.
Теоријска невиност етнологије, као последица одсуства теоријског и методолош-
ког образовања, могла је да буде плодно тло за развој брзих и простих објашње-
ња какве је нудио дијалектички материјализам. Међутим, ограничавајући фактор
дијалектичког материјализма састојао се у томе што је „све већ објашњено“,
друштвене науке (социологија и антропологија) су „грађанске“ и самим тим
непотребне, те би снажнија рецепција марксизма заправо докинула саму дисцип-
лину, што се и десило у неким земљама социјализма – где је етнологија са
академског нивоа редукована на институски ниво. Агресивни марксизам, са
интерпретативним идеолошким императивом, још више је гурнуо етнологе, и
онако методолошки и теоријски неедуковане, у правцу континуитета бављења
„народном културом“ на нивоу самодовољне дескрипције.
6
Индустријализација и егзодус сеоског становништа у градове довели су
до тога да се етнолозима предмет проучавања налазио у бекству са локација на
којима су га налазили скоро читав један век. Тај процес је довео до додатне
„примитивизације“ етнологије, која се огледа у преференцији појединачног сеос-
ког порекла за бављење етнологијом, чиме се какво-такво систематско прикуп-љање грађе замењује писањем етнографије на основу примарног искуства. У
томе су предњачили етнолози на положајима који су омогућавали усмеравање
целокупне дисциплине.
7
У том периоду је сеоско порекло било гарант успешног
бављења етнологијом, а примарно искуство преточено у етнографију – образац
научног рада и стицања академских звања.
Апендиксални карактер апликације дијалектичког материјализма у
српској етнологији, готово на нивоу појединачног случаја8
, са једне стране, и
примитивизација, која је резултирала све мањом и све лошијом етнографијом, са
друге стране, довели су до стања из кога су излази само на бочним странама, с
обзиром на то да су главна врата, врата светске антропологије, која је у
међувремену – уз дифузиону и функционалну анализу, анализу односа културе и
личности – била обогаћена за стурктуралну анализу, била и даље потпуно
затворена на академском, а делимично и на општем социјалном нивоу.

3. Стање 1975.
„eтногенеза“ и „етнички“ процеси – аматерска компаративна
митологија – културноисторијски приступ – правна етнологија
У таквој ситуацији долази до оправданог и неоправданог, свесног и
несвесног става о крају, нестајању, угрожености.
Почетком шездесетих година настаје антропологија на основама
„хуманистичког марксизма“, уз доста утицаја правца „култура и личност“ у пог-
леду успостављања антропологије као науке.
9
Само је инхерентна неинтерпрета-
тивност конкретног учинила да се тако конципирана антропологија не прошири
на упражњено поље, практично непостојеће, етнологије. Неспособност уочавања
овог ограничења такве антропологије, са једне стране, и њена стварна актуал-
ност, када је реч о релевантној светској литератури, били су фактори додатног
страха да етнологија, онаква каква је, као дисциплина нема будућност.
Континуитет са идејом из 19. века о етничком карактеру културе као
еманације „народног духа“, изврнуо се у бастардне текстове о „етничким карак-
теристима“, „етничким одредницама“, „етничком опредељењу“, при чему су
најкарактеристичнији управо они о „етничким карактеристикама“ неког краја,
регије, места са околином, општине и сл. У њима се полази од палеолингвистич-
ких радова о првим становницима Балкана, да би се прешло на приказивање
археолошких и историјских истраживања антике и средњег века одређене тери-торије и закључило прикaзом антропогеографског истраживања тога краја,
уколико је неко из Цвијићеве школе такво истраживање учинио. Овакав преглед
„етничких карактеристика“ разликује се од аматерских или полупрофесионалних
општинских монографија, намењених поклонима у пригодним приликама,
утолико што нема одељке о локалном партизанском одреду и социјалистичкој
„изградњи“.
У проучавању обичаја и веровања, као стожерне теме српске етнологије –
уз недостајање класичарске ерудиције као могуће бране, настају пансловенско
пантеонство, присутно и код школованих етнолога, са једне стране, и пуки наив-
ни реализам, са друге стране, где се у интрепретацији појединог обичаја етноекс-
пликацијa изједначава са научним објашњењем.
10
У ситуацији у којој је главни водоток затворен наслагама муља отварају
се бочни путеви којима теку покушаји научног бављења етнолошким
проблемима. На првом месту ради се о проучавању материјалне културе, првен-
ствено одевања, где се услед немогућности сталног и опетованог описа једног те
истог корпуса одевних предмета из деветнаестог века, одавно тезаурисаног у
музејима, нужно кренуло у културно-историјско проучавање трансформација
одређених предмета, за шта је било нужно овладавање занатом историчара,
старим језицима и изворима који су на њима писани.
11 Сличан је пут правне
етнологије, која се налазила између романтичарске историјске школе права прве
половине 19. века и историје права, упуштајући се у историју правних иснститу-
та у мери могућег језичког владања изворима
12
, као и пут историјске анализе
социјалних институција – такође лимитиран овладавањем историчарским зана-
том и неопходним језицима.
13 Сва ова настојања представљају индиректну
критику „народне културе“ као безвременске, а просторно експанзионе еманац-
ије „народног духа“.

4. Процеси антропологизације (1975-1990)
А) Новаметодологија
утицај структуралне антропологије Леви-Строса и Едмунда Лича –
структуралисти неетнолошке провенијенције – Rite dе passage као обред
прелаза српске етнологије – рецепција структуралног приступа међу
традиционално едукованим етнолозима
Насупрот оваквом стању домаће етнологије, српска научна јавност је већ
почетком седамдесетих година 20. века била у прилици да се на разумљивимјезицима упозна са важним делима светске антрополошке мисли (М. Мид, К.
Леви-Строс, Б. Малиновски)
14
. У почетку ретко, а потом све фреквентније појав-
љивање важних дела светске антропологије, у окружењу тадашње српске
етнологије, само је повећавало уочљивост постојећег јаза. Истовремено су се
појављивала и дела из опште лингвистике, дела која представљају основ за развој
структуралне антропологије која је од друге половине 20. века постала водећи
иновативни правац у светској науци,
15
као и дела из семиологије, дисциплине
настале из структуралне лингвистике и структуралне антропологије16
. Превод
Леви-Стросове „Структуралне антропологије“
17
излази 1977. године, а што је још
значајније, бар за рецепцију структуралне анализе у српској етнологији, књига
Еднмунда Лича „Култура и комуникација“, појављује се годину дана раније и
врло брзо постаје прави приручник за употребу структуралне анализе.
18
Нова, структурална антропологија, са императивним задатком
објашњавања појава и са струкурално-семиолошком анализом као средством
научног објашњења, стигла је из окружења у српску етнологију у разним
формама: као структурално истраживање обичаја, базирано на Леви-Стросу и
Едмунду Личу (И. Ковачевић), као семиолошко проучавање модерне народне
књижевности, назване „дивља књижевност“ (И. Чоловић), као истраживање
фолклорних тесктова из угла руске семиотичке школе (Љ. Раденковић).19
Полазне претпоставке нове интерпретативне методологије врло брзо су
акцептиране и аплициране од стране млађих етнолога (М. Прошић-Дворнић, Д.
Бандић, М. Малешевић, Д. Братић, Д. Антонијевић и др.). Ванетнолошка
едукација доносилаца структуралне антропологије условила је да се тек кроз
њихову формалну и темељну етнологизацију (стицањем академских звања
унутар етнологије), као и кроз центрифугално ширење основних методолошких
постулата, формира main stream модернизације и сцијентификације српске
етнологије. Једно од обележја овог периода јесте истраживање обреда прелаза,
који су били добра показна вежба из које се види да:
а) обичаји немају значење које зна свака стара баба и само је треба брзо, на
време, за живота питати, тј. да се структура и значење обичаја налазе испод
опажљивог нивоа и етноекспликације, иб) да структурална анализа није само тешко разумљива и директно неаплика-
тивна мисао Клод Леви-Строса, већ и далеко разумљивије и иницијантима
примереније уочавање елемената одвајања, извртања нормалности и
поновног спајања.
20
Б) Нова поља – нови предмети
од најмањег меланезијског племена до метрополе – урбане теме – од
првих радова до main stream-a – реформа наставе и нова концепција
етнологије (антропологије) на Универзитету – симпозијуми Етнолошког
друштва Србије и „Етнолошке свеске“ – етаблирање урбане етнологије у
истраживачкој пракси Етнографског института САНУ
Акцептирање структуралне антропологије у било којој форми или мери
нужно подразумева, осим прихватања експликације као основног задатка науке,
кидање било каквих просторних или културних граница у одређивању предмета
истраживања. Стога је „урбана“ тематика врло брзо постала саставни део бројних
појединачних и колективних истраживачких пројеката. Први радови, који су у
себи спајали „нову“ методологију (објашњавање) и нов „простор“ (модерну
цивилизацију, град), односили су се на полагање испита на факултету, легенде о
модним предметима или туристичким местима, пријем у пионирску
организацију, одлазак индустријских радника у пензију, понашање у
канцеларији, фабрички ритуал пуштања у погон производне траке, првомајску
прославу у Београду, понашање фудбалских навијача.
21
Тематика годишњих скупова Етнолошког друштва Србије током
осамдесетих година и њихов садржај, где доминирају радови који настоје да
објасне предмет изучавања, показују да је створена основа за премошћавање
огромног временског, али и сазнајног јаза који је делио српску етнологију од
светске науке. Реформа наставе на Универзитету, која је довела до потпуне
несамерљивости програма из 1975. и 2005. године
22
, праћена и променом самогназива наставне јединице – која сада садржи оба назива дисциплине (етнологија
и антропологија), и пројекти Етнографског института са урбаном тематиком
представљали су израз пуне институционализације „нове“ етнологије или
антропологије.
23
5. Време антропологије (1990-2005)
Тематско и методолошко револуционисање етнологије у антропологију,
тј. у антрополошку разноврсност, практично је завршено у претпоследњој
деценији 20. века. Уместо архаичног полазишта, нове генерације су већ тада
имале отворено широко и неструктурирано поље антропологије у свету – поље у
коме се могу препознати индивидуална интересовања и домети. У овом периоду
пад експликативног нивоа српске етнологије (антропологије) може бити
узрокован само спољним узроцима, нпр. медиокритетским и аутодеструктивним
постмодернизмом, који може послужити као позив два века старим вампирима да
почиње нови пир. Међутим, свеже успомене на мизерну позицију у којој се
српска етнологија налазила у епистемолошком, али и у социјалном смислу
омогућиће брзо препознавање опасности коју носи лењошћу заводљива
реетнографизација.