DUBINA PROZE .....


[You must be registered and logged in to see this image.]




[b]ZRNO KAFE .......


Kako znaš kada je kraj...?

Jednostavno znaš, kao što znaš kad je početak.Pitala me je prijateljica gledajući u mojim očima još jedan kraj ljubavi.
Ljubav počinje besmislenom malom stvari, za koju se vezujemo nesvesno, bez mnogo truda i volje. Vezivanje za uobičajene stavri koje odjednom, sa nekim postanu neobične. Popijena kafa, recimo. Tako i prestaju ... zbog jedne pogrešne rečenice, jedne kafe skuvane na drugi način.Kad ljubav počne, počinje da se rađa nešto naše. Naš način na koji kuvamo i pijemo kafu, odlazimo u šetnju, spremamo hranu, delimo postelju. To nešto naše je ritual ljubavi i veze. Nevidljiv i prisutan. Ponekad bude težak kao okovi, ponekad dosadan kao sapunica na TV-u, ali se ponavlja i pored dosade i težine ... sve dok veza traje.A onda, jednog dana, jedno hoće zrno kafe više. Ili šećer na vrhu kašičice u našu kafu ... koju već skoro dve decenije kuvamo bez šećera. Našu kafu bi neko da zasladi … iako se ta količina šećera možda i ne primeti i ne oseti - ona naruši ravnutežu onoga, što se zove naša priča, život, posebnost. Unese sumnju da naš ritual nije dobar, da mu je potrebna promena, osveženje, korekcija, nešto novo, što više nije naše.I eto, to je kraj. Mali kao zrno kafe, gorak kao zrno kafe samleveno zubima. Gorči od svih kafa bez šećera koje smo popili zajedno, zbog malo šećera na vrhu kašičice ...koji ti je neku drugu kafu učinio slađom i bližom.-
Razvodimo se !!
Nećeš verovati, otišla sam u bioskop sa drugaricom jedno poslepodne. Prvi put od kada mi je dete rođeno. On i tako nikada nije kod kuće do pola noći ... a zapretio mi je razvodom kada sam uzela zrno slobode, za poslepodnevni bioskop ?!-
Verujem ti !!
Ja sam se razvela zbog prve kafe, koju sam popila sa komšinicom, godinu dana pošto mi je dete rođeno.To je bilo moje zrno kafe, zrno slobode, koje on nije mogao da proguta. I to je bio kraj !!
Kraj je zapravo samo prestanak napetosti koja u nama tinja i bukti, kao požar, svakoga dana sve više kada u ljubavi postoji ropstvo, vezanost koja počinje da liči na silovanje tela i ludilo uma. A počinje onog trenutka ... kada naša priča počinje da prima nečije sugestije, izmene, novine, samo zato ... što je teško ili dosadno. Naravno da je teško i dosadno. Naravno da je ponekad bliža pomisao na smrt, beg i novu ljubav, kada težina i dosada nagrnu sa svom svojom upornošću na našu napetost i umor. Naravno da je grozno, tužno, bolno i besmisleno kuvati još jednu kafu - kada se tako osećamo. Ali je još jedna popijena kafa bez trunke šećera ... još jedna naša naša bitka sa gorkim životom koji nas kuša, čika i provocira da od nas odustanemo.

- Eto tu znaš da je kraj , draga moja ...... !


***