Kratka prica za danas

malo humora

Preračunao se
Na vratima neba stoji jedan jako ljut čovek i urla:- Pa šta se dešava ? Šta ja tu radim ? Pogledajte me! Imam 35 godina, ne pušim, ne pijem, juče sam rano legao u krevet i sad sam tu pred vama! Sigurno je neka greška! Molim vas da proverite !
- Još nam se nikada nije desilo da pogrešimo, odgovori Sveti Petar, ali proveriću. Kako se zovete?
- Morić. Tomislav Morić..
- Koje vam je zanimanje?
- Vozač bagera.
- Ah...da, evo, našao sam vas. Tomislav Morić, vozač građevinske mehanizacije... E, pa, gospodine Moriću, prema našim podacima Vi ste umrli od starosti.
-Od starosti? Nemoguće! Pa imam samo 35 godina!
- Pa ne znam, odgovori sveti Petar, sabrali smo sve sate rada koje ste obračunali u Kolubari i to ispada 128 godina...
[You must be registered and logged in to see this image.]
sve u pricama biva-pricalica

TOPOLA

Rasla je jedna topola na kraju dvorišta u kome smo se igrali kao mali. Ja sam se krio iza topole i niko me nikada nije pronašao. A nisu me ni tražili. Onda je topola posječena i tu je izgrađena neka ružna zgrada. A mene i dalje nisu pronašli.

Muž i žena odu na odmor na jezero. Jednog jutra se muž vrati umoran od pecanja i odluči da odrema. Njegova žena, iako ne poznaje jezero, odluči da uzme čamac i da se provoza. Izvezla se nedaleko od obale, usidrila se i počela da čita knjigu.

Dok je čitala, priđe joj lovočuvar u svom čamcu i obrati joj se: "Dobar dan, gospođo. Šta radite?"
"Čitam knjigu", ona mu odgovara i misli: "Zar nije očigledno?".
"Vi se nalazite u oblasti u kojoj je pecanje zabranjeno", kaže joj lovočuvar.
"Žao mi je, ali ja ne .pe-cam. Ja čitam."
"Da, ali imate svu potrebnu opremu. Što se mene tiče, vi svakog trenutka možete da zabacite udicu. Moraću da vas privedem."
"Ako to učinite, tužiću vas za seksualno zlostavljanje.", kaže mu žena.
"Ali nisam vas ni dodirnuo.", odgovara joj lovočuvar.
"To je tačno, ali imate svu potrebnu opremu. Što se mene tiče, svakog trenutka biste mogli da počnete."
"Doviđenja, gospođo. Uživajte u danu.", reče lovočuvar i ode.

Naravoučenije - Nemoj se raspravljati sa ženom koja čita.
Veoma je vjerovatno da umije i da razmišlja...

Muž i žena su se posvađali.
Žena je bila toliko ljuta da nije htjela razgovarati sa svojim mužem.
Idućeg je dana on zaboravio na svađu.
Ali žena se nije uopšte obazirala na nj. i nije htjela govoriti.
Što god bi on učinio da ona progovori, ostalo bi bez uspjeha.
Napokon je počeo prevrtati po policama i ladicama.
To je trajalo nekoliko minuta i žena se više nije mogla suzdržati:" Što to tražiš, za ime Božje?"
"Hvala Bogu, našao sam" - odgovori sa nestašnim smješkom. "Našao sam tvoj glas!!!"

vic vega ::

Muž i žena su se posvađali.
Žena je bila toliko ljuta da nije htjela razgovarati sa svojim mužem.
Idućeg je dana on zaboravio na svađu.
Ali žena se nije uopšte obazirala na nj. i nije htjela govoriti.
Što god bi on učinio da ona progovori, ostalo bi bez uspjeha.
Napokon je počeo prevrtati po policama i ladicama.
To je trajalo nekoliko minuta i žena se više nije mogla suzdržati:" Što to tražiš, za ime Božje?"
"Hvala Bogu, našao sam" - odgovori sa nestašnim smješkom. "Našao sam tvoj glas!!!"

:143505 smeje s

kratka priča Dzordža Konstanca

Najnepoštenija stvar u zivotu je njegov kraj. Mislim, život je tezak i oduzme ti dosta vremena. I šta dobiješ na kraju? Smrt!? To je kao neki bonus?

Uvjeren sam da je životni ciklus okrenut naopačke. Smrt bi trebalo da bude na početku.

Pa onda bi trebao da slijedi život u staračkom domu iz kog te izbace jer si bio prezdrav. Onda počneš raditi tako sto prikupiš penziju i već prvog dana na poslu dobiješ zlatni sat.

Zatim radiš 40 godina dok ne postaneš dovoljno mlad da možeš da uživaš u penziji. Piješ puno alkohola, ideš sa žurke na žurku dok se ne pripremiš za srednju školu.

Nakon toga slijedi osnovna škola, postaješ klinac, igraš se i nema nikakvih odgovornosti u životu.

Zatim si malo dijete pa beba i vracaš se unutra i devet mjeseci lebdiž dok te grije najluksuznije centralno grijanje, kupka sve vrijeme a hrana stiže na cjevčicu. I kraj stigne sa jednim sjajnim orgazmom!!

Pa to bi bilo za NOBLESOVU(sto bi rekao GIDRA-u Zikinoj dinastiji) nagradu

Plavi dijamant
Poslаo krаlj jedne držаve susednom vlаdаru pismo. U njemu je pisаlo: *Pošаljite mi plаvi dijаmаnt veličine golubijeg jаjetа, ili...*.
Po prijemu neobičnog pismа, krаlj susedne držаve otpošаlje odgovor nа isto: *Mi nemаmo tаkаv dijаmаnt, međutim, kаd bi imаli...*
Prvi krаlj se silno rаzljuti i objаvi rаt susednom vlаdаru. Borbe su se vodile nekoliko meseci sve dok se ne umešа i treći krаlj, zаkаzаvši ovoj dvojici susret. Kаd se okupiše, nаpаdnuti krаlj upitа krаljа nаpаdаčа:
- Štа si mislio kаd si nаpisаo u pismu: *Pošаljite mi plаvi dijаmаnt veličine golubijeg jаjetа, ili...*?
- Mislio sаm – odgovori ovаj, - nа plаvi dijаmаnt veličine golubijeg jаjetа ili... neki drugi dijаmаnt. Mnogo volim dijаmаnte. A nа štа si ti mislio kаd si odgovorio: «Mi nemаmo tаkаv dijаmаnt, međutim, kаd bi imаli...»?
- Tu nije bilo ničeg teško zа rаzumeti – odgovori vlаdаr susednog krаljevstvа. Htedoh reći, kаd bi imаli tаkаv dijаmаnt rаdo bismo vаm gа poslаli.
Krаljevi se obаvezаše nа bolju komunikаciju u budućem dopisivаnju а potom se zаgrliše i sklopiše mir.

Bracni par se doselio u ulicu. Sledećeg jutra, dok su doručkovali, žena opazi komšinicu kako širi ves.
-Kako joj je prljav veš-rekla je
-Možda joj je potreban drugi prašak, a možda uopšte i ne zna prati.
Muž je ćutke posmatrao i nije ništa komentarisao.
Svaki put kada je komšinica širila veš, padali bi isti komentari.
Mesec dana kasnije žena je bila u čudu kada je videla da je komšinicin veš čist kao sneg.
-Pogledaj, konačno je naučila da pere. Ko li ju je naučio?-rekla je mužu.
Muž joj odgovori:
- Niko, ja sam oprao naše prozore.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Nemojte u tuđem oku komentarisati trn, ako u svom nosite citavo stablo.

Kako nastaje leptir


Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čauri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.
Onda je leptir stao. Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čauru.
Leptir je s lakoćom izašao.
Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga.
Međutim ništa se nije dogodilo.
Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.
Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao da prođe, izlazeći iz čaure neophodne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čaure, da bude spreman da poleti.


Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu.
Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo da budemo. Nikada ne bismo mogli da letimo.

Čovek umire i odlazi na nebo.
Anđeli mu kažu: ‚‚Odvešćemo te u raj, ali prvo da ti pokažemo pakao."
Odvode ga na mesto sa velikom središnjom posudom punom kašaste hrane. Oko posude su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kašiku dugačku po tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali je, zbog dužine, ne mogu prineti ustima. I tako, ove patetične osobe gladuju pored izobilja hrane.
Zatim ga anđeli odvode u raj.
Na njegovo iznenađenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo ljudi sa kašikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni, srećni, nasmejani i zdravi.
‚‚Zašto? U čemu je razlika pa su ovi ljudi srećni i siti?", upitao je anđele.
‚‚Pa zar ne vidiš?", upitali su ga.
Kada je pažljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani kašikom susednu.

‚‚Ovde ljudi hrane jedni druge. Oni su naučili put ljubavi."

Mala kutija

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodisnju ćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bio je Božić. Sledećeg jutra je devojčica donela malu kutiju na poklon i rekla:
,,Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio. Ćerkicu je prekorio:
,,Ako nešto pokloniš, očekuje se da se u kutiji nešto nadje !”
Devojčica ga je žalosno pogledala i s suznim očima rekla:
,,Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred ćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj.
Do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je ćerka spremila unutra.

Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju voljeni, prijatelji, deca, Bog. Ne postoje važnije stvari, koje bi mogli dobiti. Prijatelji su anđeli, koji nas dignu sa dna, kada imamo poteškoće i podsete nas na to, kako se leti.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Djevojka je čekala avion u čekaonici jednog velikog aerodroma.Pošto je
trebala dugo čekati, odlučila je kupiti knjigu kako bi joj vrijeme brze
prošlo.
Uz knjigu kupila je i paketić keksa.
Sjela je u VIP čekaonicu kako je nitko ne bi uznemiravao.
Kraj nje je bila stolica na kojoj su bili keksi, a sa druge jedan gospodin koji je čitao novine.
Kad je ona počela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se šokirala,ali nista nije rekla i nastavila je čitati knjigu.
U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo više hrabrosti, do sada bih ga već udarila...

Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, čovjek pored nje, ne obazirući se ni na šta, uzimao je isto tako jedan.
Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: baš me zanima sta će sad napraviti!!!
Čovjek uze posljednji keks i podijeli ga na dvoje!
Ovo je zaista previše, poče da uspuhuje šokirana, uze svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz čekaonice.

Kada se osjećala malo bolje, nakon što ju je prošla ljutnja, sjela je na
mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbjegla neke druge neprijatne događaje.
Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda
paketić keksa jos uvijek bio netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio
od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez šokiranja, nervoze
ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa njom, totalno
suprotno od nje, kojoj su bili povrijeđeni ponos i osjećaji.

Neka se žena nalazila u smrtnoj borbi. Iznenada je imala osećaj da je uzeta u nebo i da se nalazi pred sudijinom stolicom.
"Ko si ti?" upita je Glas.
"Ja sam gradonačelnikova žena", odgovori ona.
"Nisam te pitao čija si žena, nego ko si ti."
"Ja sam majka četvoro dece."
"Nisam te pitao čija si majka, nego ko si ti."
"Ja sam učiteljica.
"Nisam te pitao šta si po zanimanju, nego ko si ti."
Tako je išlo dalje. Bez obzira šta bi odgovorila, činilo se da nije dala zadovoljavajući odgovor na pitanje: "Ko si ti?"
"Ja sam hrišćanka."
"Nisam te pitao koje si vere, nego ko si ti."
"Ja sam ona koja je svaki dan išla u crkvu i uvek pomagala siromahu i potrebnom."
"Nisam te pitao šta si činila, nego ko si ti."
Očito, propala je na ispitu i bila je vraćena na zemlju. Kad se oporavila od bolesti, odluči pronaći ko je ona. U tom je bila sva razlika.
Tvoja je dužnost biti. Ne biti neko, ili niko - jer u tom leži pohlepa i častohleplje - ne biti ovo ili ono - tako postaješ uvjetovan - nego jednostavno biti ti. Biti svoj.

Perma itsraživanjima jendog engleksog Sveuičlišta, poptuno je sveejdno kjoim se resdolijedom pšiu solva u nkeoj rijčei, jeidno je btnio da pvro i psoljednje solvo bduu isparvno naipasni.
Osatatk mžoe btii skorz izmejšan, a da rijčei iapk bduu lkao čitljvie.
To se dogđaa sotga jer čvojek ne čtia sovlo po svolo, ngeo cjielu rjieč ojdednom. smilewinkgrin

....prica jedne price, ispricane prici o jednoj prici ....davnasnjoj....bolnoj....naj bolnijoj od svih prica ....
jutarnja imaglica

МОЋ НАДЕ
Четири су свијеће лагано горјеле.
Била је тишина и могао се чути њихов разговор.
Прва је свијећа рекла:
“Ја сам мир. Нажалост, људи ме не успијевају сачувати – мислим да ћу се угасити.”
И одмах се угасила.
Друга је свијећа рекла:
“Ја сам вјера. Нажалост, многи људи имају површну вјеру и ја их не занимам. Нема смисла да и даље горим.”
Тек што је то изговорила, пухнуо је лагани повјетарац и угасио ју.
Трећа је свијећа жалосно проговорила:
“Ја сам љубав. Немам више снаге. Људи заборављају на мене и то колико сам им потребна. Они не воле ни своје најближе.”
И без оклијевања се угасила.
Одједном је ушло неко дијете и угледало три угашене свијеће.
“Шта је то?” упитало је.
“Ви сте требале свијетлити до краја.”
И рекавши то, почело је плакати…
Уто је проговорила четврта свијећа:
“Не бој се, док ја горим моћи ћемо упалити угашене свијеће. Ја сам нада.”

РЕШЕЊЕ ЗАГОНЕТКЕ




Недавно сам од драгог пријатеља, иначе талентоване причалице, али и још талентованије дангубе и лењивца, приликом нашег посве случајног сусрета, чуо овакву причу.

Био је дан као и сваки други, једнако досадан. Лапио сам на послу, убијао сате.
Нешто пре поднева, технички директор, омалени времешни баксуз каквог засигурно пре њега мајка није родила, дојурио је попут фурије и насадио се право испред мене. Нисам претерано раздражљив, поготово не у то доба, али његово присуство и иначе представља праву мору за моје сиве ћелије, а свака његова реч, искушење за моје нерве.
„Изволите, господине, технички“, процедио сам смушено, снебивајући се да ли да устанем или не. Ипак не.
„Ово је хитно!“, профрфљао је сручивши ми гомилу дискета и фасцикли на сто. „Постарај се да овај пут не прећујеш што ти је рећено. Разумео?“
Не, нисам „прећуо“. Насумице сам зграбио један од наслова који су од малочас чекали на мене. Била је то студија др Зорана Обреновића, „Србија и нови поредак“. Требало би је припремити за штампање, и то, како онај баксуз рече, што хитније.
Прионух на посао.
Рутински сам обрађивао страницу по страницу, поглавље по поглавље. Ишло ми је не може се пожелети боље. И, само шрто сам помислио да ћу рад на тој књизи, уз мало среће, до краја радног времена привести крају, испречило се нешто чему сам се најмање надао. Био је то проблем са каквим се још нисам огледао. Наиме, једно од поглавља завршавало се реченицом: „Зато је Југославија сфинга која тражи решење загонетке“. Реченица нимало необична, а, гле чуда, натерала ме је да исцедим из мозга све што се дало исцедити. Не својом кривицом, имала је нешто за друге крајње небитно, али за мене, како се показало, један и те како важан недостатак. Захваљујући природи текста што јој је претходио, а још више због формата књиге који је тражен, почетак и крај те фамозне реченице ни у једној од многобројних варијанти које сам испробао, нису могли да се нађу на истој страници. Обрни– окрени, окрени–обрни, како год да сложим текст, увек би ми преостало неколико речи за пренос. Безброј пута сам се враћао на почетак поглавља и изнова покушавао, тако да, опседнут тим, нисам ни приметио када су светла у околним канцеларијама погашена, нити када су колеге отперјале кућама.
Погледом на часовник установио сам да је још пре читавих сат времена требало да заждијем из ове рупе. Пре читавих сат времена!? Могу мислити како би ликовао онај гад да ме је овако доцкан затекао у послу, главу дајем да би запевао од среће. Али, пустимо сад њега, шта се то догодило са мном? Колико до данас само сам отаљавао посао, откуд наједном толика посвећеност? Шта је то заискрило у мени? Не знам. Али догодило се.
А што се, пак, оне реченице тиче, иако сам њене последње две речи ипак морао да пребацим на следећу страницу (која је, дакле, нејвећим својим делом зјапила празна), колико год то било у несагласју са напред реченим, био сам и више него задавољан са таквим решењем. А, ево и зашто. Као што већ рекох, у питању је била реченица: „Зато је Југославија сфинга која тражи решење загонетке“. Чим сам уочио да би се последње две речи, дакле речи „решење загонетке“ потпуно утопиле у текст ако би биле окружене другим речима и тако вен контекста штива остале незапажене, у исти мах ми је постало јасно да их некако морам издвојити, а њихово пренос на следећу страницу наметао се као богом дано решење. Схватио сам да ми се, неочекивано, указала згодна прилика да испровоцирам читаоце и самом штиву дам један нови, другачији квалитет (шта год аутор, речени З. О. мислио о томе), пошто те две речи, овако издвојене, могу бити посматране и тумачене независно од текста који им је претходио. Једноставно - такве какве су могле би у сваком читаоцу да побуде другачије асоцијације и импресије. Зато сам, мислећи на домишљатије читаоце – а таквима је „Србија...“, рекао бих, превасходно и била намењена – после речи „решење загонетке“ и оставио довољно места (као што рекох, готово читаву страницу) да уколико то пожеле, могу до миле воље да дописују и своје и туђе рефлексије. Па ко воли, нек изволи.

Искра Неизрецивог - Нит која све повезује - бљеснула је у теби, Маестро!
Нисам одолео искушењу, морао сам нешто дописати на 116. страници управо објављене књиге „Србија и нови поредак“, неочекивано је добивши као рођендански поклон. Од Маестра, погађате.