Danas je....

BADNJI DAN


[You must be registered and logged in to see this image.]




Badnjaci ti srecni novi,
Bog neka te blagoslovi,
da ti srecom dom zabilista
jer rodjene slavis Hrista

Nocas usni divan san,
s mirom slavi Badnji Dan.
Nek ti radost kroz dom tece,
s mirom slavi Badnje Vece.
Nek ti srecom dom zablista
na rodjenje Isusa Hrista

Dobri dome Bozic stize,
dragom Bogu da smo blize,
da te greje vatra sveta,
da ti sreca kucom seta,
da krst casni kolo vodi
i neka se HRISTOS RODI!

Порекло празника

Многи обичаји везани за овај дан сасвим су пагански, мада је црква покушала да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сече грана храста, који је код Словена одувек био свето дрво. Спасоје Васиљев бадњак везује за словенско божанство Световида.[1]
Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта.
Обичаји и симболика

Народни обичаји око Бадњег дана су доста стари и до данас се доста обичаја изгубило или заборавило. У различитим крајевима, обичаји се умеју разликовати у неким елементима, а у многим крајевима се доста обичаја изгубило. Комбинација тога доприноси великим разликама у обичајима од краја до краја и од села до села. Ипак, и поред толике разноврсности и разлика, ипак постоји и доста заједничких обичаја који су врло слични, као и сећање на неке обичаје који се више не раде али постоји сећање да се у неком селу некада и то радило пре него што се то напустило.
Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацане у небо су најављивале много рода и приноса.
[уреди]Сечење бадњака
За више информација погледајте Бадњак
Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Зависно од крајева, бирани су различити бадњаци. У источној Србији биран је цер; на западу, зависно од краја, су то храст или буква; у смедревским селима се не сече дрво за бадњак, већ грана храста.
Број бадњака такође варира зависно од краја. Негде се сече један бадњак, негде два или три а понегде и девет, а негде онолико бадњака колико има мушкараца у кући. Углавном је то значило да се одсече једна грана дрвета, која би се тако цела носила кући, или се прво кресала на више једнаких или неједнаких делова. Ова разноликост у броју бадњака такође иде у прилог претхришћанском пореклу бадњака и Бадњег дана.
Пре сечења се дрвету назове "добро јутро", честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па човек који га сече навлачи рукавице.
Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се "да се дрво не мучи" тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.
Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је оболели пили ради оздрављења.[2] Негде, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац.[3]
Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште. Понегде бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама.
Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле, кудеље вретена и игле.[4]
Божићна печеница
После доношења бадњака се коље печеница (понегде се коље или утуче на Туциндан). Обично је то прасе, ретко јагње (у време Божића нема јагањаца), а понегде ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог Бога.
[уреди]Обилажење домова
У Војводини се деца окупљају предвече, пре вечере, празне ђачке торбе и иду у коринђање. Овај обичај је веома сличан коледарским обичајима код других народа. Мали коринђаши обилазе домове у комшилуку и певају (коринђају) песмице којима најављују радостан долазак Божића и а од домаћина очекују да их дарује. Домаћини куће дарују децу јабукама, слаткишима, колачима, сувим воћем, орасима, а ређе новцем (то је новија измишљотина).
Бадње вече
Највећи део радњи и обичаја је везан за Бадње вече.
Уношење бадњака и сламе
У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и полажајник. .[5]
Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају Ко је? одговара Бадњак вам долази у кућу. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори Добро вече бадњаче!. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима Срећно вам Бадње вече, на шта га укућани отпоздрављају са Бог ти добро дао и среће имао, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.
Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима.
По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами.
После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.
Паљење бадњака
Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд.
Понегде засечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима... .[6]
Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, где се у једном документу бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру .[7], а у XVII веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном.[8] Са друге стране, у смедеревском крају на пример не постоји обичај налагања бадњака, осим можда у кућама досељеника са других страна.
Деца "џарају" ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи колико искрица толико парица, пилића, кошница ... набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори "Добро вече, честити ви и бадње вече" а укућани одговарају "Добро вече, честити ви и ваша печеница".
После завршетка овога домаћин окади цео дом и вечеру, запали свећу и приступа се бадњој вечери.
Бадњачки колач
Негде се за Бадње вече меси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи, а не сече.
У сврљишком крају се прави бадњидански обредни хлеб "њива" на коме је украс урађен у облику змије, која је у вези и са култом мртвих али у неким ситуацијама има везе и са родношћу године. Обредни хлебови који се месе бадњега јутра су у тесној вези са магијском веровањима у вези плодности.
На Косову се за Бадњи дан спремао посебан колач који се износио на кућни праг и ритуално нудио вуку. Вук је, иначе, посебно поштовано митско биће у старих Срба.
Бадња вечера
Бадња вечера је посна трпеза/посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве).[9] Вечера протиче у миру и тишини.
Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. То вече се у кући очекују "домаћи" или "домаћи покојници" или "домаћи духови". Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући.
Већина јела са бадњеданске вечере користе се и при даћама тако да је та вечера пре свега жртвени обред посвећем породичним прецима. Бадњеданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима и један део сваког јела се оставља за покојнике.[10] Вечера се кади да би се за вечером спојили и живи и они који то нису.
Бдење
У бадњеданској ноћи се пече божићна печеница, намењена сутрашњем дану - Божићу.
Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Ономе ко први спази припадал је награда од домаћина, а сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. Знало се да кад почну пуцњи да се разлежу, значило је да бадњаци приспевају.
Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди. У Црној Гори један је мушкарац чекао да прегори бадњак и за то време често чаркао ватру, говорећи Оволико у нашем тору било оваца, коза...
Захватање воде
Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове "јакова вода".
Пре захватања воде, извор, река или бунар дарују се житом, новцем или воћем. Воду поздрављају са добро јутро водице и срећан ти Божић.
По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива.
Овом водом се меси чесница и над њом се моли домаћин за здравље породице, а девојка која носи воду моли се да у њој види лик момка за кога ће се удати.
Хришћански елементи и смисао

Обичај сечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак Звезде да се родио Христос Спаситељ, насекли грања и понели га у пећину да наложе ватру и огреју Христа и његову мајку.[11] Бадњак, дакле, представља оно дрво које је Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак, даље, наговештава и дрво Крста Христовог.[12]
Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак.[13]
Посипање житом на Бадњи дан и Божић на жито које је Мајка Божија, када јој се родио син, бацала стоци која је била у штали да стока не би гризла сламу на којој је Христ лежао.[14]
Слама у дому се тумачи као сећање на то да се Исус Христ родио на слами, и тиме је бадњеданска слама симбол јасли у Витлејемској пећини. Кад уноси бадњак у кућу, домаћин тада каже Христос се роди а сви укућани одговарају Ваистину се роди.
Кађење дома је симбол смирне и тамјана који су доношени као дарови новорођеном Исусу. Ораси у слами у угловима куће симболишу власт Божју на све четири стране света.
Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевајући тропар Рождество твоје... , помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу.[15]
Погача која се ломи симболише речи Исусове Ја сам хлеб живи, а вино крв његову. Риба је симбол Сина Божјег, со божанске силе а мед сладости вечног живота бод окриљем Бога. Свећа која се пали за Бадњи дан и Божић представља светлост Божију и симболише Исусове речи Ја сам светлост свету.
Паљење бадњака означава завршетак Бадњег дана и увод у Божић.
[уреди]Опраштање
Који се током године са неким завадио, на Бадњи дан се са њим треба помирити.
Савремена урбана прослава Бадњег дана

У данашњим, урбаним условима се прослава Бадњег дана изводи у донекле промењеном и прилагођеном облику.
У немогућности сече бадњака у шуми и спаљивања на огњишту сачуване су неке друге особености овог дана, а то је посна али богата трпеза, купљени бадњак у облику пар храстових гранчица и нешто сламе (негде се дода и грана дрена) увезаних црвеном врпцом.
Посвећеност огњишту се огледа у окупљању целе породице за трпезом. Раније се вечерало на слами на кућном поду, па се зато и данас, испод стола за којим се вечера, стави мало сламе и гранчица бадњака.
Спаљивање бадњака се обавља, углавном, паљењем пар листова храста у погодном простору. У новије време се широм Србије јавило колективно налагање бадњака испред цркве, одношењем у црквену порту, или испред манастира, где се кућни бадњак спаљује на великом бадњаку.
Пословице

Уз бадњи дан је везано неколико пословица
Није сваки дан Бадњи дан, значи да је на бадњи дан велика срећа, што других дана у години не мора бити
Везани су ко Божић и Бадњи дан, се говори за оне који су нераздвојни
Историјски догађаји

Неки од догађаја у српској историји десили су се баш на овај дан.

Badnji dan i Badnje veče
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ovako se slavi Badnji dan i Badnje veče po našoj tradiciji.

Dan uoči Božića se zove Badnji dan, a veče Badnje veče. Tada se ne spava već se bdi, željno se iščekuje Hristovo rođenje. Zbog toga se i badnjak tako zove (jer se unosi u kuću na Badnje veče).
Običaj je da domaćin ranom zorom Badnjeg dana ode po badnjak u obližnu šumu. Prvo traži dobar cerić (hrastić) koji je razgranat, ali takve veličine da ga može poneti kući na ramenu. Badnjačar se privo prekrsti, izgovori molitvu Pomozi Bože i Badnjače sveti, a onda seče cerić, hrastić u tri maha tako da padne na istočnu stranu (s koje Hrist dolazi). Zatim pronađe dren, odseče grančicu i kaže Na zdravlje nam bilo. Onda stavi badnjak na desno rame i krene kući pevajući Rožestvo tvoje Hriste Bože naš...
Badnjak treba da sačinjava grančicu hrasta, drena i slame. Slama simboliše Isusove jasle (odmah po rođenju je bio stavljen u slamu). Badnjak se sve do večeri drži napolju ili u predsoblju kuće, a tek na Badnje veče se unosi u kuću. Badnjačar (domaćin) unosi badnjak na svom desnom ramenu i govori Dobro veče, srećno vam badnje veče. Svi ukućani mu odgovaraju Bog ti dobro dao i sreće imao. Zatim se badnjak premazuje medom i vinom i posipa se žito po njemu. Zatim Badnjačar ljubi badnjak i kaže mir Božji Hristos se rodi. Domaćica mu odgovara Vaistinu se rodi i takođe ljubi badnjak. Ljubljenje badnjaka se ponavlja sa svim ukućanima.

Proslavljanje badnje večeri je simboličke prirode. Ulaskom Badnjaka u kuću se simbolizuje dolazak Isusa Hrista u naše domove. Drenova grančica simbolizuje zdravlje, žito, izobilje plodova zemaljskih, med simboliše duhovnu radost koja je slatka kao med.
Badnjačar uzme kadionicu i okadi prvo ikonu domaće slave (ispred ikone gori kandilo), a zatim okadi sva ostala odeljenja kuće. Zatim pobaca slamu svugde po kući, a u sobu gde se nalazi ikona baci orahe u sve uglove sobe i izgovara Božićni tropar. Zatim svi ukućani po starešinstvu stanu iza badnjačara i kreću da pijuču i kvocaju po celoj kući. Piju,piju, kvoc, kvoc i tako dok se ne obiđu sva odeljenja.

Badnjačka večera je strogo posna. Sprema se badnjačka pogača, (obična pogača bez kvasca), pržena riba, pasulj prebranac, vino, med, žito. Takođe neizostavno je razno voće (kruške, pomorandže, suve šljive, urme, suvo grožđe, badem, lešnik, orasi). Obavezno se jede na podu na prostrtoj slami, a ne za stolom kako se praktikuje u gradovima.

Pred tako pripremljenom večerom, domaćin se prekrsti izgovori molitvu Oče naš i krene da lomi pogaču. Pogaču nudi svim ukućanima uz vino i zdravicu.
Zdravica se diže za :

Pomozi Bože i u dobri čas..

U slavu zakona u bolji čas..

Za svetu Trojicu i u slavu Božju...

Za četiri stupa jevanđelista...

Za petozarne mučenike...

Na kraju badnje večeri svi ukućani spavaju na slami. Ona se ne sklanja ni drugog dana Božića. Kuća se ne čisti i ne izbacuje se đubre ni drugog dana Božića.

Danas je Krstovdan
[You must be registered and logged in to see this image.]

Srpska pravoslavna crkva i pravoslavni vernici danas slave Krstovdan, kao uspomenu na prve hrisćane koji su primili veru na samom početku hrišćanske propovedi.
Prema predanju, prvi koji su primili hrišćansku veru i prve pouke nove vere pominju se kao katihumeni ili - oglašeni, dok je u srpskoj crkvi i narodu dan krštenja prvih hrišćana poznat kao - zimski Krstovdan. Praznik se vezuje za svetkovanje Bogojavljenja, praznika Krštenja Isusa Hrista, kao i za dan posvećen Svetom Jovanu Krstitelju, koji ga je krstio u reci Jordanu.

Zimski Krstovdan slavi se uvek uoči Bogojavljenja i spada u nepokretne praznike.

U kalendaru SPC nije obeležen crvenim slovom, za razliku od Krstovdana koji se slavi 27. septembra, kao uspomena na pronalaženje Časnog Krsta, na kojem je na Golgoti razapet Hristos.

U pravoslavnim hramovima se na Krstovdan služi liturgija svetog Jovana Zlatoustog, uz ritual velikog osvećenja vode, koji prati praznično bogosluženje.

Krstovdanska vodica se posle vodoosvećenja deli vernicima i, prema običaju, čuva u kućama radi zdravlja.

Krstovdan uoči Bogojavljenja je posni dan za pravoslavne vernike, bez obzira na to koji dan u nedelji "pada".

Prema predanju tog dana se ukrštaju vetrovi pa u nekim krajevima Srbije postoji običaj da se uoči praznika krst stavi u vodu i unese u crkvu.

Ako se krst smrzne, veruje se da će godina biti rodna i zdrava, a ako se ne smrzne biće oskudna i bolešljiva.

ЈОVANDAN

[You must be registered and logged in to see this image.]
Православна икона Јована Крститеља
Свети Јован Крститељ се у хришћанству сматра последњим од пророка који су најављивали долазак спаситеља, а и једини који га је видео.
Рођен је пола године пре Исуса Христа (24. јун/ 7. јул, Ивандан). Своје детинство и рану младост Св. Јован је провео у побожном дому својих старих родитеља - Захарије и Јелисавете. Будући свесни великог задатка који је претстојао њиховом детету, да буде претеча Месијин, они су дали завјет Богу: да ће им син целог живота бити назореј (да ће живети аскетским животом). Назореји су се обично повлачили у пустињу. Тако је и Св. Јован живео у јудејској пустињи, где је постио (хранио се искључиво медом од дивљих пчела и биљкама) а уз све то, Св. Јован је био у данонођном молитвеном додиру с Богом и вршио је своје духовно припремање эа велики эадатак Претече Месијиног. Позивао је људе да се покају, јер се приближило царство небеско. Много народа је долазило да га слуша, и када би чули шта он говори било би им жао што су Бога вређали и кајали су се. Покајнике би свети Јован крстио у реци Јордан. Видевши Исуса, Јован рече: “ти треба мене да крстиш, а ти долазиш мени?” (Матеј 3;14), тада му Исус одговори: “пусти сада, јер тако треба да испунимо сву праведност” (Матеј 3;15). После овога Јован пристаде да крсти Исуса. Он потопи Исуса у реку и крсти. А у тренутку, у коме је Исус по иэвршеном крштењу излазио из воде, небо се отворило и Дух Свети у облику голуба-симбола чистоте, безезлености и светости- лебдео је над Њим, и чула се громогласна реч Вожија:"Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи" (Мт.3, 16-17). Кроз тај чин се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења, јер Господ узе грехе читавог човечанства и под њима умре (потапање) и оживе (излазак из воде).


Мозаик из 12. века у Светој Софији у Цариграду
Свети Јован Претеча завршио је свој овоземаљски живот тако што му је, на захтев зле царице Иродијаде, одсечена глава. Иродијада је била мајка лепе плесачице Саломе, која је својим плесом зачарала Ирода а овај је за узврат морао да јој испуни сваку жељу (јер су се тако договорили), под мајчиним утицајем затражила је Саломе главу Јованову, због прекора који је он упућивао њеној мајци, јер се удала за цара Ирода, иначе брата њеног мужа Филипа, који још беше жив. Дан смрти Светог Јована обележава се празником Усековање (29. август/ 11. септембар). На тај празник хришћани посте без обзира у који дан пада.
Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има 20. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну.
Српска православна црква слави га 7. јануара по црквеном, а 20. јануара по грегоријанском календару. Црква такође слави и обретење главе светог Јована Крститеља.
Овај текст или један његов део је преузет из охридског пролога Николаја Велимировића.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Мозаик из 12. века у Светој Софији у Цариграду

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sveti Jovan Preteča
Detalj freske iz Deizisa, XIII vek
Crkva Sv. Apostola
Zadužbina Sv. Arhiepiskopa Sremca
Pećka Patrijaršija



Pravoslavni hrišćani i Srpska pravoslavna crkva slave dan svetog Jovana Krstitelja, Isusovog rođaka, poznatog kao Jovan Preteča.
Sabor svetog Jovana Krstitelja praznuje se 20 / 7. januara u spomen događaja koji se odigrao na Bogojavljenje, kad je sveti Jovan u reci Jordan
krstio Gospoda Isusa Hrista.
Jovan se zove Krstitelj jer je krstio i Isusa Hrista, a Preteča zato jer je najavljivao Hristov dolazak. Jovan je u reci Jordan krštavao svakoga ko se pokajao. Živeo je jednostavno i asketski hraneći se bubama i medom divljih pčela, a odevao se u haljinu od kostreti, načinjenu od kamilje dlake.
Ubijen je za vreme cara Iroda koji je naredio da se proroku odseče glava. U narodu postoji običaj da se ljudi na Jovandan bratime i kume "po Bogu
i svetome Jovanu" jer se Jovan smatra uzorom karaktera i poštenja.
Vernici vrlo često daju Jovanovo ime svojoj deci, i kod pravoslavaca i kod katolika, ali je kod pravoslavaca česce Jovan, a kod katolika Ivan.
Pravoslavci slave krsnu slavu svetog Jovana, a katolici obično slave imendan. Procenjuje se da je Sveti Jovan po broju slavara u Srba na trećem
mestu. Na prvom su oni koji slave Svetog Nikolu, a na drugom vernici koji slave Svetog arhandjela Mihaila.


O krsnoj slavi

Srbi su jednini narod na svijetu koji slavi krsnu slavu. Prvi pomen krsne slave datira iz 1018 . godine iz okoline Ohrida. Prvi zapis potiče od vizantijskog istoričara Kedrina. Međutim smatra se da obred krsne slave potiče još iz VIII vijeka i vremena pokrštavanja Srba na balkanskim prostorima .
Naši preci bili su mnogobošci. Svako pleme i svaki dom imalo je svoga boga, koji je bio veoma poštovan kao zaštitnik. Kada su Srbi primili hrišćanstvo od Vizantije, veoma su se teško odricali od stare tradicije i običaja. Zbog toga su u zamenu uzeli da slave jednog hrišćanskog sveca. Obično su uzimali za Krsnu slavu onog svetitelja kada su Svetim krštenjem postali hrišćani. Da nisu imali dar religioznosti kao nešto prediskustveno, oni ne bi tako držali svoje kućne bogove - niti bi kasnije, u hrišćanstvu, prihvatili Hrista i njegove svete.
U srpskoj građanskoj kulturi nalazimo spektar manifestacija koje su iznjedrile običajna tradicija religijskih i svjetovnih obreda, patrijarhalni svjetonazor, srpski folklor, gospodarstvo, znanost i umjetnost. Evo nekoliko primjera. Uz najznačajnije blagdane u pravoslavnoj religiji Božić, Uskrs i Duhove, Srbi imaju i blagdan krsne slave odabranog sveca - zaštitnika obitelji. Među «najpopularnije» svece ubrajaju se: sv. Sava, sv. Nikola, sv. Simeon, sv. Stefan prvomučenik, sv. Georgije, sv. Dimitrije i drugi. Tradicija krsne slave prenosi se u obitelji s koljena na koljeno. Korijeni ove tradicije sežu iz davninskog htoničkog kulta (kulta mrtvih), derivirane agrarne magije (kulta živih) i svetosavskog pravoslavlja.

Damjanci, kao mnoge druge srpske porodice, za svoda Sveca zaštitnika imaju Svetog Jovana Krstitelja koga slave 20. januara po novom kalendaru. Slava se nasleđuje od oca, kao što je očev otac naslijedio od svoga oca. Idući tako unazad u pretke možemo doći do onoga vremena kada su naši rodonačelnici Orlovići slavili krsnu slavu Svetog Jovana davno prije Kosovske bitke.
Prelaskom u Hercegovinu potomci Orlovića su normalno nastavili da slave Jovandan, kao i sva bratstva potekla od Orlovića. Damjanci, jedno od tih 80 bratstava poteklih od orlovića su nastavili da slave Jovandan sve do danas i slaviće sve dok budu postojali.
Po slavi su se porodice upoznavale i tražile svoje korijene. to je i u nauci bio jedan od kriterijuma pri istraživanju porekla i korena porodica, bratstava i plemenskih zajednica. Naši preci su sve menjali, ime, prezime, prebivalište itd. ali jedino se krsne slave nikad nisu odricali i nikad je nisu menjali. U najtežim trenucima, u vreme sveopšte Golgote, čak i u rovovima slava se slavila sa svećom, malo vina i bar parčetom hljeba.
Kako slaviti krsnu slavu?

Gde je slava - tu je i Srbin, kaže stara narodna poslovica. način obeležavanja slave može se razlikovati od područja do područja pa i od porodice do porodice ali za slavljenje slave nephodno je imati sledeće:
Sveća - Krsnu sveću valja da zapali domaćin kad dođe sveštenik da mu reže kolač ili kad prerezan kolač donese iz crkve. Sveća obično gori ceo dan.
Slavski kolač - Za krsno ime svaka kuća priprema slavski kolač. To je naročiti hleb od pšeničnog brašna zamešen s kvascem i bogojavljenskom vodicom ili onom koju je sveštenik osveštao uoči slave.
Koljivo - To je žito koje se kuva uoči slave. Posle se melje i sladi šećerom a zatim po želji dodaju orasi, vanila, suvo grožđe.
Vino - O Krsnom imenu vino je potrebno da se prelije kolač i koljivo, a ono što ostane u čaši ili flaši domaćin po običaju popije.
Tamjan - U svakoj pravoslavnoj srpskoj kući može se naći grumičak tamjana u svako doba, reči su jednog jednog istoričara.
Ikona - Slavska ikona sa kandilom postavlja se, ako je moguće, na istočnoj strani zida najuglednije prostorije u kući. Po pravilu svaka ikona trebalo bi da je prethodno osvećena u crkvi, gde to sveštenik obavi u oltaru.
Sveštenik dolazi u svaki dom da izvrši bogoslužni obred osvećenja ikone sveca i osvećenje doma. Pri vršenju bogoslužnog obreda sveštenik čita
ulomak iz evanđelja koji se odnosi na datog sveca, a potom se otpjeva tropar i pritom vrši obred lomljenja slavskog kolača. Ako sveštenik ne dođe u
slavljenikov dom tada domaćin nosi u crkvu slavsku svijeću, slavski kolač i koljivo da se posvete. Potom domaćin s članovima obitelji u domu obavlja slavski obred koji sadrži: paljenje slavske svijeće, pjevanje tropara i lomljenje slavskog kolača. Ovaj obred vrši se u podne, prije slavskog ručka, ili navečer prije večere. Na kraju dana domaćin gasi sveću vinom.

No bez obzira kako je Slava kod nas nastala i utvrdila se, ovaj naš lepi običaj nije svečanost pojedinca, kao što je npr. imendan ili rođendan, običaji koji postoje i kod hrišćanskih pravoslavnih naroda, - imendan "onomastiri" kod Grka i "denj angela" kod Rusa - nego je slavlje šire zajednice: jedne porodice, ili više njih, čak plemena.

Pripremilii: Vojin i Drago Damjanac




[b]

Srpska pravoslavna crkva, vernici, škole i fakulteti danas obeležavaju praznik Svetog Save

[You must be registered and logged in to see this image.]

FEBRUARA 1229. nemački car Fridrih Drugi sačinio je sa egipatskim sultanom Al Kamilom ugovor kojim mu je prepušten Jerusalim i kojim se dozvoljava hrišćanima da slobodno posećuju za njih sveta mesta u Palestini - Svetoj zemlji. Među prvima koji su se koristili pravom ovog krstaško-muhamedanskog ugovora bio je prvi arhiepiskop srpski Sava, ostvarivši tako svoje, od monaške mladosti, davnašnje želje da poseti mesta gde je Hristos živeo i gde je postradao.

Znamo verodostojno iz žitija Svetog Save Domentijanovog i Teodosijevog, da je ovo putovanje u Svetu zemlju i u Jerusalim za arhiepiskopa Savu bilo, uz ispunjenje davne želje, i prilika da molitvama na svetim mestima ublaži veliki bol za preminulim bratom, prvovenčanim srpskim kraljem, i da učini dostojnu slavu svojim već posvećenim roditeljima, Svetom Simeonu Mirotočivom i Svetoj Anastasiji, upisujući ih sve u knjige gospodnjih službi tih svetinja.
Novi, drugovenčani kralj svih Srba Stefan Radoslav, koji je počeo kovati prvi srpski dinar, silnim je blagom opremio svoga strica, arhiepiskopa Savu, na ovaj sveti put. Ovo ukazuje da je od ovog puta i sama Kraljevina Srbija dosta očekivala, ne žaleći blaga.

Sam put u Svetu zemlju do tančina je planirao i pripremio veliki župan Zete knez Đorđe, sin najstarijeg Savinog brata Stefana Vukana. Znamo da je Đorđe ispratio strica Savu na sigurnoj lađi iz Budve i pod bezbednom, moru veoma vičnom, brodskom pratnjom.

Znamo i da je arhiepiskop Sava, polazeći, blagoslovio narod srpski baš iz Budve, sa željom da ga ovim svetim hodočašćem privede u red svetih naroda.

SION, VRH JERUSALIMA
U VREME hodočašća srpskog arhiepiskopa Save, Sion je bio vrh Jerusalima. Prema istoriji starijoj od ovog vremena i starijoj od Hrista, Sion je brdo na kome je biblijski car David sagradio svoj hram od kamena i kedrovine, čiji se ostaci vide i u Zidu plača, i u njega smestio šator sa kovčegom Zaveta. Ako se zna kad je postradala kuća sa gornjom sobom, ne zna se kad je postradala crkva Svetog Jovana Bogoslova.
Arhiepiskop Sava sigurno je stigao u Jerusalim, gde je sa velikom bratskom ljubavlju bio dočekan od jerusalimskog patrijarha Atanasija.

Patrijarh Atanasije nije štedeo hvale za arhiepiskopa Savu, ali ni ovaj nije štedeo blaga, obdarujući crkve svetih mesta i upisujući srpska imena u njihove službe.

Znamo da je iz Jerusalimske patrijaršije sa patrijarhom Atanasijem pošao arhiepiskop Sava na Sion. Kada je na Sionu video i saznao da Saraceni, muhamedanci, drže u svom vlasništvu kuću Svetog Jovana Bogoslova, sa gornjom sobom u kojoj je Hrist sa svojim apostolima proslavio svoju poslednju - tajnu večeru, arhiepiskop srpski Sava otkupio je ovo sveto hrišćansko mesto za suvo zlato, zaveštao ga Srpskoj pravoslavnoj crkvi i na staranje poklonio Jerusalimskoj patrijaršiji. Ovim svojim bogoljubnim delom Sava je još više zadivio patrijarha Atanasija, te mu je dao blagoslov da pored kuće Svetog Jovana Bogoslova podigne i srpsku crkvu imenom Svetog Jovana Bogoslova. Arhiepiskop srpski Sava odmah je počeo gradnju, ne štedeći blago.

Biografi Svetog Save govore da srpski arhiepiskop Sava nije nikuda išao iz svetog grada Jerusalima dok ova crkva nije bila o roku sakrojena.

Same činjenice, da je arhiepiskop srpski Sava sam, "uz sve svoje učešće", kupio jednu od najvećih hrišćanskih svetinja, koju očito nije mogao da kupi ni jerusalimski patrijarh Atanasije, govore više od svih naših pretpostavki šta je on ovim hteo da postigne u slavu svoga naroda, u slavu svoga oca Svetog Simeona Mirotočivog, u slavu svoje majke Svete Anastasije, u slavu svoga brata, Svetog Kralja Prvovenčanog, i u slavu sebe, koji je - "Vseh pravovernih hristijana, molebnik Sava Grešni".

Danas - pisac ovih redova lično se 1990. uverio - na mestu kuće sa gornjom sobom nalazi se katolička bazilika, sa uočljivim grbom nemačkog grada Regensburga. Ova kuća je, prema zvaničnim podacima, postradala posle Petog krstaškog rata, ne zna se tačno da li je izgorela, ili su je krstaši iz svojih razloga vandalski srušili, imajući u vidu šta će svoje na njenim temeljima podići.

U svakom slučaju, turistički vodiči pokazuju ovu baziliku, da li namerno, da li površno, kao mesto gde je, po tradiciji, održana tajna večera. Na rekonstruisanom zidu neke kule, verovatno podignute uz baziliku, dominira, svima uočljivi, crveni perasti krst templara.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ono u čemu se slažu i Teodosije i Domentijan jeste da je arhiepiskop srpski Sava, u vreme svog prvog i naročito drugog boravka u Jerusalimu, živeo u kući Svetog Jovana Bogoslova, kući u kojoj je održana tajna večera, gde je sišao Sveti duh na apostole, i gde je, posle Hristove smrti, živela i umrla Bogorodica.

Od crkve Svetog Jovana Bogoslova, koju je podigao srpski arhiepiskop Sava, postoje sada samo niski i jedva prepoznatljivi tragovi temelja, vidljivi samo za onog ko ih traži. Nema nikakve oznake da je to deo temelja ikakve, a kamoli nekadašnje srpske crkve. Ono što zadivljuje onog ko to zna i otkrije, jeste da se ispod levog ulaznog ugla ovog traga temelja nalazi prostrana kripta Davidovog groba, duboko u katakombi pod zemljom, koja je danas, uz Zid plača, uz crkvu Svetog vaznesenja, odnosno crkvu Svetog groba i El Aksu, najposećenije mesto u Jerusalimu.

Arhiepiskop srpski Sava, koji je srpsku državnu misao srednjovekovne Srbije intelektualno osmislio, zakonski utemeljio i diplomatski uspostavio, smatrao je da srpske državne i duhovne temelje treba simbolično ukopati u drevno tlo Svete zemlje.

Arhiepiskop Sava je utemeljio svoj srpski narod u Svetoj zemlji i ne sluteći da je tako i njegov narod srpski u svetskom Zidu plača stekao svoju gromadu.

RASTKO NEMANJIĆ, UTEMELJIVAČ CRKVE I DRŽAVE, PISAC, PROSVETITELJ
USKLIKNIMO s ljubavlju! - poziv je iz himne posvećene Svetom Savi, koji će se u četvrtak čuti u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve, školama i fakultetima. Pravoslavni vernici proslavljaju praznik posvećen prvom arhiepiskopu i osnivaču Srpske crkve, prosvetitelju, diplomati i zakonodavcu. Savindan će kao krsnu slavu obeležiti i veliki broj porodica.

U spomen na svetitelja patrijarh srpski Irinej služiće prazničnu liturgiju u Spomen hramu Svetog Save na Vračaru, a episkop hvostanski Atanasije u crkvi svetog arhangela Gavrila u Beogradu.

Svečanim akademijama, priredbama i podsećanjem na njegovo "unošenje svetla istine i nauke u mračnom vremenu" praznik Svetog Save biće proslavljen i u svim obrazovnim ustanovama u Srbiji i Republici Srpskoj.

Pod nazivom "Brojanica Svetog Save" u beogradskom Sava centru u četvrtak veče će biti održana tradicionalna Svetosavska akademija. Proslavljajući i školsku slavu, Ministarstvo prosvete uručiće i nagrade koje nose ime najvećeg srpskog prosvetitelja.

Pod ikonom Svetog Save okupiće se na duhovnim akademijama i naš narod u svetu. Srbi u Rumuniji i ove godine organizuju centralnu proslavu u čast Svetog Save u Nacionalnoj operi u Temišvaru. Isti "scenario" predviđen je i u Skoplju, a obeležavanju će prisustvovati i predstavnici makedonske države.

Najznačajnijeg izdanka loze Nemanjića, koji je ostao zapamćen i kao prvi zakonodavac srpskog naroda, u čertvrtak će se prisetiti i pravnici, a studenti Pravnog fakulteta po 17. put izgovaraće besede na takmičenju u govorništvu.

- Sveti Sava izvadio je prvu ličnu kartu srpskog naroda - zapisao je o svetitelju akademik Matija Bećković. - Od njega znamo ko smo, kako se zovemo i kome pripadamo. I zato sa Svetim Savom ratuju svi koji bi hteli da nisu ono što jesu.

Ime ovog svetitelja sa ponosom izgovaraju i lekari, jer je njegovom zaslugom osnovana prva bolnica u manastiru Hilandar. Ovaj događaj smatra se početkom srpske naučne medicine. Svakog 27. januara (14. po julijanskom kalendaru), srpski narod priseća se uzbudljivog života Rastka Nemanjića, sina raškog velikog župana Stefana Nemanje. Njegov put duhovnog uzdizanja počeo je odricanjem od svetovog života i primanjem monaškog postriga oko 1192. godine, na Svetoj gori. Kao monah Sava, otisnuo se u manstirski mir, ali i u uzburkanu borbu za podizanje nejake srpske države.

- Sveti Sava je svojom svetošću, prosvetiteljstvom, duhovnim i blagodatnim zračenjem obasjao ne samo srpski rod, nego i druge narode - smatra mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. - Znaju za njega i poštuju ga tako Rusi i Bugari, a njegovo ime se spominje i u Americi, Kanadi, Australiji, Africi...

ŠKOLSKA SLAVA
PRVA proslava Svetog Save kao zaštitinika škola, učitelja i đaka održana je 1812. godine u Zemunu, odakle se proširila u sve srpske zemlje. Anali čuvaju i podatak da je himnu Svetom Savi prvi put izveo crkveni hor 1839. godine u Segedinu. Savindan je za školsku slavu proglašen u januaru 1840. godine, u tadašnjoj Kneževini Srbiji. ( R. DRAGOVIĆ)

Sveta tri jerarha
[You must be registered and logged in to see this image.]
Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju praznik Sveta tri Jerarha, koji se praznuje zajednički u slavu svetitelja Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Jovana Zlatoustog.
Praznik je nastao u 11. veku za vreme vizantijskog cara Aleksija Komnina, nakon što je rasprava o tome ko je od ova tri svetitelja najveći, koja je pretila ozbiljnoj podeli u narodu i Crkvi.
Spor je bio rešen u korist Crkve tako što su se ova tri svetitelja javila evhaitskom episkopu Jovanu rekavši mu: "Mi smo jedno u Boga, kao što vidiš, i ništa u nama nema protivrječno, niti ima među nama prvog ni drugog".
Svetitelji još posavetovaše episkopa Jovana da im on napiše zajedničku službu i odredi jedan zajednički dan praznika.
Sveta tri Jerarha su kod Srba slave bogoslovskih fakulteta i akademija, osim beogradskog, koji slavi Svetog Savu, a u Grčkoj je ovo nacionalni i školski praznik.
[You must be registered and logged in to see this image.]

VRBICA (Lazareva subota)

U subotu, osam dana pre Hristovog vaskrsenja, desilo se čudo Lazarevog vaskrsnuća. Isus Hristos je tada, još jednom, pokazao da su reči njegove istina živa : "Ja sam vaskrsenje i život. Koji veruje u mene, ako i umre živeće."
Toga dana, kao sećanje na radost koju su pokazala jerusalimska deca u susretu sa Hristom, slavi se praznik Vrbica.
U hramovima i crkvama se osveštavaju ozelenele grančice vrbe (otuda i naziv praznika) i dele narodu. Blagoslovene, grančice se nose u domove i stavljaju oko ili pored slavske ikone ili kandila.
U litiji oko hrama, koja se na ovaj dan obavlja, ima najviše dece. Ona su obučena u nova i svečana odela, u rukama drže grančice vrbe, a o vratu nose male zvončiće, kao Hristovi jaganjci koji slede svoga pastira.
Blagoslovena sva deca, blagoslovena njihova radost.

CVETI

Dan posle Lazareve subote, u nedelju, Gospod Isus Hristos je pošao sa svojim učenicima u Jerusalim. Približavao se jevrejski praznik Pasha, ali i najtužniji dan ljudskog roda.
Kada je Gospod Isus Hristos na magaretu ušao u Jerusalim, dočekan je oduševljenim uzvicima i pesmom naroda: "Osana! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje"(Jn12, 13—15). Po putu kuda je prolazio, mnogi su bacali svoje haljine ili grančice sa drveća.
Nemerljiva radost dočeka je na Hristovom licu upisivala tugu i žalost, jer je samo On, znao da će se ta radost ubrzo pretvoriti u strašne uzvike: "Raspni Ga, raspni!" Za nekoliko dana, na Veliki petak, tako se i zbilo.
Sveta Crkva je odredila da se svečani ulazak Hrista u Jerusalim proslavlja u nedelju pred Vaskrsenje Hristovo. U našem narodu ovaj praznik je nazvan Cveti.
[You must be registered and logged in to see this image.]

VELIKI PETAK

Na ovaj dan, Gospod Isus Hristos je osuđen od ljudi.
Ljudi su sudili i osudili Bogočoveka kao prestupnika. Bez krivice, razapeta je na krstu najsmernija žrtva ljubavi, za spasenje sveta. Prikovan rukama i nogama, sa probodenim rebrom i trnovim vencem na glavi u najvećim mukama moli, ne za sebe, već za gresnike: "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine..." .
Oko njega razapeta dva razbojnika. Ispod krsta Presveta Bogorodica - Njegova Majka i sveti apostol Jovan Bogoslov.
Kada se Sunce pomračilo, Isus je povikao iz sveg glasa: [You must be registered and logged in to see this image.]
"Oče, u ruke Tvoje predajem duh svoj."
Na Veliki petak, Crkva i verujući praznuju spomen Hristovog stradanja.
Najsnažniji i najpotresniji događaj toga dana je celivanje plaštanice koju sveštenici polažu na posebno mesto koje predstavlja Hristov grob. U svečanoj tišini hrišćani na plaštanici celivaju Hristove rane i tako se oni-grešni klanjaju Hristovoj žrtvi u ljubavi datoj.
Tajna Velikog petka je tajna Časnog Krsta i Žrtve.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Velika subota
Danas je Velika subota. Crkva i vernici u molitvi obeležavaju drugi dan hrišćanske žalosti posle Velikog petka - dana raspeća i smrti Hristove.

Veliku subotu vernici obeležavaju u molitvi i tišini, jer je to dan koji je Hristos proveo u Hadu. Posle 40 godina komunizma, Srbi su se masovno vratili crkvi. Nekada se Vaskrs obeležavao simbolično i gotovo u „ilegali", a danas je državni praznik. Slave ga i bivši komunisti. Međutim, iako je od pada „crvenih" prošlo više od 20 godina, u Srbiji još uvek nije jasan i definisan odnos države i crkve. Otud se na nekim primerima pokazuju očigledne slabosti države i crkve.
Danas igraju Partizan i Crvena zvezda. Kako bi rekao kolega Milojko Pantić, „praznik fudbala". Svetkovina. Pravac JNA. Vreme i teren idealni za igru. Večiti rivali posle dužeg vremena biju odlučujuću bitku za titulu. Ali, zvezdaši su u velikom problemu. Vođe navijača bojkotuju utakmicu zbog Velike subote i očekuju od ostalih „delija" da ne dođu na utakmicu. Preporuka je i pojedinih crkvenih velikodostojnika da je derbi trebalo da se odloži. Šta da čini armija navijača Zvezde? Da li da poslušaju vođe, one svetovne sa „severa" ili duhovne iz crkve? Da li da sede kući ili da idu na utakmicu i bodre svoj klub? Ko u uopšte u ovoj zemlji odlučuje o ovakvim stvarima. Treba li da se konačno definiše šta činiti u ovakvim i sličnim situacijama?!
Drugi primer je takođe paradoksalan. Lider „naprednjaka" Tomislav Nikolić danima je štrajkovao glađu i žeđu. Pri tom je jasno stavio do znanja da po cenu života neće da jede i pije do ispunjena uslova, dok vlast ne raspiše vanredne izbore. Potom se oglasio patrijarh srpski Irinej i poručio Nikoliću da štrajk glađu i žeđu nije hrišćanski, da nije u skladu sa pravoslavnom tradicijom i da je to vrsta samoubistva koju crkva i te kako osuđuje. Već sutradan Nikolić je rekao da sve ovo u stvari doživljava kao malo rigorozniji post i da je odlučio da se pričesti! Odmah je reagovala crkva. Moguće je da se nisu razumeli pred milionskim auditorijumom. Kod Tome je brže-bolje došao sveštenik i pričestio ga. Dakle, po crkvi to ipak nije pokušaj samoubistva, već post u danima strasne sedmice!
Običan narod je zbunjen. Šta u stvari činiti? Da li nas je toliko satro komunizam, da li su nas dotukle devedesete ili nesposobni političari. Neozbiljna država, slabe institucije i (ne)odlučna crkva...
Velika subota. Obeležimo je u molitvi i tišini.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U subotu po raspeću, dođoše prvosveštenici i fariseji kod Pilata da traže od njega da postavi stražu ispred Hristovog groba. Ovo su uradili zato što su se plašili da će neko od Hristovih učenika ukrasti Njegovo Telo, i tako će narod poverovati da je Isus vaskrsao, kao što je i najavljivao, “Poslije tri dana ustaću” (Mt. 27, 63). „Reče im Pilat: Imate stražu, idite te utvrdite kako znate. A oni otišavši utvrdiše grob sa stražom i zapečatiše kamen“ (Mt. 27, 65-66). Na Veliku Subotu, telom u grobu, a dušom u Adu, Hristos je razrušio vrata pakla. Smrt koja je do tada vladala nad preminulim dušama, pobegla je od Spasitelja. Tada je Gospod duše pravednika iz ada uveo u rajska naselja.

Danas je VASKRS

Васкрс
Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човека на земљи даровао вечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не пре те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару.
За Васкрс су, такође, везани лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, па и код нас Срба, за овај празник је везаи обичај даривања јајима.
Јаје је символ обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

Васкршње славље
Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго, звоне сва звона, и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на свету васкршњу службу. После службе, народ се међусобно поздравља речима: "Христос Васкрсе!" и "Ваистину Васкрсе!" Тај поздрав траје све до Спасовдана.
Кад се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита "Оче наш" и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника. После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.
Туцање јајима
На столу стоји украшена чини-ја са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође, "Христос Васкрсе" и "Ваистину Васкрсе". На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело.
Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Danas je vaskršnji ponedeljak
Srpska pravoslavna crkva i vernici proslavljaju drugi dan Vaskrsa. Praznik Vaskresenja Hristovog, hrišćanski praznik nad praznicima, proslavljen je u Srbiji na sabornim liturgijama, kojima je prisustvovalo na hiljade vernika. U hramovima je pročitana vaskršnja poslanica patrijarha srpskog Pavla, u kojoj se pravoslavni Srbi pozivaju da kosovski zavet u potpunosti ispune.


Vaskrs hrišćani slave tri dana, pa su u kalendaru Srpske pravoslavne crkve crvenim slovom obeleženi Vaskršnji ponedeljak i Vaskršnji utorak. Vaskrs se slavi od vremena prvih apostola i njegovo načelo i suština objašnjavaju se rečima svetog apostola Pavla, zapisanih u apostolskim delima: 'Ako Hristos ne vaskrse prazna je propoved naša i prazna je vera naša'. Praznovanjem Vaskrsenja hrišćani naglašavaju svoju veru u pobedu života nad smrću i veru u hrišćansko spasenje koja rušeći starozavetna pravila uči ljude praštanju i ljubavi i otvara vrata spasenja i carstva nebeskog.

U pravoslavnim hrišćanskim crkvama se na Vaskrs otvaraju Carske dveri na oltaru čime se simbolično ukazuje da je Isus svojim vaskresenjem pobedio tamu i smrt i otvorio rajska vrata i put spasenja čitavom ljudskom rodu. Prema odlukama Nikejskog sabora, Vaskrs treba slaviti u prvu nedelju punog meseca posle proleće ravnodnevnice. Vaskrs je pokretan praznik, koji se određuje prema prirodnom kalendaru i uvek se vezuje za nedelju sa odstupanjem od 35 dana - od 4. aprila do 8. maja.

Proslava Vaskrsa počinje ponoćnim bogosluženjima u svim hrišćanskim crkvama, a potom svečanim jutarnjim liturgijama na kojima se uz molitvu i čitanje Jevanđelja objavljuje najveća radost hrišćanskog sveta. Prva molitva služi se pred zatvorenim vratima hramova koja se otvaraju tačno u ponoć kada se prvi put posle Dana žalosti, Velikog Petka i Velike Subote, u znak radosti Vaskresenja oglašavaju prva zvona. Vaskršnjim obredima prethodi unošenje plaštanice sa Hristovog groba, koja je na Veliki Petak izneta pred oltar i koju vernici celivaju u dane najveće hrisćanske žalosti.

Vaskršnje slavlje je za vernike kraj Velikog posta, a prvi mrsni zalogaji su vaskršnja jaja koja, se prema drevnom običaju, farbaju u crveno kao simbol - prolivene krvi Hristove. Prema predanju, prva jaja je caru Tiberiju poklonila Marija Magdalena koja je u Rim došla sa porukom o Vaskrsenju.

Na pravoslavnim vaskršnjim ikonama i freskama slika se blagovesnik Gavrilo na grobnom kamenu, a najlepša predstava sačuvana je u manastiru Mileševi kraj Prijepolja, zadužbini srpskog kralja Vladislava iz 1234. godine, koja je proglašena
za sliku prethodnog milenuijuma.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Видовдан – голгота и духовно чистилиште
Пише: Милован Балабан
[You must be registered and logged in to see this image.]
Косовска битка из 1389. године за Србе представља знатно више од самог боја. Она је много комплекснија и значајнија од иначе круцијалних последица које је сам бој имао по егзистенцију српске средњовековне државе. Видовдан је централни нерв српске националне историје. Ко њега схвати схватио је Србе као народ. Ко њега разуме лакше ће рaзумети и поступке Срба у свим околностима, укључујући и актуелни тренутак српске друштвено-политичке збиље.

Кључ (не)разумевања тајне, али и драматике Видовдана је у прихватању или неприхватању страдања као извора прочишћења народа и појединца. Страдања које као резултат одрицања од старих индивидуалних навика и старе, погрешне државне праксе, долази као последица дугогодишњег кретања елите и народа погрешним путем. Страдања које је у појединим животним тренуцима и великим душама камен спотицања.

Чак и највећи православни писац Достојевски, у великој дилеми када је у питању страдање, а што се види кроз призму речи његовог јунака Ивана Карамазова: „прихватам Бога и његову премудрост, али не прихватам свет који је створио“ – односно не прихватам страдање и муку јер ми се чини бесмислена. Но, управо су Срби крајем 14. века, прихватајући драговољно косовску погибију, показали да су схватили тајну страдања, а њихово опредељење, како народ кроз песму каже, за царство небеско, односно аутентичне духовне вредности, показује веру у, макар далеко, васкрсење славне (средњовековне) државе, које је неминовна последица народног духовног преображаја.

Видовдан је делио његове тумаче и делиће их и убудуће. На једној страни стоји мноштво. Готово целокупна актуелна српска политичка и интелектуална елита, која у њему види бесмислену самоубилачку жртву која је зауставила точак српске историје и условила петовековно ропство под Турцима. Други, малобројнији, у Видовдану виде духовно чистилиште и надахнуће свим српским покољењима, те сматрају да је баш видовданско опредељење сачувало Србе као народ и било генератор енергије која је почетком 19. века представљала покретач српских устанака и стварања српске модерне државе.

Историјски услови који су довели до неопходности Видовдана
[You must be registered and logged in to see this image.]
Да би схватили шта је условило Косовски бој, али и да би разумели његову исцелитељску функцију за српски народ, објаснићемо конкретне историјске околности које су условиле српску видовданску погибију. Српска средњовековна држава је почетком 14. века под краљевима Милутином и Стефаном Дечанским постала најснажнија на Балкану. А српско православно-светосавско биће и опредељење, као стуб духовног и државног напретка, у то време још увек није било озбиљно угрожено. Међутим, после битке код Велбужда, 1330. године, ствари се убрзано мењају. У том великом сукобу Срби су победили Бугаре и обезбедили доминацију на Балкану. То је пропраћено јачањем нових стремљења међу српском властелом – тадашњом националном елитом. Наиме, српска властела је желела да искористи историјску шансу која се указала, те да реално прошири свој утицај на просторима балканских држава које су биле у фази слабљења, тј. првенствено на византијске и бугарске земље.

Овоме науму се краљ Стефан Дечански опирао али не и његов син, тада престолонаследник Душан. Амбиције овладавања Балканом које су гајили властела и Душан изазвале су грађански рат оца и сина, али и фаворизовање од стране властеле младог престолонаследника који је поразио оца и завладао Србијом. Тада је српској властели – жељној материјалног богатства и територијалног проширења – пут ка остваривању њене амбиције био отворен. Душан је покренуо освајање ослабљених византијских земаља које су биле у дубокој финансијској и моралној кризи, која је прерастала чак у фазу потпуног распадања.

Са једне стране византијским земљама, ослабљеним тада већ готово двовековним упливом Запада (крсташко освајање, преузимање финансија, економије и свих битних националних ресурса у руке Венецијанац и Ђеновљана; видети филм „Византијска лекција – поука Архимандрита Тихона“), било је потребно јединство. Са друге стране, превладавањем империјалне идеологије у редовима српске средњовековне елити, српско територијално проширење добило је идејни потенцијал за обједињавање српских и грчких земаља. Опет, то је представљало одступање од светосавских националних вредности.

Угроженост читавог Балкана од претеће турске силе је утврдила краља, а од 1346. године и цара Душана, да пребацивање тежишта српске националне идеје на наднационалне балканске интеграције, не само да је историјски оправдано него је и у циљу самоодбране преко потребно (сличну је мислио и краљ Александар стварајући југословенску државу). Да је Балкану било потребно јединство пред турском опасношћу без сумње је тачно, али је такође чињеница и да је српско национално биће у тим временима губило свој духовни идентитет док се елита опчињена богатством и сјајем тренутних успеха и умножавањем свог богатства, моћи и утицаја, потпуно удаљавала од светосавске духовне матрице, самим тим и од народа.

Стање је постало алармантно, а систем вредности базиран на индивидуалном богаћењу, односно стицању утицаја у циљу добијања што веће материјалних користи, попримио је драстични вид нешто пре, а поготово након смрти, цара Душана. Регионални лидери игноришући централну власт почели су да воде самосталну политику. Савезнике у борби за очување свог феуда локални великаши су бирали по критеријуму силе. Дакле, ко је могао поједином лидеру да обезбеди власт на његовом поседу био је пожељан као партнер и савезник, макар био и Турчин. При томе за више, светосавске, културолошке и идентитетске вредности – све мање се марило. Услед партикуларизма Српско царство се убрзано распадало и када је Турска закуцала на балканска врата Србија, иако је још увек била јача од осталих балканских држава, није била спремна да одговори на муслиманску претњу.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Лазарево опредељење за царство небеско

И тада, када је и народ бивао све више дезоријентисан без духовног и световног вођства, када је дух индивидуализма, материјалног успеха и тренутних вредности постао доминантно мерило остварености, када је народ егзистирао у њему неприродним државним творевинама – час хеторегеним, наднационалним, час регионалног типа, где је сваки локални лидер наметао законе по сопственом нахођењу – када се морално урушавао национални организам са озбиљном претњом да ће судбоносно и коначно бити дотучен, појавио се кнез Лазар. Његова делатност била је усредсређена на обнову централизоване српске државе и светосавског система вредности, као њеног гаранта. После Маричке битке 1371. године и потпадања српске Македоније под турску власт, Лазар је све више постајао предводник језгра отпора турском продирању. Такође он је постао носилац нове (или старе Немањићке) етике, која је тежила обнови централизоване државе, те претпостављала националне интересе испред индивидуалних амбиција.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Но, Турци нису седели скрштених руку. Намеравали су и у прилог тога радили, да Балкан и Србију коначно покоре поступном методом. Систем вазалстава које су успостављали на освојеним територијама, а у који су се после Маричке битке, чувајући своје круне и материјалну угодност, интегрисали неки српски локални предводници, намеравали су да прошире на цео Балкан. На ред је дошла Лазарева моравска Србија. После пораза које су турским снагама нанеле српске трупе код места Плочник (1386) и код Билеће у Херцеговини (1388),султан Мурат одлучује да све своје снаге поведе на кнеза Лазара и тако скрши жариште отпора турској експанзији.

Идући у сусрет неминовној бици Лазар је започео болан процес интегрисања увелико расцепкане државе. Паралелно је радио на духовној обнови као темељу без ког ни држава није могла да се реинтегрише. Одбрамбену моћ је ојачао склапањем савезништава која су требала да допринесу јединству народа и тако спрече турски освајачки продор. Добрим имао је успеха у свему томе, поготово што је за себе везао цркву и гро народа. Но, његово животно дело је требало да буде постављено на најснажнији испит. Да ли се супротставити Османлијама или сачувати круну и интегрисати се у већ разрађени систем вазалстава у оквиру турске царевине? У случају отпора потребна је огромна лична и народна жртва, која упркос супротстављању лако може резултирати пропашћу и коначном освајању најснажнијег ентитета српског расцепканог државног простора. У другом случају, власт и „част“ би кнез сачувао, али би сигурно пропало његово животно дело, односно рад на обнови аутентичне светосавске духовности која подразумева национално на уштрб наднационалног, саборно наспрам партикуларног, те опште, као залога остварења личносног, изнад огољено индивидуалног.

У дилеми како да поступи у тешкој ситуацији, подстакнут са једне стране делом властеле да се нагоди са Муратом, а са друге црквом и великим делом народа да пружи отпор, Лазар се одлучио за супротстављање које је условило херојску погибију готово читаве његове војске и њега самог. Но, тиме је претпоставио бесмртне вредности враћања аутентичним духовно-национално-идентитетским константама, које су утемељене у његовом животном делу. Народни гениј је то кроз песму изразио као Лазарев одговор на дилему ком ће се царству приволети где кнез каже: „Земаљско је за малена царство а небеско увјек и довека. Цар вољеде царству небескоме неголи царству земаљскоме.

Видовдан као вододелница српске историје
Духовно-културолошке вредности које су посведочене страдањем и жртвовањем живота, односно највреднијим што човек може дати, кнеза Лазара и његову крстоносну војску, која се супротставила азијатском полумесецу, сврстало је на пиједестал српске националне епике. Оно је постало мерило свих српских опредељења и одлука кроз читаву историју. Исто тако, оно се кроз векове изградило као посведочени, али и рационални вредносни показатељ, ваљаности свих стремљења ка обнови српске државе, као и ка остваривању националних интереса у свим временима, укључујући и садашње. Срби су научени да сваки подухват од значаја за заједницу мора бити условљен маркирањем старог погрешног пута, те одрицањем од њега ако треба и страдањем уз прилагање највеће жртве, али у складу са видовданском етиком.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Такође, Срби су научени, макар и не потпуно свесно, да на све догађаје гледају кроз наочаре косовског завета и кнежевог опредељења као непогрешивог показатеља ваљаности једнократних одлука, али и дуготрајних националних стратегија. Није онда чудо што народ великом већином не елиту нашег времена не гледа благонаклоно. Актуелна власт, настала на духу петооктобарских промена, спремна је да се нагоди са свим ововременим Муратима, наводно зарад виртуелног европског сна, а суштински због очувања својих привилегија и својих положаја. Спремна је да зарад уподобљавања глобалним моћницима пристане на цепање државе кроз одвајање КиМ, све снажније осамостаљивање Војводине, давање све веће аутономије Рашкој, те регионализацију читаве Србије. Лазаревским речником речено спремна је да жртвује царство небеско зарад царства земаљског. На крају крајева српска елита се толико отуђила од националне видовданске етике да чак и отворено каже, као што је то учинио Ђинђић 2001. године, баш за Видовдан када је испоручио Милошевића Хагу, да се определила за царство земаљско.

Невоља је што српску ововремену друштвено-политичку елиту видовданске духовне вредности, као српски репер ваљаности вођења националног брода, угоне у лаж. Наиме, никада у српској историји политиком нагодбе са непријатељима и одустајањем од светосавске духовно-идентитетске константе српски народ и држава нису доживели просперитет. Занемаривањем и игнорисањем културолошког и цивилизацијског српског етоса губи се и духовни темељ националног постојања, али и држава која може да проистекне само из поштовања непролазне духовне светосавске матрице.

Лазаревским речником речено, данашња политичка елита води Србију у правцу губљења оба царства, чега смо сви сведоци. Држава је територијално разваљена са трендом даљег распадања коме се крај не назире. Услед тога Срби треба да свом снагом раде на народној духовној обнови, али и изграђивању нове елите која ће се у складу са косовским идеалима ухватити у коштац са нагомиланим националним проблемима. Крајње је време за то. То је између осталог пут одрицања, можда и личног страдања, али је једини. На то овај и сваки наредни Видовдан треба да нас подсете и подстакну да на прави начин делујемо!

Извор: Фонд стратешке културе, Москва

Danas je Ognjena Marija

Pravoslavni vernici danas obeležavaju praznik svete velikomučenice Marine, u narodu poznat kao Ognjena Marija. U manastiru Svete Marine u Albaniji, na planini Longa iznad Ohridskog jezera, počivaju njene čudotvorne mošti, koje posećuju i pravoslavni i muslimani.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Svi pravoslavni vernici danas obeležavaju praznik svete velikomučenice Marine, u narodu poznat kao Ognjena Marija.

Ognjena Marija, sveta mučenica Marina, bila je rodom iz Antihije. Krstila se u 12 godini i zbog vere u Isusa Hrista stradala je u vreme cara Dioklecijana.

Prema narodnom verovanju, sveta Marina pali i kažnjava ognjem i kao sveti Ilija, koji kažnjava gromom.

U narodnom predanju čuvaju se primeri o vatri ili gromovima koji su u vrele praznične dane spalili žito, seno i domove ljudi koji su se ogrešili radeći na praznik Ognjene Marije.

Običaj je da se na ovaj praznik, kada zbog velike vrućine "gori nebo i zemlja", ne rade nikakvi poslovi.

Prema hrišćanskom predanju, sveta velikomučenica Marina posečena je mačem u 16. godini, u doba cara Dioklecijana.

U nekim pravoslavnim crkvama slavi se kao Margarita Antiohijska, koja je postradala zbog vere u Hrista. Mošti su joj se nalazile u Carigradu do dolaska krstaša, a danas se njena ruka nalazi u svetogorskom manastiru Vatopedu.

U manastiru Svete Marine u Albaniji, na planini Longa iznad Ohridskog jezera, počivaju njene čudotvorne i svete mošti, koje posećuju i pravoslavni i muslimani.

Svetiteljka se i u istočnom i u zapadnom slikarstvu predstavlja sa krstom i palmom, simbolom mučeništva u rukama, sa zmajem pod nogama i često sa kućama u plamenu u njenoj pozadini.

Ognjenu Mariju neke pravoslavne porodice obeležavaju kao krsnu slavu.

U crkvenom kalendaru praznik nije obeležen "crvenim slovom", ali se ipak veoma poštuje i u crkvi u narodu.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Sveta velikomučenica Marina, Ognjena Marija
Prema narodnom verovanju, Sveta Marina pali i kažnjava ognjem i kao Sveti Ilija koji kažnjava gromom ona spada u "ognjevite" svece.

U narodnom predanju čuvaju se primeri o vatri ili gromovima koji su u vrele praznične dane spalili žito, seno i domove ljudi koji su se ogrešili radeći na praznik Ognjene Marije.

Običaj je da se na ovaj praznik, kada zbog velike vrućine "gori nebo i zemlja", ne rade nikakvi poslovi.

Sveta velikomučenica Marina posečena je mačem u 16. godini, u doba cara Dioklecijana, zbog vere u Hrista.

Mošti ove svetiteljke nalazile su se u Carigradu do dolaska krstaša, a danas se njena ruka nalazi u svetogorskom manastiru Vatopedu.

U manastiru Svete Marine u Albaniji, na planini Longa iznad Ohridskog jezera, počivaju njene čudotvorne i svete mošti, koje posećuju i klanjaju im se i pravoslavni i muslimani.

Svetiteljka se i u istočnom i u zapadnom slikarstvu predstavlja sa krstom i palmom, simbolom mučeništva u rukama, sa zmajem pod nogama i često sa kućama u plamenu u njenoj pozadini.

Ognjenu Mariju neke pravoslavne porodice obeležavaju kao krsnu slavu. U crkvenom kalendaru praznik nije obeležen "crvenim slovom", ali se ipak veoma poštuje.

(Srna)

[You must be registered and logged in to see this image.]
11. septembar obilježavaju Usjekovanje glave Svetog Јovana Krstitelja, praznik kada se Crkva sjeća velikog propovjednika pokajanja i Carstva Božijeg - Svetog Јovana Kstitelja i njegovog mučeničkog stradanja.


U vrijeme cara Iroda Antipe, sina starog Iroda, ubice vitlejemske djece, propovijedao je u Galileji Sveti Јovan Krstitelj. Pošto je car otjerao svoju zakonitu ženu i uzeo ženu svoga živog brata Filipa - Irodijadu, Sveti Јovan ustao je protiv ovog bezakonja i zbog toga je bačen u tamnicu.

Na jednoj svečanosti, zanesen igrom Irodijadine kćeri Salomije, car joj obeća da će joj ispuniti svaku želju.

Ona je, po nagovoru svoje zle majke, zatražila svetiteljevu glavu, a pijani car joj je ispunio želju i posjekao Svetog Јovana.

Učenici Svetog Јovana uzeli su u noći njegovo tijelo i časno ga sahranili, a bijesna Irodijada je izbola iglom jezik Јovanov i glavu zakopala na neko nečisto mjesto.

Uskoro je sve ove zlotvore stigla zaslužena kazna, pa su skončali svoj život u bijedi i poniženju.

Smrt Јovana Krstitelja dogodila se pred Pashu, a praznovanje 11. septembra ustanovljeno je zato što je toga dana osveštana crkva koju su nad Јovanovim moštima u Sevastiji podigli Sveti car Konstantin i carica Јelena.

Dan se provodi u strogom uzdržanju i postu. Ne jede se i ne pije ništa što je crveno, jer to podsjeća na prolivenu krv Јovanovu.





(Banjaluka-Info / D.M.)

Danas je Mala Gospojina
Srpska pravoslavna crkva i vernici proslavljaju danas Rođenje Presvete Bogorodice - Malu Gospojinu, jedan od najvećih zavetnih praznika.
[You must be registered and logged in to see this image.]
"Roždestvo Bogorodice" u Studenici
Na Malu Gospojinu slavi se uspomena na dan kada je u Nazaretu u domu Joakima i Ane rođena Sveta Deva Marija.

Joakim i Ana su dugo bili bezdetni pa bejahu postidni među ljudima i skrušeni pred Bogom, kaže predanje.

Već stari, oni su se usrdno molili Bogu da im podari dete, da ih obraduje kao što je nekada obradovao Avrama i Saru, darovavši im sina Isaka.

Joakim jednom ode u pustinju, gde je proveo četrdeset dana u neprekidnom postu i molitvi da se Bog i na njega smiluje.

Jednog dana, moleći se Bogu u voćnjaku pod lovorovim drvetom, Ani se javi anđeo Božji i reče joj da je njen vapaj dopro do nebesa i da će ubrzo postati majka.

Ana se na te reči zavjetova da dete, koje bude rodila, muško ili žensko, posveti Gospodu Bogu, da mu služi celoga veka.

I Bog ih obradova, darova im više nego su mogli i usniti, ne samo kćerku nego i Bogomajku.

Kada dođe vreme, starica Ana rodi kćerku, kojoj nadenu ime Marija, što znači visoka ili gospodareća.

Marija, plod molitava svojih roditelja, odvedena je u hram kada je imala tri godine, kako se Bogu i zavetovala njena majka Ana.

Sa 14 godina Marija se vratila u Nazaret gde joj je, prema predanju, saopštena blagovest arhangela Gavrila da će roditi Sina Božjeg.

Scena Roždestva Bogorodice sa Svetom Anom u postelji i novorođenom Marijom u kolevci obavezan je motiv pravoslavnih ikona i srednjovekovnih manastirskih fresaka.

Jedan od najstarijih i najbolje očuvanih živopisa sa motivom Roždestva Bogorodice nalazi se u Kraljevoj crkvi u Studenici, zadužbini kralja Milutina sa kraja 14. veka.

Mala Gospojina spada u red Bogorodičnih praznika i nepokretan je, što znači da ima stalno, fiksno mesto u crkvenom kalendaru i označen je crvenim slovom.

Ostali Bogorodičini praznici su Vavedenje, Sretenje, Blagovesti, Uspenje Presvete Bogorodice (Velika Gospojina) i oni koji obeležavaju uspomenu na događaje iz njenog života, kao što su praznici Pokrov Presvete Bogorodice i Polaganje rize Presvete Bogorodice.

(Srna)

Данас је Крстовдан

Српска православна црква и њени верници, прослављају Крстовдан, успомену на дан када је царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла Часни крст на коме је распет Исус Христос на Голготи.

Српска православна црква Возвиждење часног крста, Крстовдан, који у црквеном учењу означава успомену на дан када је царица Јелена, мајка цара Константина, обилазећи Свету земљу, у рушевинама Венериног храма, пронашла Часни крст на коме је распет Исус Христос на Голготи.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Овај хришћански празник, који у православном календару слови и као Возвиждење Часног крста, слави се још од првих година званичне хришћанске проповеди.

Установљен је годину дана после Првог васељенског сабора у Никеји, одржаног 326. године, у време цара Константина, који је Миланским едиктом (313. године) признао хришћанство као званичну вероисповест.

Према предању, патријарх Макарије је, после открића царице Јелене, пред окупљеним народом уздигао Крст који је Христос носио до Голготе, па отуда и назив Возвиждење у богослужбеном календару где је празник обележен црвеним словом као заветни празник.

Како каже хришћанско предање, народ је одговорио патријарху молитвом Господе помилуј, која се и до данас на исти начин пева на православним литургијама.

На тај празник, истовремено се слави успомена на повратак Часног крста из Персије у Јерусалим.

Крст је чуван у сребрном сандуку у јерусалимској цркви Васкрсења до 614. године, када су Персијанци заузели Јерусалим.

"Када је цар Хозрој освојио Јерусалим и многи народ одвео у ропство, Крст би пребачен у Персију", одакле га је на Голготу, "ходећи босоног и у бедној одећи, изнео цар Ираклије", записано је у "Охридском прологу" владике Николаја Велимировића.

"Тада Часни крст би положен у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света", написао је епископ Николај.

На Крстовдан се држи строги пост, а многи верници тог дана једу само хлеб и грожђе.

Народни обичаји

Највећи крстовдански вашар у Горњој Пчињи приређује се у Радовници, испод цркве, поред реке Пчиње, где је подигнуто неколико сеника који се користе за вашар. Људи рано долазе да продају и купују стоку, све до подне, а од подне долазе они који желе да се виде, да буду виђени. Остаје докле ко може.

У свим селима исплаћују пољаке, који чувају поља од Ђурђевдана до Крстовдана и који терају птице и наплаћују глобе од оних чија стока прави штете на туђим њивама. Исплаћује се онолико колико је договорено ο Ђурђевдану.

На јесењи Крстовдан, према древним обичајима, бересе и посвећује босиљак. На зимски Крстовдан, који је уочи Богојављења, 18. јануара, по предању, укрштају се ветрови.

У цркви се тог дана крст ставља у воду и, ако се вода смрзне, очекује се долазак родне године, а ако се вода не смрзне, верује се да ће следећа година бити "оскудна и болешљива".


Krstovdan (14. septembra po starom, odnosno 27. septembra po novom kalendaru) praznik je posvećen pronalaženju Hristovog Krsta na mestu Njegovog raspeća. Istorija kaže da je među prvim poduhvatima kojih se sveti car Konstantin Veliki poduhvatio pošto je preuzeo vlast nad celim Rimskim carstvom, bilo je obnavljanje hrišćanskih svetinja u Svetoj zemlji. Jedna od najvećih želja svetog cara Konstantina i njegove majke, svete carice Jelene, bila je da pronađu Časni krst na kojem je 3 veka ranije bio raspet Isus Hrist.
Teške muke carica Jelena uspela je da od nekog starca dozna mesto gde se nalazi Časni krst - bilo je to mesto na kojem je potom bio izgrađen Venerin hram. Carica je naredila da se to idolsko svetilište sruši i da se na tom mestu kopa. Posle izvesnog vremena kopači osetiše divan miris iz zemlje, a nedugo zatim otkopaše i tri krsta, tablicu na kojoj je pisalo "Isus Nazarećanin, car Judejski" i klinove kojima je bio prikovan za Krst. Ne mogavši da razaznaju na kojem je tačno krstu bio raspet Hrist, dosete se da na mrtvaca čija je pogrebna povorka prolazila u blizini polože sva tri krsta. Kada je Časni krst dotakao telo mrtvaca, on je vaskrsao, a Krst je odnesen na Golgotu.

Na vest da je Časni Hristov krst pronađen, sleglo se mnoštvo naroda - svi su želeli da ga vide, dodirnu i celivaju. Oni udaljeniji su želeli makar da ga vide, pa patrijarh Makarije odluči da podigne Krst na jedno uzvišenje. To prvo uzdizanje ("vozdviženje") Časnog krsta dogodilo se 326. godine, a od tada je Časni krst stajao u srebrnom kovčegu u Hramu Hristovog vaskrsenja koji je carica Jelena potom podigla na Gologoti. Taj dan se slavi kao Krstovdan, jedan od najznačajnijih praznika u godini. Obeležen je crvenim slovom i na taj dan se obavezno posti.

SREDA, 12 OKTOBAR 2011 00:05
[You must be registered and logged in to see this image.]
Pravoslavni vjernici danas obilježavaju praznik svetog Kirjaka u narodu poznatiji i kao Miholjdan. Prema narodnom vjerovanju, poslije Miholjdana nastupa prava jesen koja je kalendarski već uveliko počela.
Srpska pravoslavna crkva obilježava danas praznik svetitelja i velikog podvižnika hrišćanske vere Kirjaka Otšelnika koji je u narodu poznat i kao Miholjdan, vezan za smjenu ljeta i jeseni.

Prema narodnom vjerovanju, poslije Miholjdana nastupa prava jesen koja je kalendarski već uveliko počela.

Oktobarski topli dani vezani za ovaj narodni i verski praznik poznati su kao "Miholjsko ljeto".

Sveti Kirjak je rođen u Korintu krajem četvrtog vijeka i za života je smatran stubom hrišćanstva i uzorom monaških vrlina.

Čitajući Sveto pismo, veoma rano je počeo da se divi ustrojstvu spasenja ljudskog roda, a želja za duhovnim životom odvela ga je u Jerusalim, gde je stupio u manastir i dobio početna uputstva o monaškom životu.

Boravio je u više manastira gdje se posvetivši se hrišćanskoj veri i borio protiv jeresi.

Predanje kaže da je bio krupan i snažan čovek, iako je ceo život proveo u strogom postu. Pred kraj života boravio je u monaškoj obitelji svetog Haritona, gde su monasi jeli jedanput dnevno i to po zalasku sunca.

Kirijaka su monasi poštovali kao iscelitelja i utešitelja bolesnih i nevoljnih. Poživeo je 109 godina i upokojio se 557. u pustinji gde je proveo starost i poslednje godine života, prenose agencije.

U pravoslavnom kalendaru se na ovaj praznik pominje i osveštanje bazilike Svetog Mihaila u okolini Rima, što je i objašnjenje za naziv praznika.

Sveti Kirjak je zaštitnik i slava mnogih srpskih domova. Slavi se u Boki Kotorskoj kao zaštitnik pomoraca, a u pojedinim srpskim selima se održavaju zavetine i organizuju litije.





(Banjaluka-Info / D.M.)

[You must be registered and logged in to see this image.]


Pravoslavni hrišćani danas obilježavaju praznik Pokrova Presvete Bogorodice kao pomen na crkveni događaj kada se Bogorodica, za vreme bogosluženja, javila narodu okupljenom na molitvi.
Bogorodica je javila narodu 14. oktobra (1. oktobra po starom kalendaru) 911. godine za vrijeme cara Lava Mudroga kada je u Bogorodičinoj crkvi zvanoj Vlaherne u Carigradu služeno svenoćno bdenije. Crkva je bila ispunjena pobožnim narodom i svi su bili duboko utonuli u molitvu. Pri dnu crkve nalazili su se Sveti Andrej Јurodivi i njegov učenik Epifanije.

U četvrti čas noći ugledali su Presvetu Bogorodicu iznad naroda, sa rasprostrtim omoforom na rukama kojim je zaklanjala narod.

Bila je odjevena u zlatokrasnu porfiru i blistala okružena apostolima, svetiteljima, mučenicima i djevicama.

Sveti Andrej pokaza rukom Epifaniju i upita ga da li i on vidi "Caricu kako se moli za sav svijet", što Epifanije začuđen potvrdi.

Zbog tog događaja uvedeno je ovo praznovanje da podsjeća na taj trenutak i na stalno pokroviteljstvo Presvete Bogorodice kad god to u nevoljama od nje molitveno tražimo.

Crkva proslavlja Presvetu Bogorodicu kao zaštitnicu roda hrišćanskog, koja svojim molitvama umilostivljava Boga prema grešnima.

Bezbroj puta pokazala se pomoć Presvete Bogorodice pojedincima i narodima, kako u miru tako i u ratu, kako u monaškim pustinjama tako i u mnogoljudnim gradovima.

[You must be registered and logged in to see this image.]



Izvor:(Srpska pravoslavna crkva / D.M.)

Свети Козма и Дамјан

[You must be registered and logged in to see this image.]




Беcребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из пзије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По cмрти оца њихова мајка, Теодотија, поcвети cве
време и труд, да cинове cвоје ваcпита и подигне као иcтините хришћане. И Бог јој
поможе, те cинови њени израcтоше као две cлатке воћке, и као два cветилника cвета.
Беху научени лекарcкој вештини, и беcплатно помагаху болеcним не толико лекаријама
колико именом Гоcпода Иcуcа Хриcта. И беху прозвати безмездним врачима,
тј. беcплатним лекарима, јер беcплатно лечише и тако иcпунише Хриcтову заповеcт:
бадава примиcте, бадава дајите (Мат. 10, . Толико беху опрезни у беcплатном
лечењу људи, да cе Козма иcтинcки наљути на брата cвог Дамјана, што овај узе
три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да поcле cмрти његове не
cахране га до брата му Дамјана. У cтвари Дамјан cвети не узета три јајца као
награду за то што он иcцели болеcну Паладију, него што га ова закле
Преcветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по cмрти њиховој, у меcту Фереману,
беху заједно cахрањени cходно откровењу Божјем. Беху ова браћа cвета чудотворци
велики и за живота и поcле cмрти. пекоме тежаку при cпавању увуче cе змија кроз
уcта у cтомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у поcледњем чаcу
не призва у помоћ cв. Козму и Дамјана. И тако проcлави Гоcпод за увек чудотворcтвом
оне који Њега проcлавише на земљи вером, чиcтотом и милошћу.


Текст преузет из књиге:
Св. епископ Николај жички,
"Охридски пролог"

Danas je Aranđelovdan
[You must be registered and logged in to see this image.]
Pravoslavni vjernici i Srpska pravoslavna crkva danas slave Sabor svetog Arhangela Mihaila ili Aranđelovdan.
Srpska pravoslavna crkva i pravoslavni vernici slave Sabor svetog arhangela Mihaila, praznik ustanovljen u prvim vekovima hrišćanske propovedi. Arhangela Mihaila će kao svoju krsnu slavu obilježiti i Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske.

Ovaj dan ustanovljen je kao praznik Arhangela Mihaila u vreme Silvestera Prvog Rimskog (314-335) i Patrijarha Aleksandra Aleksandrijskog (326). Izabran je novembar, jer se zna da je Bog stvarao svijet na ovaj dan u martu, a kako ima devet činova anđelskih, počasni deveti mjesec od marta do novembra posvećen je Arhangelu Mihailu. Arhangel Mihailo je prvi među Anđelima, i vojvoda anđelske, nebeske vojske.

Aranđelovdan se proslavlja isto kao i sve druge krsne slave, pripremom slavskog kolača, žita i vina, i osveštanjem koje obavlja sveštenstvo crkve. U narodu postoji pogrešna tradicija da slavari ne spremaju žito (koljivo) za Aranđelovdan, jer kažu da je Arahngel Mihailo "živi svetac".

Sveti arhangel Mihailo, prisutan ne samo u hrišćanstvu već i u svim religijama, obilježen je crvenim slovom u bogoslužbenom kalendaru SPC.

Mihail na jevrejskom jeziku znači ravan Bogu i od prvih hrišćanskih vremena predstavlja se kao vojvoda, sa kopljem u desnoj ruci koje upire na Lucifera.


Čuvar pravoslavne vjere

Arhangel Mihail smatra se naročito čuvarem pravoslavne vjere i borcem protiv jeresi.

Za njim slede Gavril, anđeo blagovesnik, predstavljen sa fenjerom i ogledalom od zelenog kamena jaspisa koji je simbol "božje premudrosti".

Rafail je iscelitelj i u ruci drži lekarski alabastar, Uril je oganj i svetlost Božja, Salatil "molitvenik Božji" sa licem i očima podignutim ka nebesima.

Jegudil nosi zlatni venac u slavu Boga, Varahil sa belim ružama u nedrima nosi blagoslov Božji, a Jeremil se poštuje kao nosilac uzvišenih misli koje čoveka uzdižu ka Bogu.

Sveti Arhangel Mihailo je najugledniji među bestelesnim silama i najbliži nebeskom prestolu i smatra se da je on spasio vojsku anđela od ponora palih Satanailovih anđela.

Aranđelovdan je jedna od najčešćih krsnih slava kod Srba.

[You must be registered and logged in to see this image.]
SVETI NIKOLA ČUDOTVORAC

Sveti Nikola ili Nikoljdan je jedna od najčešćih srpskih krsnih slava i praznuje se 19. (6.) decembra, odnosno na dan kada se 343. godine nove ere upokojio arhiepiskop Mirlikijski sveti Nikolaj.

Kao spomen na prenos moštiju Svetog Nikole Crkva je ustanovila još jedan praznik vezan za njega - Prenos moštiju Svetog Nikole. Praznuje se 22. (9.) maja. To je za mnoge porodice mala slava ili preslava. U narodu se zove Mladi sveti Nikola, Letnji sveti Nikola, Nikolice…






slikar Kozma, ikona, 1641,
selo Čelebić, sada u Staroj
srpskoj crkvi u Sarajevu.
SVETI NIKOLA ČUDOTVORAC

Nikola je bio sin jedinac znamenitih i bogatih roditelja, Teofana i None, žitelja primorskog grada Patare u Maloazijskoj oblasti Likiji. Odmah po rođenju u Svetom Nikoli se, kako svedoci predanje, mogao raspoznati budući čudotvorac jer je prilikom krštenja mogao da stoji sam na svojim nogama bez ičije pomoći.

Pod uticajem svoga strica, koji je bio episkop grada Patare Sveti Nikola se posvetio svešteničkom životu i ubrzo se pročuo svojim neumornim radom, milosrđem i nepokolebljivom verom u Isusa Hrista. Posle smrti svojih roditelja, razdelio je svu imovimu siromasima ne ostavivši ništa za sebe. O njegovim milosrdnim delima zapisane su mnoge priče a među njima i priča o tri kćeri.

Sveti Nikola se smatra zaštitnikom:

dece, učenih ljudi, trgovaca, mornara, putnika uopšte… Smatra se da je običaj po kome se deci uoči Svetog Nikole u cipelice potajno stavljaju pokloni potekao otuda što sveti Nikola svoja dobročinstva nikada nije činio javno. Isti motiv se vezuje i za Božić Batu.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Nekada se na svim hrišćanskim brodovima nalazila ikona svetog Nikole a on se posebno praznovao duž Jadranskog i Sredozemnog mora gde je bio običaj da se na taj dan ne isplovljava a da se brodovi na pučini usidre i plovidbu nastave sutradan. Sveti Nikola je umro u petak 6. decembra (to je u našem veku 19. decembar po novom ili Grigorijanskom kalendaru) 343. godine i sahranjen je u sabornoj crkvi u Miri. Tu je njegovo telo počivalo više od sest vekova a hrišćani su dolazili na njegov grob i dovodili svoje bolesnike. Među njima su bili i Stari Sloveni sa reke Don čime se objašnjava zašto je sveti Nikola toliko poštovan kod Srba. Kada su Turci u jedanaestom veku osvojili Likiju mošti svetog Nikole su prenete u Bari u Italiju.


SVETI NIKOLA,
Partenije Karavia, Konstantinopolj
1807. Hilandarska grafika.
PRIČA O TRI KĆERI

U Patari je živeo ugledan i imućan čovek, sa tri veoma lepe kćeri. Njega zadesi nevolja da izgubi sve svoje bogatstvo i naglo osiromaši. U očajanju i bedi, nemajući šta da jede ni šta da odene, čovek odluči da svoju kuću pretvori u bludilište a svoje kćeri u bludnice. Čuvši za krajnju bedu tog čoveka i njegovu zlu nameru, sveti Nikola reši da mu pomogne. Poštujući reči jevanđelske da milostinju ne treba činiti pred ljudima koliko zbog reklame, toliko i radi želje da ne postidi čoveka koji iz velikog bogatstva zapade u bedu, sveti Nikola odluči da mu svoju pomoć pruži tajno.

Jedne noći uze sveti Nikola veliku kesu zlata i neprimetno je ubaci kroz prozorčić u kuću nesrećnog oca. Našavši sutradan kesu sa zlatnicima, presrećan i zadivljen a ne mogavši da objasni otkuda ona tu, čovek ovo neočekivano dobročinstvo pripisa Božjem proviđenju. Hvaleći Gospoda, on odluči da svo zlato koje je dobio da u miraz svojoj najstarijoj kćeri. Uskoro se ona srećno udade a sveti Nikola, čuvši da je ubogi čovek postupio po njegovoj želji i zakonitim brakom sačuvao kćer od greha, odluči da istu milost učini i drugoj kćeri.
[You must be registered and logged in to see this image.]
I ne prođe mnogo vremena a otac na isti način udade i drugu kćer. Uzdajući se u Boga i u čvrstoj nadi da će On zbrinuti i treću kćer, čovek reši da sazna koga to tajnog dobrotvora Bog šalje sa zlatom. Jedne noći, bdijući kraj prozorčića, čovek začu zveket ubačenog novca i potrčavši za nepoznatim, prepoznade u njemu svima znanog svetitelja i izbavitelja. Presrećni otac pade k njegovim nogama, poče ih celivati i kazivati reči hvale, ali sveti Nikola ga podiže sa zemlje i zakle da dok je živ nikome ne kaže šta je s njim bilo.


KRSNA SLAVA U SRBA

Naši preci bili su mnogobošci. Svako pleme i svaki dom imalo je svoga boga, koji je bio veoma poštovan kao zaštitnik. Kada su Srbi primili hrišćanstvo od Vizantije, veoma su se teško odricali od stare tradicije i običaja. Zbog toga su u zamenu uzeli da slave jednog hrišćanskog sveca. Obično su uzimali za Krsnu slavu onog svetitelja kada su Svetim krštenjem postali hrišćani. Da nisu imali dar religioznosti kao nešto prediskustveno, oni ne bi tako držali svoje kućne bogove - niti bi kasnije, u hrišćanstvu, prihvatili Hrista i njegove svete.

Naši preci su sve menjali, ime, prezime, mesto stanovanja itd. ali se Krsne slave nisu odricali i nisu je menjali. U najtežim trenucima u vreme sveopšte Golgote, i u rovovima slava se slavila sa svećom, malo vina i makar komadom hleba.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Бадњи дан

Бадњи дан се прославља 6. јануара, дан уочи Божића, и део је божићних обичаја. Назив Бадњи дан је добио по бадњаку који се на тај дан сече и пали.
Бадњи дан и Божић су нераздвојни, не само зато што долазе један после другог, већ и зато што се допуњавају схватањима и обичајима које народ везује за њих.
Бадњидан је последњи дан Божићног поста. Дан који му претходи је Туциндан.

Многи обичаји везани за овај дан сасвим су пагански, мада је црква покушала да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сече грана храста, који је код Словена одувек био свето дрво. Спасоје Васиљев бадњак везује за словенско божанство Световида.
Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта.

Народни обичаји око Бадњег дана су доста стари и до данас се доста обичаја изгубило или заборавило. У различитим крајевима, обичаји се умеју разликовати у неким елементима, а у многим крајевима се доста обичаја изгубило. Комбинација тога доприноси великим разликама у обичајима од краја до краја и од села до села. Ипак, и поред толике разноврсности и разлика, ипак постоји и доста заједничких обичаја који су врло слични, као и сећање на неке обичаје који се више не раде али постоји сећање да се у неком селу некада и то радило пре него што се то напустило.
Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацане у небо су најављивале много рода и приноса.

Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Зависно од крајева, бирани су различити бадњаци. У источној Србији биран је цер; на западу, зависно од краја, су то храст или буква; у смедревским селима се не сече дрво за бадњак, већ грана храста.
Број бадњака такође варира зависно од краја. Негде се сече један бадњак, негде два или три а понегде и девет, а негде онолико бадњака колико има мушкараца у кући. Углавном је то значило да се одсече једна грана дрвета, која би се тако цела носила кући, или се прво кресала на више једнаких или неједнаких делова. Ова разноликост у броју бадњака такође иде у прилог претхришћанском пореклу бадњака и Бадњег дана.
Пре сечења се дрвету назове "добро јутро", честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па човек који га сече навлачи рукавице.
Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се "да се дрво не мучи" тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.
Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је оболели пили ради оздрављења. Негде, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац.
Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште. Понегде бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама.
Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле, кудеље вретена и игле.

После доношења бадњака се коље печеница (понегде се коље или утуче на Туциндан). Обично је то прасе, ретко јагње (у време Божића нема јагањаца), а понегде ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог Бога.У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и полажајник.
Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају Ко је? одговара Бадњак вам долази у кућу. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори Добро вече бадњаче!. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима Срећно вам Бадње вече, на шта га укућани отпоздрављају са Бог ти добро дао и среће имао, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.
Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима.
По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами.
После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.

Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд.
Понегде засечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима...
Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, где се у једном документу бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру, а у XVII веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном. Са друге стране, у смедеревском крају на пример не постоји обичај налагања бадњака, осим можда у кућама досељеника са других страна.
Деца "џарају" ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи колико искрица толико парица, пилића, кошница ... набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори "Добро вече, честити ви и бадње вече" а укућани одговарају "Добро вече, честити ви и ваша печеница".
После завршетка овога домаћин окади цео дом и вечеру, запали свећу и приступа се бадњој вечери.

Негде се за Бадње вече меси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи, а не сече.
У сврљишком крају се прави бадњидански обредни хлеб "њива" на коме је украс урађен у облику змије, која је у вези и са култом мртвих али у неким ситуацијама има везе и са родношћу године. Обредни хлебови који се месе бадњега јутра су у тесној вези са магијском веровањима у вези плодности.
На Косову и Метохији се за Бадњи дан спремао посебан колач који се износио на кућни праг и ритуално нудио вуку. Вук је, иначе, посебно поштовано митско биће у старих Срба.

Бадња вечера је посна трпеза/посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве). Вечера протиче у миру и тишини.
Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. То вече се у кући очекују "домаћи" или "домаћи покојници" или "домаћи духови". Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући.
Већина јела са бадњеданске вечере користе се и при даћама тако да је та вечера пре свега жртвени обред посвећем породичним прецима. Бадњеданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима и један део сваког јела се оставља за покојнике. Вечера се кади да би се за вечером спојили и живи и они који то нису.

У бадњеданској ноћи се пече божићна печеница, намењена сутрашњем дану - Божићу.
Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Ономе ко први спази припадал је награда од домаћина, а сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. Знало се да кад почну пуцњи да се разлежу, значило је да бадњаци приспевају.
Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди. У Црној Гори један је мушкарац чекао да прегори бадњак и за то време често чаркао ватру, говорећи Оволико у нашем тору било оваца, коза...

Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове "јакова вода".
Пре захватања воде, извор, река или бунар дарују се житом, новцем или воћем. Воду поздрављају са добро јутро водице и срећан ти Божић.
По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива.
Овом водом се меси чесница и над њом се моли домаћин за здравље породице, а девојка која носи воду моли се да у њој види лик момка за кога ће се удати

Обичај сечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак Звезде да се родио Христос Спаситељ, насекли грања и понели га у пећину да наложе ватру и огреју Христа и његову мајку.[11] Бадњак, дакле, представља оно дрво које је Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак, даље, наговештава и дрво Крста Христовог.
Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак.
Посипање житом на Бадњи дан и Божић на жито које је Мајка Божија, када јој се родио син, бацала стоци која је била у штали да стока не би гризла сламу на којој је Христ лежао.
Слама у дому се тумачи као сећање на то да се Исус Христ родио на слами, и тиме је бадњеданска слама симбол јасли у Витлејемској пећини. Кад уноси бадњак у кућу, домаћин тада каже Христос се роди а сви укућани одговарају Ваистину се роди.
Кађење дома је симбол смирне и тамјана који су доношени као дарови новорођеном Исусу. Ораси у слами у угловима куће симболишу власт Божју на све четири стране света.
Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевајући тропар Рождество твоје... , помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу.
Погача која се ломи симболише речи Исусове Ја сам хлеб живи, а вино крв његову. Риба је симбол Сина Божјег, со божанске силе а мед сладости вечног живота бод окриљем Бога. Свећа која се пали за Бадњи дан и Божић представља светлост Божију и симболише Исусове речи Ја сам светлост свету.
Паљење бадњака означава завршетак Бадњег дана и увод у Божић.

Izvor: Vikipedija
[You must be registered and logged in to see this image.]

Богојављење
Богојављење (грч. Επιφανεια) је манифестација Бога на овом свету, било телесна било директним делом. Примери су зачеће сина Божијег и јављење Свете Тројице приликом Исусовог крштења, које је обавио Јован Крститељ у реци Јордану.
Богојављење је један од петнаест највећих хришћанских празника. 30. године наше ере Исус Христос је као дрводеља живео са својом мајком и њеним мужем Јосифом, а тада у својој тридесетој години позвао је Јована Претечу да га крсти у реци Јордан. По Библији, одмах по крштењу, а оно је обављено три пута порињањем у воду, отворило се небо и зачуо се глас Бога Оца који је објавио да је Исус син његов, а тада на раме Исуса слете Свети Дух у обличју голуба. Овим крштењем је Исус означио почетак своје мисије и проповеди.
Народни обичаји

Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке коледера или коринђаша, као и вертепаша и водичара. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за веровање у лековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, пре сунца обави ритуално купање у реци.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Јовањдан
Свети Јован Крститељ слави се 7. јануара по јулијанском календару (20. јануара по грегоријанском календару). Међу личностима јеванђелским које окружују Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима посебно место, како по свом чудесном доласку на свет и начину живота, тако и по свом трагичном изласку из свога живота. Он је био такве моралне чистоте да се пре могао назвати анђелом него смртним човеком, а једини је од свих пророка који је свету могао и руком показати онога кога је пророковао.
Јованова главна улога у животу била је на дан Богојављења, па је Црква од давнина, дан по Богојављењу посветила његовом спомену. За овај дан везује се и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука хтео је да пренесе тело Јованово из Севастије где је великог пророка посекао цар Ирод. Успео је само да пренесе једну руку у Антиохију, своје родно место, где је чувана до десетог века, а после пренета у Цариград одакле је нестала у време Турака.
Прича се да је сваке године на дан светитељев архиереј износио пред народ његову руку. Када би се јављала раширена најављивала је родну и обилну годину, а када би била згрчена предсказивала је неродну и гладну.
Сабор светог Јована Крститеља

(Јеванђење по Матеју, глава 3., и Марку, глава 2.)
"Појави се Јован крстећи у пустињи, и проповедајући крштење покајања за опраштање греха. Сва Јудејска земља и Јерусалимљани излажаху к њему иповедајући грехе своје, и он их крштаваше у реци Јордану." Он је казао "Ја вас крштавам водом да вас водим покајању; али онај који за мном иде силнији је од мене, и ја нисам достојан обућу његову понети. Он ће вас крстити Духом Светим и огњем"."У то време дође Исус из Галилеје на Јордан к Јовану. да га овај крсти. Али му се Јован противљаше, говорећи: "Ја од тебе треба да будем крштен, а ти к мени долазиш!" Исус му одговори: "Остави то јер је достојно да овако испунимо све што је право." После ових речи Јован се више није противио и крстио је Исуса у реци Јордану. По библијском схаватњу оба ова догађаја су веома важна: Зачеће светог Јована јер се одиграло под директном интервенцијом Божије силе, а (сабор) Исусово крштење јер од тог тренутка Исус је започео своју земаљску мисију.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Свети Јован