Danas je....

First topic message reminder :

BADNJI DAN


[You must be registered and logged in to see this image.]




Badnjaci ti srecni novi,
Bog neka te blagoslovi,
da ti srecom dom zabilista
jer rodjene slavis Hrista

Nocas usni divan san,
s mirom slavi Badnji Dan.
Nek ti radost kroz dom tece,
s mirom slavi Badnje Vece.
Nek ti srecom dom zablista
na rodjenje Isusa Hrista

Dobri dome Bozic stize,
dragom Bogu da smo blize,
da te greje vatra sveta,
da ti sreca kucom seta,
da krst casni kolo vodi
i neka se HRISTOS RODI!

Порекло празника

Многи обичаји везани за овај дан сасвим су пагански, мада је црква покушала да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сече грана храста, који је код Словена одувек био свето дрво. Спасоје Васиљев бадњак везује за словенско божанство Световида.[1]
Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта.
Обичаји и симболика

Народни обичаји око Бадњег дана су доста стари и до данас се доста обичаја изгубило или заборавило. У различитим крајевима, обичаји се умеју разликовати у неким елементима, а у многим крајевима се доста обичаја изгубило. Комбинација тога доприноси великим разликама у обичајима од краја до краја и од села до села. Ипак, и поред толике разноврсности и разлика, ипак постоји и доста заједничких обичаја који су врло слични, као и сећање на неке обичаје који се више не раде али постоји сећање да се у неком селу некада и то радило пре него што се то напустило.
Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. Ложење бадњака је средишњи елемент симболике рађања новог сунца, јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацане у небо су најављивале много рода и приноса.
[уреди]Сечење бадњака
За више информација погледајте Бадњак
Већ у рану зору, пуцањем из пушака и прангија, објављује се одлазак у шуму по бадњак. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Зависно од крајева, бирани су различити бадњаци. У источној Србији биран је цер; на западу, зависно од краја, су то храст или буква; у смедревским селима се не сече дрво за бадњак, већ грана храста.
Број бадњака такође варира зависно од краја. Негде се сече један бадњак, негде два или три а понегде и девет, а негде онолико бадњака колико има мушкараца у кући. Углавном је то значило да се одсече једна грана дрвета, која би се тако цела носила кући, или се прво кресала на више једнаких или неједнаких делова. Ова разноликост у броју бадњака такође иде у прилог претхришћанском пореклу бадњака и Бадњег дана.
Пре сечења се дрвету назове "добро јутро", честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па човек који га сече навлачи рукавице.
Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се "да се дрво не мучи" тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.
Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је оболели пили ради оздрављења.[2] Негде, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац.[3]
Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште. Понегде бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама.
Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле, кудеље вретена и игле.[4]
Божићна печеница
После доношења бадњака се коље печеница (понегде се коље или утуче на Туциндан). Обично је то прасе, ретко јагње (у време Божића нема јагањаца), а понегде ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог Бога.
[уреди]Обилажење домова
У Војводини се деца окупљају предвече, пре вечере, празне ђачке торбе и иду у коринђање. Овај обичај је веома сличан коледарским обичајима код других народа. Мали коринђаши обилазе домове у комшилуку и певају (коринђају) песмице којима најављују радостан долазак Божића и а од домаћина очекују да их дарује. Домаћини куће дарују децу јабукама, слаткишима, колачима, сувим воћем, орасима, а ређе новцем (то је новија измишљотина).
Бадње вече
Највећи део радњи и обичаја је везан за Бадње вече.
Уношење бадњака и сламе
У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и полажајник. .[5]
Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају Ко је? одговара Бадњак вам долази у кућу. Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори Добро вече бадњаче!. Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима Срећно вам Бадње вече, на шта га укућани отпоздрављају са Бог ти добро дао и среће имао, док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.
Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима.
По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами.
После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.
Паљење бадњака
Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд.
Понегде засечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима... .[6]
Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, где се у једном документу бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру .[7], а у XVII веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном.[8] Са друге стране, у смедеревском крају на пример не постоји обичај налагања бадњака, осим можда у кућама досељеника са других страна.
Деца "џарају" ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи колико искрица толико парица, пилића, кошница ... набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори "Добро вече, честити ви и бадње вече" а укућани одговарају "Добро вече, честити ви и ваша печеница".
После завршетка овога домаћин окади цео дом и вечеру, запали свећу и приступа се бадњој вечери.
Бадњачки колач
Негде се за Бадње вече меси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи, а не сече.
У сврљишком крају се прави бадњидански обредни хлеб "њива" на коме је украс урађен у облику змије, која је у вези и са култом мртвих али у неким ситуацијама има везе и са родношћу године. Обредни хлебови који се месе бадњега јутра су у тесној вези са магијском веровањима у вези плодности.
На Косову се за Бадњи дан спремао посебан колач који се износио на кућни праг и ритуално нудио вуку. Вук је, иначе, посебно поштовано митско биће у старих Срба.
Бадња вечера
Бадња вечера је посна трпеза/посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве).[9] Вечера протиче у миру и тишини.
Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. То вече се у кући очекују "домаћи" или "домаћи покојници" или "домаћи духови". Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући.
Већина јела са бадњеданске вечере користе се и при даћама тако да је та вечера пре свега жртвени обред посвећем породичним прецима. Бадњеданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима и један део сваког јела се оставља за покојнике.[10] Вечера се кади да би се за вечером спојили и живи и они који то нису.
Бдење
У бадњеданској ноћи се пече божићна печеница, намењена сутрашњем дану - Божићу.
Током ноћи се пазило кад ће бадњак да прегори. Ономе ко први спази припадал је награда од домаћина, а сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. Знало се да кад почну пуцњи да се разлежу, значило је да бадњаци приспевају.
Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди. У Црној Гори један је мушкарац чекао да прегори бадњак и за то време често чаркао ватру, говорећи Оволико у нашем тору било оваца, коза...
Захватање воде
Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове "јакова вода".
Пре захватања воде, извор, река или бунар дарују се житом, новцем или воћем. Воду поздрављају са добро јутро водице и срећан ти Божић.
По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива.
Овом водом се меси чесница и над њом се моли домаћин за здравље породице, а девојка која носи воду моли се да у њој види лик момка за кога ће се удати.
Хришћански елементи и смисао

Обичај сечења бадњака се везује за то што су витлејемски пастири, на знак Звезде да се родио Христос Спаситељ, насекли грања и понели га у пећину да наложе ватру и огреју Христа и његову мајку.[11] Бадњак, дакле, представља оно дрво које је Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак, даље, наговештава и дрво Крста Христовог.[12]
Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак.[13]
Посипање житом на Бадњи дан и Божић на жито које је Мајка Божија, када јој се родио син, бацала стоци која је била у штали да стока не би гризла сламу на којој је Христ лежао.[14]
Слама у дому се тумачи као сећање на то да се Исус Христ родио на слами, и тиме је бадњеданска слама симбол јасли у Витлејемској пећини. Кад уноси бадњак у кућу, домаћин тада каже Христос се роди а сви укућани одговарају Ваистину се роди.
Кађење дома је симбол смирне и тамјана који су доношени као дарови новорођеном Исусу. Ораси у слами у угловима куће симболишу власт Божју на све четири стране света.
Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевајући тропар Рождество твоје... , помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу.[15]
Погача која се ломи симболише речи Исусове Ја сам хлеб живи, а вино крв његову. Риба је симбол Сина Божјег, со божанске силе а мед сладости вечног живота бод окриљем Бога. Свећа која се пали за Бадњи дан и Божић представља светлост Божију и симболише Исусове речи Ја сам светлост свету.
Паљење бадњака означава завршетак Бадњег дана и увод у Божић.
[уреди]Опраштање
Који се током године са неким завадио, на Бадњи дан се са њим треба помирити.
Савремена урбана прослава Бадњег дана

У данашњим, урбаним условима се прослава Бадњег дана изводи у донекле промењеном и прилагођеном облику.
У немогућности сече бадњака у шуми и спаљивања на огњишту сачуване су неке друге особености овог дана, а то је посна али богата трпеза, купљени бадњак у облику пар храстових гранчица и нешто сламе (негде се дода и грана дрена) увезаних црвеном врпцом.
Посвећеност огњишту се огледа у окупљању целе породице за трпезом. Раније се вечерало на слами на кућном поду, па се зато и данас, испод стола за којим се вечера, стави мало сламе и гранчица бадњака.
Спаљивање бадњака се обавља, углавном, паљењем пар листова храста у погодном простору. У новије време се широм Србије јавило колективно налагање бадњака испред цркве, одношењем у црквену порту, или испред манастира, где се кућни бадњак спаљује на великом бадњаку.
Пословице

Уз бадњи дан је везано неколико пословица
Није сваки дан Бадњи дан, значи да је на бадњи дан велика срећа, што других дана у години не мора бити
Везани су ко Божић и Бадњи дан, се говори за оне који су нераздвојни
Историјски догађаји

Неки од догађаја у српској историји десили су се баш на овај дан.

Danas su Sveta tri Jerarha
[You must be registered and logged in to see this image.]
Sveta tri Jerarha


Srpska pravoslavna crkva i vjernici obilježavaju danas Sveta tri Jerarha, praznik vaseljenskih hrišćanskih učitelja, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Jovana Zlatoustog, čija su objedinjena teološka učenja obilježila vizantijsku crkvu 11. vijeka i usmjerila pravoslavno bogoslovlje.

Tri vaseljenska učitelja, koji su svojim umom, obrazovanjem i načinom propovedanja hrišćanstva prevazišli svoje savremenike i koje je Crkva svrstala u red svetih, bili su tema velikih bogoslovskih sporova, koji su okončani 1084. godine ustanovljenjem zajedničkog praznika, u vrijeme cara Aleksija i Komnena.

U javnim bogoslovskim raspravama jedni su uzdizali Vasilija zbog njegove čistote i hrabrosti, drugi Grigorija zbog nedostižne visine u bogoslovlju, a treći Zlatoustog zbog čudesne slatkorječivosti i jasnoće u propovjedanju hrišćanske vjere.

Prema predanju, svetitelji su se javili u snu episkopu evhairskom Jovanu, prvo svaki zasebno, a potom zajedno, poručivši mu da su "jedno u Boga", da u njima nema ništa protivrečno i savetujući ga da im napiše zajedničku liturgiju i odredi zajednički praznik.

Na ovaj praznik SPC slavi svetog Vasilija Velikog kao retoričara, filozofa i pisca svetih liturgija koje se služe 10 puta godišnje na velike pravoslavne praznike.

Sveti Grigorije Bogoslov se proslavlja kao episkop u Carigradu, a 12 godina je upravljao crkvom utvrđujući pravoslavlje, dok je sveti Jovan Zlatousti, kao veliki besednik i tumač Svetog pisma, svojom rečitošću i jasnoćom misli prevazišao sve grčke retoričare.

Svaki od ovih crkvenih otaca praznuje se posebno u istom mesecu - Sveti Vasilije Veliki 1. januara, sveti Georgije Bogoslov 25. i sveti Jovan Zlatousti 27. januara, po julijanskom kalendaru koji poštuje SPC.

Sveta tri jerarha uživaju veliko poštovanje u srpskom narodu gdje su od davnina esnafska slava metalaca.





(Agencije / D.M.)

[You must be registered and logged in to see this image.]
Свети Трифун је рођен у селу Кампсади у Фригији, родитељи су му били сиромашни, па је одмалена чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан III, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. Цар нареди да се на двор доведу сви Трифуни из царства. После многих Трифуна, и овај млади Трифун био је позван по Божјем Промислу. Довели су га у Рим где је исцелио цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић да чува гуске и моли се Богу. Када се зацари христоборни Деције Трајан, свети Трифун био љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.

У православној цркви празнује се 14. фебруара по новом, односно 1. фебруара по старом календару.

Предсмртна молитва Светог Трифуна

"Господе Боже богова и Цару царева, Најсветији од свих светих, богодарим Ти, што си ме удостојио да завршим подвиг без колебања. И сад Ти се молим, да ме се не додирне рука демона невидљивог, да ме не свуче у дубину погибељи. Него нека ме свети Твоји ангели уведу у красна насеља Твоја, и учини ме наследником царства Твог жељеног. Прими душу моју, и услиши молитву свих оних, који буду Теби приносили жртве за спомен мој; погледај на њих из Твог светог обиталишта; даруј им обилне и нетрулежне дарове. Јер Ти си једини благ и милостив Дародавац во вјеки вјеков, амин."

Како Свети Трифун пострада у Никеји, и како се над његовим мртвим телом догодише многа чудесна исцељења, хтедоше га грађани никејски ту у своме гробљу сахранити. Но светитељ се јави некоме у визији и изрече своју жељу, да га пренесу у његово село Кампсаду, где је некад гуске чувао, и тамо сахране.

Свети владика НИКОЛАЈ Охридски и Жички
Охридски пролог, расуђивање 1/14 фебруар

За светог Трифуна у Житију светих лепо пише да је рођен у селу Компсади у Фригији у Малој Азији као дете сиромашних и побожних родитеља и да је у детињству чувао гуске. Необично благе нарави, побожан и моралног владања, честит душом и телом, удостојен је да је од детињства на њему била благодат Божија, те је имао моћ да исцељује душевне болеснике и лечи стоку. Тако је излечио од душевне болести Гордијану, кћерку римског цара Гордија (царовао од 238. до 244. године). Због своје вере за време цара Декија (царовао од 249. до 251. године) који је жестоко гонио хришћане, изведен је пред суд у Никеји и 14. фебруара 250. године, после страховитог мучења, посечен мачем. Светом Трифуну посвећене су многе цркве, град Котор је под његовом заштитом, а најмање око хиљаду српских породица славе га као своју крсну славу. Он је познат у народу као заштитник винограда и виноградара, који га славе као своју славу. Обичај је да се на тај дан обавезно зарежу бар две до три гранчице лозе и прелију вином уз молитву светом Трифуну да виноград роди.

Овај кротки и богобојажљиви младић мученички је страдао за Христа и његову науку, па је неукусно преносити кроз нама веома драге новине "Глас" злонамерно измишљену легенду да је Свети Трифун био убица, да је ни мање ни више чак 100 људи убио и да је те грехе окајао баш убиством стотог човека. Познато је да је свети Трифун веома млад мученички страдао па све да је и хтео да толике људе поубија, због своје кратке младости, не би ни стигао. У Житију светих има случајева да је неки покајник претходно учинио неки грех и да се због тога много и искрено кајао, молио и чинио добра дела и тиме окајао свој грех. Али за Светог Трифуна нема помена ни о једном, чак ни најмањем греху, јер је он био младић који је свесно пристао на муке за Господа, коме је посветио свој млади, невини и неокаљани живот.

Danas je Sretenje Gospodnje
[You must be registered and logged in to see this image.]
Danas je veliki hrišćanski praznik Sretenje Gospodnje. Sretenje se slavi u znak sjećanja na susret Isusa Hrista, 40 dana poslije Roždestva Hristovog, i pobožnog starca Simeuna iz Jerusalima, kojem je Bog obećao da neće umrijeti dok ne vidi Spasitelja.
Srpska pravoslavna crkva danas slavi Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu. Prvi susret Boga i čovjeka pod svodovima jerusalimskog hrama i sretenje novorođenog Mesije koga je u naručje primio pravedni starac, poznat kao Sveti Simeon Bogonosac, slavi se uvijek četrdesetog dana od Božića, praznika Rođenja Isusa Hrista.

Sretenje je praznik od suštinske važnosti za hrišćanstvo i njegovo značenje ukazuje na prvi susret Spasitelja sa ljudima.

Sretenje se slavi od vremena cara Јustinijana, kada je epidemija kuge odnosila i do pet hiljada života dnevno, a zemljotres u Antiohiji ostavio za sobom veliku pustoš.




Dan Sretenja 1804. godine presudan je za istoriju srpskog naroda, jer je tog dana Karađorđe Petrović podigao u Orašcu Prvi srpski ustanak.

Sretenje je kao krsna slava veoma česta u srpskom narodu. U našem narodu postoji i vjerovanje da se na Sretenje sreću zima i ljeto, dani postaju duži i vrijeme toplije. Prema narodnom vjerovanju, ako na Sretenje osvane sunčan dan, a medvjedi, uplašeni od sopstvene sjenke, vrate se u zimski san, vjeruje se da će zima potrajati još šest sedmica.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Danas je Sveti Nikola

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Svetog Nikolu, zaštitnika putnika, moreplovaca, dece. Sveti Nikola je najčešća krsna slava u Srbiji.

Danas je Sveti Nikola, koga Srpska pravoslavna crkva i vernici slave kao jednog od najvećih hrišćanskih svetitelja, zaštitnika putnika, moreplovaca, ribara i splavara.

Tropar Svetom Nikoli

Procenjuje se da oko polovina pravoslavaca u Srbiji slavi Svetog Nikolu, dok druga polovina, kako se kaže, ide u goste. Sveti Nikola je hramovna i manastirska slava SPC-a. Posvećeno mu je više od 600 crkava.

Sveti Nikola je slava nepromenljivog datuma - 6. decembra po starom, odnosno 19. decembra po novom kalendaru, na dan kada je 343. godine taj svetitelj preminuo.

Sveti Nikola se slavi i 22. maja, u znak sećanja na dan kada su njegove mošti 1096. godine prenete iz Mira u Likiji u tada pravoslavni Bari, u Italiji, i položene u crkvu svetog Jovana Preteče, koja je ubrzo postala stecište hodočasnika. Tri godine potom građani Barija podigli su velelepnu crkvu tom svecu.

Sveti Nikola, arhiepiskop mirlikijski, slavi se i u celom hrišćanskom svetu. Praznuje se kao dečji praznik u zemljama zapadne Evrope, jer tada deca dobijaju poklone ako su bila poslušna. Zaštitnik je grada Amsterdama.

Rođen je u gradu Patara u oblasti Likija u Maloj Aziji, od roditelja Teofana i None, u vreme rimskog cara Valerijana.

Još kao dete Nikola je pokazivao neobične duševne darove. Kada je odrastao i izučio škole, želeo je da stupi u sveštenički čin, pa ga je njegov stric, arhiepiskop, "proizveo" za sveštenika grada Mira.

Svoj duhovni život počeo je u manastiru Novi Sion, gde se i zamonašio. Posle smrti roditelja, razdelio je siromašnima svu nasleđenu imovinu.

Prema predanju, vođen čudesnim glasom krenuo je u narod da širi veru, pravdu i milosrđe i već je svojom pojavom donosio utehu, mir i dobru volju.

Sveti Nikola pada u vreme velikog božićnog posta, pa vernici pripremaju isključivo ribu i drugu posnu hranu.





[You must be registered and logged in to see this image.]

Danas je Tucindan
[You must be registered and logged in to see this image.]
Prema kalendaru Srpske pravoslavne crkve, danas je Tucindan - dan kada se priprema božićna pečenica.


Pečenica pripremljena na Tucindan peče se sutra, na Badnji dan.

U narodu postoji vjerovanje da utroba pečenice, pripremljena na Tucindan, ima ljekovita svojstva.

Srpska pravoslavna crkva i vjernici proslaviće sutra Badnji dan, pripremajući se za najradosniji hrišćanski praznik Rođenje Isusa Hrista - Božić.

Službama bdenija i paljenjem badnjaka u pravoslavnim hramovima najavljuje se Rođenje Spasitelja čiji se dolazak na svijet slavi kao početak novog vremena i kao najradosniji događaj za hrišćanstvo.

Ovaj praznik je i posljednji dan četvoronedjeljnog Božićnog posta kojim se vjernici pripremaju za proslavu Božića.

U pravoslavne domove se na taj dan unosi badnjak, kome je Crkva dala poseban smisao.

Na taj dan ujutro najstariji muški ukućanin usiječe hrastovo ili cerovo drvo - badnjak, koji treba odsjeći sa tri udarca tako da padne na istok.

Badnjak predstavlja simbol drveta koje su, kako kaže predanje, pastiri donijeli Josifu i Mariji da založe vatru i zagriju pećinu u kojoj je rođen Isus.

Badnjak se pali uoči praznika i gori do Božića kada se objavljuje radost Hristovog Rođenja.

Dogorijevanje badnjaka je simbol rastanka sa starim vjerovanjima i prihvatanje nove svjetlosti koja dolazi sa vjerom u Novorođenog Hrista.

Svi običaji imaju smisao hrišćanskog zajedništva, pa se smatra da se ljudi okupljeni oko badnjaka zagrijavaju ljubavlju i slogom, a njegovu svjetlost unose u mrak neznanja i praznovjerja.

Najviše narodnih običaja kod Srba vezuje se za Badnji dan i Božić kojima se dočarava događaj Rođenja u Vitlejemu.

Uoči Božića slamom se posipa pod i domovi se pretvaraju u Vitlajemsku pećinu u kojoj je rođen Bogomladenac Isus koji je povijen u slamu i kojem su se najprije poklonili pastiri.

U seoskim kućama slama leži i po tri dana dok se u gradovima u domove unosi svežanj slame koja se postavlja uz badnjak.

Postoji običaj da se kuće posipaju žitom i niz drugih rituala kojima se daje hrišćanski smisao jer je Hristos došao da ljude zbliži i nahrani i napoji svojom naukom i ljubavlju.

"Ko je gladan neka dođe k meni ja ću ga nahraniti i koje žedan neka dođe k meni da pije vode žive", zapisano je u Jevanđelju.

Na Badnji dan se peče božićna pečenica, pripremljena prethodnog dana, na Tucindan.

U pravoslavnim kućama Badnje veče je porodični praznik kada se ukućani okupljaju oko posne trpeze.

Božić je uvijek prvi mrsni dan, ma u koji dan pao, i dan kada se crkvama pričešćuju oni koji su poštovali pravila posta.

Badnji dan i Badnje veče 6. januara slave sve pravoslavne crkve i vjernici koji poštuju Julijanski kalendar - Ruska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija, Sveta Gora, starokalendarci u Grčkoj i egipatski Kopti.


(RTRS / D.M.)

07.01.2013
Јулиански (стари) календар:
25.12.2012

„А кад се наврши вријеме, посла Бог Сина својега јединороднога” (Гал 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Деви у Назарету, говорећи: „Радуј се, благодатна... ево зачећеш и родићеш сина, и надјени му име Исус” (Лк 1, 18 и 31). У то време изиђе заповест од кесара Августа, да се попише сав народ у Царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Девом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчарску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога, а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, са даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт 2). Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Деве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар света и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могоше извршити слуге Његове. Њему нека је вечна слава и хвала. Амин.

01.03.2013
Јулиански (стари) календар:
16.02.2013

Дванаесторица светих мученика, удостојени не само пророчког и апостолског дара него и увршћени међу њих, пострадаше за Христа у Кесарији Палестинској, за царовања Диоклецијанова. Међу њима пpви по броју и чину беше свети Памфил, презвитер тога града. Родом из Берита. Још из младости одличан зналац световне философије; пун и духовне мудрости; украшен врлинским животом; славан исповедањем Христа. За њим Валент, ђакон елијске цркве, стар годинама и сед разумом и мудрошћу, јер Свето Писмо знађаше напамет. Трећи беше Павле, из града Јамније, човек пламене вере и огњене ревности за побожност, који једном пре тога би бацан у огањ за Христа. Ова тројица бише од обласног управника Урбана стављени на разне муке за Христа; затим бачени у тамницу, где проведоше две године, све док после Урбана не дође за обласног управитеља Фирмилијан.

У то време из Египта бише прогнани сто тридесет исповедника Христових, и осуђени на рад у рудницима у Киликији. Њих из Египта у Киликију спроведоше нека пет брата по телу и пo духу. При повратку из Киликије за Египат ова пет брата дођоше у град Кесарију, пошто их је туда водио пут. На градској капији упиташе их стражари, ко су и откуда су. A они, не скривајући истину, изјавише: Хришћани смо, а отаџбина је наша небески Јерусалим. - Зато их одмах као злочинце зграбише, и у тамницу вргоше.

Сутрадан, шеснаестог фебруара, бише из тамнице изведени на суд пред нечестивог мучитеља Фирмилијана пет светих египатских младића заједно ca гореспоменутим исповедницима Христовим: Памфилом, Валентом и Павлом. Судија најпре покуша да египатске младиће победи, претећи им разним мукама. Он издвоји на средину најстаријег међу њима и упита га, ко је. А он и за себе и за браћу своју смело одговори да су хришћани. На питање, како им је име, рекоше: Незнабожачка имена која су нам дали родитељи одбацили смо и назвали смо се Илија, Исаија, Јеремија, Самуил и Данило. - На питање, одакле су, одговорише: Из горњег Јерусалима, - указујући на своју духовну отаџбину. А имали су у виду речи апостола Павла: Горњи Јерусалим слободан је, који је мати свима нама (Гал. 4, 26). Приступисте к Сионској Гори, и ка граду Бога живога, Јерусалиму небескоме (Јевр. 12, 22).

А судија Фирмилијан не разумеваше шта је то Јерусалим, и у којој се земљи налази. Јер се у то време свети град не називаше Јерусалим већ Елија. И то од доба када нечестиви цар римски Адријан место прекрасног града Јерусалима, разореног Титом, подиже на том месту град коме даде своје име, јер се он зваше Елиј Адријан. Он дакле назва Јерусалим Елија, и оскврнави света места, гроб Господњи затрпа земљом и камењем, и свуда намести погане идоле. И нареди да нико не сме тај град друкче називати него Елија. A то учини, желећи да име Исуса Христа избрише на земљи. И би међу нечестивим идолопоклоницима Јерусалим у забораву скоро двеста година, све до благочестивог цара Константина Великог и његове мајке Јелене. Стога обласни управитељ Фирмилијан, који је за царовања Диоклецијанова био у Палестини, није знао где се налази и који је то град Јерусалим, о коме говори свети младић. И нареди Фирмилијан да том блаженом младићу, који се звао Илија, вежу руке наопако, па да га нага обесе на мучилишту, и бију немилосрдно, да би казао који је то град Јерусалим и у којој се земљи налази. А он говораше да је Јерусалим отаџбина једино хришћана, и да нико други не може имати удела у њему; и налази се тај град на Истоку где се сунце рађа и испушта своје прве зраке. Тако свети младић философираше о горњем духовном Јерусалиму, и као бестелесан не хајаше за муке. А судија, не разумевајући шта он прича о Јерусалиму, мишљаше да су хришћани негде сазидали себи тај град и хоће да се супротставе Римљанима. Стога још свирепије мучаше светог Илију, да тачно каже о том хришћанском граду Јерусалиму где је сазидан. И пошто ништа више не могаде сазнати о њега до то, да је хришћанин и да је његова отаџбина Горњи Јерусалим, он осуди светог младића да мачем буде посечен.

Исто тако он стави на муке и остале младиће: Јеремију, Исаију, Самуила и Данила. Али и од њих чу оно исто што и од првога. Стога изрече пресуду, да и они буду мачем посеченн.

Затим извиде како стоји ствар са светим Памфилом презвитером, Валентом ђаконом и Павлом. И сазнавши да су они доста били мучени од обласног управитеља Урбана, и да су дуго у тамници држани, он не хтеде да их више мучи, него их само упита, да ли ће се покорити царском наређењу. И кад виде да су непоколебљиви, он донесе одлуку да и они буду мачем посечени.

А Памфилов слуга Порфирије, младић од осамнаест година, кога свети Памфил веома љубљаше због његовог целомудрија и благоразумности, када чу смртну пресуду над светим мученицима, повика из гомиле народа: Молим за тела светих, да их сахранимо! Рекавши то громко из средине мноштва народа, он иступи и стаде пред судију. Судија га испита, и када сазнаде да је хришћанин, нареди да га одмах обесе нага на мучилишту, на коме је и свету петорицу младића мучио, и да га љуто бију. И свети младић Порфирије би дотле бијен, док му се цело тело не претвори у ране и све месо отпаде са њега тако да му се кроз голе кости виђаше унутрашњост. A он у таквим мукама беше као стуб или камен неосетљив и безгласан, јер се нимало не узнемири, нити јаукну, нити уздахну, него ћуташе као стена. To још више раздражи мучитеља, и он нареди да му сурим крпама трљају ране. Затим донесе одлуку да буде спаљен. Стога побише у земљу велики колац, привезаше светог младића за њега, наложише дрва па запалише. A када огањ букну око њега, он громко призиваше у помоћ Исус Христа, затим умуче, предавши свету душу своју у руке Господу. Тако Порфирије претрпе муке после господара свог, али га претече у примању мученичког венца. Јер свети Памфил с друговима својим још не беше посечен, када свети Порфирије скончавши у огњу, отиде ка подвигостројитељу Христу.

Када свети Порфирије гораше на ломачи, међу присутним народом стајаше правоверни муж Селевкије, некадашњи војник. Чим свети Порфирије сконча, он отрча путем за светим мученицима који су били вођени на посечење. И затече и још живе, јер беху измолили у џелата мало времена да се помоле Богу. И он извести светог Памфила о мученичкој кончини љубљеног му Порфирија. И обрадова се свети Памфил, благодараше Бога. А Селевкије даваше последњи целив свети мученицима, када они приклањаху већ главе своје под мач. А војници, видевши то, познаше да је и он хришћанин, па га ухватише и одведоше судији. Судија нареди да и њега одмах посеку. А свети Селевкије беше из Кападокије, војник храбар и чувен у римској војсци. Он у почетку гоњења на хришћане исповеди Христа, и би много бијен. Затим би лишен војничког чина и почасти, и најурен из свог пука. А он служаше болесницима на раскршћима, и стараше се о ништима и сиротима. Сада пак, он мученик придружи се светим мученицима, он исповедник придружи се исповедницима, и радујући се отиде Господару свом, Христу Господу.

За светим Селевкијем похита да се мученичкој дружини придружи свети Теодул, муж стар и благолик, један од укућана обласног управитеља Фирмилијана, поштован од свију због своје седине, јер је већ и праунуке имао. Потајно верујући у Христа, он приступи једноме од светих мученика вођених на погубљење, и замоли га да се помоли Христу Богу за њега. To видеше неки од управитељевих слугу, и оптужише Теодула код господара свог да је хришћанин. Овај га испита, и нашавши да је заиста хришћанин, он се силно разјари, и нареди да светог Теодула распну на крст.

За свима овима дође свети Јулијан, као последњи од дванаесторице. Он беше из Кападокије као и свети Селевкије, човек верујући и добродетељан. Он беше пошао у Кесарију Палестинску по неки алат. И када се приближи граду, он угледа ван зидина градских тела мученика, бачена псима и птицама и зверовима да их разнесу. И обрадовавши се у духу, он припаде к њима целивајући уде њихове за Христа пострадале и величајући мученичку кончину њихову, због које су се удостојили од Христа бесконачног живота. А војници, који су издалека пазили и чували тела мученика, да их потајни хришћани не украду, видеше како овај туђинац целива бачена тела, и познаше по томе да је хришћанин. Стога га ухватише, и обласном управитељу одведоше. Овај, пошто га по обичају испита, изрече пресуду да буде спаљен. И би свети Јулијан спаљен као и свети Порфирије.

Тако, мученичка дванаесторица, слична дванаесторици пророчкој и апостолској, претстаде са пророцима и апостолима Христу Господу у небеском царству његовом, овенчана победничким венцима. А света тела њихова, бачена изван града, лежаху на земљи четири дана. Када пак незнабошци видеше, да се њихових тела не дотичу ни пси, ни птице, ни зверови, они наредише да их узме ко хоће, и сахрани. Тада их верни узеше, и чесно погребоше, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.

Danas su Zimske zadušnice
Pravoslavna crkva današnju subotu posvecuje spomenu na umrle, cineci posebne molitve za to u hramovima i na grobljima. Zbog toga se na Zadušnice i izlazi na groblja, pale svece i tamjan, dele prilozi za duše pomrlih i cine dobra dela u spomen na njih.

Nazvane po praznicima kojima prethode, u godini postoje cetiri zadušne subote: današnje se zovu Zimske ili zadušnice u mesopusnu subotu, jer prethode pocetku Velikog ili Casnog posta. Osim njih, postoje još Miholjske zadušnice - u subotu pred Miholjdan (uvek je 12. oktobra po novom kalendaru), Mitrovske zadušnice - u subotu pred Mitrovdan (uvek je 8. novembra), kao i Duhovske ili Trojicne zadušnice, u subotu pred Duhove (promenljivog su datuma jer zavise od datuma Vaskrsa, a on je pokretni praznik).

Na pitanje zašto se u crkvi posebne molitve posvecuju umrlima kad se u narodu kaže "posle smrti pokajanja nema", u verskim citankama i veronaukama se objašnjava da je "Crkva ustanovljena radi spasenja ljudi od greha, zla i vecne smrti - smrti duhovne. Sila kojom se ostvaruje krajnji cilj ljudskog živospasenja jeste - izmedu ostalih, i molitva - zaupokojena molitva. Zato u knjigama i piše: neprestana molitva pravednoga mnogo može pomoci".

Na pitanje u kakvoj vezi mogu biti živi sa dušama umrlih, jer su svet živih i svet umrlih odvojeni nepremostivim zidom tajne neshvatljive ljudskom umu, u verskim citankama se odgovara primerom vina zatvorenog u tami bureta, ali ono, iako ni po cemu ne može znati šta se dešava u spoljašnjem svetu, ipak svakog proleca pocne da "cveta". Tako je i sa vezama ljubavi izmedu sveta živih sa dušama dragih umrlih osoba, kaže se u ucenju hrišcanske crkve, koja baš zato znacajnu pažnju i posvecuje molitvama za spas duša onih koji su "prešli u carstvo nebesko".
[You must be registered and logged in to see this image.]

..bila sam danas na Novom groblju,na zalost imam puno rodjenih mrtvih..supruga,oca,majku,stricheve ,dede,babe,..svima im zapalih svece za pokoj dushe..ovakvim danima sam tuzna i jadna i izbegavam ljude oko sebe..nekako sam toliko tuzna da jednostavno imam utisak da bih zatrovala tugom sve koji mi se primaknu..ovakvim danima sam ljuta shto sam jedinica,shto sem dece nemam nikog rodjenog sa kim bih mogla da podelim tugu..kazu ne valja plakati na grobu jer tvoje suze padaju ko breme na pokojnike,ne, i ne plachem,samo osetim da mi se dusha cepa jer su svi moji "grobovi "mladi i mogli su da pozive josh dugo,dugo..kazu mi,da ne Bogohulim,tako je sudjeno..nekako ovih dana ne mogu da se pomirim sa tim..postavljam uvek ,sama,sebi pitanje..zashto tako mladi?..zashto bash svi moji?..