Verski turizam: Hrišćanstvo

First topic message reminder :

Manastiri kod pravoslavnih Srba

Manastiri su na Balkanskom poluostrvu postojali i pre dolaska Srba i svojim dolaskom su Srbi primali ovu instituciju od strane Vizantije i Rima i zadržali su i naziv kako grčki „monah“ i od manastirion- manastir. Središte prve hrišćanske kulture su bili u južnoslovenskim zemljama prostori oko Ohridskog i Prespenskog jezera i tu su nastali prvi manastirri kao Sv Klimant i Sv. Naum oko 900. godine. Prvi manastiri koji su razvijali zajednički život počeli su se razvijati od doba Namanje i Sv. Save koji je dao i ustav za takav život i koji je u 14. i 15. veku dostigao vrhunac. Stari vizantijski manastiri su se obnavljali i podizali su se novi i dobijali su mnoga iamnja i povlastice. Prvi motivi koji su pokretali vladaoce i vlastelu za podizanje manastira bili su religiozno- političke prirode.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Manastir Gračanica

Po vizantijskim uzorima srpski manastiri delili su se na:

* carske manastire ili lavre,
* arhijepiskopske ili patrijarške manastire
* episkopske dvorove
* eparhijske ili ktitorske manastire.

Carski manastiri se još u 14. veku nazivaju još i lavrama što je ranije bio opšti naziv za sve manastire u Siriji i Palestini. U srednjovekovnoj Srbiji se ova vrsta manastira pominje za kralja Stevana Prvovenčanog. To su bili manastiri Studenica, Đurđevi Stubovi u Rasu, Hilandar, Mileševa, Sopoćani, Dečani i drugi. Ovi su manastiri bile zadužbine srpskih vladalaca. Većina tih manastira imala je u svome vlasništvu po nekoliko zaselaka, sela pa i celih oblasti, katkada je to iznosilo i po nekoliko stotina te je Dušanovim Zakonikom normiran taj odnos da se po manastirima može držati samo do 50 kaluđera. Ugled ovih manastira se povećavao i time što su u njima bili kaluđeri i mnogi vladaoci i njihovi sinovi i vlastela koji su živeli primernim životom.
Među manastirima su se isticali oni koji su bili određeni kao grobnice svojih ktitora.
Arhijepiskopski manastiri su bili manastiri slični carskim manastirima ali je tu ulogu ktitora vršio arhijepiskop ili patrijarh.
Episkopski dvorovi su bili posebni manastiri kao rezidencije eparhiskih mitropolita, arhijepiskopa ili patrijarha.
Eparhijski ktitorski manastiri su bili najbrojniji i potpadali su pod jurisdikciju nadležnog eparhijskog episkopa.
Život u manstirima ravnao se po pravilima crkvenih zakona. Na čelu se nalazio iguman a njega su pomagali kao savatnici članovi bratstva obično nazivani "starci".
izvor:sr.wikipedia

Manastir Trška Crkva
sa crkvom Rodjenja Presvete Bogorodice


[You must be registered and logged in to see this image.]


Na putu Žagubica - Petrovac na Mlavi kod sela Ribari,
na 4 km od Žagubice nalazi se ovaj srednjevekovni manastir. Nekada se tu nalazilo srednjevekovno naselje Trg po kome je crkva i dobila ime.
Trška crkva je najstariji crkveni spomenik u ovom delu Srbije. Prema predanju crkva je izgradjena jos u 9.veku ali na osnovu sačuvanih materijalnih ostataka
(grifona, prozora na apsidi i keramičkih sudova ugradjenih u zapadnu fasadu hrama) može se reći da je hram izgradjen krajem 13.veka negde oko 1274 god. i prvobitno je bio posvećen Sv.Nikoli.
Crkva je srušena i prva velika obnova bila je 1430 god u vreme vladavine despota Djurdja Brankovića i tada je crkva posvećena Rodjenju Bogorodice što je ostalo do današnjih dana.
O tome svedoči kamena ploča sa natpisom i druga iz 1483 god. Trška crkva je izgradjena u stilu raške škole.
Zidana je sigom i temeljima od peščara.
Na zapadnoj fasadi se nalaze sklupture uklesane u kamen od čega se izdvajaju krilati grifoni.
Skulpture grifona se danas još mogu videti u Studenici, Banji i Dečanima, najlepšim spomenicima raške škole. Grifon,od kojih severni drži u prednjim kandžama glavu ovna a u zadnjim glavu čoveka, dok južni drži glavu andjela, predstavljaju jevandjeliste Luku i Mateju.
U turskim popisima iz 1572 god manastir se vodi kao aktivan. Postoji lepo oblikovan portal izmedju narteksa
i središnjeg dela crkve.
Sadašnji izgled crkve potiče iz obnove koja je izvršena 1796 god. Posle II sv.rata manastir je bio opljačkan.
1953 god vršena je rekonstrukcija manastira i podignut je konak.
Noviji konak podignut je 1973.god i u njemu kapela Svetog Nikole.
Trška crkva je uvršćena u značajne istorijske spomenike.
Manastir je aktivan, ženski i o njemu brinu monahinje.
Tekst Nenad Glišić
izvor:kreni

Manastir BANJA (Pribojska)


[You must be registered and logged in to see this image.]

Banja je manastir u naselju Pribojska Banja. Posvećen je Sv. Nikoli Dabarskom.

Nije poznato kada je osnovan, ali je postojao u 12. veku kada se pominje u Studeničkom tipiku, kada je njegov iguman učestvovao u izboru studeničkog igumana, što znači da je bio jedan od šest najznačajnijih manastira.

Od 1220. godine postaje sedište Dabarske episkopije, zbog čega dobija naziv Sv. Nikola Dabarski, a kasnije postaje sedište Dabrobosanske episkopije, koju je osnovao Sveti Sava.

O značaju manastira sve do pada srpske države svedoče grobovi najistaknutijih vlastelinskih porodica iz vremena vladavine careva Dušana i Uroša, a jedno vreme crkva je bila mauzolej moćne vlastelinske porodice Vojnović.

Današnju crkvu Sv. Nikole 1329. godine podigao je kralj Stefan Dečanski, a oko 1570. godine značajno je obnovljena usled turskih razaranja. Manastirski kompleks čine crkva Sv. Nikole, manja crkva Uspenja, dozidana uz južni zid crkve Sv. Nikole i temelji crkve Sv. Ilije.

Manastir nosi ime po lekovitim izvorima na manastirskom imanju koji su korišćeni za lečenje od davnina. Banjsko lečilište je odmah do manastirske ograde (na jednoj slici se vidi potok koji izlazeći iz lečilišta teče kroz portu).

Crkva Sv. Nikole ima osnovu u obliku upisanog krsta sa polukružnom apsidom i dve polukružne niše na istoku, pripratom i prostranim otvorenim tremom na zapadu. Konstruktivni sklop hrama čine dve kupole nad središnjim prostorom naosa i priprate.

U oltaru i naosu sačuvana su dva sloja fresaka, stariji iz 14. i mlađi iz 16. veka, a u priprati postoji samo sloj živopisa iz 16. veka. Stariji živopis predstavlja onaj deo srpskog slikarstva nastalog napuštanjem klasicizma Paleologa. Mlađe freske delo su nepoznatih slikara pećke slikarske radionice i stilski i ikonografski ponavljaju stariji živopis. Odnedavno je otvorena manastirrska riznica. Iz Muzeja SPC u Beogradu 2007. vraćeni se u predmeti iz riznice nastali od kraja 15. do kraja 17. veka. Crkveni predmeti su više od 280 godina proveli pod zemljom, a otkako su 1974. godine otkopani - na metar i po ispod poda s južne strane manastirske crkve, 33 godine proveli su „u bunkerima“ Zavoda za zaštitu spomenika kulture, Narodnog muzeja i Muzeja SPC.

Likovno i istorijski najreprezentativniji predmeti su dve ripide (koriste se u pravoslavnom crkvenom obredu) do čijeg otkrića su bile najstarije očuvane dečanske. Među dragocenostima su i darohranilica iz 1573. godine, dve kadionice, tri putira, čaše sa likom svetog Nikole, predmeti od gorskog kristala, više krstova, pa panagije, kandila...

Navodi se da je riznica Banje bogatija od dečanske i da je urađen je niz mera zaštite, ugrađen alarmni sistem, a od policije zatražene nove mere.

U knjizi „Riznica manastira Banje“ Mirjana Šakota, koja ju je otkrila, piše da su vredni predmeti bili brižljivo zakopani u drveni kovčeg (koji je istrulio), sa gvozdenim okovima. Krajem 17. veka, u vreme austro-turskih ratova, gorele su svetinje, a kaluđeri su skrivali dragocenosti i bežali van ratnih domašaja. (Na kolaz-slici su jedine slike predmeta koje smo u riznici videli a koje sam na internetu pronasao; one poticu iz knjige Mirjane Šakote). Pošto se u opisima posebno mesto daje dvema zlatnim ripidama, a na slikama se ne vidi dovoljno (na slici predmate iz riznice ripida je u desnom donjem uglu), pričam ono što sam ja zapazio u vreme kad sam istu pažnju poklanjao svim predmetima u riznici. Ripide su u ovom nalazu okrugle, sa 'drškama' tj. cevi u koju se uglavljuje drvena držalja; bez 'zraka' koji iz njih izlaze, kakve uobičajeno sada vidjamo, a na njima vise dragi ili poludragi kamenovi,

Iz priprate se ulazi u riznicu a vitrine (koje se vide na slici) ispred ulaza riznice sadrže neke (za potencijalne pljačkaše) manje dragocene predmete. Svešteničke odore su sa prelaska iz XIX u XX v.

U vitrini su i hirurški instrumenti i okvir za naočare iz prve polovine XVI v. pronađeni u bolnici manastira Mažići. O tom nalazu je više reči kod opisa manastira Mažići.

U manastiru smo zatekli arheologe i jednom sam se obratio sa polu-pitanjem polu obaveštenjem da ću ih slikati. Zadržali smo se s njim u razgovoru, a ispostavilo se da je i on iz NS, tj. Radovan Bunardžiić, iz Muzeja Grada, i da je ovde u ispomoći arheološkoj ekipi. Pričajući o blagu iz riznice rekao nam je da je pronadjeno više od predmeta koji su sada tu, a onako ironično kaza, da su neki 'predmeti u transportu ispali ispod cirade kamiona'. Ovih četrdesetak predmeta izloženih u riznici manastira Banja su me impresionirali. Video sam kod nas a i van naše zemlje više muzeja i zbirki. Moj (nestručnjački) utisak je da su to predmeti kojih se ne bi postideli ni veliki svetski muzeji. Gledajući vrhunsku estetsku i zanatsko-umetničku obradu, bljesnula mi je misao koliko nam je u poimanju 'mračni srednji vek' i 'Balkan' kao negativno konotiran kulturološki i civilazacijski pojam daleko od ovoga. Naravno, nije sve bilo kao u najznačajnijim manastirima svog vremena.

U svakom slučaju, i da sam video samo riznucu, vredelo je skretanja sa puta ka moru.


U porti su i ostaci crkve Sv. Ilije, severno od crkve Sv. Nikole. (Vide se na slikama, a vidi se i deo pripremljenog kamena pored trema crkve Sv. Nikole. Jedan pribojac mi se javio videvsi na internetu moje slike o ovom manastiru i rekao da su poceli radovi na obnovi crkve Sv. Ilije.)

Na južnoj i zapadnoj strani su bili arheološki radovi, kao i u tremu, ispred glavnog, zapadnog ulaza u crkvu, pa se za vreme radova koriste mala vrata za ulaz u crkvu kroz naos na severnoj strani.

Arheolog iz NS - g. Bunardžić, u razgovoru koji je bio prekratak za temu, rako nam je da je Banja manastir sa mnogo većim značajem nego što se to van stručnih krugova zna. Pored ostalog, i da ovaj, a i mnogi dugi manastiri imaju dužu istoriju nego što se to uobičajeno smatra. Uostalom, iako nisam stručnjak ali smatram da o manastirima znam nešto više od prosečnih gradjana, za ovaj manastir sam se ozbiljnije zainteresovao tek pripremajući šta bi se moglo videti ne odstupajući previše sa puta do Crne Gore.

Manastir se nalazi u Pribojskoj Banji, mestu spojenom sa Pribojem na Limu.
izvor:kreni

Manastir BLAGOVEŠTENJE Rudničko

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pouzdanih podataka o nastanku manastira nema. Smatra se da je manastirska crkva izgrađena u 14. veku u doba kneza Lazara kada je on osvojio Rudnik od župana Nikole Altomanovića i uspostavio zapadne granice svoje države. Ktitor manastira je nepoznati tadašnji vlastelin.
U manastirskoj brošuri se manastir označava kao jedan od najznačajnijih srednjevekovnih manastira u Srbiji. Tu se navodi i predanje da je manastir podignut krajem XIII v. za vreme kraljla Dragutina kada je ovaj deo ušao u sastav srpske države. Ako je manastir zaista bio osnovan tada, onda je po svemu sudeći u u ratovima tokom XIV veka razoren, da bi krajem XIV v. bio ponovo podignut u vreme Despota Stefana Lazarevića oko 1400-te godine.
Prema turskim popisima manastir se pominje 1476, 1516. i 1525. godine.
Stara manastirska crkva je skromna jednobrodna gradjevina sa niskom polukružnom apsidom na istočnoj strani. Posvećena je Svetim Blagovetima.
Bolja vremena za manastir dolaze obnovom Pećke patrijaršije 1557. godine kada je manastir i obnovljen. Crkva je prezidana, dozidana nesrazmerno visoka priprata a iznad naosa podignut tavan - skrivnica - u koji je kasnije, u vreme Prvog srpskog ustanka, Karađorđe krio barut i tu su se okupljali srpski ustanici. To je bilo prilično sigurno sklonište jer Turci, po pravilu, nisu ulazili u bogomolje.
U ovom manastiru posle povratka u Srbiju Karađorđe se javno pokajao za oceubistvo i od igumana Grigorija dobio oproštaj greha.
Između dva ustanka u Blagoveštenju je održan sabor srpskih glavara među kojima je bio i Miloš Obrenović. Odatle je ruskom caru Aleksandru Prvom poslato pismo sa molbom za pomoć.
Novembra 1826. u Blagoveštenje Rudničko stigao je i Joakim Vujić koji je po nalogu kneza Miloša Obrenovića opisivao 'drevnosti i retkosti' po tada još poluslobodnoj Srbiji. Tada je zabeležio koliko manastir plaća turskom spahiji.
Sredinom 19. veka manastir je dobio sadašnji izgled: sazidan je obiman zid oko hrama i konaka koji su temeljno obnovljeni. Velika trospratna zvonara je podignuta 1844.
Za vreme drugog svetskog rata Nemci su u kaznenoj ekspediciji porušili konake koji su obnovljeni 1960. godine. Južno od manastira u njegovom podnožju na izvoru Svetinji podignuta je devedesetih godina kapela posvećena Svetoj Petki.
Manastirski kompleks se sastoji od crkve sa zvonikom, trpezarije, tri konaka i pomoćnih zgrada elipsasto opasanih visokim kamenim zidom. Jedini ulaz je na južnoj strani.
U crkvi se nalaze tri sloja živopisa. Za prvi se još ne zna kada je nastao. Drugi je naslikan krajem 14. veka a treći početkom 17. veka. Tek 1981. godine otkriveni su veliki delovi najstarijih zidnih slika od kojih se izdvaja kompozicija strašnog suda sa predstavom Hrista, Bogorodice, svetog Jovana Krstitelja i dva bela anđela.
Ikonostas u crkvi ima posebnu vrednost.
Izdvaja se monumentalni duborezni krst sa oslikanim raspećem iz kraja XVI veka. Radio ga je ikonopisac Andrija Rajčević i to za daleko veću crkvu pa je prilikom postavljanja morao da se skrati sa donje strane.
U 18. veku u manastirskim konacima radila je jedna od najstarijih škola u Srbiji.
U manastiru se nalazi i čudotvorna ikona presvete Bogorodice i grob arhimandrita Vasilija na kome se isceljuju umobolni.
Manastir ima i zlatan krst poklon kneza Miloša u spomen na Svetoandrejsku skupštinu 1858. godine i nekoliko vrednih rukopisa jer je tu nekada bila prepisivačka radionica sa bibliotekom.
Sa spoljne manastirskih zidina je nedavno postavljena bista Šumadijskog episkopa Save pored obnovljene česme.
Manastirska slava je Preobraženje Gospodnje (19 avgust). Manastir je aktivan i o njemu brinu monahinje.
Do manastira se stiže iz sela Stragari koje je na putu Kragujevac - Topola preko Šatornje
izvor:kreni

Manastir Bogovadja

[You must be registered and logged in to see this image.]

Manastir Bogovađa se nalazi blizu Mionice nedaleko od Valjeva. Predanje kaže da je slepi Grgur Branković osnovao ovaj manastir i živeo u njemu do svoje smrti 1548.
U Dabinom Jevanđelju koje je sačuvano u Bogovađi nalazi se zapis Hadži Ruvima u kome se kaže da je on došao u porušeni manastir Bogovađa sa svojim bratom jeromonahom Mandarijem i podigao crkvu u čast sv. Georgija. Ktitori ovog hrama 1545. bili su Pavle i Jovan Velimirović zemljoposednici iz Jabučja.
Tokom prve polovine 18 veka u manastiru je postojala škola. 1761.godine manastir je bio opljačkan a 1789. Bogovađu su spalili Turci. Monasi manastira Bogovađa su se preselili u manastir Velika Remeta (Srem).
Hadži Ruvim je započeo gradnju nove crkve 1791. a radovi su završeni 1794. Podigao je i česmu blizu manastira za koju se veruje da ima svetu vodu "Božju vodu" a odatle i verovanje da je Bogovađa tako dobila ime. 1813. Turci su ponovo razorili manastir. Manastir je znatno oštećen tokom Prvog svetskog rata (1914.) kada je Hadži Ruvimova biblioteka uništena a manastirska zvona su odnešena. Crkva je obnovljena 1930. Gradnja crkve i obnova konaka trajala je od 10.juna do 10. decembra 1816. Glavni majstor je bio Milutin Gođevac iz Bosne a radove je lično nadgledao Knez Miloš. 1852. godine završena je nova i veća crkva koja i danas postoji. Crkva manastira u Bogovađi je jednobrodna građevina sa kratkim transeptom ispred oltara i visokim baroknim zvonikom na zapadnoj strani. Ikonostas je oslikao 1858. godine Milija Marković, slikar iz Požarevca sa svojim sinovima Radovanom i Nikolom.
Bogovađa je ženski manastir.
izvor:kreni

MANASTIR SVETI LUKA - BOŠNJANE


[You must be registered and logged in to see this image.]

Manastir Svetog Luke su poceli da zidaju mestani sela Bosnjani 1991. godine, posle cudesnog javljanja Svetog Luke, a po blagoslovu tadasnjeg Episkopa sumadijskog Save. Gradnja je zavrsena 1996. godine. Ovaj manastir je sazidan na mestu stare svetinje koju su Turci u potpunosti razorili. O prvobitnom manastiru nema nikakvih zapisa, niti je od njega ostalo materijalnih tragova, ali se po toponimima Grcka kosa i Grcki potok pretpostavlja da su ga u 14. veku podigli monasi sinaiti koji su, povlaceci se pred turskom najezdom, utociste trazili i nalazili u Lazarevoj Srbiji.
Kasnije su, krajem 18. veka Turci ovaj manastir potpuno razorili. Svedocanstvo o tome je sacuvano u jednoj turskoj porodici kojoj je predak zavestao u nasledje da ispricaju nekom ko bude dosao iz Srbije, a iz sela izmedju Krusevca i Varvarina, koje se zove Bosnjane, da je on sa vojnicima srusio manastir pored cudotvornog izvora, a da je ikone sakrio na odredjeno mesto. Dva veka se u ovoj porodici cuvalo predanje dok zaista u njihovo mesto u centralnoj Turskoj, nije dosao jedan covek iz Bosnjana kome se u tom selu u Anadoliji pokvario kamion. Kad se vratio, doneo je cudesnu pricu, ali nazalost, predanje doneseno iz daleke zemlje, koje se u muslimanskoj porodici cuvalo generacijama kao najveca svetinja, zainteresovalo je samo lovce na blago, koji su za njim kasnije bezuspesno tragali.
Mnogo je cudesnih zbivanja bilo na mestu starog manastira i izlecenja na izvoru, istocniku Svete Petke. Mnogo puta su mestani nameravali da sazidaju manastir, ali ih je uvek u plemenitoj nameri nesto sprecavalo. Jer, kao kazu sveti oci: zakopano u zemlju ceka da prosija kad dodje njegov dan. I taj dan je dosao 1991. godine. Kad je gradnja zavrsena 1996. godine, manastir na blagoj padini iznad pomoravske ravnice je samovao. Sazidan je i konak, ali je Sveta Liturgija tek po kad-kad sluzena.
Tako je to bilo sve do prosle godine kada je na dan Svetog Luke, Njegovo Preosvestenstvo Episkop sumadijski G. Jovan za nastojatelja manastira postavio arhimandrita Alekseja (Bogicevica). Stara svetinja je prosijala, neizmernim trudom i ljubavlju oca Alekseja manastir se preobrazio. Sazidana je kapija, deo ograde i zvonara, postavljena su divna zvona, dar dobrih ljudi, izgradjen prilazni put, sredjen konak, koji je jos uvek daleko onog sto treba da bude, ali bar ima gde glava da se skloni. Okolina manastira je preobrazena, a sama manastirska crkva je snabdevena sasudima i utvarima i svim sto je potrebno a bogosluzenje tako i toliko da bi se pred ovim malenim hramom postidele i mnogo bogatije crkve.
I zaista je ovaj manastir pravo mesto za cudotvornu ikonu.
Uz zvonjavu zvona otac Aleksej je sa mnogobrojnim vernicima posao u susret ikoni koju je nosio otac Gavrilo (Vuckovic) u pratnji monahinja.
Dirljiv je bio susret pred manastirskom kapijom. Nije ostalo oka koje nije zasuzilo. Divna povorka kojoj je cudotvorna ikona Svetog Luke na celu, uputila se manastiru, gde je ikona postavljena na pocasno mesto. Uz pojanje tropara Sv. apostolu i evangelistu Luki prilazili su verujuci, trepetno i suzno, da se poklone ikoni i izraze zahvalnost Gospodu za veliki dar kojim je njihov manastir i svi oni obdareni. Nisu zaboravili da pomenu plemenitog coveka i pravog hriscanina, gospodina Njegosa Vukovica, u cijem se domu ikona orosila kapljicama svetog mira, a koji je nije zadrzao za sebe, vec je darivao manastiru. Zahvalio se otac Aleksej, toplo i bratski, i arhimandritu Gavrilu koji nije zalio ni truda ni sredstava da u ovu svetinju dodje i svetinju donese. Zahvalio se svima koji su dosli, ali pre i iznad svega zahvalnost je bila upucena Bogu Gospodu, jedinom darodavcu svih dobara.
Radmila Misev
izvor:kreni

Манастир Брадача

[You must be registered and logged in to see this image.]

Манастир Брадача се налази у атару села Куле испод брда Бубањ, изнад кога се протеже потес звани Пољана где се 1915. године одиграла битка српске и аустријске војске. Кости изгинулих немачких војника положених у костурницу, Немци су после Првог светског рата пренели у Немачку. Српска костурница није постојала, јер су изгинули Срби били махом из околних села, па су их породице сахрањивале у своја гробља. На ову битку још увек указује топоним Топовњача изнад докторовог винограда. Манастирски комплекс није најсрећније лоциран, јер се налази на путу бујицама које се у пролеће и у кишним периодима сливају са брда на северној страни ка кањону Брадачког потока (Витовничке притоке), са јужне стране. Јоаким Вујић каже да манастир лежи: "у једној великој долини измежду страшни, шумни планина".
Нема ни најмањег податка који би говорио о ктитору и времену изградње Брадаче. Највероватније да је у питању задужбина неког српског властелина из времена средњевековне српске државе, који је на овим просторима имао своје поседе. Не знамо ни какве је дарове и имања манастир првобитно добио од свог ктитора. Традиција приписује ктиторство Брадаче краљу Вукашину, у народу неомиљеном због "убиства" цара Уроша, који, иначе, овим крајевима није никада владао, или опет Вуку Бранковићу, омрзнутом због "издаје" на Косову. Треба приметити да народ све порушене цркве и манастире чије ктиторе не зна, приписује Вукашину или Вуку, сматрајући да су порушени по Божјој вољи као казна за грехове његових ктитора. Бог од издајица неће ни цркву на поклон да прими, а то проклетство спречава и сваку обнову манастира. Друга верзија народне традиције приписује Брадачу кнезу Лазару, а народна машта исплела је легенду и везала га за култ сестре Јелице познате из песме неисторијског циклуса Бог ником дужан не остаје.
Какав је углед манастир уживао у време српске државе, како је дочекао и поднео ропство, питања су на која нема одговора. Можда би се први помен наслутио у попису Браничевског субашилука из 1467. године, који наводи село Кулу са 41 домаћинством као тимар Синан-бега диздара (заповедника) тврђаве Голубац. У атару села Куле уписан је манастир Раван, без икаквих других података. Може се претпоставити да је то манастир Брадача, јер на овом простору нема другог манастира. У следећем попису из 1476. године, уписан је манастир код села Брадаче код Куле, у коме живе три калуђера, без прихода и без обавеза према султану. Манастир је био жив током целог XVI векa, јер је сачуван један пролог писан у овом манастиру 1566. године, који је касније - ко зна којим путем, стигао у Љубљанску библиотеку. Из записа на прологу сазнаје се да је писан "повељенијем игумена Панкратија и всего братства". Манастир је дакле постојао и имао братство. Истовремено, ово је једини познати игуман овог манастира из целокупне његове историје. У време владавине султана Мурата III (1574-1595), попис бележи Брадачу са два монаха и обавезом да султану плаћа 500 акчи.
Извори затим дуго ћуте не пружајући никаквих вести о Брадачи. Познавајући српску историју можемо само да претпоставимо шта је манастир и његово братство преживљавао том бурном времену. Највероватније да је страдао у освети Турака крајем због устанка Срба у Банату крајем XVI века, када је спаљено тело Светога Саве. У другој половини XVII века манастир је већ био опустео и таквог га је затекао патријарх Арсеније III који га је посетио 1677. године. Како није било монаха у њему, манастир је пропадао а патријарх се потрудио да бар сачува књиге за којима је била велика потражња. У библиотеци Пећке патријаршије сачувана два минеја из овог манастира. У минеју за месец децембар патријарх је записао: "на путу по Браничеву нађох ову књигу у манастиру Брадашево (?) ни од кога чувану, па је донех у Патријаршију, да у њој служи док се поменута обитељ не обнови". У минеју за месец април патријарх је оставио нешто дужи запис: "на путу по нахији браничевској, нађох ову књигу манастира Брадаче. Манастир пак овај беше запустео ... и узех је на службу нашој смерности. Ако ли се поврати манастир Брадача, опет да буде манастиру на службу и ником другом. Ко је отме - да му није просто него проклето". Свјатјеши патријарх одређује да књига опет припадне манастиру Брадачи "аште ли се поврати", тј. ако се обнови и добије братство.
Читав XVII и XVIII век манастир је у рушевинама, а наноси са брда затрпавали су темеље и рушевине цркве и осталих манастирских зграда. Таквог га је затекао Јоаким Вујић 1826. године и забележио да: "бјаше от Турака пређе толико стотина година попаљен и порушен. У церкви видити се може гди је био олтар и трапеза, мужеска препрата и женска, и то све порушено, камен на камену лежи". Ипак народ и свештенство су поштовали ове рушевине и на њима служили и читали молитве. Ради боље услуге и заштите, митрополит је Брадачу потчинио као метох манастиру Витовници.
Дуго очекивани тренутак обнове, наступио је 1991-1993. године, залагањем Епархије браничевске, Скупштине општине Мало Црниће која је платила израду планова и статике, Регионалног завода за заштиту споменика културе и Зем. Задруге "Стиг" из Божевца која је приложила 17.000 конвертибилних динара (=17.000 АТС). За тај износ купљени су цемент и гвожђе. Највише су ипак дали верници села Куле - добровољним прилозима у новцу и раду. Откопани су темељи и зидови цркве, сачуваних до висине 1-2 м. На садашњој грађевини обележени су оловним лимом. Сав шут је уклоњен и двориште очишћено и поравнано. Откопавања су открила осам скелета у цркви. Два занимљива костура источно од олтара: мајка са забоденим ковачким ексером у лобању, држала је једно дете на грудима, а друго дете од 10-12 година лежало је поред ње. Милан Милићевић забележио је народно предање да су Турци код ове цркве исекли сабор народа који су ту затекли. У току радова, извршено је измештање тока вододерине које је на тај начин могуће бујице скренуло и цркву заштитило. Обнова манастира је завршена 1997. године када је и освећен од стране епископа Игнатија.
ЦРКВА - План и пројект реконструкције манастирске цркве урадила је Снежана Вукашиновић, дипломирани инжењер архитектуре, радник Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву.
Цркве тролисне основе димензија 13х6 м, са једном куполом изнад амвона висине 10,5 м до крста, са полукружним певничким и од њих већом олтарском апсидом, зидаа је од ломљеног камена. Предвиђено је малтерисање спољних фасада. Покривена је црепом "медитеран", а купола и олтарска полукалота, нижа од висине крова цркве, покривени су оловом. Око темеља урађен је потпорни зид од бетона. Конструкцију свода и куполе носи 6 пиластера, који одвајају притвор од брода. На 4 од њих постављено је квадратно постоље које носи осмострани тамбур куполе. Прозори куполе изливени су од белог цемента и сваки има по шест отвора у облику цвета.
Главни и једини улаз у цркву је са западне стране. Изнад улазног портала остављена је ниша за икону Благовести, црквене славе. Западна фасада завршава се атиком (калканом) која се уздиже изнад крова. Стара црква имала је притвор дозидан накнадно, јер су под њим пронађена два скелета чије су главе биле напољу а тела унутра, што би било немогуће да је притвор зидан истовремено са црквом. Олтарски простор је веома мали и у њему је смештен првобитни часни престо из средњег века.
Археолошка истраживања открила су темеље манастирских зграда, али се за сада планира подизање само једног конака. Једини објекат је извор са капелом на њему. За звонару ће бити искоришћен лук над манастирском капијом.
Осим манастирског дворишта од 7-8 ари, манастир има 5,80 хектара шуме.
Старешина манастира Отац Александар.

izvor:kreni

Manastir Čitluk
sa crkvom SVETE TROJICE

[You must be registered and logged in to see this image.]

Do manastira se dolazi kada sa magistrale (Loznica - Užice) skrenete na glavni ulazak u Ljuboviju. Idete pravo i na semaforu levo putem sa prvenstvom prolaza, a zatim prvo skretanje desno. Već posle 2-3 stotine metara skreće se levo ulicom kaja vodi do manastira
(ovo skretanje nije obeleženo). Ako promašite ovo skretanje nastavite pravo, par stotina metara, sve do table sa putokazom. Kod table se skreće levo makadamskim putem sa malo većim usponom, ali vrlo brzo stiže do kapije manastira. Crkvu je podigao narod iz sela Čitluk 1967 godine i na prostoru oko crkve održavao se vašar na Trojice. Kasnije je na tom prostoru sazidan konak i ovaj prostor pretvoren u manastir. U njemu žive monahinje.

Tekst i slike: Nenad i Aleksa Vasilijević
izvor:kreni

Manastir Čokešina


Manastir Čokešina se nalazi na tridesetom kilometru od Loznice prema Šapcu, na severnoj strani planine Cer. Po predanju, manastir je prvobitno bio zadužbina vojvode Miloša Obilića, koji je započeo gradnju manastira uoči Kosovske bitke. Predanje kaže da je glasnik javio Miloševoj majci da joj je sin poginuo u Kosovskoj bici na Vidovdan 1389. godine, na šta je ona zaustavila izgradnju manastira. Miloševa majka je rekla građevinarima: „Čok više!


[You must be registered and logged in to see this image.]

Prestajte sa radom!“ Predanje potkrepljuju i nazivi pojedinih delova manastirskog imanja, „Nečaja“ i „Pusto polje“, što se dovodi u vezu sa rečima koje je glasnik rekao Miloševoj majci: „Ne čaj (ne čekaj) više, Miloševa majko, pusti ovce na to pusto polje, Miloš ti je, majko, poginuo.“ Manastir je dovršen početkom 15. veka po zapovesti vojvode Čokeše, vlastelina iz ovog kraja. Zbog svog položaja nekoliko puta bio je rušen i spaljivan. Prema zapisima na listovima Oktoiha, štampanog u Moskvi 1777. godine, Jevanđelja, štampanog u Moskvi 1782, Opšteg Mineja, štampanog u Kijevo-pečerskoj Lavri 1766. i drugim sačuvanim knjigama, može se utvrditi da je manastir Čokešina obnovljen 1785. godine pri arhijereju valjevskom kir Joakimu i starešini manastira jeromonahu Pajsiju Lukiću. Manastir je poslednji put zapaljen 1804. godine, kada je bio znameniti boj na Čokešini između Srba i Turaka, gde su na Lazarevu subotu, 16. aprila 1804. godine, sa 300 saboraca, junački poginula braća Nedići (Gligorije i Dimitrije). Posle boja na Čokešini, manastir je obnovio 1823. godine knez Miloš Obrenović pri igumanu Konstantinu Vujaniću. Ikonostas je pravljen 1834. godine, a majstori su bili Mihailo Konstantinović iz Bitolja i Nikola Janković iz Ohrida za vreme starešine manastira jeromonaha Sofronija Mijatovića. U toku Drugog svetskog rata manastir je oštećen, a manastirski konak služio je kao partizanska bolnica.

* Čudotvorna Bogorodica

Manastirska crkva je posvećena Rođenju Presvete Bogorodice i od 1830. godine u crkvi se nalazi čuvena ikona Pokrov Presvete Bogorodice Čokešinske. Manastir Čokešina je velika svetinja lozničkog kraja, a čudotvorna ikona Bogorodice u manastirskoj crkvi smatra se najvećom svetinjom Čokešine. O isceljenjima u ovom manastiru svedoči i Milorad Popović Šapčanin u svojim pripovetkama. Za ovaj manastir vezuju se pripovedanja o čudotvornim isceljenjima duševnih oboljenja, ali i telesnih bolesti. Igumanija Čokešine, mati Ana, kaže da je najvažnije doći u manastir i moliti se Presvetoj Bogorodici čistog srca, a da naše reči nisu važne, već čisto srce i duša.
Nastojanjem starešine manastira Čokešine, igumana Germana, 1890. godine podignut je sa severne strane do same manastirske crkve, spomenik od kamena, visok 5 metara, pod kojim su položene na večni počinak mučeničke kosti braće Nedić i slavnih Čokešinskih junaka sa mesta njihove pogibije. Manastir je do 2002. godine bio muški, ali je od 2002. po blagoslovu vladike Lavrentija ženski manastir. Sestrinstvo manastira Čokešine obnovilo je manastirski konak i izgradilo novi, a trenutno su u toku radovi na restauraciji manastirske crkve.
izvor:kreni

MANASTIR BUKOVO

Manastir Bukovo nalazi se na četvrtom kilometru zapadno od varoši Negotin u Krajini, a pored samog druma Zaječar-Negotin. Leži na padini Bratujevačke kose, bogate vodom i bujnom vegetacijom. Manastir je položen na uzvišici tako da se sa njegovog dvorišta vidi cela dolina Negotina sa okolnim selima. Poreklo imena manastira danas se samo može nagađati. Jedni misle da je manastir dobio ime po bukovoj šumi koja okružuje manastir. Drugi kažu, da mu ime potiče od vodene ptice "buka", koje je ovde bilo mnogo u vremenu dok još nije bio isušen negotinski rit.
Sada u manastiru Bukovu nema nikakvih pisanih podataka ni spomenika o njegovom osnovaču. Po predanju Bukovo je zadužbina kralja Milutina s kraja 13. veka. Bukovo bi po tome podigao kralj Milutin posle pobede nad Šišmanom. Sva je verovatnoća da i ova Svetinja spada u broj zadužbina velikoga kralja Milutina.

Osim ovoga predanja, postoji još i to da je osnovač manastira Sveti Nikodim tismanaski. Ovo je moguće stoga što postoje dokazi da je Sveti Nikodim živeo i delao u timočkoj krajini. Do oslobođenja od Turaka, 1833. godine, Bukovo se u pismenim izvorima javlja samo nekoliko puta.
Češće se javlja manastir Blatski (Blacki, Platski). Na jednoj karti iz doba austrijske okupacije (1718-1739) unešen je Blatski (Plazze) južno od Negotina, na sredokraći između Negotina i sela Bukovče. Od ovog manastira nemamo danas nikakvog traga.

Od 1994. godine, manastir Bukovo je po ustroistvu muški opštežiteljni manastir, koji danas broji desetak bratije. Manastir se razvija pod duhovnim nadzorom i starateljstvom Episkopa timočkog Justina. Crkva manastira Bukovo posvećena je Svetom Nikoli.

[You must be registered and logged in to see this image.]
levo na slici: manastir Bukovo; desno na slici: Bukovo Crkva
izvor:kreni

Crkva Svetog Đorđa Oplenac

Topola je varošica udaljena 72 km od Beograda. Danas je poznata kao mesto u kome se nalazi spomenička celina i istorijsko-memorijalni kompleks Oplenac /nazvan po uzvišenju koje dominira iznad grada/ u kome su sahranjeni svi članovi kraljevske porodice Karađorđević. Time je Oplenac u srcima svih srpskih monarhista. Oplenac obuhvata Mauzolej Karađorđevića - crkva Svetog Đorđa koja je zadužbina Kralja Petra I Karađorđevića, prostrani raskošno uređeni park, vilu Kralja Aleksandra I Karađorđevića, vilu kraljice Marije, kuću kralja Petra, hotel "Karađorđe", vinograde i kraljevske podrume. U Mauzoleju na Oplencu, tj. veličanstvenoj petokupolnoj Crkvi Svetog Đorđa, koja je građena po projektu arhitekte Koste Jovanovića, dominiraju mozaici izvanredne lepote koji pokrivaju površinu od 3500 m2. Na mozaicima se nalazi čak 725 slikanih kompozicija sa 1500 figura iz šezdesetak srpskih manastira i crkava. Arhitektonska vrednost Oplenca je u monumentalnom srpsko-vizantijskom stilu gradnje crkve Svetog Đorđa, koja je obložena belim mermerom sa Venčaca.

Vođa Prvog srpskog ustanka Đorđe Petrović, poznatiji po nadimku Karađorđe je rođen u obližnjem selu. Nakon požara 1804. godine, koji su podmetnuli Turci u znak odmazde zbog srpskog ustanka, Karađorđe gradi odbrambenu rezidenciju u Topoli, koja postaje sedište srpskog ustaništva. U lepom parku, nekadašnjeg trospratnog utvrđenja, neprobojnih zidova i majušnih prozora, stoji spomenik vođi Karađorđu, dok je Karađorđeva rezidencija pretvorena u Muzej.

[You must be registered and logged in to see this image.]

izvor:panacomp