MALI TALASI
Bašta
[You must be registered and logged in to see this image.]
U uglu malog parku pored reke nalazi se restoran "bašta". Lepo ime za mesto gde je u letnjim večernjim satima grad skupljao svoju mladost. Metalni stolovi bez čaršava, rasklimane pletene stolice za koje se otimaju bahati momci.
Nervozni konobar odmah naplaćuje pivo strahujući da će neko da nestane u mraku olistalih lipa. U jednom uglu "bašte" svira muzika na koju uglavnom niko ne obraća pažnju. Momci dolaze zbog devojaka a devojke lepe kao neubrane jabuke.

Ulazi stariji sedi gospodin sa mlađom suprugom. Sve oči su uprte u njih. Subota je dan kojim oni već nekoliko godina dolaze na večeru. Sedaju za rezervisan sto prekriven belim čaršavom dok im konobar veoma ljubazno pridržava stolice.
Svi ga znamo, on je glavni inžinjer u fabrici. Dobar je čovek, doselio se negde iz preka, kako kažu moji meštani. Poslužuje im večeru a on naručuje muzici da mu odsviraju samo jednu kompoziciju,uvek istu. Pitao sam se šta mu to sviraju, meni je potpuno nepoznata i još neki koje sam pitao nisu znali. Nekako sa završetkom zadnjih nota i njih dvoje bi ustali ispraćeni našim pogledima. Taj se ritual ponavljao svake subote dok se jednoga dana kažu nije vratio u svoje rodno mesto,tamo negde preko. Prošlo je mnogo vremena od tada,zaboravio sam ja i tog gospodina i pesmu...........a onda jednoga dana na TV začujem poznate zvuke i setim se sedog gospodina....potpuno sam zanemeo , pogled mi se skamenio,zbunjen sam. Ne mogu da verujem da je muzika koju slušam hrvatska himna "lijepa naša".
Ne smeta mi ni danas, briga me, nego se samo setih kako smo bili bezazleni, kako nismo bili opterećeni odakle smo i koje smo vere. Cenili smo gospodina jer je bio dobar čovek...
Mogu samo da zamislim šta bi se desilo danas u "bašti" da neko i u šali zatraži da mu muzika zasvira tu himnu...........
Bože..........

MALI TALASI
Kišobran
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ove godine leto nas nekako lagano napušta. Uđosmo u jesen nežno i tiho još uvek nespremni da se suočimo sa njegovom poneka ćudljivom i suznom lepotom. Uskoro će žene prekriti svoja nežna ramena, obući toplu odeću. Dolazi vreme kada će mnogi sklopiti brakove a neki pronaći svoju prvu ljubav.U jesen obavljamo i one domaćinske obaveze spremanja zimnice i pripreme za najhladniji deo godine. Ima mnogo toga što se dešava ovih dana o čemu bi se moglo pisati a ja želim da napišem par reči o jednom običnom predmetu koji je sastavni deo kišovitih dana i nas neizbežni pratilac. Da, to je kišobran. Onaj koji uvek stoji negde po strani,koga se setimo samo kad napolju zasuzi

Kada ga podignemo iznad naših glava najčešće žurimo da što pre stignemo do mesta gde smo krenuli i veoma retko pogledamo ko ga nosi i šta se dešava pod njim.
Malo je predmeta koji toliko blisko povežu dve osobe kao kišobran. Toliko blisko da vam se čini da vidite samo jedno. Brižni zagrljaj, glava na ramenu, poljubac u kosu, nežno izgovorene reči uz kapi kiše....ljubav....

Onda moram da postavim pitanje da li je kišobran običan predmet...nije, svaki kišobran je čaroban, samo nekima treba malo više vremena da bi to shvatili i obratite pažnju, jedna osoba ispod kišobrana uvek žuri, dve nikada.
Stigla jesen Dunjo moja, ljubim te u kišobran

MALI TALASI
Pekmez i džem
[You must be registered and logged in to see this image.]
Majko,dozivam još sa kapije,daj mi nešto da pojedem. Znam šta je to nešto, komad hleba namazan sa mašću i alevom paprikom ili dzemom od kajsija. Prvo idi molim te do česme,vidiš kolika si prljav. Hoću džema kažem i odlazim. Voda pršti na sve strane, nema odvoda za vodu, samo jedna kanta koja se brzo napuni i onda preliva na sve strane. Žurim da se što pre operem, ne uspevam, samo razmazujem prašinu po rukama. Evo gotovo kaže majka i gleda sa čuđenjem u mene.... ti si sad prljaviji nego malopre. Ja uzimam onaj komad hleba i trčeći odlazim na ulicu. Tamo me čeka moj drug Danilo, drži u ruci komad crnog hleba preko koga je namazan pekmez od šljiva. Menjamo hleb, meni pekmez a njemu džem. Moja majka je kupovala hleb a njegova mesila od crnog brašna. Moja je pravila dzem od kajsija a njegova onaj lepi pekmez od šljiva koji kad namažeš na lebac vidiš svaku uvijenu kožicu. Halapljivo jedemo obojica. Bože kako je dobar a i po Danilu se vidi da razmišlja isto.
Vrlo brzo od pekmeza su nam jedino ostali umazani obrazi. Nije nas briga što smo umazani, mi smo takvi ceo dan.

Danas me Maki pita sa čim da ti namažem palačinke... ja kažem,jednu sa pekmezom a drugu sa džemom. Zašto da ne, kad već mogu da biram. Probam palačinke, ne prepoznajem ukus...sa čime si ovo namazala? Džem od kivija…….???????
Neverovatno kako moja žena ume da prepozna šta volim a da to nisam ni znao

MALI TALASI
102 lubenice
[You must be registered and logged in to see this image.]
Avgust pa još petak! Sunce je ranom zorom opeklo a mi klinci na nogama sa prvim pevcima. Danas je u našem gradu pijačni dan a to znači da će ljudi iz okolnih sela doneti svoju robu na prodaju. Ono što nas intersuje su lubenice,crvene, slatke...
Od ranog jutra niz ulicu prolaze konjske zaprege sa podignutim kanatama iznad kojih vire lubenice...Iz kuće istrči po neka domaćica, zamoli seljaka da joj proda lubenicu da ne bi išla čak do pijace koja se inače nalazi tu iza prvog ćoska.... E,te zaustavljene zaprege su naš cilj. Odmah se oko kola okupi nas dvadesetak i svi kao nešto gledamo, merkamo i samo čekamo da seljak na trenutak skrene pogled i jedna lubenica je spuštena na zemlju pored nogu. Kako je ona dotakla zemlju neko ju je odmah zgrabio i trčeći sklonio u malo sokače. Seljak pazeći na one starije ništa ne primećuje dok ne shvati da mu lubenice nestaju i ljutito ne zamhne bičem za konje prema nama. Naravno svi odlazimo,čekamo novu zapregu i tako do podne a onda sve lubenice odnosimo na reku da se hlade u tekućoj vodi. Sećam se toga dana ih je bilo 102.
A kako smo ih jeli....razbili bi je o stenu i samo pojeli srce a sa ostalim se gadjali. Kada bi se najeli umesto da ih ostavimo za sutra mi bi smo razbijali svaku tražeci onu koja ima žuto srce.........nije nas bilo briga jer smo znali da će sutra ponovo prolaziti nove zaprege sa lubenicama.
Tada mi je bilo smešno,danas se stidim al' se rado sećam

MALI TALASI
Tajna

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nekad te život natera da snimiš film u sopstvenoj glavi i onda ga ureže negde duboko i tu ostane za sva vremena. Ne postoji nikakvo dugme da se isključi,on jednostavno sam emituje slike. Neki ne žele da ikad pogledaju svoj film za razliku od mene koji gledam vrlo često uvek raspoložen za scene koje slede. Tri sata je popodne, žurim sa posla na trolu, bojim se zakasniću. Uvek uspem da se nekako uguram, malo stojim na jednoj nozi ali nikom u toj troli u to vreme nije prijatno. Silazim i ubrzanim korakom stižem do jedne lepe, plavo bele, prizemne zgrade sa dvorištem punim dece. Tu u toj zgradi raširenih ruku čeka me moja mala Mika. Sva je ustreptala kada me je videla, pokazuje mi crtež koji je nacrtala za mene.
Ja joj blago ljubim kosu, oblačim je, pitam da li je danas pojela sve...ona klima glavom kaže, sve. Grli me a njena crna kovrdzava kosa miluje moje lice. Hoćemo li srećo. Polako izlazimo ali više ne žurim, idemo,do prodavnice sa sladoledima. Mika bira dva različita, na stapiću,jedan za nju, drugi za mene. Oboje smo veseli, pričamo o važnim dogadjajima iz vrtića a onda Mika kaže: “dosta je bilo sad menjamo sladolede”. Smejem se, kažem,ti si pojela više, ”jesam pa šta,nisam ja kriva što si ti spor”. Zamenili smo sladolede, ja se ne žurim,znam da će ona vrlo brzo da pojede svoj. Gleda me a ja je pitam: “hoćes moj”.Nasmeje se i uzima ga. Stižemo do zgrade, ulazimo u lift. Hoćeš li sutra opet doći po mene pita me,hoću srećo dokle god ti to budeš želela. Tu u liftu se svečano zaklinjemo da Maki neće saznati za sladoled jer će biti belaja pošto se plašila upale grla.

Nekada je to bila velika tajna i uspeli smo dugo da je čuvamo. Danas je lepo sećanje. Ja sam imao sreću,sutra ću opet da gledam svoj film.