Legende FK"PARTIZAN"

Milan Galić

08.03.1938.
Klub: FK Partizan
Karijera: U Partizanu od 1958 do 1966. 288 nastupa i 179 golova
Najveći uspeh: Tri vezane titule prvaka

“Partizan je sigurno šampion a ostali nek’ se poređaju kako im je volja” legendarni je odgovor Milana Galića na pitanje televizijskog komentatora kakav će redosled biti na kraju šampionata.

Bio je školovan fudbaler odlične tehnikom, brz, žilav i agresivan. Jedan od najboljih igrača Partizana bio je deo tima koji je tri godine uzastopno bio šampion države, a klubu je pomagao i tokom odsluženja vojnog roka 1966. godine, kada su crno-beli stigli do finala Kupa šampiona.

Idol mu je bio Stjepan Bobek, njegovi golovi su neretko odlučivali pobednika, a najveće uspehe postizao je u dresu reprezentacije. Kada se bližio kraj druženja “Partizanovih beba”, Galić je bio jedan od poslednjih koji je otišao u inostranstvo.

Momčilo Moca Vukotić

02.06.1950.
Klub: FK Partizan
Karijera: U Partizanu 1968-78. i 1979-84. 791 nastupa i 339 golova
Najveći uspeh: Prvak Jugoslavije

Vukotić je prve korake u seniorskom timu Partizana napravio u društvu nekih igrača koji su 1966. godine nastupali u finalu Lige šampiona i tada verovatno ni sam nije slutio da će crno-belima dati možda i više od fudbalera koje je sa ushićenjem gledao na utakmici protiv Reala.

Mocu navijači Partizana znaju i po nadimku “Poslovođa”, koji je dobio kada je u punom sjaju počeo da pokazuje svoju fudbalsku veštinu. Oni koji nisu imali priliku da gledaju Miloša Milutinovića, srećni su što se nešto kasnije u crno-belom dresu pojavio igrač kojeg su obožavali njegovi navijači, a poštovali čak i oni koji su mrzeli Partizan. Moca je, kao i njegov otac Aleksandar, bio zakleti partizanovac.

Zato često prepričava razgovor sa ocem u kojem mu je on kao dečaku poručio da ni ne pomišlja da pređe u Crvenu zvezdu, jer bi u tom slučaju i spavao na “Marakani”.

Vukotića su poštovali i protivnički igrači, o čemu svedoči i anegdota sa priprema reprezentacije. Naime, u svlačionicu je ušao Vladislav-Bleki Bogićević i rekao: “Zdravo Džajo doktore, zdravo Moco majstore i vi ostali trkači”.

Jednim šutem srušio je snove legendarnog Dina Zofa, koji je imao 1.010 minuta u reprezentativnom dresu bez primljenog gola i nije računao da bi taj niz mogao da prekine “Moca sa Balkana”.

Borben i pravedan, nije mogao kao kapiten da istrpi slab potez Ilije Zavišića na meču protiv Vardara, pa je svom najboljem prijatelju na terenu zavrnuo uvo.

Stjepan Bobek

03.12.1923 - 22.08.2010.
Klub: FK Partizan
Karijera: U Partizanu 1945-59. godine, 478 nastupa i 425 golova
Najveći uspeh: Prvak Jugoslavije


Partizan sigurno ne bi bio ovo što jeste da nije bilo Stjepana-Štefa Bobeka. Na njegovu inicijativu dresovi su postali crno-beli, sa Rajkom Mitićem ispisao je prve stranice fudbala u Srbiji i “večitog derbija”, na jednoj utakmici postigao je devet golova, bio je šampion, a kao trener praktično tvorac čuvene generacije “Partizanovih beba”.

Rekorde koje je postavio i danas nisu srušeni, a Štef je i dalje najbolji strelac reprezentacije sa 38 golova, iako fudbal nije igrao od 1958. godine. Bobek je bio mađioničar i u njegovo vreme upisane su najveće pobede nad Crvenom zvezdom (7:1, 6:0). U to vreme važilo je pravilo: ako Bobek i Čajkovski igraju dobro, partizan će dobiti utakmicu. Zato je uvek vodio računa o svojim mišićima i zagrevao se tako što je išao peške od svog stana na Kaleniću do stadiona.

Bobek je bio i strelac u meču Sporting - Partizan (3:3), prvoj zvaničnoj utakmici koja je ikad odigrana u Kupu šampiona. Slavni Ferenc Puškaš je govorio da je Bobek fantastičan igrač i da se ne stidi što je nekada pokušavao da ga kopira.

Bobek je pričao anegdotu sa meča protiv Dinama, kada je posle primljenog gola stajao na centru sa Milošem Milutinovićem i rekao mu: “mali, dodaj mi loptu i sačekaj me tu!”, a zatim predriblao sve do gola Zagrepčana i vratio se s loptom kod iznenađenog Miloša. Godine 1995. proglašen je za najboljeg igrača Partizana svih vremena.

Milutin Šoškić
31. 12. 1937.
Klub: FK Partizan
Karijera: U Partizanu 1955-66. godine, 387 nastupa
Najveći uspeh: Prvak Jugoslavije, finale KEŠ

Proslavljeni golman Partizana i reprezentacije Jugoslavije Milutin Šoškić (74) spada u red legendi najvažnije sporedne stvari na svetu na ovim prostorima.

Prve fudbalske korake načinio je na treninzima Crvene zvezde, ali je sa drugovima jednog popodneva skoknuo do komšijskog Partizana da vidi kako se tamo radi. Oduševljen atmosferom među crno-belima, Šoškić je zaboravio na kratak boravak u Zvezdi i otpočeo jednu od najuspešnijih karijera golmana u Jugoslaviji.

Sa Partizanom je osvajao titule, Kupove, a kruna njegove karijere bila je u finalu
Kupa šampiona 1966. protiv Reala. Branio je Šoškić i moguće i nemoguće ali je na kraju veliki, najveći Real ipak slavio sa 2:1.

Za Partizan je Šoškić nastupao 387 puta, a za reprezentaciju 50. Na golu nacionalnog tima nije imao lak posao kada je morao da nasledi neponovljivog
Vladimira Bearu. Popularni Šole je tremu na golu pretvorio u stimulaciju i počeo je da čini čuda koja su ga 1965. dovela i do priznanja – učešća u revijalnom meču Engleska – ostatak sveta.

Posle Partizana branio je za nemački Keln ali je u najboljoj formi doživeo dva loma noge koji su ga zauvek odvukli sa fudbalskih terena. Pet puta je kao igrač i trener bio učesnik Svetskih prvenstava.

S pažnjom Šoškić danas prati i dešavanja u domaćem fudbalu, ali nije zadovoljan.

“Možda ne bi bilo loše da se ugledamo na Italijane i krenemo sa detaljnim čišćenjem. Treba nam jedna velika metla koja bi pomela sve ono što ne valja a toga je mnogo. Publike odavno nema na stadionima, prvenstvo je nezanimljivo i sa dosta neregularnosti, mladi igrači se prodaju čim malo stasaju. Nisam veliki optimista kada je budućnost našeg fudbala u pitanju”, govorio je Šoškić.

Dragan Mance
26. 09. 1962. - 3. 09. 1985.
Klub: FK Partizan
Karijera: U Partizanu 1980-1985, 262 nastupa 145 golova
Najveći uspeh: Prvak Jugoslavije

Apsolutni ljubimac partizanovog “juga“ Dragan Mance (1962-1985) bio je jedan od
najboljih fudbalera s početka osamdesetih godina u Jugoslaviji. Fudbal je počeo da igra u Galenici iz Zemuna, u kojoj je proveo vreme od petlića do seniora.

Sa nepunih 17 godina debitovao je za prvi tim Galenike, a samo godinu dana kasnije, bio je prvi napadač Partizana. Sa crno-belima je osvojio jednu šampionsku titulu a te 1983. postao je i najbolji strelac kluba sa 15 postignutih golova. Za Partizan je odigrao 262 utakmice postigavši 145 golova, dok je za „A“ tim Jugoslavije imao četiri nastupa.

Dva dana pre tragične smrti, Mance je postigao poslednji gol za crno-bele protiv
podgoričke Budućnosti. Partizan je tada došao do prvog mesta na tabeli, koje je sačuvao do kraja, a igrači su se tokom podizanja pehara složili da će to biti „titula za Dragana“.

Poginuo je u saobraćajnoj nesreći na putu Beograd – Novi Sad u 23. godini života. Prvi je za pogibiju saznao tadašnji trener Partizana Nenad Bjeković.

"Momci, maločas je poginuo naš Dragan. Trening je završen", rekao je Bjeković sa suzama u očima, dok se njegovom pomoćniku Milutinu Šoškiću slošilo.
Manceov najbolji prijatelj Vladimir Vermezović pao je na teren, dok je ostatak tima jecao odbijajući da poveruje u tu užasnu vest.

Ubrzo su iz Crvene zvezde stigli Mitar Mrkela i Husref Musemić koji nisu želeli da
poveruju u istinitost te priče, a zatim je u Humsku došao i Milko Đurovski koji je
godinu dana kasnije zamenio dres večitog rivala.

Plakali su rivali u čitavoj SFRJ, a na Manceovoj sahrani prisustvovalo je 30.000
ljudi. Partizan ali i celokupna fudbalska javnost u Srbiji pamtiće ga po neustrašivosti pred protivničkim golmanima, okretnosti i lucidnosti u završnici napada, dok će ga se navijači i po karakterističnom radovanju posle postignutih golova, kada se na kolenima klizao po travi.

Navijači Partizana već duže vreme priželjkuju da se stadion nazove po Draganu
Manceu, kao što to velika većina klubova u svetu radi sa svojim legendama.
I dan danas, na „jugu“ se čuje pesma: "Otiš'o si Dragane, ostala je tuga, uvek će te voleti grobari sa juga..."

Strelac je jednog od najupečatljivijih golova u istoriji Partizana. Zatresao je mrežu Kvins Park Rendžersa 1984. godine i samo potvrdioi svoje mesto u istoriji.