Sveti Vladika Nikolaj Velimirović

[You must be registered and logged in to see this image.]
Kanonizacija vladike Nikolaja

Kada se čovek mora setiti Boga?

I najgori čovek mora se tri put u životu setiti Boga:

kada vidi pravednika da strada zbog tuđe krivice;
kad on sam strada zbog tuđe krivice;
kada mu dođe čas smrtni.

Tri puta u životu mora se zaplakati i najtvrđi grešnik:

kada ga,gonjena od ljudi kao divljeg zvera,pomiluje majčina ruka;
kada ga bolesna i osamljena poseti njegov protivnik,donoseći mu darove i oproštaj;
i kada mu na samrti sveštenik kaže:ne boj se,Božija milost je veća od tvojih grehova!

Tri puta čovek liči sam sebi na Boga:

kada mu se rodi sin;
kada shvati i usvoji Hrista,i
kada se pomiri sa svojim stradanjem za pravdu.

Misli o dobru i zlu sveti vladika Nikolaj

Vladaj Bože

Vladaj, Bože, ti kroz mene
I upravi stope moje:
Bez promene i bez smene
Nek se čuju reči Tvoje.

Nek se čuju reči Tvoje
Kroz nemoćna usta moja;
Nek uz reči dela stoje,
Nek se vide dela Tvoja.

Nek se vide Tvoja dela
U delima ruku moji'
Da bi znala zemlja cela
Tebi slavu da zapoji.

Da zapoji, da zatrubi:
Gle, Sin Oca kako ljubi!
Da zatrubi, da objavi:
Kroz Sina se Otac slavi!

Na tekst sv. vladike Nikolaja,ovu divnu pesmu sviraju i pevaju Neverne
bebe.Prelepa je
Inače stihove sv. vladike Nikolaja,mnoge naše poznate grupe,su pretočile u muziku.

Znaš li ko te ljubi silno?

Znaš li ko te ljubi silno
Ko te čuva dan i noć,
Ko ti daje izobilno
Da odoliš vragu moć?

Znaš li ko ti život dao,
Oca, majku, brata tvog,
I ko te je obasjao
Svetlim zrakom Duha svog?

Znaš li ko je umro za nas,
Na Golgoti, znaš li to,
I radosti obećane,
Ko ti sprema znaš li to?

Moraš znati ko to čini,
Ko to tako ljubi nas,
To je Gospod sa visine,
To je Hristos, svima Spas!

Zato i ti, oh, seti se,
Pa mu svoje srce daj,
Kad mu skriviš, zaplači se,
I zamoli oproštaj!

U toj suzi pokajanja
Zablistaće Hristov sjaj,
Imaj u Njeg pouzdanja,
Otvoriće tebi Raj!

sveti vladika Nikolaj

Tropar sv. Nikolaju Srpskom

Glas 8.

Zlatousti propovedniče Vaskrslog Hrista
Putovođo roda srpskoga krstonosnoga u vekove
Raspevana liro Duha Svetoga
Ponose i ljubavi monaha
Radovanje i pohvalo sveštenika
Učitelju pokajanja svenarodni vladiko
Čelovođo bogomoljne vojske Hristove
Sveti Nikolaje srpski i svepravoslavni
Sa svima svetima Nebeske Srbije
Moli Jedinog Čovekoljupca
Da podari mir i slogu rodu našemu.

Život svetog vladike Nikolaja

Povodom prenosa moštiju 12. maja 1991. g. G. - Lelić kod Valjeva. Iz knjige Novi Zlatoust.

Po štampanom izdanju: Crkvena opština Lelić i manastir Ćelije, 1991. g. G. Urednik i recenzent: arhim. Atanasije.

Napomena priređivača: autor žitija, njegovo preosveštenstvo, vl.
Artemije (Radosavljević), episkop Raško-prizrenski, u vrijeme pisanja
ovoga žitija bio je protosinđel.

Nikolaj je ugledao ovaj Božji svet u zoru 23. decembra (po starom
kalendaru) 1880. godine, na Tucindan i na praznik Svetog Nauma
Ohridskog. Rodio se u malenom ali "Božjem selu Leliću", kako ga je sam
nazivao, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi
roditelji, Dragomir i Katarina, behu prosti zemljoradnici, ali dobri i
pošteni ljudi i pobožni hrišćani, naročito majka. Uskoro po rođenju oni
svoje prvo po redu ali slabašno čedo prosvećuju svetim krštenjem davši
mu ime Nikola. Krštenje je obavio poznati pop Andrija u manastiru
Ćelijama, tadašnjem parohijskom hramu sela Lelića.

U domu svojih roditelja, u društvu sa ostalom decom (bilo ih je
devetoro, ali su ostala deca umrla i izginula u ratu, pa je na kraju
ostao samo Nikola), mali Nikola jačao je telom i duhom, primajući od
svoje pobožne i svete majke prve pojmove o Bogu i veri pravoslavnoj.
Često ga je ona vodila za ručicu u manastir Ćelije, udaljen od njihove
kuće 4-5 km na molitvu 11 pričešće. Ti prvi utisci o Bogu, Božijem
hramu p molitvi, koje je on žudno upijao sa usana svoje majke, urezali
su se neizbrisivo u mladu detinju dušu.[1]

Svoje obrazovanje mali Nikola otpočeo je u manastiru Ćelijama, gde ga
je otac odveo da se opismeni makar toliko "da zna čitati pozive od
vlasti i na njih odgovarati", pa da ga onda zadrži na selu kao
hranitelja i "školovanog" čoveka. No Božije Proviđenje je imalo drugi
i, nesumnjivo, bolji plan o malom Nikoli. To kao da je i Nikola
projavljivao, pokazujući još od prvih dana svoju izuzetnu darovitost n
revnost u učenju. Ostalo je predanje da je Nikola za vreme školskog
odmora, dok su se druga deca igrala i predavala nestašlucima, povlačio
se u skriveni kutak manastirske zvonare i tamo "odmor" provodio u
prilježnom čitanju i molitvi.

Njegovu izuzetnu revnost i darovitost zapazio je i njegov učitelj
Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj
gimnaziji, gde se Nikola pokazao ubedljivo najbolji đak, iako je, da bi
se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme.

Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu
akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio "sitan" i
nije imao dovoljan obim grudi. Svakako da je i to bilo delo Promisla
Božjeg, koji je Nikolu upućivao drugim putem – da bude vojnik Nebeskoga
Cara, a ne zemaljskoga. Jer odmah po odbijanju ove komisije, Nikola
podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde bude i primljen, iako
opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje.

Kao učenik Bogoslovije bio je nenadmašan kroz sve svoje školovanje.
Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat kako od Boga dane mu
prirodne inteligencije, tako i njegovog istrajnog i sistematskog truda
i rada. Znao je koliki je greh zakopati Božiji talenat u zemlju, te se
neumorno trudio da dati mu talenat umnoži što je moguće više. U svome
školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i
mnoga druga dela od opšte-obrazovnog i svetskog kulturnog značaja. Do
svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea,
Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i
drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim originalnim mislima
o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj
gimnaziji dobro prostudirao. Svojim govorničkim darom mladi Nikola
zadivio je i svoje kolege učenike i svoje profesore u beogradskoj
Bogosloviji. Naročito svojim govorom na maturskom oproštajnom ručku u
manastiru Rakovici 1902. godine.

Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je teško živeo i, zbog stanovanja
u memljivom stanu i slabe ishrane, dobio je škrofule, od kojih je
godinama patio. Po svršetku bogoslovije, učiteljevao je kraće vreme u
selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao
život i duševno raspoloženje našeg srpskog seljaka i gde se
sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa
kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje
raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada
upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca.
Već u bogosloviji pomagao je poznatom proti Aleksi Iliću u uređivanju
lista "Hrišćanski vesnik", u kome je i nekoliko godina objavljivao
svoje prve dopise i radove.

Posle toga, Nikola bude izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima,
državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu.
On izabere tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu
u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i
Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svuda je žedno sabirao znanje i
tako stekao najšire i najbolje obrazovanje svoga vremena. Duhom svojim
on se nadnosio i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, uranjao u
sveštene i filosofske knjige drevne Indije. Sve sabrano znanje iz
mnogih izvora sažeo je i preradio u sebi, u svojoj dubokoj i misaonoj
duši i onda, sa svojstvenom mu originalnošću, iznosio na javnost i
predavao drugima. Otuda, i najmanji njegov spis, svaka njegova usmena i
pisana reč, otkriva neobično retku erudiciju i misaonost. Takvu bogatu
riznicu znanja i mudrosti mogao je da sabere i originalno izrazi samo
jedan zaista genijalni um i pamćenje.

Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, krunisao
doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom "Vera u
Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve".[2] Može se
reći da je i sav njegov potonji život prolazio u znaku Krsta i
Vaskrsenja Hristovog. Sledeću 1909. g. Nikola je proveo u Oksfordu, gde
je pripremio doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom,
i odbranio ("filosofija Berklija").

Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, teško razboli od
dizenterije. U bolnici je ležao oko 6 nedelja, ali je tada govorio:
"Ako je moja služba Gospodu potrebna, On će me spasti". Tada je sebi
dao reč da, ako ozdravi, zamonašiće se i tako služiti Bogu i svome
narodu u Crkvi. Kao već poznati doktor teologije i filosofije, on se
zaista uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj
(20. XII 1909), stavljajući sve-celog sebe, svo svoje znanje i
sposobnosti u službu Bogu i svome Srpskom narodu.

Po povratku sa studija trebao je, po tadašnjem zakonu, nostrificirati
svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je
polagati sedmi i osmi razred n veliku maturu, da bi tek onda mogao
predavati u Bogosloviji. Komisija pred kojom je polagao, po rečima
jednog njenog člana, "slušajući njegovo izlaganje o Hristu, ostala je
zapanjena, i niko ga ni jedne reči više nije upitao". Ipak, pre no što
je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije
Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po
širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i
njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo –
studiju "Religija Njegoševa".

Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao
filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije
mogao sav stati i ostati u okvirima Bogoslovije. Zidovi učionice bili
su tesni za njega. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Mladi
i učeni jeromonah počinje sa sjajnim besedama po beogradskim i drugim
crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom
univerzitetu n drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života,
ali na način neviđen do tada i zato potresajući za inteligenciju
ondašnje Srbije. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i
književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o
Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.

Svojim snažnim religiozno-crkvenim i nacionalnim istupima u javnom
životu ondašnje demokratske i slobodarske Srbije, Nikolaj je izazvao
divljenje i poštovanje kod mnogih, ali nije već tada bio ni bez
neprijatelja i zavidnika. Ne samo cela Srbija i Beograd, nego i ostali
jugoslovenski krajevi govorili su tada o mladom jeromonahu i učenom
besedniku Nikolaju. Tako je godine 1912. pozvan u Sarajevo na proslavu
lista "Prosveta", gde je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i
upoznao se sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba:
Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate
su tadašnje njegove reči da su "svojom velikom ljubavlju i velikim
srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni", što je u eri austrijske
aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u
Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu
dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj
proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila
pročitana. Kako tvrdi Dedijer (u delu "Sarajevski atentat"), na
Nikolajevim "Besedama pod Gorom" mladobosanci su se zaklinjali kao nad
Jevanđeljem.

Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kad uskoro malena Srbija
stupi na golgotski put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i
ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do
1918. godine, Nikolaj živo i aktivno učestvuje. On ne samo da budnim
okom i dušom prati razvoj događaja, na bojištu i u pozadini, drži
odgovarajuće besede i krepi i teši narod u nadčovečanskim borbama i
ratnim stradanjima, nego i sam lično u svemu tome učestvuje kao
dobrovoljac i pomoćnik postradalima u ratu, u bolestima i siromaštini
(svoju je platu ustupio državi sve dok rat traje). Njegovi tadašnji
govori (Besede "Iznad greha i smrti") mogu se porediti sa Periklovim
govorima u drevnoj Heladi, govorenim u slavu palih za otadžbinu.

Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu,
mada je imao ne malo kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih
crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se
ubrzo razišao sa protom Aleksom iz "Hrišćanskog vesnika" zbog
negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala
do kraja života. Proročki duh ovog apostola i pastira nadilazio je
visoko svoje protivnike i zavidljivce, bez kojih, istina, nije bio do
kraja života, pa ni danas. Međutim, Nikolaj je uvek rado i lako praštao.

Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u
Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na
nacionalnoj stvari srpskoj i jugoslovenskoj. Sa svojstvenom mu mudrošću
i rečitošću, koristeći i svoje znanje jezika i popularnost, Nikolaj je
zapadni^ saveznicima prikazao Golgotu Srbije, govoreći i o manama
Srpskog naroda, koje je austrougarska propaganda preuveličavala, ali i
o vrlinama srpske duše, koje su neprijatelji prikrivali. On je po
Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama,
univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način
za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915.
g. on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za
jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda
i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog,
unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za
oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz
Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije
neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je
"otac Nikolaj bio treća armija" za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je
njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio
i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. i od tada se on posebno
sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to
vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i
predavao.

Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta
1919) za episkopa Žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten na
Ohridsku episkopiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne
misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu Goru, u Englesku i Ameriku, gde je
svuda imao veoma plodnu delatnost, o čemu postoje i bezbrojni dokumenti
i svedoci. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na
ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske
zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama.

No naročito treba istaći Nikolajev pastirski i duhovni rad u Ohridu i
Bitolju, a zatim i u Žiči gde će biti vraćen 1934. godine, po želji
Arhijerejskog Sabora i naroda. Tek kao episkop Ohridski i Žički,
Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i
narodnog života, ne zanemarujući pri tom ni svoj bogoslovsko-književni
rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih
jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni
razumevanja ni naročite podrške).

Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid, kolevka slovenske
pismenosti i kulture na Balkanu – "ovaj svešteni grad, sa svojom
velikom plodotvornom prošlošću i dosta skučenom sadašnjošću", kako je
sam Vladika govorio. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj
pravoslavna Rusija sa svojim svetinjama i svetim podvižnicima. Sada je
taj uticaj nastavio i upotpunio pobožni Ohrid i susedna mu Sveta Gora,
koju je Deda-Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta Gora i dela
Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i
proučavao, izvršili su na njega poslednji i trajni pravoslavni uticaj.
Može se s pravom reći da se upravo ovde i sada u Nikolaju desila duboka
i korenita unutrašnja promena, koja se od tada izražavala i vidljivo i
bila je neposredno zapažena od prostih i pobožnih ljudi. Ovaj se
duhovni prelom ogledao i spolja u svemu: u Nikolajevom govoru,
ponašanju, čak i odevanju. Raniji mladi jeromonah dr Nikolaj
Velimirović nastojao je da oko sebe sve impresionira, privuče i očara.
Obučen u blistavu mantiju, negovane kose i ponašanja, rečit i raskošan
u govorništvu, to je bio Nikolaj iz "preohridskog" perioda. Takvoga ga
vidimo u "Rečima o Svečoveku", jednoj od retko umnih i dubokih knjiga
novijeg Srpstva, ali mahom samo misaonoj i filosofskoj, no još uvek ne
dovoljno duhovnoj i pravoslavnoj, kakva su njegova dela od Ohrida i
Žiče pa nadalje (Omilije, Ohridski prolog, Misionarska pisma). Takav je
i sav njegov dalji pastirski p duhovni rad sa pravoslavnim narodom,
bogomoljcima i monaštvom.

U ovom drugom periodu svoga života, Nikolaj otura od sebe i svog naroda
razne oblike tuđinštine i površnog zapadnjaštva. Njega u celini
obuzimaju i prožimaju tople struje Pravoslavlja, oduševljava ga i pleni
prekrsni i spasonosni lik Hristov i crkveno-narodna delatnost Svetoga
Save. Svetska slava mu postaje ništavna, Ljudske pohvale otužne,
preterano negovan književni izraz liči mu na praznoslovlje, a svetsko
mudrovanje na duhovno uboštvo n prosjaštvo. Ovo ne znači da se Vladika
"uprostačio", nego da se produhovio i pojednostavio. Za njega Hristove
reči: "Ja sam Put, Istina i Život" postaju sve i sva. On se od svega
okreće sebi i svome bogožednom narodu. U njemu se zbiva istinski
unutrašnji preporođaj, novo rođenje i začetak svetog žitija. Hristos je
onaj koji njega i duše oko njega iznova preporađa. Od Nikolaja genija
započinje Nikolaj svetitelj. I upravo je to bilo ono što je ljude njemu
privlačilo i oko njega okupljalo i držalo. Na žalost, ni tada Nikolaj
nije bio bez čestih neprijatelja, klevetnika i podmetača. No on je i
tada, kao i kasnije, sve to prevazilazio svojim otvorenim i jasnim
življenjem i delanjem pred licem Božijem i licem svoga naroda.

Možda bi, bez ovog ohridskog i žičkog preloma Nikolaj ostao samo veliki
i usamljeni genije u našem narodu, kao bor u planini, bez premca i
takmaca. Ni nikada ne bi postao narodni "Deda Vladika", "Sveti Deka" –
Novi Srpski Zlatoust. Zlatoust ne samo po reči i besedništvu, nego i po
delanju n pastirstvovanju, po apostolskom i martirskom svedočenju
Hrista radi. Nikolaj je, kao nekada Sveti Sava, polako postajao svetla
i svega savest čitavog Srpskog naroda, p za svoje i za buduća
pokoljenja. Jer, Srpski verujući narod je nesumnjivo primio i usvojio
Vladiku Nikolaja kao svoga duhovnog vođu, kao Božjeg proroka i
svetitelja, i niko ga iz verujuće narodne duše i srca neće istisnuti ni
izbrisati. A što se tiče izvesnih starijih i novijih napada na njega,
sam Vladika je jednom pokazao kako na to treba gledati, Naime, posle
napada i teških uvreda nanetih mu od strane jednog episkopa, Nikolaja
je u Žiči posetio jedan novinar "Politike" i zamolio ga da nešto kaže
tim povodom. "Episkop Nikolaj me je dugo gledao, ne govoreći ništa. Taj
pogled i go ćutanje bili su mi jasniji odgovor nego bilo koja
rečenica". ("Politika" br. 11344; 29. XII 1939).

Iz ovog perioda potiču mnoga kapitalna dela Vladike Nikolaja, o kojima
ćemo progovoriti kasnije. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne
manje značajna pastirska, dobrotvorna i opštenarodna dela Vladike
Ohridskog i Žičkog, kao što su: njegov rad sa pobožnim našim narodom i
posebno sa bogomoljcima,[4] njegovo obnavljanje mnogih porušenih,
zapuštenih ili polupraznih manastira u Ohridsko-Bitoljskoj i Žičkoj
eparhiji, njegovo obnavljanje i podizanje grobalja, spomenika, česama i
drugih dobrotvornih narodnih ustanova i zadužbina. Naročito treba
istaći njegov rad sa siromašnom decom i đacima. Ostalo je i do danas
poznato njime osnovano i do rata podržavano sklonište i hranilište za
siromašnu i sirotu decu, bez razlike nacija i vera, u Bitolju – poznati
Dekin "Bogdaj", koji je uspešno vodila socijalna radnica Nada Adžić,
potonja igumanija u manastiru Vraćevšnici mati Ana. (Poznata je
Vladičina dečja pesma iz "Bogdaja": "Mi smo mali Bitoljčani /mališani
sirotani/ kuća nam je baš na kraju /u Bogdaju ka' u Raju/, u Bogdaju").
Nikolaj je slična dečja hranilišta otvorio i u Kraljevu, Čačku, Gornjem
Milanovcu i Kragujevcu, u kojima je bilo smešteno pred rat oko 600
sirote dece.

Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu svepravoslavnu i
međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj
konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio
na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je
često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više
ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da
održava dobre odnose sa pravoslavnom braćom Bugarima i Grcima, kao i
dobre međuhrišćanske i međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Na
žalost, zbog antipravoslavne i antisrpske politike Stojadinovićeve
vlade u staroj Jugoslaviji, Nikolaj je morao biti umešan i u poznatu
"Konkordatsku borbu", nametnutu Srpskom verujućem narodu i Crkvi od
vlade i policije Stojadinović i Korošeca.[5] Pobeda u toj borbi i
rušenje Konkordata uglavnom je bilo delo Vladike Nikolaja a to je imalo
širokog odjeka u masama našeg verujućeg naroda. Nikolaj je, uz
Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta
vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od
okupatora Nemaca posebno omražen.[6]

Nikolajevu delatnost, njegovu usmenu i pismenu reč Srpski narod pratio
je pažljivo i sa ljubavlju; njegova su dela čitana i umnožavana,
prepričavana i dugo pamćena. I danas, možete čuti u narodu mnoštvo
izreka Nikolajevih, mnoštvo poučnih reči i anegdota o njemu. Kako reče
otac Rafailo iz Ovčara: "Svaka mu je za Psaltir bila". Bogatstvo u Bogu
to je ono što je osvajalo dušu srpskog čoveka kod Vladike. Zato je on i
mogao da izvrši onako grandiozni uticaj na naš narod, jevanđelski
uticaj, koji je organizmu Srpske Crkve pomogao da izdrži teška vremena
stradanja koja su zatim došla. Nikolajev značaj se osetio naročito
posle Drugog svetskog rata, pa sve do danas, a verovatno će ga biti što
dalje sve više.

Višestruki plodni rad i uticaj Vladike Nikolaja na dobrobit Srpskog
naroda i njegove Svetosavske Crkve prekinuo je požar II svetskog rata,
koji je među prvima zahvatio i našu Otadžbinu, i čiji smo svedoci mnogi
od nas, pa i mi kao deca. Kapitulacija stare Jugoslavije zatekla je
Nikolaja u manastiru Žiči. Od prvih dana okupacije Vladika je, kao i
njegova Sveta Žiča, delio tešku sudbinu svoga naroda, raskomadanog n
nemilosrdno uništavanog.

Nikolaj je od Nemaca uhapšen već na Petrovdan 1941. godine i odmah
konfiniran u manastir Ljubostinju, a zatim je prebačen u strožiji
zatvor u manastir Vojlovicu kod Pančeva i zatočen tamo zajedno sa
Patrijarhom Srpskim Gavrilom Dožićem, strogo kontrolisani oružanom
nemačkom stražom. U uslovima zatočeništva Vladika Nikolaj je stradao
više dušom nego li telom, provodeći dane i noći u suznim i vapajnim
molitvama Bogu za spas svoga naroda i čitavog roda ljudskog. (Sačuvan
je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev "Molbeni kanon i Molitva"
Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču
januara 1945. već poznate "Tri molitve u senci nemačkih bajoneta",
zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču).

14. septembra 1944. godine Nemci su Vladiku Nikolaja i Patrijarha
Gavrila sproveli iz Vojlovice u zloglasni koncentracioni logor Dahau,
gde su oni ostali do pred sam kraj rata. U Dahau su doživeli sve
strahote ovoga pakla na zemlji, a o njihovom tamošnjem stradanju i
patnjama, o trajnom narušenju njihovog zdravlja svedoče i mnogi
očevici, a i oni sami u svojim potonjim kazivanjima, usmenim i
pismenim. Obojica su konačno oslobođeni tek 8. maja 1945. godine od
strane savezničke 36. Američke divizije. Neko vreme posle toga potucali
su se po zapadnim zemljama, a zatim se Patrijarh vratio u zemlju, na
kormilo Srpske Crkve, dok je Nikolaj krenuo teškom i trnovitom stazom
emigracije, potucajući se od nemila do nedraga po belom svetu. U srcu i
duši nosio je toplu ljubav prema svome narodu i otadžbini, raspinjan
dubokom nostalgijom i željom da u svojoj zemlji bude sahranjen.

Skoro skrhan duševnim i telesnim bolom, Nikolaj je došao u Ameriku
tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao i vrlo se često
žalio na bolove u nogama i po leđima, što su bile posledice logorskih
patnji i mučenja (o čemu nam je lično svedočio i jedan ruski jeromonah,
koji je prisluživao obolelog Vladiku).

Ipak, i u Americi je Nikolaj snašao snage za svoj misionarski i crkveni
rad, pa je i putovao po prostranstvima Amerike i Kanade, hrabreći
malaksale, mireći zavađene i poučavajući jevanđelskoj veri i životu
mnoge bogoiskateljne duše. I pravoslavni i drugi hrišćani u Americi
veoma su visoko ocenili njegov misionarski rad, tako da je s pravom
uvršćen u apostole i misionare Novog Kontinenta. Nikolaj je i u Americi
nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom
tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela
"Kasijana", "Zemlja Nedođija", "Žetve Gospodnje", "Divan" i njegovo
poslednje, nedovršeno delo "Jedini Čovekoljubac". Iz Amerike je stizao
da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u Starom
kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i
potrebama.

Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj
srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertvilu, u njujorškoj
Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u
Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj
poslednjoj ga je i smrt zatekla. Upokojio se mirno u Gospodu, rano u
nedelju, na poklade 18/5. marta 1956. godine. Bio je ustao sa postelje
i spremao se molitvom za služenje Svete Liturgije i tako na molitvi je
i preminuo, prešavši iz zemaljske u Nebesku Crkvu da tamo Bogu služi
večnu Nebesku Liturgiju. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u
manastir Svetog Save u Libertvil i sahranjen kraj oltara crkve, na
južnoj strani 27. marta, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i
drugih vernika širom Amerike. U našoj pak zemlji, na vest o "Dekinoj"
smrti, zvonila su zvona po mnogim crkvama i manastirima i služeni su
četrdesetodnevni parastosi i pomeni. Pominjem ovde, na kraju, i javno
izraženu želju Vladike Nikolaja da bude prenet u svoju voljenu "Domaju"
i sahranjen "tamo gde je i prvo bukvar učio", to jest u manastiru
Ćelijama u svome voljenom Leliću.
Napomene

1 Jednog takvog trenutka, iz prvih detinjih dana, Nikolaj se kasnije
seća u svojoj autobiografskoj "Molitvi roba u tamnici" (Monah Tadija,
Pesme molitvene, Minhen 1952, str. 70).

2 Rad je objavljen na nemačkom jeziku 1910. g. u Bernu; srpski prevod
izlazi sada u Vladičinim Sabranim delima, knj. II, Himelstir 1986.

3 Nikolajeva studija "Religija Njegoševa" pojavila se najpre u časopisu
"Delo", a zatim i posebno 1911. g. i ocenjena je kao najumnija studija
o velikom Njegošu. Doživela je zatim nekoliko izdanja (1921. i 1971.).
Nikolaj se i kasnije bavio Njegošem, a naročito je zapažen njegov Govor
o Njegošu, na Lovćenu 1925. g. pri prenosu Njegoševih kostiju u
obnovljenu kapelu Sv. Petra Cetinjskog, koja je nažalost danas skinuta
sa Lovćena.

4 Navodimo ovde samo jedan Nikolajev odlomak o bogomoljcima (iz njegove
Saborske besede 1940. g.: "Ognjište vere u mraku današnjice"): "U to
vreme pojavili su se u narodu ljudi i grupe ljudi, koje su drugi
prozvali bogomoljcima. To su bili ljudi koji se ni na šta drugo nisu
hteli obzirati osim na Boga i na svoju dušu; koji su istakli za načelo:
Počni od sebe! Oni su čitali Sveto Pismo, pevali duhovne pesme,
sastajali se na molitve, hodili po manastirima, s pokajanjem ispovedali
svoje grehe, postili i pričešćivali se, razgovarali o čudesima Božjim
javljenim u životu njihovom. Time su oni razgorevali one žiške u sebi.
Prezirali su ih, ismevali, gonili, hapsili, mučili (u predratnoj
Jugoslaviji – A. R.) ali oni za to nisu hajali. Nazivali su ih
ludacima. Nazvali su tako i mene. Govorili su: zar taj Nikolaj koji je
toliko živeo u prosvećenoj Engleskoj, da se sad druži sa tim ludacima!
Oni nisu znali da je Engleska pojačala u meni bogomoljstvo. A kad su me
nazvali ludakom, ja sam se radovao. Daj mi, Bože, da to narodno
"ludilo" nikad ne oslabi u meni do kraja života moga". (Sabrana dela,
knj. XI, 556, Himelstir 1983).

5 Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo
"Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova " (avgust
1937) u kojem se žali na "pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu
pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu" i na gonjenje i
hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom
Jugoslavije.

6 Povodom 27. marta građani Kraljeva, uputili su telegram čestitanja
Ep. Nikolaju u Beograd, na što im je on odgovorio telegramom: "Bogu
blagodarni, narodu zahvalni, gledamo svetlo u budućnost bez pečata
srama" ("Pastirski glas", br. 3, 1941).

[You must be registered and logged in to see this link.]

Molitva S. Vladike Nikolaja
Molitva za umnoženje ljubavi
Gospode Bože, Stvoritelju i Svedržitelju, koji si sazdao svet
nevidljivi i vidljivi iz preobilja ljubavi, koji sve držiš jakom
desnicom Tvojom, Tebi se molimo u ovaj dan usliši nas, pomiluj i spasi.
Ne molimo Ti se za sada, blagi Bože, samo za sebe i svoj narod, nego za
sve narode i plemena što ih drzi crna zemlja, a najviše za narode
krštene, kod kojih se, od mnogih bezakonja, utulio oganj ljubavi, a
razbuktao plamen mržnje. Molimo Ti se, Svemoguci Svemilostivi Tvorče i
oče nas: pogasi požar mržnje i zažeži oganj ljubavi u srcima svih
naroda Tvojih. Umnoži, Gospode, ljubav na zemlji. Neka dodje carstvo
ljubavi na zemlji kao sto je na nebu. Ozebli smo od mrznje-da se
ogrejemo na suncu ljubavi. Molimo Ti se Gospode, usliši nas i daruj nam
ljubav Svetiteljsku! Da ne mislimo zlo i da ne želimo osvetu. Bože, Oca
našeg Svetog Save, koji se trudio za sreću svih naroda sa kojima se
sretao iz prevelike ljubavi prema Tebi i prema svim narodima Tvojim.
Daj i nama takvu ljubav, da bi se smeli usuditi slaviti Te s'andjelima
i pevati: Svjat, svjat, svjat Gospod Savaot. Amin

Usliši nas, Bože naš

Usliši nas, Bože naš,
Kad ti vapijemo;
Pomiluj nas, Oče naš,
Kada uzdišemo!

Ti si svetlost istine,
Osvetli nas istinom;
Pošalji milost s visine,
Ispuni nas milinom!

Da bi smelo hodili
Putem Hrista, Sina tvog
S anđelima slavili
tebe večnog Oca svog.
[You must be registered and logged in to see this image.]

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ






Христос је беседио на гори (Матеј 5-7), ја се усуђујем беседити само
под гором. Невидљиви Христос и данас стоји на гори, тј. на висини, и
беседи људима кроз своје јеванђеље и кроз дух свој, а ја стојим под
гором, ослушкујем Христа и говорим браћи својој, која се налазе заједно
са мном у низини.

Христос је говорио с ауторитетом, ја говорим без ауторитета. Сав мој
ауторитет је у мени, не ван мене; не у моме пореклу или звању или
мисији, но у мојој вери, којом живим, и у мојој љубави, с којом
предлажем своју веру браћи својој. Ја само предлажем своју веру, ја је
ником не намећем. Да ли ће ко усвојити моју веру? Ако је нико од људи
не усвоји, ја ћу остати сам под гором, - сам са својом вером. Но такве
самоће ја се не плашим. Ја се не плашим самоће без људи, ја се плашим
једне празније самоће, - плашим се самоће без вере.

Ја бих желео, да моју веру усвоје сви они, који су осетили самоћу без
вере, или, празнину живота без вере. Не бих ја то желео због тога, што
би моја вера била славнија због множине својих следбеника, но због
тога, што би кроз ту веру следбеници њени постали славнији у животу
своме и у смрти својој. Није мени до части вере но до части људи. Није
вера циљ но мотив живота. Не постоји вера вере ради ,нити Бога ради, но
људи ради. Својом вером људи могу учинити већим и славнијим само себе,
не Бога. Пред величином Божјом подједнако су ништавни и људска вера и
људско безверје. Бог хоће да људи верују не ради Његове величине но
ради њихове.

Бог не верује ништа, Бог зна све. Човек, који не верује ништа, мора или
знати све или уображавати да зна све. Човек, који би знао све - такав
не постоји ниједан - био би раван Богу, човек, који уображава да зна
све - таквих има много - стоји испод онога, који не зна ништа. Ко
знањем подржава своју веру и вером допуњује своје знање, тај је
практично решио проблем вере и знања. Свако друго решење, диктирано
обично сујетом или незнањем, чини гору тајни и загонетки, под којом се
човек у животу налази, још огромнијом и тежом.

Под гором тајни и загонетки светских налазимо се ми из двадесетог века
после Христа као и они из двадесетог века пре Христа. И у наше време,
као и у сва минула мисаона времена, чују се уздаси сумње и немоћи:

О разрешите ми загонетку живота,

Ту премучну, прастару загонетку!...

Реците ми, шта означава човек?

Одкуда је дошао? куда иде?

Ко станује тамо горе на златним звездама!

(H. Heine, Die Fragen.)

Нека је човечанство за 4000 година учинило и 4000 корака унапред,
највише, -- шта је то према високој гори тајни, која се простире даље
од Сиријуса, и даље од свих наших бројева? Ништа, само по себи. Но то
је доста, да веру учини неопходнијом, да је удуби, и узвиси, и
окрилати. Истина, крила вере су често Икарова крила; као што су се
Икарова крила растопила од сунца, тако се и крила вере често топе од
сумње. Но шта све сумња није растопила, и није разјела? Она је не мање
и знање разјела. Енглески позитивисти (Џ.С. Миљ), који су више но ико
ценили позитивно знање, више су но ико и посумњали у исто.

- Вера која је само теорија, вера појмова и силогизма, увек има Икарова
крила, увек је изложена сумњи. Вера пак, која је постала нераздвојни
део душевног живота, која управља свим мотивима и свим делима једнога
човека, вера, којом се живи, - таква вера има боља крила од Икарових,
такве се вере сумња не дотиче. С таквом вером човек може узлетети
високо, - високо на гору, где је Христос, и с таквом вером човек може и
пред гором тајни и загонетки живота бити херој, пун храбрости и срећног
мира душевног. Такву веру, држим, предлажем ја браћи својој под гором.

Да ли ће ко усвојити моју веру? Или ћу ја остати сам, - сам са својом
вером? Уосталом такве самоће ја се не плашим, - ја се не плашим самоће
без људи, ја се плашим самоће без вере, јер то је најпразнија и
најмучнија самоћа, каква може снаћи малене становнике под гором.

Smatraj svaki dan kao jedan ceo, otpočet i završen
život. Odživi ga kao celinu a ne kao deo. Nek se svaki tvoj dan odroni
od tebe kao ceo jedan čovek s kojim ćeš želeti da se opet sastaneš kao
s prijateljem i da ga bez stida pokažeš vasioni.


Školovan je onaj čovek koji je uspeo da očisti jezik od gadnih reči i
svoje srce od smradnih želja i svoj um od bezbožnih misli. Ko nije ovo
uspeo tome školovanje pomaže samo da jednom naučenom veštinom zarađuje
sebi za hleb kao što školovan (na svoj način) medved zarađuje svojom
veštinom igranja.


Najveće istine lakše ćeš dokazati ljudima životom no rečima. Zato i ne
počinji govoriti o njima prvo jezikom jer ćeš ih dovesti u sumnju.

Sv. vladika Nikolaj Velimirović

BOGOMOLJCU KOME SE SVI UKUĆANI RUGAJU


Dok se nisi počeo Bogu moliti ti si bio svima mio. A sad najedanput u
svojoj si kući kao usred neprijateljskog logora. Ranije si se opijao, i
pušio, i po malo krao, i psovao, i izležavao u radne dane, i činio sve
ostalo što je odvratno pred Bogom i poštenim svetom. Ipak si tada bio
svima u kući mio. A sad kad si se uputio putem pravde, poštenja i
molitve, sad su svi na tebe skočili kao ose.
Raduj se, brate, po sto puta raduj se. Zar ne vidiš da se Jevanđelje
odigrava u vašoj kući. U istoj kući gde se do sada ćaskalo o porezu i
kuluku i lopovima i jatacima i kmetovima, u toj istoj kući počela su se
ispunjavati proročanstva jevanđelska. Vaša kuća uzdigla se do nebesa,
postala js
binom hrišćanske drame, uhvatila je vezu sa apostolskim i mučeničkim
vremenima. Istorija crkve hrišćanske zbiva se u malom obimu u vašoj
kući. Evo proročanstva Hristovih, koja su se zbila bezbroj puta na ovoj
plansti zemaljskoj i koja se sad počinju zbivati u vašoj kući:
Svi će vas mrzeti imena moga radi; ali koji pretrpi do kraja taj će se
spasti (Mt. 10,22). I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi (Mt.
10,36). Blago vama koji plačete sada jer ćete se nasmijati. Blago vama
kad na vas ljudi omrznu i kad vas odbace i osramote, i razglase ime
vaše kao zlo radi Sina Čovječijega (Lk. 6,21-22). Zaista, zaista vam
kažem da ćete vi zaplakati i zaridati, a svijet će se radovati; i vi
ćete žalosni biti, ali će se vaša žalost okrenuti na radost (Jn. 16,
20).
Šta ima jasnije od ovih proroštava? Gle, ona se ispunjavaju i danas,
ukraj tvoga ognjišta, na tebi. Zato primaj sve pogrde ne kao pogrde
nego kao ordene. Znaj, da će se gonitelji tvoji pokajati; rugači tvoji
će umuknuti, i ti ćeš se radovati. Danas si poslednji u domu oca
tvojega, ali ćeš uskoro biti prvi. A oni koji te gone, služiće ti. To
je prorečeno, i to se obistinilo na hiljade puta i na hiljade mesta.
Mir ti i blagoslov od Gospoda.

Misionarska pisma sv. vladika Nikolaj

Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode

I ja ih blagosiljam i ne kunem.

Neprijatelji su me više gurnuli Tebi u naručje nego prijatelji.
Prijatelji su me vezivali za zemlju, neprijatelji su me drešili od
zemlje, i rušili sva moja nadanja u zemlju.

Ovi su me učinili strancem u zemaljskim carstvima, i nepotrebnim
stanovnikom zemlje. Kao što gonjena zver nađe sigurnije sklonište nego
li negonjena, tako sam i ja, gonjen neprijateljima, našao najsigurnije
sklonište, sakrivši se pod Tvoj šator, gde ni prijatelji ni
neprijatelji ne mogu pogubiti dušu moju. Blagoslovi neprijatelje moje,
Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.

Oni su mesto mene ispovedili grehe moje pred svetom.

Oni su me šibali, kad sam se ja ustezao šibati sama sebe.

Oni su me mučili onda, kad sam ja bežao od muka. Oni su me ružili onda, kada sam ja sam sebi laskao.

Oni su me pljuvali onda, kada sam se ja gordio sobom.

Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.

Kad sam se ja pravio mudrim, oni su me nazivali ludim.

Kad sam se pravio moćnim, oni su mi se smejali kao kepecu.

Kad sam hteo voditi ljude, oni su me gurali u pozadinu.

Kad sam žurio da se obogatim, oni su me stukali gvozdenom rukom.

Kad sam mislio mirno spavati, oni su me budili iza sna.

Kad sam zidao dom za dug i spokojan život, oni su ga rušili i izgonili me van.

Zaista, neprijatelji su me odrešili od sveta i produžili ruke moje do Tvoga skuta.

Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.

Blagoslovi ih i umnoži ih; umnoži ih i još više ih ogorči protiv mene -

da bi moje begstvo k Tebi bilo bespovratno;

da bi se nada u ljude iskidala sva kao paučina;

da bi se smirenje potpuno zacarilo u duši mojoj;

da bi srce moje postalo grobom moja dva zla blizanca: gordosti i gneva;

da bi sve svoje blago sabrao na nebu;

ah, da bi se jednom oslobodio samoobmane, koja me je i zaplela u
strašnu mrežu varljiva života. Neprijatelji su me naučili da znam, -što
malo ko zna - da čovek nema neprijatelja u svetu izvan sebe.

Samo onaj mrzi neprijatelje, ko ne zna, da neprijatelji nisu neprijatelji no surovi prijatelji.

Zaista teško mi je reći, ko mi je učinio više dobra i ko više zla u ovome svetu: prijatelji ili neprijatelji.

Za to blagoslovi, Gospode, i prijatelje i neprijatelje moje.

Rob kune neprijatelje, jer ne zna. A sin ih blagosilja, jer zna.

Jer zna sin, da mu se neprijatelji ne mogu dotaći života. Zato slobodno korača između njih i moli se Bogu za njih;

Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. I ja ih blagosiljam, i ne kunem.


Molitve na jezeru sv. vladika Nikolaj

GOSPODE,USPAVAJ ME NA SRCU TVOME


Učiše me stariji, dok bejah otrok, da se držim neba i zemlje, da ne
posrnem. Dugo ostadoh dete, i dugo se naslanjah na poštapač što mi ga
dadoše.

No kad večnost prostruja kroza me i osetih se strancem u svetu, nebo i zemlja se prelomiše u rukama mojim kao slaba trska.

Gospode, snago moja, kako su nemoćni nebo i zemlja! Izgledaju kao
dvorovi od olova, a isparavaju kao voda na dlanu u Tvome prisustvu.
Samo svojim rogušenjem kriju nemoć svoju, i plaše neuku decu.

Uklonite mi se s očiju sunca i zvezde. Odbite se od zemlje. Ne mamite
me, žene i prijatelji. Šta mi možete pomoći vi, što bespomoćno starite
i ponirete u grob?

Svi su vaši darovi jabuka sa crvom u srcu. Svi su vaši napitci prošli
mnogo puta kroz nečiju utrobu. Odežde vaše su paučina, kojoj se ruga
nagota moja. Osmejci vaši - naveštaj žalosti, u kojoj ćete vikati mene
u pomoć, nemoćni nemoćnoga.

Gospode, snago moja, kako su nemoćni nebo i zemlja! I sve zlo, što ljudi čine pod nebom, ispovest su nemoći i - nemoći.

Samo moćan usuđuje se činiti dobro. Samo onaj, što se Tobom hrani i poji, snago moja, puni se snagom za dobro.

Samo spavač na srcu Tvome oseća odmor. Samo onaj, što ore pred nogama Tvojim, sladiće se plodom truda svoga.

Minulo je detinjstvo moje, hranjeno strahom i neznanjem, i iščezla je
nada moja u nebo i zemlju. Sada samo u Tebe gledam i Tvog se pogleda
držim, kolevko moja i vaskrsenje moje.

Molitve na jezeru sv.vladika Nikolaj

Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet, kada ga merim na kantaru s Tobom!

Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet, kada ga merim na kantaru s Tobom!

Na jednoj strani kantara jezero rastopljenog zlata a na drugoj oblak dima.

Sve brige moje, sa telom mojim i njegovim ludim grčevima od slasti i
gorčine, šta su nego dim, ispod koga duša moja pliva po zlatnom jezeru?

Kako da ispovedim ljudima tajnu, koju gledam kroz krugove arhangela
Tvojih? Kako delovima da govorim o celini? Kako će nokti na prstima
razumeti krvotok tela? Zaista onemelom od čuda mučno je govoriti
ogluvelim od larme.

Prvo je bilo rađanje pa onda stvaranje. Kao što se čudesna misao u
čoveku nečujno i tajanstveno rađa, pa rođena misao potom stvara, tako
se nečujno i tajanstveno u tebi rodio Svečovek, Jedinorodni, koji je
lotom stvorio sve što Bog može stvoriti.

U Tvom neuznemirenom devičanstvu, dejstvom Duha Svesvetog, rodio se Sin. To je rađanje Boga odozgo.

Kako gore, tako dole, - govoriše stari. Ono što se desilo na nebu,
desilo se i na zemlji. Ono što se desilo u večnosti, desilo se i u
vremenu.

Mio si mi, ljubavi moja, zato što si mi tajna. I svaka ljubav gori i ne
sagoreva dok tajna traje. Otkrivena tajna sagorena ljubav. Kunem Ti se
večnom ljubavlju kao što se Ti meni kuneš večnom tajnom.

Obukao si se u sedmora nebesa; skrio si se preduboko od svih očiju. Da
se sva sunca sliju ujedno oko, ne bi progoreli sve zavese tvoje. Nisi
se skrio namerno, Veliki Gospode, no nesavršenstvom našim. Razloženo i
isitnjeno stvorenje ne vidi Te. Samo za onoga nisi skriven, ko je
postao jedno s Tobom. Za onoga nisi skriven, za koga je porušen zid
između Ja i Ti.

Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet, kad ga merim na kantaru s Tobom.

Na jednoj strani kantara jezero rastopljena zlata, a na drugoj oblak dima.

Molitve na jezeru sv.vladika Nikolaj

Sine Božji Jedini, primi me u mudrost Tvoju.

Sine Božji Jedini, primi me u mudrost Tvoju. Ti si glava svih sinova ljudskih, Ti njihov nebesni razum, obasjanje i radovanje.

Ti si Onaj što isto dobro misli u svima ljudima: ista misao i svetlost
ista. Tobom čovek čoveka poznaje, Tobom čovek čoveku prorokuje. Tvojim
glasom ljudi se čuju. Tvojim jezikom razumeju. Vaistinu, Ti si
Svečovek, Jer svi ljudi su po suštastvu u Tebi i Ti u svima i u svemu.

Ti zidaš um ljudski, a Tvoja senka raziđuje.

Ti si uobličio sve oblike, i na sve njih udario pečat Svoje mudrosti.
Ti si sazdao sve sudove od zemlje i sve ih nalio pesmom i radošću
Svetog Jediničnog Trojstva, a senka Tvoja kanula je u svaki sud kap
žalosti, kojom žalosni pišu žalbe na Tebe.

Gospode Veličanstveni, što igraš u krilu Matere Svoje, oživotvorenom
Duhom Svesvetim, ispravi um moj umom Tvojim, i očisti ga sjajem Tvojim
od žalosnih misli, od žalosnih slutnji, od žalosnih planova. Gospode
Veličanstveni moj.

Ti ispunjavaš svu dušu Matere Svoje, sva devičanska nedra Njena; i
ništa nema u duši Matere osim Tebe. Ti si Njen sjaj i njen glas, zaista
- oko Njeno i pesma Njena.

Ti si ponos Gospoda Duha Svetog, dejstvo Njegovo i plod Njegov,-
Njegovo zanimanje i Njegovo divljenje! Gospode Veličanstveni, što igraš
u krilu Matere Svoje, oživotvorenom Duhom Svetim!

Ti si hrabrost Svete Trojice, Njen heroizam i Njena istorija. Jedan
trojičan zrak Ti si se usudio pustiti u haos i mrak, i svet je postao,
- čudo, koga se oko ne može nagledati ni uho naslušati, Tvorče i oka i
uha.

I sve ovo čudo samo je bleda slika Tvoja, samo umnožen i povređen lik Tvoj u komadima poluzračnog ogledala.

Srce moje žudi za celim obrazom Tvojim, Sine Božji. Jer gorčina je biti
deo obraza Tvoga, što se nesigurno leluja na okeanu tame.

Raširi teskobu duše moje, širino trosunčanog Božanstva.

Osvetli um moj, svetlosti angela i stvari. Oslovesi život moj, Premudro
Slovo Božje. Učini dušu moju devojkom, i budi njeno oko, i pesma njena.


Molitve na jezeru sv.vladika Nikolaj

Blagoslov otmičaru

Kad je, jednom prilikom, vladika Nikolaj boravio
u Londonu, sazna od svojih engleskih prijatelja, da je jedan Srbin otvorio restoran sa srpskom kuhinjom.
- Ja sam se uželeo srpskih jela - piše vladika Nikolaj u svojim
sećanjima - uzmem štap i polako, uveče, nađem na broju tom i tom,
suteren gde piše ''Srpska kujna''. Siđem niz basamake i sednem za sto.
Dođe domaćin i pita šta želim za večeru. Pitam šta ima, kaže
''podvarak''. A ja se naročito uželeo tog podvarka. Sedim i jedem
podvarak, u tom silazi čovek srednjih godina niz basamke, vrlo
interligentnog lica, lepo obučen. Ide od stola do stola i prodaje
knjigu ''Život hajduka (toga i toga)''. Dođe do moga stola. Uzmem
knjigu, vidim na prvoj strani fotografiju toga hajduka i zamolim ga da
sedne da ga častim. On pristade. Ja mu tada napomenem da sam svešteno
lice iz Srbije i da može slobodo da se ispovedi. Priznao je da je on
taj hajduk, čiji je život opisan u knjizi.
Posle večere, zamoli vladika hajduka da mu bude gost. Tada je vladika imao čitav jedan sprat, dobijen od Engleza, da
piše o Srbima i da skuplja dobrovoljce za solunski front. Odvede
hajduka kod sebe u goste, da mu spavaću sobu, pa ga pozove da malo
posede i porazgovaraju:
- Kažite mi kako je bilo u selu Leliću kod Valjeva, kada ste od one
mlade tražili da donese sto dukata. Ja sam o tome slušao i čitao u
novinama, pa me interesuje šta je istina.
Znaš kako je, narod uvek malo doda i novinari pomalo nakite.
Hajduk, stekavši poverenje u vladiku, počne redom da priča svoju ispovest.
- Sve mi je ispričao kako mi je moja majka pričala.
Upitao sam ga na kraju, šta misli, ko je bio to muško dete u kolevci. Odgovorio je da zna da je iz sela Lelića.
Vladika mu tada otkrije:
- To dete u kolevci, bio sam ja.
Na kraju, hajduk je uzeo od vladike blagoslov, otišao na solunski front i tamo poginuo.

Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.

***

Istina ne zavisi od vremena i nije ni nova ni stara, nego upravo Istina, juče, danas, sutra.

***

Kad čovek misli da je na vrhuncu svog uspeha, tada, u stvari, stoji na granici svoje propasti.

***

Kakvu ljubav prema prijateljima nudi takve će i prijatelje naći.

***

Ne prljaj onoga koji se počeo prati nego mu pomozi da se opere.

***

Ako sam pozvan da se branim ja ću ćutati, ako sam pozvan da branim istinu ja ću govoriti.

БОРБА ЗА ВЕРУ



С р б и н е б р а т е, теби се обраћам, да те нешто упитам. Не
устављај волове твоје, и не задржавај плуг твој. На питање моје можеш
одговорити и орући. Не питам те за пут, да би морао дићи руку са плуга
и показати ми пут. Не иштем ти воде, да би морао престати с орањем и
повести ме на извор. Гле, ти цео дан ореш и цео дан мислиш, и мисли
твоје остају затворене унутра у теби. Хоћу да те упитам о нечем што је
унутра у теби, на што ми можеш одговорити држећи руке на плугу и
корачајући лагано браздом за воловима.

- Да ли још гори кандило вере унутра у души твојој? Да ли имаш довољно
уља у кандилу твоме, и да ли ти је светло унутра у души твојој? Србине
брате, гори ли у теби кандило вере?

То је моје питање, и то сам хтео да те питам, али не у име моје. Не
питам те у име моје него у име родитеља твојих који те вером Христовом
крстише и крвљу Христовом причестише;

и питам те у име ђедова и прађедова твојих, који их препуног и пламеног
кандила вере своје налише и зажегоше кандило вере у души твојој;

и питам те у име оних даљих предака твојих, који у ропству од пет
стотина година под Турцима не дадоше да се кандило вере у њима угаси;
када се за пола хиљаде година беше угасила српска слобода и држава,
једино што они одржаше неугашено то је кандило вере у душама њиховим;

и питам те у име оних твојих предака који јуначки примише смрт за веру
своју на коцу и конопцу, као бесправни робови, у мраку робовања;

и питам те у име оних још даљих предака твојих који с честитим кнезом
Лазаром на Косову битку бише и за Крст часни живот свој положише;

и питам те у име оних твојих славних и честитих кнежева, благоверних
царева и благочестивих царица, опет предака твојих, који окитише ову
земљу твоју славним задужбинама, белим црквама и манастирима, одакле су
сви нараштаји српски после њих доливали уља у кандила своја и зажегали
треперави пламен вере свете;

и питам те у име светих Патријараха српских, часних свештеника и
монаха, који кроз векове борбе, и муке, и искушења и тиме чуваше онај
свети огањ вере у Србину да се не угаси, као прави светлоносци и
духоносци;

и питам те, најзад, у име оног најсветијег духовног праоца твога, у име
оног моћног и милог Саве, оног неустрашивог мужа и плачљивог
молитвеника, који је исплакао срце своје пред живим небесима, да би се
у народу српском до конца векова очувао свети пламен вере.

У име те велике и племените војске твојих благородних предака, чију си
крв и дух и веру и ти наследио као законити наследник, у име њихово а
не у име моје ја те питам, племенити Србине брате: да ли још гори
кандило вере унутра у души твојој?

2

З л и в е т р о в и у д а р и л и су са свих страна на тебе, Србине брате, осећаш ли? Видиш ли? Чујеш ли?

Хоће да угасе кандило вере унутра у души твојој.

Хоће да прекину везу твоју са родитељима твојим, са прецима твојим, са славом твојом.

Хоће да искидају основу живота твога, на који си ти поткан и уткан.

Хоће да те одвоје од струје светлости и силе, која ти се спуштала у душу с неба и која те уздизала к небу.

Хоће да те оставе у тами крајњој, без кандила и без пламена божанског
што ти Створитељ твој дарова кроз претке твоје и кроз цркву твоју.

Хоће да те осиромаше и оголе, да ти душу испразне и учине је пустињом,
да те направе празном и пустом сенком без обадве славе, без славе твоје
земаљске отаџбине и небеске.
Са три стране ударили су зли ветрови на тебе са севера и запада и југа. Остао ти је само исток, одакле је мир души твојој.

Од Истока је дошао мир души твојој. Од Истока ти је Христос јављен.
Твој свети Сава окренуо те је лицем ка Истоку; кадгод ти је мука, да би
се окренуо Истоку и поклонио Богу Спаситељу своме.

Окрени се и сада Истоку. Сада ти је мука. Ударили су зли ветрови
на те, и мука је духу твоме. Три су најгора ветра: безверство,
кривоверство и маловерство.

Безверци хоће да подсеку корен душе твоје. Може ли се одржати дрво кад
му се корен подсече? Шта има осетљивије од корена једне биљке? Можеш
јој лишће стрести; можеш јој гране одсећи; можеш јој чак и стабло
насећи - остаће жива. Али ако јој корен подсечеш, зар ће остати жива?
Зар се неће исушити сви сокови њени, и зар ће се моћи икад више покрити
зеленилом и цветом и плодом?

Кривоверци хоће да ти наметну своју криву веру, која је њима искривила
срце и душу и карактер. Хоће, да и тебе виде искривљена слично оној
лисици са одсеченим репом која је предложила свима лисицама да одсеку
реп. Тако су једни кривоверци одсекли празновање недеље па узели
јеврејску суботу; други су одсекли постове; трећи су одсекли светитеље,
и кандила и иконе и крст; четврти су одсекли причешће крвљу Христовом,
и тако редом.

Маловерци хоће да се зову хришћанима, само да се зову али не и да
буду. Плаше се мрака безверства, гаде се лажи кривоверства, али ни
своју веру не држе друкчије него на језику. Језиком су живи а срцем
мртви. Стоје међу синовима Православља и не држе закон православни.
Броје себе у синове светосавске, а не ходе путем оца свога светога
Саве. Као јалова су дрвета међу дрвећем родним истог имена и у истом
воћњаку. Као изостали и знемогла трупа, која се лено вуче у позадини за
ревносном и сјајном војском Христовом.

Безверци хоће да разбију кандило душе твоје. Кривоверци хоће да ти
у кандило наспу воду место уља. Маловерци дају ти слободу да држиш
кандило своје како ти хоћеш, само не желе да га виде запаљено.

То су три зла ветра која су ударила на душу твоју у ове дане. Нека те
Свевишњи благослови да будеш благословен и снажан. Јер само
благословени и снажни могу се спасти од она три зла ветра. Буди
благословен и снажан. Србине брате мој!

3

В е р а т в о ј а б р а н и т е од сваког зла, Србине брате.

Кадгод те снађе невоља, вера ти твоја помаже.

Када ти се овај свет учини као тамница, без капије и вратница, вера ти
твоја говори: Не бој се! Створитељ твој држи све у својој власти. Он
тебе назива сином, и воли да ти Њега зовеш оцем.

Када те оставе и презру суседи твоји, вера те твоја брани и сведочи ти: Отац твој небесни није те оставио и није те презрео.

Када згрешиш, па људи виде твој грех и осуде, и одбаце те као
сувишну дроњу у овоме свету, вера твоја брани цену твоју и говори ти:
Христос за грешнике умре на крсту. Он је платио твој грех пред Богом, и
ти си Богу врло скупоцен и драгоцен.

Када ти се догоде губици и штете, и нема никога на кога би наслонио
своју брижну главу, вера те твоја брани од мрачних мисли и брига и
казује ти, како све оно што је испало из твоје руке пало је у руке Оца
твог, чија су сва богатства и сва имања и сва блага свих светова.

Вера те твоја брани у болести и од болести, у муци и од муке, у
тами и од таме, у очајању и од очајања, у самоћи и од самоће, у смрти и
од смрти. И од смрти брани те и одбраниће те вера твоја. Ваистину, чак
и од смрти, од које безверци чак и не знају, да има одбране.

Од безверства брани те вера твоја, од те губе над сваком губом, од тога
мрака гушћег од сваког мрака и хладнијег од сваког мраза. О Србине
брате, безверство је жива смрт људи и народа. Свака смрт је мртва, а
безверство је жива смрт. Од те живе смрти тебе брани и чува вера твоја.

Какав је распаднути леш у шареном ковчегу, таква је душа у живом
телу безверника. Он је гроб, окречен и нашаран и ограђен, а унутра је
сама смрт, све смрт, свака помисао смрт, свака жеља смрт, свака намера
смрт, сваки план смрт.

Шта те може сачувати од ове живе смрти; од ове смрти која носи
маску живота, шта те може сачувати, Србине брате? Само вера твоја у
живога Бога Створитеља, и у Христа Спаситеља. Вера у Христово
сведочанство које си ти чуо и примио. Вера у Христово знање, свезнање,
које ти је предато под скромним именом вере, премда је ова вера
поузданија од сваког другог знања што је од човека и кроз човека, а не
од Бога и кроз Бога.

Ова света и животворна вера твоја одбранила је претке твоје у
дуговременом ропству од очајања, а у време устанка од клонулости и
колебљивости.

Ова света и животворна вера твоја одбранила је претке твоје у
дуговременом ропству од очајања, а у време устанака од клонулости и
колебљивости.

Ова света и животворна вера твоја брани те од непоштења, од неморала,
од нечистих послова, од прљавих дела, од злочина, од зверства и
дивљаштва.

Тешко ћеш рећи, и ваистину не можеш се сетити, да си у животу имао
силнијег и милијег браниоца од вере твоје, која и јесте онај пламен у
кандилу твојем унутарњем, што осветљава и греје душу твоју, Србине
брате мој!

4

Б р а н и и т и в е р у т в о ј у, Србине брате. Кад вера твоја брани
тебе од свих зала овога века, брани и ти њу, веру твоју. Брани њу која
тебе брани.

Плуг брани тебе од глади, земљорадниче; мораш и ти бранити њега од рђе. Иначе ћеш остати гладан.

Огањ брани тебе од глади, ковачу; брани и ти њега од влаге и пепела. Иначе ћеш остати гладан.

Као што земљорадник брани плуг од рђе, да би га плуг одбранио од глади;
и као што ковач брани огањ од влаге, да би га огањ одбранио од глади,
тако и ти мораш бранити веру своју од злих ветрова, да би вера твоја
одбранила живот твој и снагу и радост.

Ткаља добро чува брдо у разбоју, да би брдо било у реду. Јер само на добром брду може ткаља изаткати одећу себи и деци својој.

Домаћица добро чува брашно од плесни, да би брашно било здраво. И
пажљиво га сеје и просејава, да би умесила здрав хлеб за себе и децу
своју. Да би јој деца са њом здрава била.

Као што ткаља чува брдо у разбоју, да би била одевена она и деца
њена, тако и ти мораш чувати веру твоју православну. Српкињо сестро.
Јер из вере и помоћу вере ткају се све остале врлине, које одевају душу
човекову, Српкињо сестро.

И као што мудра домаћица чува и просејава брашно, да би имала
здрав хлеб за себе и чеда своја, тако и ти мораш чувати веру своју
православну, и чистити је и просејавати од сваког труња, Српкињо
сестро. Јер само здрава и чиста вера храни душу и даје здравље души,
Српкињо сестро, души твојој и душама милих ти чеда твојих, Српкињо
сестро.

Славуј чува грло своје, веома га строго чува, да би грло његово могло
извијати песму што весели срце његово и срца свију оних који слушају
песму славујеву. Од свега што је шкодлјиво и штетно по грло чува славуј
грло своје, веома га строго чувам.

Паун чува перје своје, ревниво пази и чува златоткану одећу своју,
која је њему дика а радост људима који га гледају. Да му неко не ишчупа
перје; да му нешто не упрља перје; веома ревниво чува се и брани паун,
и уздиже главу своју на високом врату као стражар на кули и обзире се
тамо и овамо пазећи, да му неко не ишчупа перје или да му нешто не
упрља перје.

Као што славуј чува грло своје, извор радости своје и туђе, тако и
ти чувај веру своју. Српче моје златно. Јер је вера твоја извор радости
твоје, дубоки и непресушни извор радости твоје и свију оних који те
љубе око тебе.

И као што паун чува дивно перје своје, понос свој и вредност своју,
тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно. Јер је вера твоја свети
украс душе твоје, понос и вредност душе твоје.

Јеси ли видео славуја, замукла грла? Вреди ли што? Чује ли га ко?
Тражи ли га ко? Плаћа ли ко замуклог славуја више него врапца? Глас
чини вредност славују. Глас му даје високу цену. Глас му прибавља
дивљење и љубав.

И јеси ли видео пауна очупана? Одлучена од све његове славе и
лепоте? Зар га не сматрају за ругобу и чудовиште, без златотканог
плашта његовог, којим га је Творац огрнуо и уздигао за цара међу
пернатицама?

О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не
дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јевтинији од
замуклог славуја, и чудовишнији од очупаног пауна.

Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор
живота, вера-храна, вера-одело душе твоје, вера-здравље твоје,
вера-песма твоја и радост и весеље, вера-вредност твоја, вера-цена бића
твога, вера-пламен Божанства у теби, Србине брате мој.

5

Ј е д н о д у ш н о б о р и т е с е з а в ј е р у Ј е в а н ђ е љ а, заповеда апостол вере (Филип, 1,27).

Кад се један брат твој бори за веру Јеванђеља, било унутра у себи или
око себе, било са својим страстима или са демонима или са људима
безверним, кривоверним и маловерним, ти не смеш мировати него мораш му
притећи у помоћ. Уз тебе и све остале хиљаде и милиони православних.
Борбу једнога примају сви, и од борбе свију не сме ниједан изостати.
Апостол вере наређује свима а не једноме: Ј е д н о д у ш н о б о р и т
е с е - сви.

У старија времена кад су групе хришћанских мученика страдали за
веру јеванђелску, сви остали хришћани притицали су им у помоћ. Једни су
их обилазили по тамницама, други су им слали дарове, трећи су бринули о
деци њиховој или о старим родитељима, четврти су се молили Богу за њих.

И ти тако чини. Кад се неки брат твој бори за веру јеванђелску, веру
свету православну, притеци му у помоћ и пружи му помоћ, да му лакше
буде. Помози му или руком, или језиком, или молитвом и добром жељом
пред Богом. И сви тако нека чине. Јер његова борба твоја је борба, и
његова победа биће твоја победа.


Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба је за прави живот;
борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега
света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: ш т
а к о р и с т и ч о в ј е к у д а ц е о с в е т з а д о б и ј е а д у ш
у с в о ј у и з г у б и? Заиста велика и света реч, изречена од
најсветијих уста.

Шта ће користити цео свет рецимо завојевачу целога света кад легне на
самртни одар? Хоће ли мислити у том часу растанка о ономе што оставља
или о ономе што носи собом у вечност? О како ће му луда и смешна
изгледати сва борба његова за оно што мора оставити а не за оно што
мора понети! Цела борба промашена; цео век промашен! Јер се борио за
туђе а не за своје. Добитак оставља у туђим рукама, а губитак узима
собом и носи из овог света. Туђе отимао, своје изгубио. Удаљује се од
гнева људског, а иде у сусрет гневу Божјем.

Зато ти и говорим, Србине брате: борба за веру то је борба за
душу, а борба за душу то је борба за главну имовину своју и за вечни
живот. Не говорим ти у име моје него у име свих предака својих, светих
и витешких, који се Бога бојаше, за душу бринуше, и за веру борбу и
борбу и борбу водише. Па чак и кад битке на светском попришту изгубише,
душе своје спасоше и у царство Христово се уселише.

6

"О в а ј е з е м љ а б е д е м Х р и ш ћ а н с т в а". Тако писаше
прађедови твоји из Милошевог Устанка православном цару руском када
искаше од њега помоћ.

Тако Срби, прађедови твоји, схватише и назваше ову Божју земљу, ову твоју очевину и дедовину, Србине брате.

Преко хиљаду година ова земља је била бедем Хришћанства. Преко
хиљаду година на њој је крст Христов час уздизан час обаран. Но и кад
је обаран од кривовераца, крст Христов скриван је у срце народно и тамо
се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су га скривали тамо
где лопов не краде нити разбојник отима, скривали су га често али
никада издали.

Оно што је од Бога намењено, не може се слабом руком људском
обрнути. Јачи је Бог од човека, јачи од свега света. А Он, Свемоћни и
Свезнајући наменио је овој земљи да буде бедем Хришћанства. Како велика
и величанствена предодредба Божја за твоју земљу, Србине брате! Бог је
одредио твоју земљу да буде бедем не чега маленог и малозначајног, или
уског и пролазног него да буде бедем вечног Хришћанства.

На Суду Страшноме питаће Господ народ српски, како се борио на
овом бедему? И како су дубоке ране његове за веру праву? И колико су
дубока и широка гробља мученика српских за истину Христову? У Дан
Свеопште Расплате јавиће се све сузе народа твога, избројати све ране,
измерити сва крв, срачунати све жртве. И све ће се стоструко и
хиљадоструко платити онима који се нађу достојни и дариваће им се живот
вечни. И срце ће се твоје радовати кад види и чује небесну славу твога
народа.

Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена,
навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок
земнородним. И на сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете
Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш
морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да
би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу борба је за веру. Јер
је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа
без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено.

П а з и, ш т а м р з и ш а ш т а в о л и ш. Када се бориш за веру
своју љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од
Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, права вера
православна. Србине брате. Кад љубиш веру своју, љубиш Дародавца вере
своје.

Страсти помрачавају ум, и гасе кандило вере. Кад се бориш са страстима својим, мрзи страсти своје свим срцем својим.

Безверство пустоши душу чупајући све божанско семе из душе.
Безверство је жива смрт, гора од сваке смрти. Кад се бориш с
безверницима, мрзи безверство свом душом својом, а и не мрзи човека на
кога је пала губа безверства. Кад не мрзиш вола свога, на коме је куга;
и кад не мрзиш овцу своју, на којој је метиљ - како би мрзео човека
брата свога, на коме је губа безверства? Претешко је бреме безверства и
само собом: немој товарити на брата твога још бреме мржње твоје.

Кривоверство је вера искривљена, скршена и смањена, као дрво буром
искривљено и градом скршено. Кад се бориш с кривоверцима, мрзи
кривоверство, у виду јереси и секата, свом душом својом, али не мрзи
човека са вером искривљеном и осакаћеном. Кад не мрзиш дрво градом
изломљено и осакаћено, како би мрзео човека брата свога, у кога је вера
искривљена и душа осакаћена?

Маловерство је вера без плодова. Кад се бориш с маловерцима, мрзи
маловерство свом душом својом, али не мрзи човека брата свога, јер на
њему је та облест и он је страдалник.

Кад не мрзиш пшеницу израслу и изђикалу, али без влата и зрна,
него бринеш како да јој помогнеш да би влатала, - како да мрзиш човека
брата свога, кога је снашла невоља, да има веру али бесплодну, и да му
кандило вере буде не без уља али без пламена?

Бог ће ти помоћи, и ти ћеш победити.

Бог ће те благословити, и ти ћеш одржати веру своју, највеће благо своје, Србине брате мој.

Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу
своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот
вечни, који обећа Створитељ благословеним Својим.

****

Еп. Николај Велимировић, рођен у селу Лелићу, а упокојио се у
Либертвилу (САД). Његово тело пренето је у домовину тек 11. маја 1990.
год. Многи сматрају да је после Св. Саве највећи српски духовник. Био
је једанод највећих светских беседника, па га многи називају Св.
Николај Златоусти. Из његовог огромног стварлачког опуса треба
издвојити: "Српски Теодул", "Православље изнад Истока и Запада",
"Беседе под Гором", "Мисионарска Писма". Бриљантан историчар и
књижевник, ушао је у ред највећих светских мислилаца.

Ima li dana iza tvojih leđa, čoveče, koje bi želeo da ti se povrate?
Svi su te privlačili kao svila, i ostajali iza tebe kao paučina. Kao
med dočekivali su te, kao smrad ispraćao si ih. Svi su prepuni obmane i
greha.

Gle, sve bare pod mesečinom liče na ogledala. I svi dani, obasjani
tvojim lakoumom, liče na ogledala. No kad si koračao s jednog dana na
drugi, lažna ogledala su se razbijala kao tanak led, i ti si gacao po
vlazi i blatu.

Može li dan, kome su jutro i veče kapije, biti dan?

Gospode svetlonosni, za jednim danom čezne moja duša, rastrzana
obmanama: za danom bez kapija, iz koga je potonula u smenu seni. Za
danom Tvojim, što nazivah danom svojim, kad bejah jedno s Tobom.

Ima li sreće, čoveče, iza tvojih leđa, koju bi želeo da se povrati? Od
dva zalogaja iste slasti drugi je otužniji. Od jučošnje sreće, iznete
na današnju trpezu, ti okrećeš glavu s dosadom.

Dati su ti samo trenuci sreće, da te ožaloste sećanjem na pravu sreću,
u nedrima neizmenljivo Srećnoga, i vekovi nesreće, da te probude iz
bunovne samsare obmana.

Gospode, Gospode, jedina srećo moja, spremaš li konak za ugruvanog palomnika Tvoga?

Gospode, mladosti moja nestariva, u Tebi će se okupati oči moje i zasjati sjajem nad sunčanim.

Suze pravednika Ti brižljivo zbiraš, i njima svetove podmlađuješ.

Molitve na jezeru

SIN SVOGA NARODA

Pojava misterioznog pravoslavnog kaluđera, po svemu ekscentričnog za
engleska shvatanja, njegova crna brada i kosa poput lavlje grive,
proročki pogled krupnih crnih očiju, glas koji je podsećao na potmulu
grmljavinu daleke artiljerije, čist i briljantan jezik najvišeg sloja
engleske aristokratije, a iznad svega zlatousta rečitost, brzo su
osvojili srca i duše Engleza. NJegova plemenitost i iskrenost, njegov
duh i neposrednost, univerzalno obrazovanje i otmeni smisao za lepotu i
pesmu, otvorili su mu sva vrata.
Nikolaj je, kao pravi Šumadinac, bio čisti predstavnik svoje rase.
Širokogrud i impulsivan, nije voleo cepidlačenja profesionalnih
političara. Mrzeo je licemerje i laž. Bio je, doduše, ćudljiv.
Pritisnut mnogobrojnim poslovima i obavezama, ponekad, nedovoljno
organizovan, i nesređen. Pravi sin svoje zemlje i svoga naroda.
U njegovom karakteru bile su oličene sjajne i tmurne crte srpskog
čoveka. U njegovoj duši bilo je odjeka one srpske, vekovne, titanske
borbe za opstanak, koju je krasio zanosni optimizam, koji ne poznaje
prepreke. Zato je njegov doprinos u radu srpske misije u Engleskoj
neizmeran. On je bio motor i duša te misije.
Po šest-sedam puta na dan je propovedao u različitim krajevima Londona.
Sa podjednakim žarom i zanosom govorio sa aristokratijom i sa plebsom.
U govorima o svome narodu, glavna vodilja mu je bila naša narodna
pravda, gledana vazda sa religioznog, odnosno, hrišćanskog pravoslavnog
aspekta. Međutim, nije bio fanatik i ekstremista.
Priznavao je mnoge pogreške i mane svoga naroda, koje su nemačka i
austrijska propaganda uveličavale, ali u isto vreme isticao vanredne
lepe i člemenite njegove osobine, koje su neprijatelji tendenciozno i
vešto prikrivali.
Najuzvišenija ideja, koja ga je zagrevala i oduševljavala, koju je
zastupao i preko nje se najbrže i najviše približio vodećim krugovima
engleskog društva i crkve, bila je ideja o ujedinjenju svih hrišćanskih
crkava. Ona mu je dala autoritet i silan ugled, te je mogao mnogo
raditi i uraditi za svoj narod.

BESEDA U KATEDRALI

JEDAN od najznačajnijih događaja u radu naše misije i dr Nikolaja u
Engleskoj, bio je proslava Vidovdana 1916. godine. Duša ove proslave
bio je Nikolaj. To je bio prelomni trenutak kada je celo englesko javno
mnjenje stalo na stranu Srbije. "Dan Kosova", kako su ga Englezi
nazivali, imao je za cilj da ime Srbije raznese po celoj Engleskoj i da
pokrene narod na darežljivost u korist napaćenih i izmučenih naših
vojnika i naroda.
Predsednik Odbora za proslavu bio je lord arhiepiskop kenterberijski
Randal, lični prijatelj Nikolajev. Po svim većim gradovima prodavan je
"Vidovdanski cvetak", a u svim engleskim crkvama prikupljan je prilog
za Srbiju. Prikupljena je ogromna suma novca.

U Londonu proslava je bila najsvečanija. U najvećoj londonskoj crkvi,
znamenitoj katedrali Svetog Pavla, održana je svečana liturgija.
Nikolaj je održao besedu na temu "Duša Srbije". Bilo je to prvi put da
jedan stranac druge konfesije govori u ovom hramu. Beseda je
impresionirala sve prisutne. Priloge su davali i bogati i siromašni.
Mesecima posle vidovdanske proslave stizali su obilati prilozi, a celom
akcijom rukovodila je plemenita grofica Karington Vajld.
Kada je poglavar Anglikanske crkve lord Randal, arhiepiskop
kenterberijski, pozvao Nikolaja da, na Vidovdan, govori u katedrali
svetog Pavla, pružena mu je prilika da ceo dan uoči Vidovdana razgleda
katedralu i da se upozna sa njenom istorijom i znamenitostima. Ovaj
hram spada u red svetskih arhitektonskih čuda. Ceo dan, zahvaljujući
ljubaznim domaćinima, Nikolaj je razgledao raskošnu crkvu i divio se
njenoj lepoti.

Sutradan, na Vidovdan, ogromna crkva bila je puna do poslednjeg mesta.
Bio je prisutan kraljevski dom sa kraljem Đorđem Petim, na čelu, i sva
ugledna engleska aristokratija. U hram se moglo ući samo sa specijalnim
pozivnicama i propusnicama. Sa nestrpljenjem se čekao Nikolajev govor.
Nikolaj je izašao na predikaonicu (mesto za propoved) u najprostijoj
monaškoj rizi. Ceo jedan minut fiksirao je svojim crnim očima okupljeni
narod u hramu. Kada su se sve oči, srca i misli slile u jedno, počeo je
svoju znamenitu besedu "Duša Srbije".
"Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj
veličanstveni hram, ponos Engleske i hrišćanstva. Građen je od
najskupocenijih materijala donošenih iz raznih krajeva imperije u kojoj
sunce ne zalazi. Granit i mermer od koga je građena ispirali su talasi
stotine mora i okeana. Zlato i drago kamenje kojim je ukrašena doneti
su iz najskupocenijih rudnika Evrope i drevne Azije. Sa pravom se ovaj
hram ubraja u arhitektonska čuda sveta.
No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje sa Balkana, u
kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovoga!"
Nastao je tajac. Gordi Englezi, gledali su zbunjeno u njega. Nastao je
žamor u vidu podsmeha. Šta ima lepše od ovog hrama? Šta ovaj čovek
priča? Koja je to zemlja? - lebdela su pitanja u vazduhu.

Pauza je trajala nekoliko minuta. Nikolaj je široko mahnuo rukom.
Nastao je ponovo tajac. Onda je iz džepa svoje monaške mantije izvadio
fotografiju i okrenuo je narodu. To je bila fotografija Ćele-kule na
Čegru.

"Evropo!", nastavio je glasom strašnijim od grmljavine, "ovo je hram
sazidan od lobanja i kostiju moga naroda, koji pet vekova stoji kao
stamena brana azijatskom moru na južnoj kapiji Evrope. Kada bi sve
lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara
visok, toliko širok i dugačak. I svaki Srbin danas mogao bi dići ruku i
pokazati: Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije,
moga prijatelja. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani
Evropu da bi ona živela srećno.
Mi smo tupili našim kostima turske sablje i našim leševima sputavali i
obarali horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu, i to ne
za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja
leže između Rafaela i Šilera, za sva ona bela i crvena stoleća, kada je
Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju
politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju, kada
je Evropa vršila smelo koregiranje i bogova i ljudi iz prošlosti, i
kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno, mi,
strpljivi robovi, klali smo se sa neprijateljima njenim na kapijama
braneći ulaz u čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala
Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda njena,
divlje trnje oko pitome ruže.
Na današnji dan srpski knez Lazar je 1389. godine, sa svojom hrabrom
vojskom stao na Kosovu polju na branik hrišćanske Evrope, i dao život
za odbranu evropske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas
Engleza. Danas ih je deset puta manje. Gde su? Izginuli braneći Evropu.
Danas Srbija od Evrope očekuje da joj pomogne!"