Istorija srednjeg veka

First topic message reminder :

Reforme Dioklecijana i Konstantina


Prvi zadatak bio je da se oslabe namesnici provincija. Iskustvo je pokazalo da jaki namesnici sanjaju o samostalnosti. Carstvo je podeljeno na četiri dela, sa dva avgusta i dva cezara na čelu, koji su imali svoje pomoćnike – prefekte. Svaki cezar je trebalo da zameni avgusta na prestolu posle njegove smrti. Kasnije, pod Konstantinom vlast je ponovo prešla u ruke jednog cara, pri čemu su četiri dela na koje je Carstvo bilo podeljeno dobila naziv prefekture. Prefekture su se delile na 12, kasnije 14 dijeceza, sa vikarima na čelu. Karakteristično je da vikari nisu bili potčinjeni prefektima već mimo njih neposredno caru. Dijeceze su se sastojale od provincija, u svakoj provinciji postojali su municipiji, pojedini gradovi sa okruzima, koji su nosili naziv pagi. Pagus je termin koji se u Srednjem veku koristi kao oznaka za administrativni okrug. Vojna vlast je odvojena od civilne, naročito na granicama gde su postavljene posebne vojne vlasti, tkzv. duces. Kasnije, pod Konstantinom u pojedinim provincijama i prefekturama ustanovljene su dužnosti vojnih starešina (magistri militum).

Prvi dvoru je obrazovan jedan stalni savet u čiju je nadležnost prešlo rešavanje svih pitanja u Carstvu. Ovaj savet poznat je pod nazivom constitorium principis. Kancelar sa titulom comes et questor sacri palatii bavio se stvaranjem novih zakona i izdavao carska naređenja. Ministarstvo carskih imanja, na čelu sa comes rerum privatarum upravljao je carskom zemljom i carevom imovinom. Ministar finansija sa titulom comes sacrarum largitionum – upravljao je blagajnom Carstva. Postojala je i neka vrsta ministarstva unutrašnjih i spoljnih poslova kome se na čelu nalazio magister officiorum. On je vršio policijski nadzor širom Carstva uz pomoć specijalnih agenata poznatim pod imenom curiosi.

Formirana je i brojna birokratija, novi vladajući sloj u Carstvu koji je konkurisao starom vladajućem sloju magnata-zemljoposednika. Da bi car imponovao svojim podanicima, zaveden je raskošan ceremonijal, car počinje da se oblači u raskošna odela i stavlja na glavu dijademu i nosi titulu dominus, dok je stanovništvo nazivano subiecti.

Od vremena Konstantina velikog hrišćanstvo postaje priznata religija na istoj ravni sa paganstvom (Milanski edikt 313. godine), a potom i jedina državna religija. Karakter same crkve počinje da se menja, od religije siromašnih postaje religija u čijoj crkvenoj organizaciji vladaju bogataši. Uvodi se episkopski položaj i čitava hijerarhija a ideologija sve više osveštava postojanje robovlasničkog društva.

Vojska kasne rimske države sastoji se od comitatenses-a, odabranih odreda razmeštenih u unutrašnjosti zemlje, dok su se drugi odredi razmeštali po pograničnim oblastima i nazivani su limitanei. Ukinuta je pretorijanska garda i formirani su palatini, koji su stajali pod neposrednom komandom dvora. Povećani su vojni rashodi i pojačan broj legija, ali su one ujedno i usitnjene, sa 5 hiljada na između 1 i 2 hiljade vojnika. Varvari se primaju u vojsku pod sledećim uslovima: ako su postajali federati, ili saveznici. Ti vojni odredi raspoređivani su mahom na kantonovanje na teritoriji Carstva. Drugi oblik vojne službe jesu oni koji su se predali, tkzv. dedititii. Oni su smatrani za pobeđene neprijatelje i dobijali su parcele u pograničnim oblastima.

U vezi sa prelazom čitave zemlje na odnose naturalne privrede morao se dati naturalni karakter i državnom gazdinstvu. Vojska se izdržavala od namirnica koje im je stanovništvo neposredno dostavljalo. Sastavljeni su posebni obroci za vojnike (annona), koji su se sastojali od hleba, mesa, soli, vina, maslinovog ulja i sirćeta. Slično je bilo i sa činovništvom, ali su oni pored obroka dobijali i određene količine odeće, srebra, posuđa, čak i ljubavnice. Dioklecijan je 297. godine izvršio poresku reformu, po kojoj je utvrđeno ubiranje poreza u naturalnom obliku. Izvršen je popis stanovništva i porez je moralo da plaća stanovništvo čitavog carstva, sa izuzetkom grada Rima. U vreme Konstantina uveden je porez na teret trgovaca i zanatlija koji se naziva lustralis collatio. Njega je ukinuo vizantijski car Anastasije (491-518)

Hrišćani i muslimani u Španiji (XI – XIII vek)


Početkom XI veka muslimani su držali 2/3 Španije, Balearska ostrva, Korziku, Sardiniju, Siciliju, obalu Severne Afrike, Palestinu i deo Sirije. Pape su želele da prošire hrišćanstvo i sopstvenu vlast, ali je vrlo moguće da su to smatrali izvrsnom mogućnošću da se ratobornost feudalaca iskoristi u pravom smeru.

Kada su Saraceni u VIII veku napali Španiju oni nisu uspeli da zauzmu celu zemlju. Ostaci Vizigota povukli su se na SZ, gde su uspostavili kraljevstvo Asturiju. Istočno odatle, Karlo Veliki je stvorio Špansku marku, duž Pirineja. Pre kraja IX veka zapadni deo Španske marke postao je kraljevina Navara sa glavnim gradom Pamplona. 1034. godine sukobi među muslimanskim glavarima doveli su do raspada Kordovskog kalifata i pojave više od 20 nezavisnih državica. Petnaestak godina ranije već je Rožer de Toni poveo vojsku u Španiju. Istim putem 1033. godine krenula je vojska burgundske gospode. Trideset godina kasnije preduzeta je ekspedicija pod vođstvom Gi Žofroa, akvitanskog vojvode, dok je 1065. godine preduzet novi pohod pod vodstvom šalonskog grofa. Već 1073. godine je protiv Mavara nastupao Ebl, grof Rusija. Dvanaest godina kasnije, verovatno najveći pohod preuzeo je Rajmond Tuluski. Iste godine osvojen je grad Toledo. Alfonso VI, kralj Leona i Kastilje udao je svoju nezakonitu kćer za krstaškog zapovednika Anrija od Burgundije (1093-1112) i dao mu grofoviju Portugal. Anrijev sin Alfonso Enrikes (1112-1185) ratovao je protiv muslimana i svog rođaka, sizerena Kastilje. 1149. papa se umešao u ovaj sukob i izdejstvovao mir. Četiri godine kasnije, brodovi sa engleskim, flamanskim i severnonemačkim krstašima zaustavili su se u Oportu gde ih je Enrike zamolio za pomoć. Oni su osvojili Lisabon i zatim nastavili svojim putem, predavši grad kralju Portugalije. Muslimanski vladari pozvali su u pomoć berbersko pleme Almoravida koji su stigli u Španiju 1086. godine i prisilili Alfonsa Enrikea da napusti Leridu i Valensiju. Međutim Almoravidi su se uskoro posvađali sa španskim muslimanima, te je Alfonso I (1104-1134), kralj Aragona i Navare 1118. godine osvojio Saragosu. 1125. godine Amohadi, drugo berbersko pleme srušilo je moć Almoravida pa su se sada španski muslimani njima obratili za pomoć.

Nekih trideset godina kasnije Alfonso VII (1126-1157), kralj Leona i Kastilje prodro je duboko u muslimansku teritoriju i zauzeo Almeriju u Granadi. 1146. godine Almohadi su prešli u Španiju, ali im je trebalo skoro 20 godina da učvrste svoju vlast. Zatim su povratili teritorije koje je osvojio Alfonso VII. Alfonso VIII (1158-1241), kralj Kastilje je u savezu sa svojim ujakom kraljem Leona, započeo protivnapad. Almohadi su doveli pojačanja iz Afrike i krenuli u susret protivniku. Odlučujuća bitka dogodila se kod Alarkosu 1195. godine i Alfonso je poražen, te je morao da se odbrani prvo od svog ujaka, a potom da 10 godina sprema protivudar. Njegovoj vojsci pridružili su se mnogi evropski vitezovi jer je papa proglasio krstaški rat, te su se dve vojske srele 16.7.1212. godine kod Las Navas de Tolose, gde je Alfonso nadmoćno pobedio.

Tek posle 1230. godine, kada je unuk Alfonsa VIII, Ferdinand III (1217-1252) postao kralj Leona i Kastilje, rat je mogao da se obnovi. 1236. godine Ferdinand je zauzeo Kordovu, a 1248. godine Sevilju. Aragonski kralj Haim I (1213-1276) osvojio je Majorku i Minorku, a 1238. Valensiju Kada je Ferdinand umro, muslimani su već bili izgubili celo poluostrvo sem Granade koja je zauzeta tek u XV veku.

Normani u Sredozemlju (XI – XIII vek)


Početkom XI veka jedan odred normanskih plaćenika je na povratku iz Jerusalima otkrio u južnoj Italiji sredinu u kojoj su njihove veštine mogle doći do izražaja. Kada je najstariji brat Viljem de Otvil urmo 1046. godine bio je već gospodar Apulije. Uskoro su tri mlađa sina Tankerda Otvila, Robert Gviskard, Viljem i Rožer došla da se priključe. Onfroa, poslednji od starijih sinova umro je 1057. godine. U Apuliji ga je nasledio Robert Gviskard (1057-1085) koji je priznat od pape za vojvodu Apulije i Kalabrije. 1071. Robert je osvojio Bari, poslednju vizantijsku teritoriju u južnoj Italiji, dok su se Rožer i on udružili i sledeće godine osvojili Palermo. Robert je posle toga upao u Albaniju u nameru da osvoji i tamo vizantijske posede, ali su mu vizantijska i venecijanska flota pokvarile planove pa se povukao. Za to vreme Rožer je nastavio sa osvajanjem Sicilije i konačno je pokorio 1095. godine, ali je ta država ostala pod sizerenstvom njegovog nećaka Rožera, sina Roberta Gviskarda (1085-1111). Rožer II koji je nasledio svog oca Rožera I i vladao od 1103-1153. godine okrenuo se severnoafričkoj obali i osvojio prostor između Tunisa i Tripolija. Kada je unuk Roberta Gviskarda, Viljem (1111-1127) umro Rožer II je uzeo njegovo vojvodstvo, a tri godine kasnije papa mu je priznao titulu kralja Sicilije da je nosi kao papski vazal. Rožerova kćerka Konstanca donela je ovo kraljevstvo Henrihu VI Hohenštaufovcu, nakon smrti njenog brata i nećaka. Kada je Karlo Anžujski došao na vlast, on je oživeo Henrihove planove. Zlosrećni krstaški rat u Tunisu iz 1270. godine, koji su vodili Karlo i francuski kralj Luj IX (1126-1270) trebalo je da bude tek prvi korak ka stvaranju jednog sredozemnog carstva. I mada napad na Tunis nije doveo do stalnih osvajanja, Karlo se nije obeshrabrio već je stvorio savez sa Venecijom radi upada u Vizantiju. Njegove planove srušio je gubitak Sicilije 1282. godine koju je zauzeo Aragonski kralj Petar III (1276-1285) koji je uz pomoć Vizantije prvo pobunio stanovništvo Sicilije, pa je nastupilo Sicilijansko večernje u kojem je pobijeno između tri i četiri hiljade Francuza na ostrvu. Potom je Petar krenuo na Siciliju i prisvojio titulu kralja Sicilije.

Krstaši


Posle bitke kod Mancikerta, novi vizantijski car Mihajlo VII (1071-1078) zatražio je od pape Grgura VII pomoć u borbi protiv Turaka. Veliki papa bio je sklon da ispuni ovu molbu, jer je smatrao da bi uspešna pomoć protiv Turaka mogla da zaleči šizmu, nastalu nepunih dvadeset godina ranije. Međutim zbog sukoba pape sa Henrikom IV, pomoć je izostala. 1094. godine car Aleksije Komnin (1081-1118), osnivač dinastije Komnina, uputio je sličnu molbu Grgurovom nasledniku, Urbanu II (1088-1099). Car je želeo odred pomoći od vitezova koji bi mu pomogao da povrati svoje provincije u Aziji, ali se papa nosio mišlju o vraćanju hrišćanskih svetih mesta. Interes u ovoj stvari su pokazale i italijanske države republike – Đenova, Venecija i Piza. Pošto su turska osvajanja poremetila i oslabila trgovačke veze sa istokom, direktno zauzimanje teritorija u Maloj Aziji imalo je za cilj da učvrsti ulogu italijanskih gradova kao posrednika u trgovini sa Zapadom. 27.XI.1095. godine Urban II je propovedao krstaški pohod na saboru u Klermonu. Nakon kraja sabora Urban je obilazio Francusku propovedajući isto. Krstaški rat je proglašen za bogougodno delo, a papa i sveštenici podsećali su narod i na bogatstva istoka koja ih čekaju, ako krenu u Sv. rat. Papstvo je hteo da ih iskoristi kako bi uspostavilo svoju prevlast nad celim hrišćanskim svetom. Lice koje bi se odlučilo da krene u krstaški pohod oslobađalo se plaćanja dugova za vreme provedeno u ratu. Kmetovi koji su se spremali u rati oslobađani su vlasti svojih gospodara. Za vođu vojske naimenovao je episkopa Le Pija. U vojsci je bilo mnogo značajnih ličnosti toga vremena, između ostalog i braća francuskog i engleskog kralja. Međutim, pored ove visoke gospode, propovednici su krst davali i siromašnim vitezovima, kao i pustolovnim seljacima. Takvi ljudi krenuli su ka Svetoj zemlji već u proleće 1096. godine. Napredovali su u brojnim družinama. Prve dve među njima predvodio je pustinjak Petar i siromašni francuski vitez Valter Golja. Oni su u nekoliko odreda krenuli duž Rajne i Dunava prema Konstantinopolju. Već u gradovima Lotaringije, na Rajni i u Pragu došlo je do velikih pogroma Jevreja, koji su bili među prvima u evropskoj istoriji. Ugarski kralj ih je lepo sačekao, jer je bio naklonjen krstaškom ratu, ali su problemi izbili već u Bugarskoj. Pošto su bili bez namirnica i usput pljačkali lokalno stanovništvo, Bugari su počeli da se sukobljavaju s njima, te je dosta krstaša stradalo u putu. Kada su konačno stigli u Konstantinopolj, Aleksije ih je brže-bolje prebacio u Malu Aziju, gde su ih Turci strahovito porazili. Ostale družine koje su činile tkzv. Narodni krstaški pohod nisu ni stigle do prestonice Vizantije, jer su ih Ugri uništili posle pljačke i paleža koje su počinili prolazeći kroz Ugarsku.

Kada je Aleksije saznao za sastav krstaške vojske, nije bio oduševljen, jer je umesto odreda vitezova najamnika dolazila velika armija barona, koji su tek uzgred smatrali za potrebno da mu pomognu u povraćaju azijskih provincija. Povrh toga, jedan od vođa krstaša bio je Boemund, sin Roberta Gviskarda, koji je bio Aleksijev ogorčeni neprijatelj. Krstaški odredi među sobom nisi bili organizaciono povezani, čak je i u svakom od njih svaki pojedini senior išao sa svojim slugama i slabo slušao opštu komandu. Kada je prvi baron stigao do prestonice, a bio je to Hugo od Vermandoa, morao je da položi zakletvu vernosti vizantijskom caru. Među snagama Gotfrida Bujonskog proneo se glas da je Hugo zatvoren te je on započeo da pljačka okolinu Konstantinopolja. Nije prestao sve dok Hugo nije stigao kod njega, ali je i tada zatražio da car pošalje taoce. Aleksije je ovo odbio, ali je ponudio Gotfridu gostoprimstvo unutar gradskih zidina. Ubrzo su se krstaši opet raspomamili zbog nečega, pa su spalili predgrađe prestonice i započeli pljačku. Car se onda sporazumeo sa Gotfridom i dao mu taoce, a ovaj je položio zakletvu. Krstaši su se stalno držali izazivački i grubo. Pljačkali su okolno stanovništvo otimajući mu namirnice za snabdevanje svoje vojske.

Zbog ovog sledeće krstaše uvek su dočekivali vizantijski činovnici sa vojskom, čim bi ušli na teritoriju carstva i pratili ih usput, sve do prestonice. Neki od vođa krstaša položili su zakletvu, dok drugi nisu, ali su svi u relativnom miru prešli u Malu Aziju, a Aleksije se obavezao da će im se pridružiti i snabdevati njihovu vojsku. 1097. godine u junu krstaši su osvojili Nikeju i predali je Aleksiju koji je odmah doveo vizantijske trupe u grad. Dok je Aleksije još zauzimao grad krstaši su otišli put Palestine.

Njihova vojska je bila podeljena u dve kolone, severnom je komandovao Robert Normandijski i Boemund, dok je južna marširala pod Gotfridom Bujonskim i Rajmondom Tuluskim. Vojska je uskoro počela teško pa stradava, jer su Turci pri povlačenju uništavali i ono malo preostalih namirnica i komunikacija koje su ostale posle ratova sa Vizantijom. Boemund je 1.7. doznao od izviđača da se približava jaka turska vojska. Pored male močvare je ostavio prtljag i neborce i naredio pešadiji da ih zaštiti. Odmah je poslao glasnike da nađu drugu kolonu i počeo da raspoređuje vitezove. Turska vojska, daleko brojnija od krstaške bila je u potpunosti sačinjena od strelaca na konjima. Oni su počeli da manevrišu oko krstaša i da ih zasipaju strelama, ali su izbegavali direktan sukob. U međuvremenu deo turske vojske napao je slabo naoružano pešadiju pljačkajući logor i ubijajući neborce. Iznenada, Gotfrid Bujonski se pojavio sa svojim vitezovima na vrhu susednog planinskog grebena i smesta napao Turke koji su sada bili uhvaćeni između dve vojske vitezova. Oni su bili potpuno bespomoćni pred mačevima i kopljima teških konjanika. Mnoštvo ih je pobijeno, a ostali su se u neredu razbežali. Ova bitka naziva se bitka kod Dorileja.

Kada je krstaška vojska stigla posle ove bitke kod prijateljskih jermenskih plemena, dosta vojnika je bilo postradalo od oskudice u hrani. Tada je Balduin, Gotfridov brat, u pratnji malog odreda napustio vojsku i za sebe obezbedio feud oko Edese. Ostatak vojske je opseo Antiohiju i mada nisu mogli da u potpunosti opkole grad uspeli su da unište dve turske vojske koje su bile poslate da ih oteraju. Posle toga deo gradske posade se obeshrabrio, te je Boemund potkupio zapovednika jedne kule da mu je preda. Grad je zauzet na juriš, ali su nakon nekoliko dana stigle sveže turske trupe i opsele krstaše. 28. VI 1098. krstaši su izleteli iz grada, spremni na bitku i naterali Turke da se bore u nepovoljnom okruženju, sa vodom za leđima, na malom prostoru. Ishod je bio još jedna pobeda hrišćana.

Godinu dana kasnije krstaška vojska konačno je stigla do Jerusalima i opsela grad. U zidine su prodrli 13.VI 1099. godine i usledio je zastrašujući pokolj u gradu. Zabeleženo je da je 10 hiljada ljudi ubijeno u Solomonovom hramu. Krstaši su ubijali sve, muškarce, žene, decu. Muslimane koji su tražili utočišta u džamijama, ubijali su u hramovima. Posle strahovitog klanja dolazile su verske ceremonije, a onda se opet pristupalo seči. Posle osvajanja svetog grada, krstaši su zauzeli celokupnu obalu istočnog Mediterana uz pomoć Mlečana, Đenovljana i Pizanaca. Gotfrid Bujonski je dobio krunu kralja Jerusalima i odmah je izvršio omaž Daimbertu, arhiepiskopu Pize i patrijarhu Jerusalima i prihvatio crkvu kao sizerena. Fatimidski kalif je odmah poslao vojsku da povrati grad, ali je Gotfrid pobedio lako ovu vojsku i prvi krstaški rat je bio gotov.

Gotfrid je umro za manje od godinu dana i nasledio ga je njegov brat Balduin (1100-1118) koji je pokorio sve gradove na obali, osim Tira i Askalona, uz pomoć italijanske pomorske eskadre. Ovo kraljevstvo crpelo je svoju vojnu moć iz brojnih izvora. Znatan deo stalnih posada Kraljevstva davala su dva velika vojnička reda – templari i hospitalci. Početkom XI veka redovni kanonici su podigli bolnicu sa ciljem da vodi brigu o hodočasnicima u Jerusalimu. Za vreme vladavine Balduina, jedan francuski vitez, Hugo de Pajen, sa još osam pratilaca položio je kanoničku zakletvu, posle čega su započeli službu kao policijska pratnja hodočasnika na putu od obale do Svetog grada. Oni su dobili kuću u blizini Solomonovog hrama i zbog toga i naziv templari. 1128. godine oni su, odlukom pape, postali vojni i verski red. Njihov primer sledili su i hospitaleri, odnosno jovanovci. Za vreme najveće moći hospitaleri su mogli da okupe na bojnom polju 500, a templari 300 vitezova.

Drugi krstaški rat počeo je 1101. godine kada je vojska pod vođstvom arhiepiskopa Milana, Viljema IX, Oda od Burgundije i Stefana od Bloa krenula na Turke. Međutim pošto nisu mogli da se dogovore oko put i stalno su se svađali, bili su lak plen za Turke. 1144. godine Sultan Alepa je pokorio Edesu, što je nagnalo hrišćane da pokrenu novi rat protiv muslimana. Luj VII i Konrad III su na sebe stavili krst, ali nisu imali podršku svojih vazala. Deset dana pošto su napustili Nikeju, Konradovu vojsku su napali Turci i gotovo je potpuno uništili. Konrad se spasao sa svega desetinom ljudi i vratio se u Nikeju odakle je otišao za Palestinu. Luj je potom započeo nastupanje kroz klance Male Azije gde su ga Turci napali i uništili mu komoru i mnoštvo konja, kao i većinu pratilaca logora. Posle ovoga odustao je od kopnenog puta te se spustio na obalu sa svojim vitezovima i delom pešadije i ukrcao na brodove za Antiohiju. Preostali deo pešadije, koju su mahom sačinjavali seljaci, je morao da nastavi kopnom i uskoro su bili uništeni. Iz Antiohije Luj je otišao za Jerusalim gde se sastao sa Konradom. Odlučeno je da se napadne Damask, ali pošto vojska nije bila dovoljno velika, nije mogao da se u potpunosti opkoli grad, te su krstaši logorovali čas sa jedne, čas sa druge strane grada. Na kraju su digli opsadu, ne postigavši ništa.

Sredinom XII veka Jerusalimsko kraljevstvo je dočekalo crne dane. Amalrik I umro je 1174. godine i posle njega smenjuje se nekoliko kraljeva koji su bili potpuno nesposobni ili bolesni. Od 1186. godine pa do 1243. Jerusalimsko kraljevstvo su držali kraljice ili kraljevi čija je vlast počivala na pravu njihovih žena. Uzdizanje Gvida Luzinjanina (1186-1192) došlo je u vreme uspona muslimanske moći. Veliki turski vojskovođa, u istoriji poznat kao Salah-al-din, 1169 godine postao je gospodar Egipta i 114. preuzeo Damask. Saladin je do 1186. godine bio gospodar i Egipta i muslimanske Sirije, pa su se krstaške države na dvema granicama srele sa istom silom. U junu 1187. godine Salah-al-din je poveo sve svoje snage na Jerusalimsko kraljevstvo, promarširao zapadnom obalom Galilejskog jezera i opseo Tiberijadu. Grad je pao, ali se žena Rajmonda, grofa Tripolija povukla u zamak koji je opsednut. Gvido Luzinjanin je bacio sve svoje jedinice u borbu i sakupio je što je više mogao vojske u Safariju, oko 30 km od Tiberijade. Čak mu je i Rajmond sugerisao da tu sačeka Salah-al-dina jer je tih 30 km bilo kroz puste i divlje regione, pa bi njegova vojska bila iznurena kada stupi na bojište. Ali Gvido je insistirao na prodoru. Tek što su ušli u puste predele opkolili su ih Turski strelci na konjima. Nekako su uspeli da se probiju i da stignu na desetak km od Tiberijade gde su se ulogorili da većaju. Ispred njih je bio lanac visokih brda prekrivenih Turcima. Rajmond je insistirao da se izvrši prodor da bi se zauzeli izvori vode, ali je Gvido naredio da se ulogore. Turci su čitave noći uznemiravali logor, pa je ujutro Gvido postrojio svoje ljude u bojni poredak. Situacija je bila beznadežna i tek je mali deo vojske sa grofom Rajmondom uspeo da probije muslimanske redove i umakne. Salah-al-din je dobro tretirao Gvida, ali je pobio sve zarobljene templare i hospitalce. Posle ovog je Salah-al-din bez većih problema zauzeo Jerusalim i Palestinu. Ovo je izazvalo novi, III krstaški rat koji su poveli Ričard Lavlje Srce koji je nasledio Henrija II (1189-1199), Filip Avgust kralj Francuske (1180-1223) i Fridrih I (1152-1190). Ovaj poslednji je krenuo kopnom i sve vreme pod borbom probijao put ka Jerusalimu odbijajući brojne turske napade. Zauzeo je Ikonijum na prepad sa brojnim plenom, pa je sultan Ruma ponudio Fridrihu slobodan prolaz. Ali car se udavio priliko kupanja u reci Kalikadnu, pa je njegov pohod propao. Filip II i Ričard I krenuli su iz Vezleja u leto 1190. godine. Cele te zime su se žestoko svađali da bi konačno isplovili iz Mesine u proleće 1191. godine. Oluja je razdvojila njihovu flotu pa se tako Ričard iskrcao na Kipru, zarobio njegovog vladara i prisvojio ostrvo. 1192. godine darovao je ostrvo Gvidu Luzinjaninu nakon propasti pohoda.

Tokom leta 1189. godine snage Jerusalimske kraljevine su opsele Akru. Godinu dana kasnije su im se pridružili ostaci vojske Fridriha I, a početkom leta 1191 su stigli i Filip i Ričard. Kada je posada grada ostala bez hrane, ona se predala, inače ih nikad ne bi krstaši mogli osvojiti, jer su se neprekidno svađali međusobno. Posle pada grada Filip se vratio u Francusku, a Ričard je krenuo na Jerusalim, ali se nije osećao dovoljno jakim da zauzme grad, pa je skrenuo na jug i sagradio zamak u Askalonu, te zaključio mir sa Salahadinom.

Papa Inoćentije III (1198-1216) je ponovo pokušao da pokrene krstaški pohod posle propasti trećeg. Uspeo je da na palubama venecijanskih brodova pošalje jednu vojsku na put, ali su ih Venecijanci preusmerili na Zadar, koji je bio pod vlašću ugarskog kralja. Da bi platili prevoz krstaši su morali da osvoje grad za Veneciju, a zatim su preusmereni na prestonicu Vizantije da bi navodno pomogli sina zbačenog cara Isaka II Anđela, Aleksija IV Anđela, protiv uzurpatora Aleksija III Anđela, njegovog strica. Sedamnaestog jula 1203. godine prestonica je pala u ruke krstaša, ali je Aleksije III pobegao sa carskom blagajnom, pa su se krstaši odali pljački da nadoknade svoje troškove. Narod se pobunio protiv mladog Aleksija IV i on je zbačen i ubijen, a na njegovo mesto doveden Aleksije V Duka. Marta meseca 1204. krstaši su potpisali ugovor sa Mlecima i opseli grad koji je pao 13.IV 1204. godine. Podelom Vizantijske teritorije završen je IV krstaški rat.

Posle ovog rata Evropom se bila raširila besmislena ideja da bi samo bezgrešna deca bila u stanju da čudom učine ono što odraslima nije pošlo za rukom. 1212. godine pojavilo se u Francuskoj jedno pastirče Stevan, koji se proglasio za božjeg poslanika, pozvanog da oslobodi Jerusalim. Na njegove pozive odazvale su se gomile dece, kojima se pridružilo i podosta odraslih, osobito iz ratom opustošenih područja. Oko 30 000 odraslih i dece gotovo bez ikakvog naoružanja krenulo je u rat nadajući se natprirodnoj pomoći. U Marselju su se brodovlasnici prihvatili prevoza u Palestinu. Jedan deo brodova je razbila oluja za vreme plovidbe, a ostale učesnike u ratnom pohodu brodovlasnici su odvezli u Egipat i tamo prodali u ropstvo.

Istovremeno ovoj propagandi u Francuskoj, u Nemačkoj je vršena slična stvar od strane jednog drugog dečaka Nikole. Njegov otac, trgovac robljem, vodio je ovu skupinu. Za Nikolom je pošlo 20 000 dece. Ta su deca stigla do južne Italije, gde su mesne vlasti zaustavile dalji pohod i naredile deci da se vrate u otadžbinu, ali to većini nije uspelo.

Peti krstaški rat otpočeo je 1218. godine kada je nova krstaška vojska stigla u Palestinu ponukana Inoćentijevim propovedima, ali on to nije dočekao da vidi. Krstaši su, uz podršku italijanske flote, napali egipatsku luku Damijetu i pokušali da je zamene za Jerusalim. Egipatski sultan je ponudio zamenu, ali papski legat nije hteo ni da čuje, iako su uslovi bili veoma povoljni. Grad je zauzet i vojska je krenula u unutrašnjost Egipta, ali su se pogubili u delti, pa su sada morali da prihvate sultanovu ponudu da im garantuje samo prolaz kući, u Akru. Tako je završen V pohod, 1221. godine.

Četiri godine kasnije Fridrih II se oženio Izabelom, kćerkom Jovana Brijenskog i prisvojio titulu kralja Jerusalima, ali je propustio da pođe u Svetu zemlju. Razljućeni papa je izopštio Fridriha 1227. godine, ali je car ne čekajući pomirenje krenuo u Palestinu. Tamošnji patrijarh ga je napao kao izopštenika, ali to njemu nije smetalo već je stupio u pregovore sa egipatskim sultanom. Sultanu je na kraju dosadilo njegovo šetkanje pa su se sporazumeli da Fridrih dobije Jerusalim i koridor do njega, zatim Vitlejem, Nazaret i još nekoliko drugih gradova. Na grad je odmah stavljena papska zabrana, a Fridrih je morao uskoro da se vrati kući jer je načuo da Jovan Brijenski pokušava da mu otme njegove posede u Italiji. Njegov ugovor sa sultanom trebalo je da važi deset godina, ali kako se primirje bližilo kraju papa je počeo da propoveda novi pohod. 1239. godine Tibo, kralj Navare i grof Šampanje Pjer Moklerka su došli u Palestinu i posle nekoliko čarki sa muslimanima zaključili su primirje kao i Fridrih i vratili se kući. Uskoro je došao mlađi brat engleskog kralja Henrija III, Ričard i dovršio Tibov i Pjerov pohod. Već 1244. godine Egipćani su se ponovo razmahali i osvojili Jerusalim.

Sada je Luj IX stavio krst na sebe 1247. godine i krenuo u pohod planom da udari na Egipat kao središte muslimanske moći. Osvojio je Damijetu i krenuo kroz deltu Nila, ali se uskoro izgubio i egipatska vojska ga je lako pobedila. Luj je zarobljen sa većinom plemstva, te je morao da plati otkup, posle čega je otišao u Palestinu, gde se zadržao četiri godine. Tako se neslavno završio i ovaj rat, sedmi po redu, koji traje od 1248. do 1254.

1258. godine Mongoli su prodrli u muslimanske zemlje i zauzeli Bagdad. Mongoli su bili skloniji hrišćanima nego muslimanima, te su bili voljni da stupe u pregovore sa njima. Ali Latini ih nisu voleli pa nikad nisu sklopili nikakve saveze sa njima. Egipatski sultan je konačno porazio Mongole 1260.

Luj IX je stao i na čelo osmog, poslednjeg pohoda, 1270. godine, ali je krstaša bilo vrlo malo, pa je kralj morao ritere da unajmljuje za novac. U početku su krstaši krenuli protiv tuniskog sultana. Među njima je u Tunisu izbila kuga koja je pokosila jedan deo vojske, među kojima i samog Luja, pa su se preživeli i pored nekoliko početnih uspeha vratili neobavljena posla.

Dve godine pre ovog pohoda već je bila izgubljena Antiohija, 1289. godine Tripoli, a do 1291. godine pokorena su i poslednja uporišta Jerusalimskog kraljevstva. Odbrana Akre iz 1291. godine dala je vremena hrišćanima da se evakuišu na Kipar, ali su to platile snage templara koje su načisto slomljene. Hospitaleri su uspeli da se evakuišu na Kipar i tamo opstanu sve do 1522. godine dok ih Sulejman Veličanstveni nije proterao odatle.

Uspon gradova


Svako naselje je imalo zanatlije, ali dok god su oni bili kmetovi, njihova proizvodnja bila je ograničena. Oni nisu imali razloga da proizvode više nego što im treba da plate rentu jer je sve njihovo pripadalo njihovim gospodarima. Još ozbiljnije prepreke proizišle iz neslobodnog stanja bile su za nekog ko je želeo da se bavi trgovinom. Do kraja XI veka skupine zanatlija, trgovaca i onih koji su to želeli da postanu, počele su da dobijaju povlastice neophodne za uspešno poslovanje. Vlastelini su ove povlastice davali u zamenu za novac ili porast prestiža. Obično je osnivačkom poveljom nekog grada koju je izdavao gospodar određivano da je svaki stanovnik grada slobodan i da svako ko u njemu proživi godinu i jedan dan postaje slobodan. Naravno, ovo se nije odnosilo na kmetove gospodara čiji je grad to bio, ali je zato oberučke prihvatao kmetove drugih gospodara. Iznos rente po jednom posedu obično je bio određen u povelji.

Trgovci su hteli da se sporovi brzo rešavaju, pa su mnogi vlastelini davali građanima pravo presuđivanja u tim slučajevima pred trgovačkim sudovima. Mnoge povelje davale su pravo građanima da osnivaju udruženja, gilde. Gilda je, pored svojih normalnih delatnosti okupljanja zanatlija iste struke, obično delovala i kao versko bratstvo, priređujući verske svetkovine i pomažući lokalnu crkvu. Po pravilu članovi jedne gilde živeli su zajedno u istoj ulici.

Zanatlija je započinjao radni vek postajući šegrt i to je ostajao sve dok ne izuči zanat. Broj šegrta i trajanje njegove obuke određivala je gilda. Pošto okonča službu, šegrt je pokazivao svoju veštinu izradom majstorskog dela, tj. proizvoda kojim je dokazivao da je dostojan da bude prihvaćen kao majstor i član gilde. Do kraja XIV veka u mnogim gildama su jedino sinovi ili muževi majstorskih kćeri mogli imati neke nade da će i sami postati majstori, jer je šegrt po prestanku učenja postajao kalfa koji je radio za platu kod majstora pre nego što bi mogao da se kandiduje da postane majstor.

Iako su gilde bile dobra ideja u osnovi, ipak su se ubrzo pokazale sve njihove mane. Naime, preko svog uticaja majstori su mogli da diktiraju povišenje cene proizvoda i da onemogućuju konkurenciju u gradu. Naravno uvek se nastojalo da se smanje troškovi proizvodnje, zbog čega je često trpeo kvalitet. Uz to, propisi gilde sprečavali su svako poboljšanje proizvodnje, osim ako svi članovi mogu i žele da ih uvedu.

Kada su stekli ekonomsku moć gradovi su poželeli i političku moć. To je naročito došlo do izražaj u severnoj Italiji, gde opadanje gradova nije bilo tako izraženo kao u zapadnoj Evropi. Trgovci i zanatlije stvarali su saveze zakletih sa episkopskim vazalima, tkzv. komune. Episkopi koji su do tada držali neprikosnovenu vlast bili su nemoćni pred ustancima komuna, pa su stalno popuštali njihovim zahtevima. Zahvaljujući ličnom bogatstvu, uskoro su komune unajmljivale profesionalne najamnike da ratuju za njihov račun, tkzv. kondotjere. Odmah po sticanju nezavisnosti, pojavile su se suprotstavljene stranke koje su neretko popuštale iskušenju da stvaraju saveze sa spoljnim silama. Tako je najčešće u gradovima bio prisutan polaritet, s jedne strane su bili rojalisti, a sa druge strane papisti. Krajem XI veka ideja komuna prelila se iz Italije u Francusku i Flandriju. Do početka XII veka Sen Kentan, Bove, Noajon, Laon i drugi gradovi bili su pod vlašću komuna.

Oživljavanje trgovine dovelo je do velikog povećanja potražnje za kovanim novcem. U Zapadnoj Evropi nije bilo rudnika zlata, pa se od ovog plemenitog metala novac nije kovao sve do XIV veka. S izuzetkom nekoliko italijanskih zlatnika, u Zapadnoj Evropi tokom ranog srednjeg veka novac je bio od srebra. Osnovna kovanica bio je srebrni denarij. Dvanest njih činilo je jedan solid, a dvadeset solida jednu livru. Postojala je i marka koja je vredela trinaest solida i četiri denarija. U Engleskoj tog vremena jedini novac bio je funta sterlinga, dok je na kontinentu maltene svaki veći vlastelin mogao da kuje svoj novac. Međudržavni platni promet u XII i XIII veku vršili su templari i hospitalci prvenstveno. Oni su imali imanja i kancelarije širom Evrope, te se tako mogao uplatiti novac u kancelariji u Engleskoj, koji bi isplatila kancelarija u Italiji onome kome je bio namenjen.

Bankarstvo se sporo razvijalo jer je crkva zabranjivala kamate na pozajmice, proglašavajući zelenaštvo grešnim. Zato su se tom oblašću dugo vremena bavili Jevreji koje hrišćanski zakoni nisu obavezivali. Vlastelini su često protežirali Jevreje, jer su ovi davali velike sume novca u zamenu za sigurnost i mogućnost poslovanja, a pošto nisu imali nikakva prava u odnosu na hrišćansko stanovništvo vlastelin je mogao da se prema njima odnosi prema sopstvenom nahođenju. Međutim, do XIII veka trgovci su pronašli način da zaobiđu zakone o zelenaštvu. Jedna od najpoznatijih trgovačkih kuća tog vremena bila je italijanska kuća Mediči, koji su trgovali sa svim što je moglo da donese profit, ali naročito sa tkaninama.





Feudalna Francuska (prva polovina XII – prva polovina XIV veka)


Poslednje što je Luj VI uradio bilo je da ugovori venčanje svog najstarijeg sina Luja sa Eleonorom, vojvotkinjom Akvitanije. Iako se mislilo da će ovo venčanje Kapetima doneti velike prihode ispostavilo se da je Akvitanija pre bila izvor slabosti. Eleonora i Luj nisu se slagali kao ličnosti. Luj (1137-1180) je bio blag, ozbiljan i pobožan vladar, dok je Eleonora bila obuzeta vedrim predstavama vezanim za kult dvorske ljubavi. Njih dvoje su se konačno dogovorili da se rastanu početkom 1152. godine i ona se uskoro udala za anžujskog grofa Henrija Plantageneta, čime je Akvitanija prešla u engleske ruke. Sledeći brak, sa kastiljanskom princezom, doneo je Luju samo kćerke, pa je 1164. godine uzeo i treću ženu Adelu od Bloa. Otprilike u to vreme Lujeve kćerke iz braka sa Eleonorom, Marija i Aliks, udale su se za grofove Šampanje i Bloa, čime je stvore čvrst savez kralja i kuće Bloa. Neuspešan u borbi sa Henrijem II, Luj se povukao pod stare dane i proveo ih pod okriljem kuće Bloa, jer je sa Adelom dobio sina kome je dao ime Filip. Kada je napunio petnaest godina Filip Avgust (1180-1222) je odlučio da umanji uticaj majčine kuće na svog oca i kraljevstvo. Oženio se nećakom Filipa od Alzasa, grofa Flandrije i pokušao da se sporazume sa Henrijem II. Kada je ovaj umro 1189. godine, oba njegova sina Ričard i Jovan bili su mu saveznici, ali se pokazalo da će Ričard koji je nasledio oca biti podjednako težak protivnik. Kada je on ubrzo napustio presto da bi otišao u krstaški rat Filip je krenuo sa njim. Vodili su kratkotrajan rat na Siciliji i svađali se tokom puta, sve dok u julu 1191. Filip nije objavio odluku da napušta pohod. Iako se izgovarao lošim zdravljem razlozi su bili političke prirode, jer je grof Flandrije bio umro, te je Filip hteo da sebi obezbedi nasleđe njegove žene.

Uz ovo počeo je da planira osvajanje Ričardovih poseda u Normandiji. Kada je Ričardov senešal odbio da mu preda Normandiju na osnovu lažnog dokumenta, on je pozvao velikaše u boj. Ali Ričardove zemlje štitila je papska zaštita dok god je ovaj na krstaškom pohodu. Zato je Filip krenuo da spletkari sa Jovanom. Obećao je da će mu pomoći da postane kralj Engleske, a da mu on zauzvrat preda kontinentalne posede svoje kuće. Ričard je na ovo pojurio kući, ali ga je njegov neprijatelj vojvoda Austrije otkrio prilikom prelaza njegove teritorije i zarobio. Pošto je bio u besparici vojvoda ga je prodao nemačkom caru Henrihu VI. Filip je nemačkom caru odmah ponudio veliku svotu da ne oslobađa Ričarda, što je ovaj bio i rad prihvatiti. Ali Ričardove pristalice podmitile su nemačke kneževe i oni su zatražili da Ričard bude oslobođen, što je i učinjeno 1194. godine. Iako su Filipovi planovi trenutno osujećeni, nova prilika se ukazala pet godina kasnije kada je Ričard poginuo u sukobu sa nekim sitnim vlastelinom u Poatuu. Jovanov bratanac Artur pokazivao je pretenzije na presto, te ga je Filip svesrdno pomagao. Kada se Jovan oženio verenicom jednog od vazala Huga Lusinjanskog, grofa La Marša u Poatuu. Gnevni grof La Marš požalio se Filipovom sudu, a kada se Jovan nije odazvao presudom su mu oduzeti posedi koje je držao kao vazal francuske krune (1202). Filip je odmah sklopio savez sa Arturom, pozajmio mu nešto vojske i napao Normandiju. Artur je ušao u Poatuu, ali dok je opsedao zamak Mirabo, gde je živela njegova baba, Eleonora, Jovan ga je iznenadio i zarobio. Arturovi vazali iz Bretanje i Anžua odmah su prešli na Filipovu stranu koji je postepeno zauzimao kraljevske tvrđave i velike gradove u Normandiji. Do kraja 1205. godine Filip je zagospodario Normandijom, Menom, Anžuom i Turenom. Jovan je na ovo sklopio savez sa svojim nećakom Otonom (1208-1215), kneževinama donje Rajne i svim Francuzima koji su se dali podmititi. 1214. oni su napali, tako što je Jovan upao u Anžu, dok je Oton krenuo na Pariz. Filip je sačekao Otona kod Buvina i potpuno razbio njegovu vojsku, a potom i Jovanovu vojsku kod Laroš-o-Muana.

Početkom XIII veka uspesi jeresi u južnoj Francuskoj bili su toliko značajni, da su uznemirili papu Inoćentija III koji je u Tulusku grofoviju uputio svog legata, francuskog monaha Kastelnoa da organizuje borbu protiv albižana. Njegova misija nije dala rezultata, jer je sekta imala zaštitu Rajmunda, grofa Tuluze. Papske pristalice su provocirale ubistvo Kastelnoa, 1208. godine, što je dalo papi povoda da organizuje krstaški rat protiv albižana. Severnofrancuski riteri spremno su se odazvali na poziv pape da pođu da ugušuju jeretike, računajući da će izvući neku korist od toga. Velika riterska vojska krenula je da osvaja jug Francuske 1209. godine, a na čelu im je stajao Simon de Monfor. Razvila se duga borba, ali je jug poražen posle bitke kod Mire 1213. godine, pri čemu je došlo do strahovitog pokolja albižana. Rajmund VI je prognan i lišen svojih poseda, iako se bio pokajao. Već 1218. godine izbio je ustanak u kojem je Simon de Monfor ubijen, pa je sa severa krenula nova vojska i borba je trajala nekoliko godina, ali je na kraju jug opet pobeđen.

Filipa Avgusta nasledio je njegov sin Luj VIII (1223-1226) koji je oživeo običaj davanja apanaža kraljevim mlađim sinovima. Njega je nasledio Luj IX Sveti (1226-1270), koji je pripojio Tuluzu ženidbom svog brata Alfonsa naslednicom drevne loze grofova Tuluza. On je bio pobožan vladar i nadasve savestan. Jednako se trudio da svakom čoveku obezbedi odgovarajuća prava, ali i da zadrži svoja. Sklopio je mir sa Henrijem III i dao mu Gaskonju u zamenu za izgubljene teritorije. Prezirao je feudalne ratove, te ih je sputao raznim ograničenjima. Vođenje ličnih ratova postalo je sada toliko složeno da više nije bilo zabavno. U Francuskoj je zaveden red kakvog neće biti u narednih nekoliko vekova. U njegovo vreme na čitavom kraljevom domenu uveden je jedinstveni monetarni sistem, a kralj je naredio da i u drugim oblastima kraljevska moneta mora da bude u opticaju uporedo sa lokalnim monetama. Takođe je sprovedena i sudska reforma.

Filip III (1270-1285) i Filip IV (1285-1314) nastavili su politiku Luja IX. Njihovi službenici nastavili su da krnje ovlašćenja plemića, a lični ratovi su strogo zabranjivani. Pod sinovima Filipa IV došlo je do reakcije kada su se plemići okupili i zapretili pobunom ako im se ne obeća da će njihova prava biti poštovana. Ukinuta je zabrana nošenja oružja, a plemićima je dozvoljeno i da zadrže sudska prava koja su im po običaju pripadala.

Filip IV ustanovio je stalno telo za nadzor finansija, zvano chambre des comptes. Takođe je premestio riznicu iz Hrama templara u Parizu u svoj zamak Luvr i postavio u njoj službenike sa zaduženjem da primaju i isplaćuju novac. Većina sporova sada je iznošena pred telo od profesionalnih pravnika za koje je uskoro uspostavljen naziv pariski parlament. Sporovi su iznošeni pred chambre des plaids, u kome su donošene i presude. Žalbe su upućivane u chambre des requets, gde je odlučivano da li ih treba razmotriti. Sudske istrage vršene su u chambre des enquetes.

Krajem XIII veka rasplamsala se borba između esnafa i patricijata koji je prigrabio vlast u svoje ruke i koji se pretvorio u naslednu kastu. Esnafski gornji sloj se oslanjao na nezadovoljstvo širokih masa, koje su se sastojale od sitnih zanatlija, kalfi, a delom i od esnafskih radnika. Na ulicama flandrijskih gradova dolazilo je do pravih bitki između esnafa i patricijata. Pritiskivani esnafima, a i dalje u borbi sa svojim seniorom, flandrijskim grofom, patricijski vrhovi su se obratili za pomoć francuskom kralju. Esnafi su sa svoje strane stupili u savez sa flandrijskim grofom. U maju 1302. godine, u Brižu je izvršen strašan pokolj francuskog garnizona, tkzv. briško jutrenje. Pobijeno je oko 3000 Francuza, na šta je ustala cela zemlja i zbacila vlast francuskog kralja. Filip IV je digao protiv Flandrije svoju vojsku, sastavljenu od ritera. Njima u susret, išli su esnafski odredi flandrijskih gradova. Kod Kurtrea je 1302. godine došlo je do čuvene bitke, tkzv. bitke mamuza, u kojoj su tkači, koji su činili glavninu flandrijske vojske, naneli strašan poraz Francuzima. Pobijeno je nekoliko hiljada ritera i s njih su skinute zlatne mamuze, koje su predstavljale obeležje njihovog zvanja. Te mamuze su potom obešene u crkvi kao uspomena na tu bitku. Ali i pored ovog poraza Filip je uspeo da zadrži nekoliko flandrijskih gradova i da Flandriji nametne veliku kontribuciju.

Mada je već Luje IX oporezivao crkvenu imovinu, tek je Filip IV ovo masovno koristio. Zbog toga je došlo do sukoba Filipa i Bonifacija VIII (1294-1303). Konflikt je izbio 1296. godine, u vezi s novim nametima koje je Filip propisao za sveštenstvo. Papa je izdao bulu u kojoj pod pretnjom ekskomunikacijom zabranjuje vladarima da oporezuju crkvenu imovinu. Filip je na ovo odgovorio zabranom izvoza zlata i srebra iz Francuske, što je pogodilo papine finansije, pa je Bonifacije tada učinio ustupke. Već 1301. godine spor se ponovo rasplamsao, sada još jače. Bonifacije je izdao nekoliko bula u kojima je optuživao Filipa zbog ugnjetavanja podanika, kvarenja novca, otimanja crkvenih imanja i sl. U čuvenoj buli Unam sanctam on iznosi tezu o vrhovnoj vlasti pape nad vladarima. 1302. godine našavši se ponovo u sukobu sa papstvom Filip IV je osetio da mu je potrebna podrška celog njegovog naroda, te je uputio pozive crkvi, plemstvu i gradovima da pošalju predstavnike koji će se sastati na prvoj skupštini staleža. Od ove skupštine dobio je snažnu podršku. Posle ovoga Filip i njegovi naslednici sazivali su skupštinu staleža kad god bi im to zatrebalo. Filip je protiv pape pokrenuo čitav niz zavera, koje je sprovodio Gijom Nogare, ali je papa Bonifacije umro pre nego što su ove lažne optužbe mogle da mu naškode. Posle njegove smrti za papu je izabran Kliment V, koji je papski dvor preselio u Avinjon, čime počinje period poznat pod imenom avinjonsko ropstvo papa

Ratni pohodi Filipa IV zahtevali su novac i primoravali ga da traži nove izvore prihoda. U vezi s tim Filip IV je krenuo putem zajmova, koji su kod njega imali dosta čudan karakter, jer kralj obično te zajmove nije vraćao. Jedan od stalnih izvora prihoda bili su za Filipa nameti na Jevreje, koji su se bavili zelenaškim poslovima. Ali 1306. godine, kad mu je bio potreban novac, Filip je pribegao opštoj konfiskaciji jevrejske imovine, a Jevreji su bili prognani iz francuskih oblasti. Pošto su kraljevski činovnici imovinu oduzetu Jevrejima većim delom potrošili, a kraljevski se prihodi zbog njihovog izgnanstva smanjili, bilo im je dozvoljeno da se vrate. Filip je svoje prihode poboljšavao i kvarenjem novca, čime je lakše otplaćivao svoje dugove.

Filip IV umro je 1314. godine i njega je nasledio Luj X koji je vladao svega dve godine, da bi posle njega na presto stupio Filip V (1316-1322), a zatim drugi brat Karlo IV (1322-1328), sa čijom je smrću izumrla direktna linija Kapeta. Presto je pripao porodici Valoa, naslednicima Kapeta po sporednoj liniji.

Feudalna Engleska (polovina XII veka – početak XIV veka)


Kada je Henri, vojvoda Normandije i Akvitanije stupio na engleski presto 1154. godine, kraljevska vlast nikad od vremena normanskog osvajanja nije bila slabija. Henri II je bio prilično bezobziran čovek velike moći. Neposredno pred stupanje na engleski presto bio se oženio Elenorom, vojvotkinjom Akvitanije, čime je mnogo uvećao svoje posede. On je odbio da ispuni mnoge povlastice koje je obećao njegov prethodnik i za samo nekoliko godina vladavine povratio veći deo onoga što je monarhija izgubila tokom vladavine kralja Stefana. Rušio je zamkove barona koji su bili nikli u velikom broju u periodu bezvlašća, a preostale zamkove, koje nije porušio, proglasio je kraljevskim i poseo svojom vojskom. Otišao je korak dalje od dede u zloupotrebi svojih prava. Nametnuo je baronima obavezu da traže dozvolu za ženidbu sinova i naplaćivao njeno izdavanje. Bila mu je potrebna vojska za ratovanje na kontinentu protiv Luja VII, pa je na sve načine uvećavao prihode i obavezu vojne službe svojih vazala. Najpogodnije rešenje bilo mu je da dozvoli vazalima da plate svotu novca za svakog viteza kojeg ne pošalju u njegovu vojsku, te je za taj novac unajmljivao plaćenike. Henri je 1166. godine sproveo veliku istragu koliko koji baron ima vitezova, ne bi li to iskoristio da im naplati punu štitarinu, jer su mnogi lažirali brojeve.

Sporovi u vezi sa vlasništvom nad zemljom sada su rešavani na feudalnom sudu, ako su obe stranke bili vazali istog seniora, ili na okružnom sudu ako su seniori bili različiti. Jedini način donošenja presude bio je sudski dvoboj. Parničari nisu smeli lično da se bore, nego su morali da dovedu jednog vazala koji veruje da mu je gospodar u pravu, mada su u stvari svi dovodili svojeg najboljeg ratnika. Henri je omogućio i drugu opciju, a to je bilo da jedna od strana odbije dvoboj i da zatraži nalog da šerif sakupi 24 viteza koji bi pod zakletvom izjavili koja strana ima više prava na zemlju. Takođe je širio sudsku kompetenciju kraljevske kurije na račun feudalnih sudova. Do Henrijevih reformi proces je u suštini bio sakralan, a normansko osvajanje uvelo je u proces sudski dvoboj. Kada se kraljevska vlast umešala u neki slučaj, on je rešavan pouzdanijim metodima: Obično bi se izabralo 12 ljudi iz redova lokalnog stanovništva. Oni su morali da se zakunu, a obično su to bili sitni riteri ili bogati slobodni seljaci i morali su isleđivati slučaj i svoj iskaz podneti kraljevskim sudijama. Kraljevski sudovi nisu primali tužbe vilana protiv njihovih lordova, vilani su ostali samo u nadležnosti vlastelinskog suda – manorijalne kurije, gde su sudije bili lord ili njegovi upravnici. 1170. godine Henri II je naredio da se brižljivo ispita rad šerifa, posle čega su dvadesetorica bila uklonjena i zamenjena manje istaknutim ljudima.

Provodeći politiku jačanja kraljevske vlasti Henri II se sukobio sa crkvom, koja je već u ovo doba zavidna sila. Na kraljev predlog 1164. godine veliki savet je sastavio tkzv. Klarednonske konstitucije, koje su ograničavale kompetencije crkvenih sudova. Ove odredbe naišle su na oštar otpor vrha engleske crkve, arhiepiskopa Toma Beketa. On je odbio da se saglasi sa ograničavanjem sudskih prava crkve, ali se Henri razbesneo na njega, pa je morao da pobegne iz zemlje kada je proglašen za izdajnika. Beketova borba protiv kralja stvorila mu je veliku popularnost u narodu koji je bio nezadovoljan povećanjem poreza i sudskih taksi. 1170. godine Henri je dozvolio Beketu da se vrati u Englesku, ali episkopov otpor nije prestao. U nastupu besa kralj je neoprezno izjavio da bi voleo da ga neko oslobodi ove nevolje, pa je nekoliko dvorskih ritera odmah otišlo u Kenterberi i ubilo Beketa u crkvi. Protiv kralja su ustali francuski baroni, a za njima i baroni na severu Engleske. Narod se u masama skupljao na Beketovom grobu, a crkva je episkopa proglasila za sveca, koristeći zamajac mase za svoje ciljeve. Henriju je pretilo isključenje iz crkve, te se on pokajao nad arhiepiskopovim grobom i podvrgao javnom bičevanju.

U ovo doba počinje osvajanje Irske, kada se nekoliko barona sa zapada Engleske umešalo u borbu irskih klanova i počelo da zauzima zemlju u istočnom delu ostrva. 1170. godine Irci su se digli protiv osvajača, a Henri je iskoristio ovu situaciju da 1171. godine krene u Irsku, stupi u vezu sa irskim sveštenstvom i s nekoliko vođa klanova, ali su ga crkveni poslovi i nemiri barona u Engleskoj i francuskim oblastima okrenuli od Irske.

Henri II je došao u sukob sa svojim sinom starijim Henrijem III. Znao je kako ovo može dovesti do velikog spora, te je svog sina krunisao za savladara, ali mu nije dao ni zemlje ni zamkove, pa čak ni stalne prihode. Princ ovim nije bio zadovoljan te je skovao zaveru sa svojim tastom Lujem VII, iz čega se izrodila pobuna barona i napad Luja na Normandiju i kralja Škotske na Englesku. Henri II je uspešno odbranio kraljevinu, a pobunu ugušio. Sinu je oprostio, ali je nekoliko barona provelo dosta godina u tamnicama, dok su svi pobunjeni zamkovi razoreni do temelja.

Mlađi sinovi Henrija II, Ričard (1189-1199) i Jovan bez Zemlje (1199-1216) nastavili su očevu politiku. Ričard je bio privlačan čovek i veoma loš kralj. Bio je daleko najsposobniji vojskovođa svog vremena, pokrovitelj pesnika i umetnosti. Međutim, tokom svoje vladavine proveo je manje od godinu dana u Engleskoj (u kojoj je pre krunisanja bio svega dvaput), jer je stalno bio u ratnim pohodima. Na sve moguće načine Ričard se starao da dođe do novca za svoje ratne poduhvate. Povećavanje poreza i naročito njihova nepravedna raspodela izazivali su u narodu nezadovoljstvo. 1196. godine, u Londonu je narod protestvovao protiv poreza. Na čelu onih koji su protestvovali stajao je Viljem Fic-Osbert ili Viljem Bradati. On je držao vatrene govore optužujući bogataše koji su svaljivali teret poreza na sirotinju i pozivao narod na odlučnu akciju. Po naredbi justicijarija, on je ubijen. Tri godine kasnije Ričard je poginuo u sukobu prilikom opsade jednog zamka u Francuskoj.

Jovan je bio sušta suprotnost svom bratu, sposoban i savestan kralj i krajnje neprijatan čovek. Mnogo se posvećivao državničkim poslovima, lično učestvujući u radu sudova i blagajne. Jovan je počeo da ubire porez na prihod i imovinu da bi stvorio ratnu blagajnu, kao što su njegov otac i brat to činili za svoje potrebe ratovanja pre njega. Nije bio vešt ratnik i jedini slučaj u njegovoj vladavini kada je predvodio vojsku bilo je u onom pohodu u kome je zarobio svog bratanca Artura kod Miraboa. Njegovi pohodi na kontinentu bili su katastrofalni, prvo je izgubio Normandiju 1204. godine, pa je pretrpeo i poraz u pokušaju kontranapada u savezu sa Otonom. Narod ga je zbog toga prozvao mlitavi mač. Bio je izuzetno surov i pohotan, a nije znao ni da prašta. Zavodio je žene i kćerke svoji vazala i naredio ubistvo svog sinovca Artura.

U svojoj nesposobnosti doveo je do sukoba sa crkvom. Papa Inoćentije se umešao u izbor kenterberijskog arhiepiskopa, poništio kraljev izbor i postavio na to mesto Stevana Lengtona. Jovan je uputio protest, a kao odgovor na njega papa je bacio na Englesku interdikt 1208. godine. Tada je Jovan konfiskovao imanja sveg sveštenstva koje je interdikt priznavalo. Papa je odgovorio ekskomunikacijom Jovana iz crkve, a baroni, nezadovoljni kraljevom politikom, otvoreno su izražavali svoje negodovanje. 1212. godine papa je objavio da se Jovan lišava prestola i predao prava na englesku krunu Fiipu II Avgustu. Tek kad je ovaj počeo da prikuplja vojsku za pohod na Englesku, Jovan se iz osnova promenio. Obećao je da će priznati Lengtona i da će crkvi vratiti imanja koja je oduzeo. Pavši na kolena pred papskim legatom priznao je sebe za papina vazala i položio feudalnu zakletvu. Zatim je krenuo da plete mrežu oko Filipa II svim sredstvima, ali su mnogi engleski baroni odbili da krenu s njim u rat. Jovan je savez sklopio sa nemačkim carem Otonom IV i flandrijskim grofom, ali su Francuzi najpre razbili englesku vojsku, a potom i ujedinjene snage Flamanaca i Nemaca 1214. godine. Posle ovog poraza Jovan se vratio u Englesku rešen da se obračuna sa nepokornim baronima, ali su baronima prišle široke mase ljudi, pa čak i sveštenstvo i riteri.

Početkom 1215. godine baroni su digli oružanu pobunu. Jovan nije mogao da odluči šta da radi. Čas je nudio pregovore, čas je pozivao vojsku iz Gaskonje. Na kraju su pobunjenici, uz pomoć građana, zauzeli London. Jovan je sad popustio, te su se baroni sastali s njim na livadama pored Temze, blizu Vindzora i predali mu pisani program reformi, takozvane Baronske odredbe. Jovan je prihvatio zahteve i naložio da se na program pričvrsti njegov pečat. Zatim su kraljevski činovnici uobličili jednu povelju u kojoj su ove reforme sadržane i tako je nastao dokument pod nazivom Magna Carta Libertatum, 15.VI. 1215. godine. Jovan je ovom poveljom obećao crkvi sva prava, zatim uredio feudalne odnose između kralja i njegovih vazala, zatim postupke i rad kraljevske vlasti. Četvrti deo trebalo je da zadovolji lične prohteve barona. Većina odredbi je bila značajna samo za savremenike. Ali postojala su dva izuzetka koja zaslužuju pažnju. Jovan je obećao da, osim u 3 tačno navedena slučaja, neće ubirati vanredni porez bez pristanka saveta svih neposrednih podložnika (slučajevi su proizvođenje velmožinog najstarijeg sina u viteza, udaja najstarije kćeri i plaćanje otkupa za izbavljene iz zarobljeništva). Drugi izuzetak je član 39 koji kaže da nijedan slobodan čovek ne sme biti uhapšen ili utamničen ili lišen imovine ili na bilo koji način oštećen, osim po pravosnažnoj presudi njemu ravni ili po zakonu zemlje. Jovan je ovom poveljom priznao da je zakon iznad kralja. Ali on nije imao nameru da povelju ispunjava. Papa je barone proglasio za pobunjenike i oslobodio Jovana obaveze da ispunjava povelju i rat je obnovljen, a Jovan je umro u jeku ratnih operacija.

Jovana je nasledio njegov sin Henri III (1216-1272) koji je bio više nego slab vladar. Tokom čitave vladavine bio je pod uticajem prijatelja i miljenika koje je birao krajnje nerazumno. 1236. godine oženio se Elenorom, kćerkom provanskog grofa. S njom je u Englesku došla masa Provanšana, kojima su se pridružili došljaci iz Poatua. Henri im je davao zemlje i zvanja, navlačeći na sebe bes engleskih barona. Pošto je bio krajnje pobožan čovek pridružio se papinom pozivu na borbu protiv Fridriha II Hoenštaufena. Papa je dobio odobrenje da skuplja velike količine novca po Engleskoj i umešao Henrija u borbu za Siciliju. Zbog toga je ovom stalno nedostajalo novca, a kada bi ga sakupio nije imao ni mudrosti ni volje da ga korisno utroši. U početku njegove vladavine baroni su ograničili svoj otpor na pokušaje da ubede kralja da mudrije troši svoj novac. Potom su počeli da odbijaju da mu odobre vanredne poreze i na kraju naterali kralja da na čelo njegove uprave budu postavljeni baroni i da jedan nadzire kraljevsku upravu u svojstvu pravnog savetnika. 1258. godine, ne obazirući se na lošu žetvu i glad, kralj je od barona zatražio 1/3 prihoda čitave zemlje. Baroni su došli u Vestminster naoružani i zatražili od kralja da protera sve strance i da odredi komisiju od 24 čoveka radi sprovođenja opšte političke reforme. Henri III je popustio i iste godine se u Oksfordu sastalo veliko veće, koje je kasnije nazvano besnim. Komisija dvadesetčetvorice podnela je projekt novog ustava, tkzv. Oksfordske statute, koji su u Englesku zavodili baronsku oligarhiju od 15 barona. Veliko veće je sasvim ukinuto, a mesto njega je uvedeno malo veće od 12 lica, koja su birali baroni. Posle početnog entuzijazma i proterivanja stranaca došlo je do svađa među baronima, jer je svaki vukao na svoju stranu. Kralj je pokušao ovo da iskoristi ratom, ali je poražen i zarobljen 14.V. 1264. godine, pa su nekoliko godina plemići vladali Engleskom. 1265. godine Monfor, vođa barona, sazvao je veće u koje je pozvao one barone, episkope i opate koji su bili na njegovo strani, kao i po dva ritera iz svake grofovije i po dva građanina iz niza gradova. Njegova politika izazvala je nezadovoljstvo među pristalicama baronske oligarhije, a otpočeli su i ustanci protiv feudalaca. Baroni su se počeli svađati oko podele moći pa je gužvu iskoristio Edvard, Henrijev sin, koji je pobegao iz zatvora i okupio vojsku sa protivnicima Simona De Monfora, među kojima je bilo dosta barona koji su upravo prešli od Monfora. U bici kod Ivsema Edvard je potpuno porazio barone, a Simon je poginuo.

Edvard I vlada od 1272-1307. godine i njegov prvi zadatak je bio da povrati sve što je kruna izgubila tokom građanskih ratova za vladavine njegovog oca. Naredio je svakom vlastelinu koji je polagao pravo na neku od povlastica koje su pravno bile franšize da se pojavi pred sudovima i dokaže svoje pravo na nju. Njihovo nezakonito prisvajanje on je kažnjavao novčano.

Edvard je oformio dva odvojena kraljevska suda. Sud opštih žalbi (court of common pleas) sastavljen od četvorice sudija, rešavao je sve građanske sporove između podanika krune. Sud kraljeve klupe (court of king's bench) rešavao je sve sporove, građanske i krivične, u koje je bio umešan sam kralj. Možda je ipak najznačajnija novina Edvardove vladavine bila uvođenje skupštine koja je mnogo ličila na kasnije parlamente. Parlament je ujedno bio najviši sud u zemlji, gde su donošene presude u najznačajnijim sporovima.

Edvard je odlučio i da skrši otpor Velšana koji su bili pomagali Simona de Monfora. Ušao je u Vels sa juga i istoka 1282. godine, kako bi ih saterao u najnepristupačnija brda. Zatim je uputio odrede pešadije sakupljene u zapadnim okruzima da ih tamo opkole. Oko celog središnjeg planinskog masiva podigao je niz velikih zamkova sa snažnim posadama. Uskoro su Velšani bili primorani da mu se predaju. Od ovog vremena naslednik engleskog prestola nosi titulu princa od Velsa.

Iskoristivši smrt kralja Škotske Aleksandra III 1285. godine da se umeša u pitanja severnog dela ostrva, Edvard je započeo sukob koji će trajati sve do kraja njegovog života i završiće se porazom Engleske i obnovom nezavisnosti Škotske 1314. Smrt Margarete, poslednjeg izdanka starije loze škotske kraljevske kuće, 1290. godine pružila mu je priliku da proširi svoj uticaj na sever. Od njega je zatraženo da među desetak pretendenata na škotski presto odredi onog pravog, a on je odlučio da to bude Džon Baliol, engleski plemić, po majci Škot. Baliol je Škotsku primio kao feud od Edvarda i čim je ovaj pokušao da se umeša i iskoristi svoje sizerenstvo, Škoti su ustali na borbu i proterali ga. Edvard je napao Škotsku i uskoro zagospodario zemljom. Pobuna koju je vodio ser Viljem Volas ugušena je, a Volas je obešen. Škoti su ubrzo našli drugog vođu u Robertu Brusu koji je postigao zapažene uspehe dok je Edvard bio zauzet na drugoj strani. Kada je saznao za ovo on je krenuo da ga pobedi, ali je umro na granici sa Škotskom.

Za finansiranje ovih ratova Edvardu je bilo potrebno mnogo novca i on je često morao da se obraća parlamentu. Ali tu odobreni novac mu nije bio dovoljan, pa je zato šest puta povećavao izvozne carine na vunu, a ponekad bi prosto rekvirirao zalihe vune. Sveštenstvo je moralo kralju da plati ogromne poreze, a 1297. godine umalo nije došlo do sukoba sa baronima. Da bi pospešio trgovinu Edvard I je izdao Trgovačku povelju 1303. godine čime je potvrdio stranim trgovcima pravo da slobodno dolaze u Englesku, da uvoze i izvoze robu i zaveo izvozne i uvozne carine.

Oca je nasledio sin Edvard II (1307-1327) koji je vršio velike i opsežne pripreme za napad na Brusa, što je ovaj iskoristio da zauzme sve engleske tvrđave u Škotskoj, sem Sterlinga. Kada je Edvard II krenuo sa vojskom da razbije ovu opsadu, Brus ga je sačekao sa svojom vojskom kod jednog malog potoka po imenu Banokbern i naneo mu strašan poraz, povrativši Škotskoj nezavisnost.

Sveto rimsko carstvo (XII vek – XIII vek)


Poslednji car salijske loze Henrih V (1106-1125) je neposredno pred smrt predao svoje lične posede sestriću Fridrihu od Hoenštaufena, vojvodi Švapske i odredio ga za naslednika. Nemački kneževi i papa su međutim izabrali Lotara od Suplinburga, vojvodu Saksonije (1125-1137), koji je bio najobičnija marioneta. Kada je Lotar počeo da jača svoju poziciju zbog neprestane borbe sa Fridrihom, papstvo i kneževi su mu okrenuli leđa, jer je njima odgovarao slab car. Umesto Fridriha oni su odabrali Konrada III, njegovog mlađeg brata (1137-1152), što je dovelo samo do produbljavanja sukoba. 1143. godine saksonske vojvode osnovale su grad Libek na Baltičkom moru, značajnu trgovačku ispostavu. Kada je Konrad umro 1152. godine kneževi su bili spremni da postave za kralja nekog ko će moći da održi red, jer su želeli da prekinu haos koji je trajao 15 godina. Izabran je Fridrih od Hoenštaufena, zvani Barbarosa, vojvoda Švapske. Jedini čvrst oslonac Fridriha I (1152-1190) bilo je njegovo vojvodstvo. On je njega dao Konradovom sinu Fridrihu, a Goslar Henrihu Lavu. Istovremeno od Austrije je načinio vojvodstvo, a ojačao je i položaj Henrihovog suparnika na severu, Albrehta Medveda. Zatim se 1156. godine oženio Beatrisom od Burgundije i preuzeo njeno kraljevstvo. Potom je umarširao u Lombardiju i zatražio prava koja su mu pripadala kao nosiocu langobardske krune. Kada se Fridrih približio Rimu, izaslanici Rimske republike, koju su 1143. godine stvorili sitni riteri, trgovci i zanatlije, ponudili su mu krunu, nadajući se njegovoj pomoći u borbi protiv pape. Fridrih ih je odbio s prezrenjem i kada je ušao u grad, krunisao ga je Papa. Nasilje koje je nemačka osvajačka vojska činilo po Rimu, učinilo je brzi kraj Fridrihovom boravku u gradu.

1157. godine sazvan je rajhstag u Bezansonu, gde je došlo do oštrog sukoba između ljudi bliskih caru i papskog legata Rolanda. Jedan bavarski palatin napao je legata mačem, kada je legat pročitao papino pismo, u kojem je jedan deo insinuirao da car svoju vlast dobija od pape. Car je tog palatina uzeo u zaštitu, a Rolandu naredio da napusti rajhstag. U Bezansonu je odlučeno da se sledeći pohod u Italiju preduzme 1158. godine, a u novembru iste godine u Ronkaljanskoj dolini kod Pjačence bio je sazvan sabor, na koji su bili pozvani predstavnici gradova u severnoj Italiji. Prava gradova na samoupravu podvrgnuta su detaljnoj proveri. Gradovima su priznata samo ona prava koja su se zasnivala na poveljama podeljenim od careva. Car je za sebe rezervisao pravo da postavlja tkzv. podesta, tj. svoje činovnike koji su imali da predstavljaju vrhovnu upravu u gradovima. Kada se Milano digao na ustanak, 1160. godine, papa Aleksandar III (isti onaj Roland koji je bio papski legat u Bezansonu) i Rožer I su stvorili savez protiv Fridriha. Milano je ipak bio osvojen 1162. godine i skoro sasvim razoren. Fridrih je upravu prepustio nemačkim vitezovima koji su vladali čeličnom pesnicom, što je uskoro dovelo do okupljanja komuna u savez, nazvan Lombardijska liga, 1167. godine. Liga je podigla jaku tvrđavu blizu Verčelija i nazvala je po papinom imenu – Aleksandrija. Kada je Fridrih 1174. godine krenuo da ih dovede u red, njegova mala vojska od 18 000 ljudi nije mogla da postigne odlučujući uspeh. 1176. godine nedaleko od Milana, kod grada Lenjano, došlo je do sukoba dve vojske i lombardijska vojska je razbila Barbarosinu. Sledeće godine sazvan je kongres u Veneciji, na koji su došli predstavnici severnoitalijanskih gradova, papa i car, i tu je car prignuo kolena pred papom i poljubio mu papuču. Razlog ovog poraza ležao je u sukobu Fridriha i Henriha Lava. Stoga je posle poraza Fridrih otišao u Nemačku da se razračuna s njim. Kada je ovaj otuđio neku crkvenu imovinu, on je dočekao svoji pet minuta. Pozvao ga je na svoj dvor i lišio svih feuda. Henrih Lav se povukao na dvor svog tasta, engleskog kralja Henrija II.

Henrih Lav, vojvoda Saksonije i Bavarske u periodu pred svoj pad u nemilost i izgnanstvo bio je započeo ponovno osvajanje slovenskih zemalja izgubljenih u X veku. Zauzeo je znatni deo zemlje Bodrića i postavio joj na čelo grofove koji su na slovensko udarili velike dažbine i danke. Na otetu zemlju preseljavali su koloniste iz severnonemačkih zemalja. Svuda je vršeno nasilno pokrštavanje i istrebljivanje Slovena. U ovo vreme je otprilike osvojena i zemlja Ljutića. Lavov severni sused Albreht Medved dobio je od cara severnu marku (leva obala Labe) u posed. Vešto se mešajući u svađe slovenskih kneževa pripojio je svojim posedima zemlju Ljutića. Albrehtovi sin i unuk pripojili su još nekoliko oblasti, među kojima i zemlju Sprevljana, gde je nastao grad Berlin, te su od tih zemalja obrazovali Brandenburšku grofoviju. Sloveni koji su preživeli progone i istrebljenja su postepeno germanizovani. U gradovima su nemački trgovci i zanatlije potisnule Slovene. Slovenima se zabranjivalo da ulaze u esnafe, da se bave zanatima i trgovinom. Zabranjivano im je da žive u najboljim četvrtima gradova, a ostavljani su im sirotinjski kvartovi i predgrađa.

Posle ovoga Fridrih se vratio u Italiju, ali je ovog puta koristio diplomatiju, a ne rat. Zaključio je sa Lombardijskom ligom mir 1183. godine i ostavio komunama nezavisnost, ali su njihovi zvaničnici prihvatili da budu carski predstavnici. Svog sina Henriha oženio je Konstancom, sestrom kralja Viljema I i tetkom kralja Viljema II, te se tako uortačio sa sicilijanskim kraljem. Sada je papa mogao samo da protestvuje protiv njegovih poteza u Italiji, ali nije mogao ništa da uradi bez moćnog saveznika.

Nesrećnim slučajem Fridrih se udavio 1190. godine prilikom krstaškog pohoda u Maloj Aziji. Nasledio ga je njegov sin Henrih VI (1190-1197). Henrih Lav je odmah počeo da podstiče nemire u Nemačkoj, a u Italiji papstvo je gajilo ogorčeno neprijateljstvo prema njemu zbog spora oko Sicilije. Viljem II umro je ne ostavivši potomstvo 1189. godine i presto je pripao njegovom rođaku Tankredu (1190-1194) koji nije imao mnogo šanse da se odupre Henrihu. On je malo obraćao pažnju na Nemačku, u kojoj se zadržao samo toliko da preuzme Ričarda od austrijskog vojvode, da se dogovori o njegovom otkupu i dobije prvih nekoliko rata. 1194. godine Henrih je krenuo na jug i napao Siciliju koju je ubrzo zauzeo.

Henrih je shvatio da je potrebno da nemačka kruna postane nasledna te je ponudio kneževima da odluče; ako pristanu da oglase nemačku monarhiju naslednom, on će prihvatiti potpunu naslednost njihovih feuda. Kneževi su međutim pristali samo da ga krunišu, te se on sada obratio papi primoran da se zadovolji onim što je dobio. Ponudio mu je velike godišnje prihode od svih crkava carstva, u zamenu za zemlje na koje je papstvo polagalo pravo. Pregovori su prekinuti pobunom na Siciliji koju je Henrih surovo ugušio, ali je ubrzo umro. Sin Henriha Lava, Oton je, uz obilnu sumu Ričardovog novca došao u Nemačku i 1198. godine izabran je za kralja Nemačke. Njemu se suprotstavio Filip od Hoenštaufena i izbio je novi građanski rat. Iste godine na papski presto je izabran Inoćentije III (1198-1216) koji je bio čvrsto rešen da spreči spajanje Sicilije i Carstva, te je stao na stranu Otona.

Oton nije uživao stvarnu podršku u Nemačkoj, te kad je novca nestalo, nestalo je i prijatelja, pa se on nevoljno vratio u Englesku. Inoćentije je morao da se dogovori sa Filipom, ali se to izmenilo kad je 1208. godine Filipa ubio jedan lični neprijatelj. Oton je brzo uspostavio kontrolu nad Nemačkom i papa ga je 1209. godine krunisao za cara. Iako je obećao da će papi vratiti njegove zemlje, on nije mnogo učinio po tom pitanju. Inoćentije ga je izopštio i oglasio da ga lišava carske titule. Inoćentije je prešao preko svoji osnovanih strahova i krunisao mladog Fridriha II Hoenštaufena (1212-1250) za cara. Fridrih II bio je najzanimljivija ličnost svog vremena. Odrastao je na Siciliji, gde su se ukrštale razne kulture i vere. Bio je pisac i napisao je jedan traktat o lovu sa sokolovima. Čak je osnovao i univerzitet u Napulju i pomagao medicinsku školu u Salernu.

U jeku građanskog rata, 1201. godine nemački riteri su osnovali na ušću Zapadne Dvine grad Rigu, koji je postao veoma važan centar nemačke kolonizacije. U pribaltik se sliva ogromna količina svakolikih ritera, željnih osvajanja i lakog bogaćenja. Ti su riteri brzo preuzeli oblast današnje Letonije. Počelo je nasilno obraćanje domaćeg stanovništva u hrišćanstvo, praćeno krvavim progonima.

Fridrih je ušao u Nemačku 1212. godine, sastavši se sa Filipom Avgustom, koji ga je verovatno i preporučio papi i sklopivši s njim savez. Pobedom kod Buvina Filip je pomogao Fridrihu 1214. godine i on je postao gospodar Nemačke. Do 1220. godine Fridrih je boravio u Nemačkoj da bi organizovao državu i tako morao što manje kasnije njome da se bavi, a onda se vratio na jug. Kneževima je bilo dato i pravo kovanja novca, a kralj se odrekao prava da podiže zamkove i gradove na štetu knezova. Fridrih je učinio još jednu uslugu feudalcima, naime zabranio je gradovima da se međusobno udružuju u saveze. Pošto nije imao preterano mnogo poverenja u najamničku vojsku organizovao je stajaću vojsku u koju su uglavnom regrutovani njegovi podanici muslimani sa Sicilije i Južne Italije. Takođe je uložio velika sredstva i u izgradnju jake flote. Nekoliko godina kasnije, njegov najstariji sin Henrih, u svojstvu kralja Nemačke, pokušao je da preusmeri očevu politiku i spreći potpuno rasulo kraljevske vlasti, ali se Fridrih stavio na stranu kneževa pa je Henrih umro u očevoj tamnici.

Papstvo ga nije volelo jer je on hteo da napravi centralizovanu državu kojom bi dominirala Sicilija. Nekih petnaest godina on je radio na učvršćivanju svoje vlasti na Siciliji i sve to vreme pokušavao da pronađe zajednički jezik sa papom, ali nije uspeo. Kada je Fridrih odlučio da dovede Lombardiju u pokornost, papa je pomogao obnavljanje Lombardijske lige. Fridrih nije mogao sam da ih porazi, pa se ostatak njegove vladavine pretvorio u dugu i zamršenu povest o izopštenjima, privremenim pomirenjima sa crkvom, bitkama i opsadama. Kad je 1250. godine urmo, Lombardija je još bila nepokorena.

Papa Inoćentije III organizovao je krstaški pohod protiv Prusa, koji su još bili pagani, a pripadali su litvanskim plemenima. Njihova zemlja bila je istočno od donje Visle. Uskoro se tu preselio tevtonski red, sa kojim je došlo i mnoštvo nemačkog građanstva. Prusi su Nemcima pružili žestok otpor, ali su ih tevtonci porazili. Pošteđeni su samo oni koji su se pokorili, ali su bili pretvoreni u kmetove. Sada su od pobedonosnih tevtonaca pomoć potražili riteri iz reda Mačonosaca koje su porazili ujedinjeni Litvanci i Rusi. 1237. godine, uz papino posredovanje ujedinjena su oba reda. Novi red je težio da proširi svoje zemlje na račun ruskih kneževina. Otpočela je žestoka borba koja je 1242. godine dovela do sukoba između ritera tevtonskog reda i novgorodskog kneza Aleksandra Nevskog. Na Čudskom jezeru nemačka vojska je strahovito poražena, čime su prestale njihove ideje o osvajanju ruskih zemalja.

Fridrihov sin Konrad (1250-1254) bio je marioneta u rukama kneževa i odmah je otišao u Italiju. Njegov polubrat Manfred postao je kralj Sicilije, ali je papa bio podjednako neprijateljski raspoložen i prema njemu. Nemački kneževi su izabrali 1273. godine za kralja Rudolfa, grofa Habsburga (1273-1292) sitnog vlastelina koji nije bio ni knez. On je vešto iskoristio svoj položaj da postavi bazu kasnijoj moći svoje kuće.

Papska monarhija (kraj XII veka – početak XIV veka)


Kolegijum kardinala uzdigao je 1198. godine Lotara Kontija, koji je preuzeo dužnost pod imenom Inoćentije III (1198-1216). Ovaj 37-godišnjak, poreklom iz jedne uticajne plemićke kuće, bio je dobro pripremljen za visoke crkvene službe. Studirao je teologiju u Parizu i pravo u Bolonji, a služio je u kuriji pod petoricom papa. Njega je daleko više zanimala politička moć crkve nego njena duhovna ispravnost i lako je posezao za svetovnim mačem kad je trebalo ostvariti neki politički ili duhovni cilj. Odmah po dolasku na presto pape umešao se u politička zbivanja Carstva i Francuske. Bio je rešen da povrati papske zemlje i Siciliju odvoji od Carstva. On je bio taj koji se sprečio laku pobedu Filipa Hoenštaufena i obezbedio Otonu carsku titulu. Ali konačan ishod je bilo upravo ono što nije hteo, ujedinjenje Sicilije i Carstva.

Pored neslaganja sa Filipom Avgustom oko suparnika u borbi za carski presto, Inoćentije je nasledio i jedan spor koji se ticao ličnog života francuskog kralja. Kralj Filip se 1193. godine oženio danskom princezom Ingeborg, što zbog miraza u gotovini, što zbog nade da će mu danska mornarica pomoći u napadu na Englesku. Međutim, gotovo odmah kada je video kraljicu znao je da neće moći da živi s njom, pa je dve godine kasnije ubedio skup francuskih prelata da ponište brak pod uobičajenim izgovorom da su supružnici u previše bliskom krvnom srodstvu. Ingeborg i njeni rođaci požalili su se Rimu i ostareli papa Celestin III (1191-1198) oglasio je poništenje braka nevažećim. Kralj Filip je ovo ignorisao i oženio se 1196. godine Agnezom, kćerkom vojvode Merana u južnoj Bavarskoj. Inoćentije je Filipu uputio legata u nameri da ga ubedi da popusti, uz pretnju da će Francusku staviti pod papsku zabranu, ako odbije. Pošto je kralj odbio da se pokori, januara 1200. godine papa je izvršio svoju pretnju. Filip je pristao da se potčini i prokletstvo je skinuto u septembru iste godine. Tek kada su se 1213. godine pojavili čvrsti politički razlozi za dogovor između Filipa i Inoćentija, Ingeborg je ponovo postala francuska kraljica.

Jovan bez Zemlje je takođe bio izvor nevolja za papu. Bio je dužan da se brine o Ričardovoj udovici Berengariji Navarskoj, ali to nije učinio pa mu je papa pisao pisma koja je on uglavnom zanemarivao. Jovan je konačno ipak obećao da će se pobrinuti za Berengariju, ali u stvari nije ništa preduzeo. Još jedan izvor problema bio je Jovanov polubrat Džefri Plantagenet koji je bio arhiepiskop Jorka. Džefri je bio po prirodi nabusit čovek i zajedljiv. Stalno se svađao sa sveštenstvom i bratom koji ga je terao sa položaja kad god bi se naljutio. Svaki put Inoćentije je uspevao da smiri svađe, ali su one uvek ponovo izbijale.

Smrt Huberta Voltera, arhiepiskopa Kenterberija, jula 1205. godine označila je početak dugog i ogorčenog sukoba između engleskog kralja i pape. Jovan se prema pokojnom Hubertu odnosio sa strahopoštovanjem, iako mu nije bio naklonjen i sada je hteo da na njegovo mesto dovede Džona de Greja, episkopa Norviča. Jedan deo kolegijuma sastao se u tajnosti, izabrao za arhiepiskopa svog zamenika priora i uputio ga u Rim da od pape traži potvrdu izbora. Jovan je saznao za ovo, iako je zamenik priora bio upozoren da ćuti o svom izboru, te je naterao monahe da se odreknu izbora i poslušno izaberu Džona de Greja, koji je onda takođe upućen u Rim. Papa je saslušao obe priče i poništio i jedan i drugi izbor. Kad je izaslanstvo kolegijuma stiglo kod pape naloženo im je da odaberu arhiepiskopa te se jedna polovina odlučila za de Greja, a druga za zamenika priora. Inoćentije je tada predložio treći izbor – Stivena Lengtona, kanonika iz Jorka. Kraljevi poslanici su odmah izjavili da su oni ovlašćeni da potvrde jedino izbor de Greja. Papa je pismo obavestio Jovana koji je odgovorio da je Stiven nepodoban kao ličnost i da je izabran bez njegovog pristanka. Istovremeno njegovi ljudi isterali su monahe i zaplenili imovinu opatije u ime kralja.

Juna 1207. godine Inoćentije je posvetio Stivena Lengtona za arhiepiskopa i time uputio Jovanu izazov. Sukob koji je proistekao bio je dug i složen. Marta 1208. godine Engleska je stavljena pod papsku zabranu, a novembra 1209. godine Jovan je izopšten. Čini se da je krajem 1212. Inoćentije poslao pismo Filipu Avgustu u kojem ga obaveštava da je Jovan svrgnut i naložio mu da ga istera iz njegovog kraljevstva. Jovan je posle 1208. godine počeo da popušta, te je pristao da prihvati Stivena ako se papa složi da čitava stvar ne može da se smatra presedanom, ali Inoćentije nije pristao. Čim je stavljena zabrana, Jovan je prisvoji imovinu crkve i sveštenstva, i pokupio ogromne prihode za vreme trajanja sukoba. Tek kad je 1213. godine Filip Avgust krenuo da okuplja vojsku za napad na Englesku Jovan je prihvatio poraz.

U ovom periodu papa je sve više koristio svoje legate. Kada je Jovan odlučio da se potčini papa je uputio jednog legata. Kada je on umro i na presto došao maloletni Henri III, papa je uputio svoje legata da štiti interese mladog vazala. Uvećavanjem broja službenika i obima posla papska administracija postala je skuplja, pa su pape stalno nastojale da pronađu nove izvore prihoda i da uvećaju priliv iz starih. Većina papskih vazala plaćala je godišnju rentu crkvi. Neke države plaćale su papstvu godišnji porez koji je nazvan Petrov novčić. Teorijski, svako domaćinstvo u ovim zemljama plaćalo je jedan denarij godišnje. Još jedan izvor prihoda bio je tribut koji su plaćali kraljevi i kneževi koji su postali vazali papstva. Do kraja XII veka godišnji tribut su davali Portugal, Kastilja, Aragon, Sicilija i Engleska. U XIII veku pape su počele da uzimaju od sveštenstva porez na prihod.

Inoćentije je objavio da papa ima pravo raspolaganja nad svim crkvenim beneficijumima i na njemu je bilo da li će to pravo da iskoristi ili ne. U XIII veku većinu prelata u hrišćanskom svetu postavljao je papa. Skoro uvek je to bio neko koga je predlagao kralj, u zamenu za usluge poput sitnih povlastica za svoje službenike na proputovanju kroz tu zemlju. Još jedan veoma unosan, ali moralno krajnje sumnjiv izvor papskih prihoda bila je prodaja oproštajnica. One su u početku nuđene u svrhu potpomaganja krstaških pohoda, ali se kasnije prodaju i u druge svrhe, poput opravke neke crkve ili u dobrotvorne svrhe. Početkom XIV veka papstvo je uvelo praksu da se oproštajnice izdaju određenim godinama koje su proglašavane jubilejima ili svetim godinama.

Inoćentije se borio i protiv jeresi koje su počele da se pojavljuju u većem broju u to vreme. Tako je pokušao prvo miroljubivo da odvrati jeretike u južnoj Francuskoj od svoje jeresi, ali propovednici nisu postigli nikakv uspeh, a legat nije mogao da ubedi velmože da se zainteresuju za problem. Inoćentije je potom pozvao Filipa Avgusta da povede vojsku protiv jeretika, ali je ovaj bio suviše zauzet ratovima sa Jovanom Bezemljašem. Poziv je ponovljen 1205. i 1207. godine, ali opet bez uspeha. Legat Petar od Kastelona izopštio je iste godine grofa Tuluze, ali je već naredne godine legata ubio jedan grofov podređeni. Pred Filipom se sada našla teška odluka. U tom trenutku nije bilo pravih borbi između njega i Jovana, pa je mogao da odvoji snage za druge poduhvate. Ali on nije hteo da preduzme nešto što bi moglo da mu se kasnije olupa o glavu. Zato je izjavio da je spreman da napadne Rajmonda ako ga crkva proglasi za jeres i uzme njegovu grofoviju pod svoje starateljstvo. Ipak, on nije imao ništa protiv ako njegovi vazali napadnu Rajmonda kao krstaši, te je Inoćentije počeo da propoveda krstaški pohod koji je u severnoj Francuskoj okupio veliki broj vitezova. Ova vojska krenula je prema jugu početkom leta 1209. godine.

U julu su se krstaši pojavili pred gradom Bezijeom i zauzeli ga na juriš 21. jula, te pobili sve stanovnike. Dok su krstaši još osvajali zidine neko je napomenuo legatu da u Bezijeu žive i dobri katolici, ali je on samo odgovorio: «Ubijte sve, a Bog će svoje prepoznati!» Rajmond Rožer je posle ovog predao gotovo neosvojivi Karkason i sam postao zarobljenik. Legat je uskoro unapređen i napustio je krstašku vojsku posle svađe sa krstašima, te je komandu preuzeo Simon de Monfor. Do 1212. godine, iako je raspolagao skromnih snagama Simon je osvojio celu grofoviju, osim gradova Tuluze i Montobana. Uspeh Simona de Monfora uznemirio je Petra II (1196-1213), kralja Aragona i grofa Barselone. On je 1213. godine zamolio papu da mu pomogne da zaštiti svoje zemlje od Simonovih napada. Kada je uvideo da mirnim sredstvima neće ništa postići sakupio je svoje trupe i krenuo u južnu Francusku, gde je opseo tvrđavu Mire. Simon je na brzinu skupio svu svoju vojsku, oko 240 vitezova i nekih 500 seržana na konjima i odjurio u Mire. Tada je preduzeo jedan rizičan potez. Naredio je da se otvori kapija grada koja je gledala na protivnički logor i da se pešadije zbije ispred nje. Konjicu je okupio pored druge kapije na suprotnoj strani utvrđenja. Petar je uputio deo svojih snaga na pešadiju, dok je ostatak njegove vojske sedeo u logoru i posmatrao tok bitke. Simonova konjica je jurnula pravo na taj logor i iznenadila protivnika te je on u potpunosti razbijen a sam Petar je poginuo na bojištu. Ovom pobedom Simon je zagospodario grofovijom Tuluzom, s izuzetkom samog grada Tuluze. Njega je 1215. godine, u krstaškom pohodu osvojio Luj, najstariji sin Filipa Avgusta i predao Simonu.

Simon je upravljao regijom tri godine kada je odjednom buknuo ustanak protiv njega i on je poginuo u pokušaju da povrati Tuluzu. Njegov sin Amalrik preuzeo je grofoviju, ali je teško uspevao da se u njoj održi, pa je predao posed francuskoj kruni.

Još 1184. godine na saboru u Veroni naloženo je episkopima da proputuju svojim dijecezama i sprovedu istrage o jeresi kako bi izveli pred sud sve osumnjičene, ali su episkopi bili isuviše zauzeti da bi ovo stigli sprovesti, pa su ih uskoro odmenile posebne grupe ljudi. Papa Grgur IX (1227-1241) zamenio je 1233. godine ove posebne papske legate jednom redovnom i stalnom organizacijom za borbu protiv jeretika. Fratri, kako franjevci, tako i dominikanci, razmešteni su po dijecezama sa nalogom da otkrivaju jeretike i da im sude. Svi dobri katolici podsticani su da potkazuju jeretike. Osumnjičeni je hapšen i ispitivan i ako bi uspeo da se odbrani od optužbi bio je oslobađan. Jeretik od koga je izvučeno priznanje lišavan je celokupne imovine, koja je obično deljena između kralja ili nekog kneza i crkve. Iako zamišljena kao oruđe pravde, inkvizicija se vrlo brzo pretvorila u sopstvenu parodiju i ostaće zapamćena kao velika mrlja na obrazu zapadne crkve.

Papa Inoćentije III je ponudio Henriju III krunu Sicilije, ali kad je video da on ne može da je osvoji ponudu je predao Karlu, grofu Anžua i Provanse, bratu Luja IX. Ovaj je 1266. godine osvojio Siciliju, pobedom kod Beneventa nad Fridrihovim sinom Manfredom i uspostavio anžujsku vlast nad ostrvom. Poslednji potomak dinastije Hohenštaufovaca, Konradin, koga su u Italiju pozvali gibelini, pao je u ruke Karla Anžujskog i bio pogubljen 1268. godine.

Dolazak na vlast Karla Anžujskog u južnoj Italiji i na Siciliji, 1266. obeležen je potiskivanjem i delimičnim istrebljivanjem lokalne aristokratije na jugu Italije i na Siciliji. Osvojene zemlje Karlo je podelio svojim saradnicima. U ime prave katoličke vere Karo je uništio arapske naseobine na koje se oslanjao Fridrih II u svom vojnom sistemu. Ostaci gradske samouprave bili su uništeni, što je za rezultat imalo gubljenje Sicilije, jer je 1282. godine izbio ustanak, tkzv. Sicilijansko večernje, do kojeg su dovele žestoke iznude i drskost najamnika Kara Anžujskog. Ustanici su pobili gotovo svu okupacionu vojsku na Siciliji, oko 4 hiljade vojnika. Sicilijanski feudalci su posle ovog pozvali aragonskog kralja Pedra III, koji se umeo suprotstaviti pokušaju Karla da povrati ostrvo, razbivši dva puta njegovu flotu. Oblasti Karla Anžujskog bile su svedene na južni deo Italije i od tog vremena ta teritorija je poznata pod imenom Napuljska Kraljevina. Kraljevi anžujske dinastije su sada morali da čine niz ustupaka feudalcima, a seljaci su kao posledica feudalne sile počeli da napuštaju imanja svojih gospodara i da beže u brda. Tako se stvaraju čitavi odredi, koji napadaju i na feudalce i na gradove. Konačno, 1442. godine Napuljska kraljevina je pripala aragonskoj dinastiji.

Stogodišnji rat (XIV i XV vek)


Doba između 1337. i 1453. godine naziva se periodom Stogodišnjeg rata, ali ovo vreme nije ni po čemu jedinstveno. Pariskim mirom iz 1259. godine kralj Henri III (1216-1272) odrekao se svojih zahteva za Normandijom, Menom, Anžuom, Turenom i Poatuom, ali mu je francuski kralj Luj IX (1226-1270) priznao pravo da zadrži onaj deo vojvodstva Akvitanije koji je još bio u engleskim rukama, kao feud francuske krune. Stvarna vlast engleskog kralja koju je vršio senešal Gaskonje, uglavnom je bila ograničena na neposrednu okolinu Bordoa i Bajone. Do početka druge polovine XIII veka, francuski kraljevi uspeli su da umanje nezavisnost svojih vazala, ali su između senešala Gaskonje i francuskih službenika izbijale žestoke svađe. Francuski kralj je 1294. godine i opet 1324. zauzeo vojvodstvo Gaskonju, izgovarajući se da je tamošnji vojvoda buntovni vazal. Ovi događaji ostavili su gorak ukus na engleskoj strani, pojačan činjenicom da posle smrti grofa Poatua, engleski kralj nije dobio obećane zemlje jer je grof umro bez naslednika.

Početkom XIV veka, zbog političke i privredne dominacije bogatih trgovaca, zanatlije u gradovima često su dizali bune i ustanke. Pošto grof Flandrije nije mogao da se sam izbori s tim, umešao se francuski kralj. Pošto je Flandrija bila važno tržište za Englesku engleski kralj nikako nije mogao da dopusti ovo mešanje. Tako se on stavio na stranu zanatlija. Odnosi su se dodatno zategli kad je 1328. godine Edvard III postao jedan od mogućih naslednika francuskog prestola. Naime, 1316. godine, smrću Luja X (1314-1316), Francuska se našla u velikim nevoljama, pošto je kralj ostavio iza sebe kćerku i trudnu udovicu. Kraljica je ubrzo rodila sina, ali je on uskoro umro. Vlast je kao namesnik preuzeo brat pokojnog kralja Filip, a Lujeva kćerka Jovanka udala se za rođaka Filipa, grofa Evrea i rodila mu sina koji je dodatno zakomplikovao stvar. Kada je Filip V umro 1322. godine ostavljajući samo kćerke, više nije bilo mesta raspravama, pa je njegov brat Karlo (1322-1328) nasledio presto. Pošto ni on nije imao muških naslednika izumrla je muška linija starije loze kuće Kapeta. Iste godine ubijen je i Edvard II, engleski kralj koji je bio oženjen Izabelom, kćerkom Filipa IV, koja ga je i ubila u saradnji sa svojim ljubavnikom Rodžerom Mortimerom, s kojim je sada vladala u ime Edvarda III. Izabela se pobunila protiv dolaska Filipa od Valoa na vlast, ali nije mogla da učini ništa. Mladi Edvard III otišao je 1329. godine u Francusku i položio zakletvu vernosti Filipu Vi za svoje vojvodstvo Gaskonju.

Sledeće, 1330. godine Edvard III je napunio 18 godina i uhapsio svoju majku i Rodžera Mortimera, te preuzeo vlast nad Engleskom u svoje ruke. Bio je dobar vojnik i komandant a znao je da odabere dobro saradnike, ali je bio loš strateg.

Filip VI (1328-1350) imao je iste slabosti kao i njegov suparnik, samo naglašenije, kao i još nekoliko svojih. Pravnici sa Filipovog dvora, procenili su 1330. godine da zakletva vernosti koju je Edvard položio Filipu nije odgovarajuća, pošto je on položio običnu zakletvu, a ne zakletvu kojom bi priznao Filipa za prvog među svojim seniorima. Edvard ovo nije želeo da uradi, te je izbio diplomatski spor. Filip je procenio da je kucnuo čas da istera Engleze iz Gaskonje i 1337. godine objavio je konfiskaciju vojvodstva. Edvard je na ovo objavio rat Filipu, «takozvanom kralju Francuske».

Osnovu francuske vojske činila je teško naoružana konjica sastavljena od plemića koji su pratili svoje seniore u pohodu. Pored konjice bila je tu milicija gradova, koja se sastojala od pešadije naoružane dugačkim kopljima. Jedini vojnici koji su u francuskoj vojsci bili opremljeni projektilnim oružjem bili su plaćenici sa samostrelima i to obično stranci. Engleska vojska je, sa druge strane, već bila uveliko profesionalizovana i prekaljena borbama sa Velšanima i Škotima. Osnovu je činila pešadija naoružana dugačkim kopljima i dugim lukovima, koji su imali veći domet i probojnost od samostrela. Edvard je svoje čete formirao tako što je nekom iskusnom i sposobnom ratniku, najčešće vitezu, davao određenu svotu novca da unajmi vojnike. Pored njih u vojsku su ulazili i baroni, erlovi i drugi feudalci koji su se uglavnom borili na konjima. Tako je vojska imala i konjicu, delom plaćeničku, a delom domaću, sastavljenu od feudalaca.

Englezi su imali i superiornu tatkiku. Naime, njihovi strelici bili su pomešani sa konjanicima i vitezovima, kao i pešadijom, te kada bi vitezovi sjahali i borili se kao kopljanici niko nije mogao da priđe strelcima koji su protivnika neprekidno zasipali strelama. Strelci bi pre početka bitke i dok je protivnik nadolazio stajali ispred bojnog reda i na bokovima istog i zasipali protivnika, dok bi se potom uvukli u borbene redove, ustupajući mesto kopljanicima i vitezovima koji bi dotukli već dobrano načetog protivnika.

Engleski kralj je 1338. godine prešao na kontinent, ali vremenske prilike nisu dozvoljavale bilo kakva ratna dejstva, pa se pohod pretvorio u niz sastanaka sa saveznicima. Sledeće godine Edvard je opet doveo vojsku, ali su dva kralja špartala sa vojskama po zemlji tamo-amo, bez sukobljavanja. 1340. godine Englezi su odneli veliku pomorsku pobedu kod Sleisa (Ekliza), grada koji leži na ušću reke Šelde. Ali kopnene operacije nisu vođene ovom žestinom. Iznenada, 1341. godine Jovan, vojvoda Bretanje, umro je bez naslednika, pa su na vojvodstvo polagali pravo kćerka njegovo mlađeg brata i njegov najmlađi brat Jovan. Sud kralja Filipa presudio je da Bretanja može da dođe pod vlast jedne žene i dodelio je vojvodstvo nećaci pokojnog vojvode. Jovan od Monfroa požurio je u Englesku i tamo sa lakoćom obezbedio podršku Edvarda III. Tako je počeo rat za bretonsko nasleđe koji je potrajao 23. godine. Početkom leta 1346. godine, Edvard je skupio vojsku kako bi krenuo u pomoć svojim snagama u vojvodstvu koje su već bile zauzele brojne zamkove u Bretanji. Dvadesetog jula osvojio je i opljačkao Kaen, ali ubrzo posle toga stigle su mu vesti da kralj Filip prikuplja u Parizu sve francuske snage protiv njega. Pošto je imao oko 9000 ljudi Edvard je odlučio da se vrati kući. Međutim, engleska mornarica već je bila napustila francusku obalu, te je Edvardu ostalo samo jedno rešenje da proba da se probije do Flandrije. Engleska vojska krenula je ka Seni i uspela da savlada jednu slabiju jedinicu koja je čuvala most kod Poasija te da se prebaci na drugu obalu. Sledeća prepreka bila je Soma, gde je Edvard, uz mnogo sreće otkrio i prešao gaz pri niskoj plimi. Ipak bio je svestan da ne može umaći francuskoj vojsci te je dvadeset šestog avgusta vojsku rasporedio u bojni poredak u blizini seoceta Kresi. Sami Edvard se popeo na jednu vetrenjaču tik iza desnog boka svoje vojske, odakle je mogao da vidi celo bojište. Vojska je bila razvrstana u 3 reda od čega su dva bila borbena, a treći rezerva. Desni bok štitio je mali potok uz obod šume, dok je levi bio oslonjen uz jednu uzvišicu i samo selo Kresi. Francuski izviđači otkrili su engleske položaje i preporučili kralju da bi bilo pametno da se ulogore i sačekaju da se francuska vojska okupi, te je Filip to i uradio, ali zbog opšte razvučenosti francuske kolone neke jedinice su ovo naređenje dobile tek kasno popodne. Kada je sam Filip stigao na lice mesta, prividna slabost neprijatelja i želja njegovih vitezova za borbom uticali su da promeni odluku te je naredio svom bratu, grofu Alensonu, da napadne. Alensonov odred bio je jedini u francuskoj vojsci koji je imao projektilske jedinice, ali francuski samostreli nisu imali domet kao engleski dugi lukovi., a pored toga engleska vojska je bila u prednosti jer se nalazila na višem terenu. Pod kišom engleskih strela đenovljanski plaćenici su se pokolebali, što je iznerviralo Alensona, te je on naredio juriš konjici. Nastala je potpuna zbrka jer su se konjica i strelci potpuno izmešali, dok su engleski strelci veselo odapinjali strele u zbunjenu gomilu.

U ovom trenutku naišao je i ostatak francuske vojske i uspeo da se pripremi za juriš. Dok su Francuzi jahali uzbrdo, engleski strelci su sipali strele po njima, ubili mnoštvo konja i ranili nešto vitezova. Posle ovog propalog francuskog napada odredi, su jedan po jedan, dolazili na bojište jurišali uzbrdo i svi bivali razbijeni od strane Engleza. Sve zajedno bilo je 15-16 napada, od kojih je poslednji izvršen oko ponoći. Rano izjutra, erl Solzberija pokrenuo je deo engleske vojske i razbio pešadiju francuskih gradova koja je išla prema bojištu, očito ne znajući da je bitka već gotova.

Posle ove pobede Edvard je rešio da obezbedi sebi jaku luku za buduće ratovanje te je opseo Kale i na prilazima gradu sa kopna sagradio utvrđenja, koja su bila okrenuta i prema Kaleu i prema putevima koji su vodili ka njemu. Pošto se grad uspešno snabdevao sa mora, doveo je englesku flotu i potpuno blokirao grad. Krajem jula 1347. godine kralj Filip je sakupio vojsku i krenuo ka gradu, ali se nije usudio da napadne Edvarda. Pošto je Filip odbio 2. avgusta da se sukobi sa Filipom na bojnom polju, ovaj se, duboko razočaran, povukao, posle čega se grad predao 4.8.1347. godine. Edvard je ojačao gradska utvrđenja i time je ovaj grad postao najjače englesko uporište i ostao neosvojen sve do 1558. godine.

Kralj Filip VI umro je 1350. godine. Nasledio ga je njegov sin Jovan (1350-1364), nazvan Dobri. Jovan je imao miljenika, jednog španskog princa koji je nazivan Karlo Španski, kojeg francusko plemstvo nije volelo. Karlo, grof Evrea i kralj Navare namamio je ovog konetabla u zasedu i ubio ga. Ubrzo potom Jovan je upao u Ruan, naredio da se Karlovi pratioci pobiju na njegove oči, a sam Karlo baci u tamnicu. Međutim, ubrzo je Karlo oslobođen, ali je on sada postao Edvardov saveznik. Njegovi posedi u Normandiji bili su prepuni zamkova čije su kapije sad bile širom otvorene engleskoj vojsci.

Sve do 1355. godine nisu preduzimane veće operacije, a te godine su Englezi izveli dva pohoda na francusku teritoriju. Edvard III iskrcao se u Kaleu i krenuo prema unutrašnjosti, dok je Edvard, princ od Velsa, prešao iz Gaskonje u južnu Francusku predvodeći malu i pokretljivu vojsku, u kojoj su i strelci imali konje. Edvard je popalio i opljačkao čitavu grofoviju Tuluzu sa ovom vojskom. Krajem proleća sledeće godine vojvoda Henri od Lankastera iskrcao se u Bretanji i napao Normandiju, ali je početkom jula saznao da mu se približava kralj Jovan na čelu svoje vojske. On se odmah povukao u Bretanju, dok je Jovan bezuspešno opsedao jedan od četiri zamka u Normandiji koji su bili skoro osvojeni. Crni princ, kako su zvali Edvarda od Vesla krenuo je iz Gaskonje sredinom avgusta i negde oko 1. septembra stigao je do Loare, ali nije mogao da je pređe. Desetak dana on je proveo u ovoj oblasti pljačkajući i paleći da bi 11.9. krenuo nazad za Bordo sa dugom kolonom kola sa plenom. Ponovo okupljena francuska vojska već je bila prešla Loaru i krenula da mu prepreči put. Crni princ nije hteo bitku, ali su Francuzi 17.9. otkrili njegov položaj kad se engleska prethodnica sudarila sa začeljem francuske kolone. Edvard se našao odsečen od sigurne teritorije te je krenuo prema JI, u nadi da će se izvući bez borbe. Uskoro je shvatio da će ili morati da napusti plen ili da se bori, te je svoju vojsku postrojio u borne redove. Jovan je bio ubeđen da drži Engleze u šaci i nije bio spreman da prihvati ili ponudi bilo kakve uslove za primirje. Noću, 18. septembra Edvard je uputio kola ka Bordou, odlučivši da u zoru krene za njima, ako Francuzi ne budu napali. On je zauzeo položaj na blagom usponu JI od grada Poatjea. Jovan nije jurnuo po teškom terenu kao njegov otac u bici kod Kresija, već je odlučio da njegovi vitezovi sjašu i krenu u napad. Ali kralj nije imao u vidu da će nastupanje preko više od kilometar i po teškog terena iscrpeti ljude pod oklopima. Vojnici sa samostrelima su pažljivo razmešteni iza vitezova, tako da nije bilo nikakve opasnosti da učestvuju u borbi i oduzmu plemićima slavu pobede. Deo konjice, oko 300 vitezova Jovan je poslao niz put da probiju engleski raspored ali je to ipak bio nedovoljan broj za uspeh. Pošto su ih s obe strane gađali engleski strelci, većina vitezova nije ni stigla do neprijatelja, a oni koji jesu lako su savladani. Potom je na juriš krenuo prvi odred francuske vojske pod vođstvom kraljevog sina Karla, koji su se, uprkos teškom maršu žestoko borili, pa je Edvard morao da ubaci i rezervu da bi sprečio proboj. Drugi odred predvodio je Jovanov mlađi brat i on nije uopšte nije stupio u borbu, već je pobegao sa bojišta. Preostao je jedino kraljev odred, a pošto je Jovan sebe smatrao za viteza, nije mogao da pobegne, te je poveo svoj odred na neprijatelja. Posle oštre i žestoke borbe Englezi su opet odneli pobedu. Vitezovi kraljevskog dvora su izginuli, dok su sam kralj i njegov sin Filip postali zarobljenici. Jovan i ostali zarobljenici odvedeni su u Englesku, gde se sa njima postupalo vrlo dobro.

Bitka kod Poatjea predstavljala je poslednju kap koja je prepunila čašu kod naroda. Nečuveni porezi potkopali su ugled feudalaca u očima mase. Među seljacima i gradskim stanovništvom, osobito u severnoj Francuskoj, pojačano je ogorčenje protiv vlade. Kada je kralj pao u ropstvo i vlast uzeo njegov sin dofen Karlo, ovaj je morao da na brzinu pozove staleže u Pariz da bi zatražio sredstva za otkup kralja iz ropstva i za dalje vođenje rata. Umesto sredstava dobio je kritike svoje politike. Izvršivši reviziju uprave i obelodanivši sitne lopovluke kraljevih prisnih saradnika, staleži su zahtevali da se ovi kazne i da se postave novi savetnici. Dofen je na ovo raspustio staleže i pokušao da drugim putem dođe do neophodnih sredstava, ali kada nije uspeo u tome, bio je primoran da ponovo sazove staleže, u februaru 1357. godine. Novi staleži su izradili opširan program reformi, naslovljen Velike martovske ordonanse. Istupanje staleža oslanjalo se na nezadovoljstvo u gradovima severne Francuske i na ustanak koji je tamo počeo, osobito na ustanak u Parizu. Rukovodeću ulogu u čitavom tom sukobu igrao je bogati suknarski trgovac Etjen Marsel. Dofen je pokušao da iskoristi nesuglasice između gradova učesnika u ustanku, te je otpustio par savetnika pokušavajući da stekne naklonost pojedinaca. Kao odgovor na ovaj potez došao je novi ustanak u Parizu, u februaru 1358. godine, kojim je neposredno rukovodio Marsel. Ustanici su provalili u kraljevski dvor, gde su ubili dvojicu dofenovih dvorana, dok je dofena spasio Marsel, stavivši mu na glavu kapu s bojama revolucionarnog Pariza. Dofen je pobegao iz grada i počeo da se sprema za rat protiv ustanika. U maju iste godine desio se seljački ustanak, žakerija, ali je on bio neuspešan jer su se Karlo Rđavi i dofen ujedinili protiv seljaka i Parižana i uskoro su obe vojske ustanika bile poražene, a Etjen Marsel je bio ubijen.

Francuski kralj pristao je na mirovni ugovor 1359. godine, a njegov otkup je određen na 4 miliona kruna. Edvardu je priznata vlast nad teritorijama koje je osvojio, ali je morao da se odrekne prava na francuski presto, a Jovan vrhovne vlasti na Edvardovim posedima u Francuskoj. Kasnijom revizijom ugovora otkup je smanjen na 3 miliona i određeno da se nakon primopredaje teritorija i isplate otkupa oba kralja odreknu pretenzija na presto onog drugog.

Odredbe ovog ugovora, poznatijeg kao Bretinjijski ugovor nikad nisu ispunjene. Skupljanje novca išlo je sporo a teritorijalne razmene su bile skoro nemoguće zbog komplikovanih odnosa. Uskoro se Francuskoj osmehnula sreća. Jovanov drugi sin Luj, vojvoda Anžua bio se oženio jednom zanosnom lepoticom koja se nastanila u jednom zamku nedaleko od Kalea. Mladi Luj, koji je bio talac umesto svog oca u Kaleu, nije mogao da odoli iskušenju, te je pobegao iz grada, prekršivši dogovor. Vitez kakav je bio Jovan je sam otišao u Kale i postao zarobljenik. Umro je u Londonu 1364. godine.

Novi kralj Francuske Karlo V (1364-1380) bio je potpuno drugačiji od oca i dede, fizički i mentalno. Između 1364 i 1367. godine odigrala su se 3 značajna događaja. Mladi Jovan od Monfroa odneo je 1364. godine pobedu nad snagama Karla od Bloa, čime je problem Bretanje bio rešen. Iste godine jedna kraljevska vojska razbila je Karla Lošeg u bici kod Košrela. Treći događaj je bio smrt poslednjeg vojvode Burgundije koji je svoje posede ostavio Jovanu i Karlu Lošem.. Jovan je zadržao Burgundiju u kraljevskom domenu, ali je predao vlast nad njom svom mlađem sinu Filipu. Karlo je svog brata učinio vojvodom Bugrundije. Mladi vojvoda bio je veoma ambiciozan i pohlepan te je hteo da oženi Margaretu, kćerku Luja III, grofa Flandrije, najbogatiju naslednicu tog vremena. Njen otac je hteo međutim da postane saveznik Edvarda III, ali je Karlo lako ubedio papu da oglasi kako su Margareta i Edmund od Lenglija, četvrti sin Edvarda III u previše bliskom srodstvu. 1367. godine vešti papa je dopustio Margareti da se uda za Filipa Burgundskog.Karlo je preuzeo na sebe da ispuni odredbe mirovnog ugovora njegovog oca sa Edvardom III, pa je isplatio 400 000 kruna, nakon čega je Edvard oslobodio taoce kraljevske krvi. Ali Karlo nije odustao od ratne opcije, samo je čekao priliku i povod. Ubrzo su dva plemića iz Gaskonje Jovan I od Armanjaka i Arno Amanije uputili žalbe parlamentu u Parizu. Crni princ je 1369. godine proglašen za nevernog vazala i kažnjen oduzimanjem Akvitanije. Rat je sada ponovo počeo.

1373. godine, Jovan od Gana, treći sin Edvarda III, iskrcao se u Kaleu sa vojskom, prošao kroz Šampanju i produžio ka Bordou, pustošeći sve usput. Po nalogu Karla V francuska vojska je vešto izbegavala veće bitke sa Englezima, osvajajući umesto toga britanske tvrđave na sve moguće načine. Ovaj zadatak vršio je kraljev mlađi brat Luj, koji je u svojoj službi imao najvećeg majstora za prepade i upade u zamkove tog vremena Bertrana Digeklena. Engleske tvrđave padale su jedna za drugom sve dok padom La Reola 1374. godine, vojvodstvo Gaskonje nije svedeno na priobalje između ušća Garone i Pirineja. Sada su se Francuzi suočili s novim problemom. Najamnici koji su izgubili posao prekidom neprijateljstava počeli su da se organizuju u slobodne čete koje su pljačkale manje gradove i sela širom Francuske. U nekoliko navrata potukli su, na otvorenom polju, kraljevske vojske. Protiv njih je i sami Digeklen vodio svoju poslednju bitku. Iako su njegove snage odnele pobedu on je poginuo na bojnom polju.

Crni princ umro je 1376. godine, a Edvard III sledeće godine. Karlo V ih nije mnogo nadživeo svega tri godine. Kada je Karlo V umro njegov sin je bio još maloletan, pa je vlast preuzela grupa kneževa. Svađe između njih nisu prestajale. Kada je Luj od Anžua umro 1384. godine Filip od Burgundije praktično je postao gospodar kraljevstva sve dok mladom kralju nije dosadilo njegovo tutorstvo, te je lično preuzeo vlast. Na nesreću kralj je bio mentalno nestabilan, pa kada je 1392. godine potpuno poludeo, vlast je preuzeo vojvoda Burgundije. 1396. godine sklopljeno je primirje na 20 godina povodom sklapanja braka engleskog kralja Ričarda II (1377-1399) i Izabele, kćerke francuskog kralja Karla VI (1380-1422). Kralj Ričard svrgnut je tri godine kasnije i njega je nasledio njegov rođak Henri, vojvoda Lankastera, sin Jovana od Gana koji je postao Henri IV (1399-1413). On je bio vešt vojnik i sposoban državnik, ali nikad nije bio siguran na prestolu, zbog svog porekla (sin trećeg sina pokojnog kralja Edvarda III) Kada je Filip od Burgundije umro 1404. godine nasledio ga je njegov sin Jovan, koji se ubrzo rešio da ukloni svog suparnika. Jedne večeri 1407. godine, dok se vraćao kući pariskim ulicama, Luj od Orleana je bio napadnut i ubijen od strane grupe probisveta koje je potplatio vojvoda Burgundije. Jovan je posle ovog držao Pariz do 1413. godine kada su ga armanjaci, pripadnici stranke vojvode Orleana naterali da se povuče na svoje posede.

1413. godine Henri IV je umro i nasledio ga je njegov sin Henri V (1413-1422). Novi kralj je bio sposoban zapovednik i hrabar vojnik, ali je bio i vlastoljubiv. Avgusta 1415. godine engleski kralj se iskrcao u Normandiji sa 2000 oklopnika i oko 6000 strelaca i započeo opsadu Arflera. Grad je pao 22. septembra, ali je do tada epidemija dizenterije smanjila Henrijevu vojsku te je on rešio da se vrati kući. Krenuo je ka Kaleu, u nameri da od tuda pređe kanal brodovima. Njegova vojska brojala je manje od 6000 ljudi. Imao je malo namirnica, pa su njegovi vojnici skoro umirali od gladi, a velike kiše pretvorile su čitav kraj u more blata. Francuska vojska krenula mu je u susret i on je bio primoran da se pripremi za bitku. Izabravši položaj tako da su mu bokove štitili vrtovi i voćnjaci dva sela Tramekura i Aženkura, rasporedio je svoje ljude u tri reda, standardni engleski borbeni poredak.

Komandant francuske vojske, konetabl Albrea nije hteo da se izvrši napad na engleske redove, ali su njega nadglasali ostali velikaši. Tako se taktika iz bitke kod Poatjea ponovila u potpunosti. Engleski strelci su uglavnom zaustavili juriš francuske konjice. Onda su napred krenuli francuski pešadinci. Dok su se preživeli vitezovi doteturali do engleskih redova, bili su suviše umorni usled blatnog terena, te je Henri naredio svojim strelcima da bace lukove i krenu u borbu prsa u prsa. Francuski vitezovi su lako zarobljavani ili ubijani. U trenutku kada se treći odred Francuza spremao na juriš, Henri je već ima zarobljenika koliko i vojnika. Kada je pogrešno obavešten da mu je neprijatelj zašao iza leđa on je u panici naredio da se svi zarobljenici pobiju, plašeći se da ga neprijateljska masa ne preplavi. Strelci su uglavnom odbijali da pobiju svoje plemenite zarobljenike, jer su oni bili vredni mnogo nova prilikom otkupa, ali su na kraju engleski vitezovi odradili prljavi posao. Treći odred nije ni napao, a neprijatelj iza leđa je zapravo bio gospodar Aženkura koji je bio poveo grupu seljaka u pljačku Henrijevog nečuvanog logora. Francuski gubici bili su izuzetno veliki, 1500 plemića i 3000 običnih oklopnika. Henri je u rukama imao još oko 1000 zatočenika, koji su pretekli od masakra zarobljenika, a njegovi gubici bili su minimalni; ispod stotine ljudi.

Posle ove bitke usledila je gomila sastanaka između Jovana od Burgundije i dofena Karla, naslednika prestola. Na jednom od ovih sastanaka Jovan je ubijen od strane starog orleanskog oficira koji je tako osvetio smrt svog gospodara. Pošto je burgundijska stranka držala Pariz i kralja, ona je 1420. godine, u gradu Troa, zaključila ugovor sa Henrijem, kojim je Karlo razbaštinjen i Henri V oženjen kraljevom kćerkom Katarinom i tako postane pretendent pa presto Francuske.

Tokom 1422. godine umrli su i Karlo VI i Henri V pa su krune Francuske i Engleske pripale Henrijevom sinu Henriju VI koji je bio star samo nekoliko meseci. Stričevi mladog kralja preuzeli su upravu nad Francuskom i Engleskom. 1428. godine Bedford se nosio sa zamršenim problemom. On je želeo da proširi zemlje svog sinovca južno od Loare, ali dolinom reke gospodarila su dva moćna kneza, vojvoda Orleana i Anžua. Bedford se nadao da će uspeti da ih pridobije za sebe, ali nije uspeo, te je procenio da je bolje zaratiti sa Orleanom, nego sa Anžuom. Lokalna milicija i nešto profesionalnih vojnika branili su se dosta uporno, ali nevešto. Pad ključne tvrđave u dolini Loare čini se sve verovatnijim. Na istočnoj granici Šampanje zapovednik Vokulera Robert de Bodrikur je imao još zamršeniji problem. Njemu je smrtno dosađivala jedna mlada i odlučna seljanka iz sela Domremi, zvana Jovanka. Ona je bila uverena da su joj se ukazali neki od njenih omiljenih svetaca i zapovedili joj da razbije opsadu Orleana i da kruniše dofena u Remsu. Jovanka je ovo ispričala Bodrikuru i nagovorila ga da je pošalje dofenu. Ona je uspela da ubedi i neke od Robertovih ljudi, pa im je zapovednik na kraju rekao da mogu da je vode u Šinon, ako stvarno veruju u te gluposti. Jovanka i njena pratnja stigli su 23.02.1429. godine u Šinon. Dofen je naredio svojim službenicima da ispitaju Jovanku. Pošto je komisija utvrdila da je devica i samim time nije veštica, jer ne opšti sa đavolom, Jovanka je dobila na glasu. Ujedno je uspela da ubedi i Jovana II, vojvodu Alensona da je povede u Orlean, gde je on nameravao da odnese namirnice sa svojim snagama. Jovankina pojava inspirisala je francuske vojnike pa je posada Orleana izvršila svoj ispad, uništila engleska utvrđenja i oterala vojsku koja ih je opsedala. Ubrzo su istu sudbinu doživele i engleske snage koje su opsedale druge tvrđave u vojvodstvu, a engleska vojska koja im je žurila u pomoć razbijena je na bojnom polju.

Sada je preostalo samo da se Rems oslobodi od Engleza i kruniše dofen. Krajem juna Karlo je krenuo na drugi pohod predvodeći oko 12 000 ljudi. Ono što se njemu pitomom činilo kao opasno nastupanje kroz neprijateljsku teritoriju, bilo je, u stvari, ugodno paradiranje. Gradovi su mu otvarali kapije, pa je Rems zaposednut 16.7. i sutradan je tu krunisan, u skladu sa običajima, u tamošnjoj katedrali, kao Karlo VII (1422-1461). Francuske trupe su ubrzo stigle pod zidove Pariza, ali je engleska posada grad dobro branila, zajedno sa obližnjim utvrđenjima. Posle početnog oduševljenja i pobeda zavladalo je mišljenje da diplomatija treba da zameni rat, te su ratna dejstva postepeno utihnula. Burgunđani su sada uspeli da okupe svoje snage, pa su otpočeli svoj protivnapad. Jovanka je krenula ka Kompjenu koji je bio opsednut, da pomogne braniocima. Nekoliko dana pošto je stigla, povela je jedan ispad protiv opsadnika. Iako su u početku Burgunđani bili iznenađeni, brzo su se snašli i razbili Jovankine snage, koje su počele da se vraćaju u grad. Jovanka je odbila poraz i nastavila da se bori, zajedno sa nekoliko sledbenika. Zapovednik grada je zatvorio kapiju, plašeći se da Burgunđani ne uđu u grad, te su Jovanka i njeni sledbenici zarobljeni.

Učeni doktori pariskog univerziteta zahtevali su da se Jovanka pred inkviziciji, kako bi joj se sudilo kao veštici. Ne zna se da li je Bedford verovao da je ona veštica, ali ju je otkupio od Jovana Luksemburškog, koji je bio u velikoj besparici, zatvorio u Ruan i naredio Pjeru Košonu, episkopu Bovea, da sprovede suđenje. Samim tim što je odbila da prihvati Košonovu presudu da su njene vizije bile obmana, Jovanka je postala jeretik, a kršila je i odredbe kanonskog prava pošto je nosila mušku odeću i tvrdila da u tome nema ničeg lošeg. Jovanka je spaljena na lomači pod ličnim pritiskom vojvode Bedforda. Karlo nije preduzeo ništa da oslobodi Jovanku, koja ga je dovela na presto, ali je nekoliko godina kasnije preduzeo mere da skine ljagu sa njenog imena. Posle njene smrti Karlu je postalo jasno da mu ništa drugo ne preostaje nego da sklopi mir sa Burgundijom. Jedina veza Filipa od Burgundije sa Bedfordom bila je njegova žena, koja je bila Bedfordova sestra. Kada je ona 1434. godine umrla, mir između Karla i Filipa postao je moguć.

Avgusta 1435. godine sve tri strane sastale su se u gradu Arasu. Ubrzo je postalo jasno da je mir sa Engleskom nemoguć, te su Englezi napustili pregovore 1. septembra. Vojvoda Filip je mirne savesti počeo ozbiljne pregovore sa Karlom i 20.9. zaključen je ugovor u Arasu. Filip je dobio dva poseda uz granicu sa Burgundijom, dok je Karlo pristao da se javno pokaje za svoj udeo u ubistvu vojvode Jovana. Vojvoda Bedford je umro ubrzo posle zaključivanja ugovora, a Francuzi su počeli polako da povraćuju svoju teritoriju. Poslednja bitka na severu vođena je kod Forminjija u Normandiji 1450. godine. Jedna manja engleska vojska upućena u pomoć opsednutim posedima susrela se sa francuskom vojskom koju je predvodio konetabl Rišmon. Bitka je donela jednu novinu. Briti su zauzeli položaje na brdu, kao po običaju, ali umesto da ih napada direktno Rišmon je izvukao topove i bombardovao ih sve dok im nije rasturio bojne redove. Posle toga ih je lako razbio svojim jedinicama. Dve godine kasnije, strahovitim porazom erla Šruzberija kod Bordoa, okončana je engleska vlast na Gaskonjom, čime je završen period stogodišnjeg rata.

Engleska u poznom srednjem veku (XIV – XV vek)


Edvard II (1307-1327) nasledio je svog oca Edvarda I. Bio je nesposoban, slab i neodlučan, uvek pod uticajem drugih koji su pokušavali da ograniče kraljevski uticaj na administraciju. Postavljenja na visoke položaje u državnoj upravi, poput kancelara ili blagajnika morale su da potvrde velmože u parlamentu, odnosno veliki savet. Ali ni ovaj savet nije bio večan. Toma od Lankastera ubio je kraljevog miljenika Pitera Gejvstona, pa se onda na njega digao Edvard. Posle toga, kraljevstvom su, u kraljevo ime, vladali članovi porodice Dispensera, dok ih kraljica Izabela i njen ljubavnik Rodžer Mortimer nisu zbacili i naterali kralja da se odrekne prestola u korist svog sina. Nekoliko godina, umesto njega vladali su ovo dvoje koji su bezobzirno pljačkali i terorisali državu, sve dok nisu ubili omiljenog ujaka Edvarda III, koji ih je onda srušio, pogubio Mortimera, a Izabelu zatvorio na jedno imanje.

Duga vladavina Edvarda III (1327-1377) predstavlja značajno razdoblje za razvoj engleskih političkih ustanova. Edvard je više voleo državnu upravu koju bi činili kraljevski službenici, kao u vreme njegovog dede. Kada mu je, u jednom trenutku novac bio potreban, Edvard je pristao da baroni vrše nadzor nad njegovim ministrima, ali je ubrzo povukao obećanje. Pred kraj svoje vladavine dopustio je da baroni sprovedu svoju zamisao o odgovornosti ministara. Ustanovljeno je načelo da kraljevi ministri mogu da budu kažnjeni zbog izvršavanja nezakonitih naređenja. Bili su to počeci postupka koji je nazvan utvrđivanje odgovornosti. Edvard nije bio naročito zainteresovan za unutrašnju upravu u Engleskoj, jer je u suštini bio vojnik i zbog svojih uspeha u ratovanju, postao je nacionalni junak, a otvorenošću i opuštenim ponašanjem stekao je veliku naklonost naroda.

Tokom njegove vladavine ustalio se običaj da se u Veliki savet pozivaju sinovi ljudi koji su ranije sedeli u njemu. Takođe je došlo i do postepenog povlačenja crkvenog činioca iz parlamenta. Do kraja njegove vladavine broj crkvenih lica koja su sedela u parlamentu sveden je na 21 episkopa i 27 opata i priora. Vitezovi iz okruga i građani održavali su svaki svoje posebne sednice kako bi se posavetovali o pitanjima koja će biti izneta na zajedničkom zasedanju. Pošto oni nisu ulazili u sastav Velikog saveta, ubrzo su počeli da drže zajedničke sastanke kako bi odredili svoj stav. Uskoro je za njih počeo da se koristi naziv predstavnici naroda (commons). Pre Edvarda III ovi predstavnici su imali vrlo malo učešće u radu parlamenta. Oni su mogli da sačine peticiju i podnesu je Gornjem domu, a ako je on odobri, ona je prosleđivana kralju i savetu. Ova forma postala je, za vreme Edvarda III način uvođenja novih zakona.

Možda najznačajnija novina u oblasti sudstva za vreme Edvardove vladavine bilo je uvođenje mirovnih sudija. Još za vreme Edvarda I u svakom okrugu uvedeni su službenici koji su nazivani čuvari mira i oni su nadgledali šerifa i istražne organe. Dobivši pravo da sude optuženima za krivična dela, 1329. godine, oni su postali mirovne sudije. Propisom iz 1388. godine predviđeno je da se sve sudije iz jednog okruga moraju sastati u sedištu okruga četiri puta godišnje kako bi sprovodili suđenje i obavljali druge poslove. Sudije je postavljao kralj, a birane su iz redova plemića i sitnijih zemljoposednika. Oni nisu primali platu i bili su najodaniji interesima svog društvenog sloja. Uvođenje mirovnih sudija označilo je uspon političkog značaja sloja sitnog seoskog plemstva nazivani gospoda. U oblastima oko gradova koji su u XV veku doživeli uspon zahvaljujući proizvodnji vunenih tkanina, bilo je gotovo nemoguće uočiti razliku između gospodina i trgovaca.

1348. godine Englesku je zadesila epidemija kuge. Neki istoričari smatraju da je pomrla možda i polovina stanovništva, mada je daleko verovatnije da je taj procenat bio negde oko 1/3. Usled nedostatka radne snage cena nadnica je skočila, ali isto tako i cena osnovnih potrepština. Kraljeva ordonansa iz 1349. godine je propisala da svi muškarci i žene koji nisu stariji od 60 godina, a nemaju sopstvene zemlje ni drugih sredstava za život, stupaju u najam kod onog ko želi da ih uzme i to za platu koja je bila u visini one pre doba kuge. Za prekršaje ovog propisa, predviđene su globa i tamnica. Dve godine kasnije Donji dom se obratio kralju sa žalbom da se ordonansa ne sprovodi. Na molbu parlamenta izdat je Statut o radnicima, koji je vrlo detaljno ponovio osnovne stavove ordonanse i pojačao kazne za kršenje odredbe. Ali ni statut nije imao očekivani uticaj, pa se Donji dom više puta obraćao kralju s molbom za preduzimanje mera protiv prekršilaca statuta. Krupni feudalci u potrazi za radnom snagom često su gazili statut i davali višu nadnicu i nisu se ustručavali da primamljuju radnike svojih suseda. Lordovi su počeli da sve više pritiskaju seljake i da od njih traže sve veće rente i rabote. Ponekad oni počinju da se s novčane rente vraćaju na radnu rentu, da bi nadoknadili gubitak radne snage na svoj gazdinstvu.

Stogodišnji rat se u početku Edvardove vladavine odvijao veoma dobro po Engleze, ali od 1369. godine Francuzi uzvraćaju udarac. Akvitanija je ustala protiv engleske vlasti, a velike teritorije koje su ranije bile osvojene, sada su izgubljene. 1375. godine potpisano je primirje, po kome je Englezima ostalo samo nekoliko primorskih gradova na tlu Francuske. Rat sa Francuzima bio je doveo Englesku u neprijateljski odnos prema papi, te je već 1353. Edvard izdao statut kojim je zabranjeno iznošenje prestupa engleskih podanika pred papu, a otkazano je i plaćanje danka od hiljade funti sterlinga.

Kada je Edvard III umro 1377. godine njegov najstariji sin, Crni princ je već bio mrtav, pa je presto nasledio njegov mlađi sin Ričard II (1377-1399). On je došao na presto u vreme velikog nezadovoljstva, jer je strašna bubonska kuga koja je harala Engleskom 1348 i 1349. godine ubila skoro trećinu stanovništva, pa je to prouzrokovalo nestašicu radne snage i porast cena hrane. Preostali radnici odmah su zatražili veće nadnice ili bolje uslove. Parlament je na to odgovorio Statutom o nadnicama, koji su zamrznute i nadnice i cene. Ratovi u Francuskoj su takođe povećavali nezadovoljstvo. Da bi se teret poreza ravnomerno rasporedio, parlament je raspisao glavarinu, 1377. godine. Prvi takav porez bio je umeren i uspešno sakupljen, ali je drugi pokušaj 1381. godine doneo nevolje, prvenstveno što je porez bio utrostručen na 1 šiling po glavi. Pošto je na osnovu količine novca koji je sakupljen izgledalo da je stanovništvo države manje nego prilikom prethodnog skupljanja, službenici blagajne uputili su komisije da istraže ceo slučaj. Članovi ove komisije su ubijani, a seljaci iz Kenta, pod vodstvom Vata Tajlera, bivšeg vojnika zauzeli su Ročester, pa Kenterberi, gde su pobili nekoliko visokih crkvenjaka i otvorili zatvore, 1381. godine. Potom se njihova vojska pojavila pod Londonom. Niži slojevi gradskog stanovništva otvorilo im je kapije. Na kraju se mladi kralj morao sastati sa pobunjenim vođama i obećao da će ispuniti sve njihove zahteve. Prvi sastanak održan je u Majlendu, a drugi u Smitfildu. Posle prvog dana sastančenja kralj je odlučio da se on produži i na sutradan, ali je na sutrašnjem sastanku neko ubio Tajlera, a viši slojevi gradskog stanovništva koji su činili gradsku miliciju su se naoružali i krenuli na seljake i siromahe. Nemajući više vođe seljaci nisu prihvatili borbu. Davana su im svakojaka obećanja, te su se oni razišli u uverenju da su svi njihovi zahtevi ispunjeni. U ime kralja po grofovijama su razaslata naređenja da se riteri sakupe u Londonu. Riterski odredi su se potom dali u poteru za seljacima i bez mnogo muke ih uništili. Mnogo seljaka je povešano, a još više osakaćeno ili mučeno. Drugog vođu ustanka, Džona Bula svirepo su ubili, a kralj je poslao naredbu da seljaci moraju bez pogovora da slušaju svoje seniore i ispunjavaju sve one obaveze koje su imali pre ustanka. Ova pobuna donela je više štete nego koristi seljacima. Parlament je doneo razne ograničavajuće statute, a vlastelini oživeli neke stare obaveze i pojačali nadzor nad potčinjenima.

Kada je konačno preuzeo vlast u svoje ruke Ričard je ispunio činovništvo svojim bespogovorno odanim slugama. Mnoge svoje miljenike učinio je perovima, a neke od njih uveo je u svoj savet. Na početku njegove vladavine jedna grupa barona koji su sebe nazivali Gospodom pozivarima pokušala je da uspostavi nadzor nad državnim organima, ali su oni pohapšeni 1397. godine, izvedeni pred Gornji dom, i osuđeni na smrt ili progonstvo. Zatim je parlament primoran da prenese svoja ovlašćenja na jedan odbor čije je članove birao kralj. Ričard je zatim postavio određena pitanja sudijama o kraljevskoj vlasti koja su vodila ka jačanju njegove moći. Pošto je te sudije on postavljao, dobio je odgovore kakve je i očekivao, ali engleski baroni i narod nisu hteli ni da pomisle na mogućnost da ograničenja kraljevske vlasti maltene ne bude. Ričard je jasno pokazivao da apsolutnu vlast koju je teorijsku obezbedio namerava da sprovodi u praksi. Posledica toga bila je pobuna barona pod vođstvom Henrija od Lankastera. Kralj je na kraju ostao usamljen, te je morao da prizna poraz. Parlament se sastao i svečano objavio da svrgava Ričarda zbog kršenja zakona koji važe i za kralja i za narod. Henri od Lankastera je odmah istakao pravo na upražnjeni presto, mada stvarni naslednih prava na presto nije imao. Istinski naslednik bio je Edmund Mortimer, erl Marča, praunuk Lajonela, vojvode Klarensa, starijeg brata Jovana od Gana.

Parlament je ponovo učinio jedan presedan birajući Henrija na presto, pod imenom Henri IV (1399-1413). Henri je bio vešt vojskovođa i savestan i sposoban vladar, ali na vlast nije došao u baš najsrećnijim okolnostima. Presto je dugovao podršci moćnih barona, koji su za svoje usluge očekivali darove i povlastice. Pošto one nisu stizale dovoljno brzo, oni su se pripremali za novi ustanak. Kada je uskoro dignuta buna sa ciljem povratka Ričarda na presto, Henri je naredio njegovo ubistvo, ali je ipak tokom cele svoje vladavine morao da se bori sa baronima koji su organizovali više pobuna. Velšani su u isto vreme pronašli vođu u Ovenu Glendoveru koji je poveo ustanak i sklopio savez sa nezadovoljnim baronima. Pobune su ipak propale, a ustanak Velšana ugušen, ali je to samo iznurilo Henrijeva, ionako mala sredstva. U zamenu za novac parlament je iznudio sebi pravo da odobrava postavljenja kraljevskih službenika i članova saveta. Protiv člana parlamenta nije se mogao preduzeti nikakav postupak zbog onoga što je u parlamentu izrekao i nijedan član parlamenta nije smeo da bude uhapšen dok putuje na zasedanje, za vreme zasedanja ili u povratku kući.

Kada je Henri IV umro 1413. godine, nasledio ga je njegov sin Henri V (1413-1422). On je najveći deo svoje vlasti proveo u ratovanju u Francuskoj, pa se nema mnogo šta reći o njegovoj vladavini Engleskom. Baroni su nastavili da spletkare, ali nije bilo ozbiljnih otvorenih pobuna. Najopasnije među zaverama bile su one pletene oko Edmunda Mortimera, legalnog naslednika prestola. Muž njegove sestre Ričard od Kembridža predstavljao je pravu opasnost po Henrija V, pa ga je ovaj smaknuo 1415. godine zbog učešća u jednoj zaveri, a njegov stariji brat Edvard, vojvoda Jorka, umro je tokom bitke kod Aženkura, nekoliko meseci kasnije. Edmund Mortimer je umro 1424. godine, ne ostavivši naslednika. Time je Ričard, vojvoda Jorka, sin i naslednik Ričarda od Kembridža i Ane Mortimer postao ne samo posednik ogromnih imanja, već i punopravni kralj po zakonu nasleđa.

Henri V umro je 1422. godine kada je njegov sin Henri VI (1422-1461) imao samo nekoliko meseci. Vlast su preuzeli stričevi mladog kralja, Jovan od Bedforda i Hemfri, vojvoda Glostera. Engleska je bila u priličnom neredu zbog Hemfrija, a vlast su u njoj polako preuzimali članovi porodice Bofort, potomci Jovana od Gana i jedne dame koja je imala već nekoliko potomaka s njim. Parlament im je odrekao pravo na presto, ali su priznali njihovu zakonitost. Oni su igrali vodeću ulogu u državnoj upravi Henrija VI. Kraljevski prihodi su rasipani, a ljudi su čekali u redovima za svaku službu ili penziju, jer kralj nije znao da kaže «ne». Plemići i njihove pratnje vodili su neprekidne ratove, pljačkajući zemlju kad god su želeli. Rat u Francuskoj više nije išao na ruku Englezima i oni su trpeli poraz za porazom. Čak ih je napustio i vojvoda Burgundije, najverniji saveznik, kada su oni pokušali da uzmu Holandiju. Kad je Henri poludeo, Ričard od Jorka je proglašen za namesnika i priznat za naslednika prestola ako Henri ne dobije sina. Ludi kralj je na nesreću dobio naslednika. Kraljica Margareta je sumnjala u Ričardove namere, te ga je, uz pomoć Boforta i drugih plemića napala i proterala iz Engleske. On se ubrzo vratio i započeo je žestoki građanski rat, poznat kao Rat ruža. Već 1455. godine došlo je do prve bitke između pristalica jorške strane i feudalaca koji su držali u svojim rukama vlast pod Henrijem VI Lankasterom. Pet godina je ovaj sukob vođen sa promenljivom srećom, ali 1460. godine kraljevske snage potukle su jorkovce u bici kod Vejkfilda. Ričard od Jorka je poginuo u bici, a jedan od njegovih sinova je zarobljen i ubijen.

U roku od godinu dana posle ove bitke Edvard, drugi sin Ričarda od Jorka, tada devetnaestogodišnjak, razbio je lankasterovce, zauzeo London i uzeo krunu kao Edvard IV (1461-1483). Kraljica Margareta se nije predavala te je, pošto je privolela na svoju stranu Ričarda Nevila, nekadašnjeg Edvardovog saveznika neko vreme ozbiljno ugrožavala Edvarda. Na kraju kralj ju je porazio, te je ona oterana u progonstvo, a njen sin Edvard je poginuo. Starog i potpuno poludelog kralja Edvard je zatvorio u londonsku kulu, gde je na kraju i umro.

1475. godine Edvard IV je napao Francusku, želeći da obnovi osvajanja svojih prethodnika, ali se francuski kralj Luj XI otkupio jednokratnom sumom i godišnjom penzijom engleskom kralju.

Edvard je umro 1483. godine, ostavivši dva sina i nekoliko kćerki. Za namesnika je postavljen njegov brat, vojvoda Ričard od Glostera. Čini se da je Ričard odmah po stupanju na presto počeo sa pripremama za krunisanje svog sinovca, ali je iznenada parlament proglasio dvojicu prinčeva za nezakonite naslednike te je Ričard uzeo krunu. Prinčevi su smešteni u Kulu, a nedugo po Ričardovom krunisanju obojica su nestala. Ali Ričardu nije bilo suđeno da dugo vlada, jer je preko mora povratak pripremao Henri Tjudor, sin Margarete Bofort i barona lorda Stenlija. Luj XI je Henrija izbavio iz zatvora, pomogao mu da sakupi nešto vojske i uputio ga u Englesku. U bici kod Bosvorta, 22.8.1485. godine susrele su se tri vojske. Prvom je zapovedao Henri Tjudor, drugom Ričard III, a treću, najveću, činili su plemići pod vođstvom lorda Stenlija, koji su pokušavali da odluče kojoj će se strani prikloniti. Lord Stenli je prešao na stranu svog sinovca, na šta je veći deo Ričardove vojske takođe prebegao. Sam kralj poginuo je na bojištu, žestoko se boreći. Pobeda Henrija Tjudora donela mu je proglašenje za kralja od strane parlamenta, a on je učinio ustupak naslednom pravu time što se oženio Elizabetom, kćerkom Edvarda IV.

Francuska pod kućom Valoa (XIV – XV vek)


Francuska u vreme vladavine Filipa IV (1285-1314) bila je umnogome slična Engleskoj iz doba Edvarda I (1272-1307). Filip je imao savet sličan Edvardovom. Njegova chmabre des computes vršila je funkcije engleske blagajne, a njegov parlament funkcije tri centralna suda. Skupština staleža sadržavala je iste osnovne principe kao i engleski parlament. Ali bilo je i razlika. Francusko činovništvo bilo je daleko brojnije od engleskog. Francuska nije bila u toj meri jedinstvena kao Engleska. Pod Filipovim sinovima, mnoge od pokrajina došle su do povelja kojima su im zajamčene posebne povlastice. U vreme Filipa VI (1328-1350) kada bi kralju zatrebao novac, tražio ga je od koga stigne, odnosno od skupštine staleža, staleža Langdoka (južne pokrajine) ili od pokrajinskih skupština. Od opštih poreza, francuske vlasti najviše su se oslanjale na carinu na prodatu robu, čiji je iznos bio različit u zavisnosti kada je ubirana i u kojoj pokrajini. 1343. godine uveden je porez na so (gabelle). Kruna je ubrzo počela da ga koristi širom kraljevine, kad god bi dobila odobrenje za prikupljanje novca. Najzad, uveden je porez na ognjište koji je prvobitno nazivan fouage, a kasnije taille. Takođe je vršena pozajmica novca u velikim količinama, ali i obezvređivanje istog. Između 1337 i 1350. godine promene vrednosti novca izvršene su 24 puta.

U prvim godinama vladavine Jovana Dobrog (1350-1364) buržoazija je bila sve nespokojnija. Promene vrednosti novca i carine, porazi francuske vojske i neprekidno traženje novih sredstava činilo je buržoaziju sve manje voljnom da plaća troškove. Nezadovoljstvo je dovedeno do vrhunca posle bitke kod Poatjea. Fini građanski svet, a naročito stanovnici Pariza, sasvim je pobesneo. Što je još gore, imali su i vođu, Etijena Marsela, provoa trgovaca Pariza. Dofen Karlo bio je primoran da sazove skupštinu staleža odmah posle bitke kod Poatjea. Staleži su odobrili carinu na prodatu robu u iznosu od 8 denarija na svaku livru i porez na so, s tim da oni sami odrede službenike koji će novac prikupljati i isplaćivati ga vojnicima. Na sledećoj sednici staleža, u februaru 1357. godine Marsel i drugovi su došli sa zahtevom da 22-ca najvažnijih činovnika budu razrešeni. Zatim su objavili da bi skupštine staleža trebalo održavati redovnije, ako treba i nekoliko puta godišnje. Zahtevali su da za svaki važniji politički potez, kao što je zaključivanje mira ili primirja, skupština mora dati saglasnost. Vrednost novca ne bi se smela menjati bez dopuštenja skupštine. Trebalo je takođe, smanjiti troškove za izdržavanje državne uprave i poništiti sve darove koji su učinjeni iz kraljevskog domena od vremena Filipa IV. Marsel i njegovi prijatelji počinili su katastrofalnu grešku kad su zahtevali da se oslobodi iz tamnice Karlo Loši, kralj Navare i grof Evrea. Čim se ovaj našao na slobodi, zaratio je sa dofenom i time uvećao opšti nered. Nervoza u Parizu je sve više rasla i kretala put nasilja. Tako je jednog dana rulja predvođena Marselom upala u dofenovu kuću i u njegovom prisustvu ubila dvojicu visokih državnih službenika. Dofen je napustio grad, koji je Karlo pokušao odmah da osvoji, ali mu Marsel nije dozvolio da uđe u grad sa svojim snagama. Tako se grad našao opkoljen sa jedne strane dofenovim snagama, a sa druge Karlovim.

Francuskim seljacima je ovaj rat takođe teško padao, jer su im uništavana polja, a kuće spaljivane, a uz to su morali i da plaćaju velike poreze i namete. 1358. godine došlo je do velikog ustanka u oblasti Borea poznatog kao žakerija, koji se ubrzo proširio na okolne okruge i u kojim je ubijen određen broj plemića i osvojen veliki broj zamkova. Na čelo ustanka stao je Gijom Kal koji je bio bivši vojnik. Marsel je seljacima poslao glasnike radi sklapanja saveza i time napravio još jednu grešku. Seljaci su odmah poslali velike snage u okolinu Pariza. Ova vojska napala je grad Mo, u kome je živela dofenova žena i ona je bila opkoljena sa pratnjom na gradskom trgu. Žan de Greji, gaskonjski vojskovođa pritekao im je u pomoć, vraćajući se sa pohoda po Poljskoj. Izbavio je dame i pobio sve seljake na koje je naišao. U isto vreme, 10. juna Karlo Loši i dofen okrenuli su svoje vojske protiv seljaka i porazili ih, poubijavši tada oko 20 000 seljaka. Ovo je uznemirilo neke njegove pristalice, pa je jedne noći, dok je obilazio straže na zidinama Marsel ubijen i grad predat dofenu.

Karlo V (1364-1380) postavio je sposobne ljude koji su poticali iz srednje klase na najviše položaje u državnoj upravi, a sam je uvećao kraljevsku moć. Potčinio je gradove kraljevskoj vlasti, a uspostavio je redovno i polu-stalno oporezivanje.Sakupljanje poreza povereno je činovnicima nad kojima je bila zavedena specijalna kontrola. Karlo V se trudio da tako reformiše sistem da ne dođe do situacije da često mora da saziva skupštinu staleža. Uveden je i sistem unajmljivanja vojske. Feudalne trupe sve više i više odlaze u drugi plan, dok se artiljerija usavršava, a pažnja je stavljena i ka stvaranju jake pomorske flote. 139. godine Francuska posle dužeg vremena prelazi u ofanzivu. Rezultat tih operacija je bio da su Francuzi uspeli da Englezima oduzmu veći deo njihovih poseda u Francuskoj. Vojskovođa Karla V, Bertran Digeklen oteo je Englezima gotovo sav JI Francuske. Kada je Karlo V umro, nasledio ga je njegov sin, dvanaestogodišnji Karlo VI.

U prvim godinama vladavine Karla VI (1380-1422) kneževi sa kraljevskog doma i njihovi plemeniti prijatelji gledali su sa puno prezira na državne službenike. Već 1380. godine izbio je ustanak u Parizu u vezi sa novim poreskim teretom. Prinčevi regenti u početku su činili ustupke, ali su posle nekog vremena vratili poreze, a to je 1382. godine izazvalo novi ustanak u Parizu. Ovaj pokret je u istoriji dobio naziv ustanak buzdovana, jer su ustanici njima bili naoružani. Oni su počeli da ubijaju sakupljače poreza, da rasteruju kraljevske činovnike, a iz tamnica su oslobađani svi zatvorenici. Feudalcima je pošlo za rukom da uguše sve ove ustanke, ali je nemir ostao. Kad je Karlo poludeo, kneževi su preuzeli vlast i oterali svoje protivnike. Do kraja Karlove vladavine stranke koje su predvodili vojvoda Orleana i vojvoda Burgundije boriće se oko vlasti međusobno. U zemlji je zavladala velika zbrka. Pariski niži slojevi su, 1413. godine, predvođeni izvesnim Simonom Kabošom, izveli niz napada na pripadnike stranke armanjaka, upadajući nekoliko puta i u dofenov dom. Rulja je ubila jedan broj plemića i visokih državnih službenika. Iako je vojvoda Burgundije spasao nekolicinu koji su se našli u opasnosti uskoro je i on morao da napusti grad koji je pao u ruke armanjaka. Jedna grupa državnih službenika koji su uglavnom bili naklonjeni burgundijcima bavila se izradom programa reformi državne uprave. Ovaj plan postao je poznat pod nazivom Kabošove odredbe. Njegovi tvorci su podrazumevali da državnu vlast treba da vodi činovništvo, sastavljeno od kraljevskih službenika i dopuštali su mogućnost da ovo činovništvo nadzire kraljevske postupke. Oni su jedino želeli da tu upravu učine poštenom i efikasnom. Praktično, svaki službenik imao bi savet sa kojim bi većao. Bio je to sasvim neprimenljiv plan koji nikad nije ostvaren. Uplašena buržoazija požurila je da u grad pusti vojsku armanjaka. Burgundski vojvoda prepustio je ustanike njihovoj sudbini, a armanjaci su se surovo obračunali sa ustanicima.

Karlo VII (1422-1461) poznat kao Dobro služeni poznat je po tome što mu je Jovanka Orleanka donela krunu, a Rišmon i njegovi saborci isterali Engleze iz Francuske. O njegovim finansijama vodio je računa trgovac Žak Kur, koji je uvećao kraljevske prihode i proširio francuski trgovački uticaj na istočno Sredozemlje. Državni staleži su 1439. godine dozvolili kralju da zauvek skuplja neposredni porez, tkzv. taj, u visini od 1.2 miliona livri, radi izdržavanja stajaće vojske. Izvršena je vojna reforma sa uspostavljanjem stajaće vojske i uspostavljen je nadzor kraljevske vlasti nad oporezivanjem. Sam Karlo je bio nejak vladar, malodušan i slabe volje. Kralj je obitavao u Šinonu i u drugim rezidencijama u toj oblasti, jer je Pariz bio pod vlašću Engleza. Položaj kraljevske ljubavnice postao je priznato i visoko cenjeno dostojanstvo. Skoro potpuno nezavisne vojvode nekih oblasti stalno su stvarali saveze iz ličnih interesa koji su stavljali na muke Karla i njegovu državnu upravu. Zanimljivo obeležje tih saveza je činjenica da ih je uglavnom predvodio Karlov sin, dofen Luj. Kraj stogodišnjeg rata doveo je do skoka cena, pa su mnogi plemići bili prisiljeni da stupe u službu kod nekog višeg kneza. Kralj i vojvoda Burgundije zaposlili su mnoge plemiće kao vojnike i službenike, a takođe su deo dodelili kao penzije drugima čiju su podršku želeli.

Kada je Karlo VII umro, dofen Luj je bio u izgnanstvu na dvoru Filipa Dobrog. Pošto je bio potplatio dvorskog lekara da mu saopštava zdravstveno stanje svog oca, bio je prvi koji se pojavio na dvoru, odmah posle njegove smrti. Luj XI (1461-1483) bio je najneprijatniji čovek koji se ikada našao na Francuskom prestolu i nimalo nije ličio na kralja. Bio je krajnje neugledan i loše se oblačio. Bio je veliki vernik, ali njegova vera je uglavnom prelazila u sujeverje. Nije imao smisla za najobičniju pristojnost. Omiljena mu je zabava bila pijančenje u nekoj krčmi kao i pričanje masnih viceva. Ali, uprkos svemu bio je efikasan kralj. Njegovi službenici dobro su ga služili, jer bi inače brzo završili na vešalima. Bio je veoma inteligentan, sasvim beskrupulozan i pravi majstor spletki.

Nedugo pošto je došao na presto, velika koalicija, tkzv. Liga opšteg blagostanja, digla je pobunu, predvođena kraljevim rođenim bratom vojvodom Berija i vojvodama Burgundije, Burbona i Anžua. Došlo je do velike bitke, u kojoj su se obe strane dale u bekstvo, čim su se sudarile, a pobedu je proglasila ona strana koja se pre zaustavila. Zatim su dve vojske nekoliko meseci stajala jedna naspram druge na jednoj reci. Na kraju L.O.B-a, je umirena velikodušnim deljenjem poseda i penzijama kneževima i njihovim najznačajnijim sledbenicima. Kralj je ubrzo uspeo da poseje seme razdora između svog brata i vojvode Bretanje, pa je prvi rado prihvatio da dobije Gaskonju u zamenu i ubrzo je umro od preteranog pića.

Vojvoda Filip od Burgundije umro je 1467. godine, a nasledio ga je njegov sin Karlo, poznat kao Karlo Smeli. On je planirao da uključi u svoje teritorije Alzas i Lorenu, a da potom krene u osvajanje bilo doline Rone ili Švajcarske, što bi ga dovelo na vrata Italije. Svoj položaj ojačao je savezom sa kućom Jork, koji je učvršćen venčanjem sa Margaretom, sestrom Edvarda IV. Kralj Luj je odmah počeo da spletkari i uskoro su na delu bile tolike zavere protiv vojvode da ni sam Luj nije mogao svih da se seti. 1468. godine posetio je Karla u Peronu, zaboravivši da su njegove uhode upravo u tom trenutku podsticale pobunu protiv episkopa Liježa vojvodinog saveznika. Karlo je na ovo odmah zarobio svog posetioca, ali je podmićivanjem Karlovih ministara Luj izdejstvovao oslobođenje, ali je sa Karlom morao da kazni pobunjeni Lijež. Nekoliko godina potom Karlo je osvojio Alzas i Lorenu i 1476. godine krenuo je protiv Švajcaraca, ali je tu doživeo poraz. U dve velike bitke švajcarski kopljanici razbili su burgundske vitezove. Švajcarski vojnici, koje je plaćao Luj, ušli su u službu vojvode Lorene i krenuli da razbiju opsadu Nansija koji je Karlo opsedao. Burgunđani su pobeđeni, a vojvoda je poginuo. Njegove zemlje nasledila je njegova kćerka Marija, ali je Lujev sin Karlo bio tek beba, pa je ona odbila da se uda za njega. Ovo je iskoristio Maksimilijan Habsburški, sin i naslednik Fridriha III, koji se oženio Marijom i postao gospodar njenih zemalja. Luj je brak oglasio nevažećim i prigrabio Burgundiju, ali je Flandrija pripala Maksimilijanu. Kada je Luj 1483. godine umro, jedini veliki knez koji je imao stvarnu nezavisnost bio je vojvoda Bretanje.

Ostaci Carstva (kraj XIII – kraj XV veka)


Sveto rimsko carstvo bilo je konglomerat praktično nezavisnih država tokom XIV i XV veka. U Nemačkoj je takvih jedinica bilo 16 000, različitih po veličini i značaju. Ako bi car poželeo da obezbedi neku stvarnu vlast, ona je morala da se zasniva negde van Nemačke, što je u ovom periodu obično Češka ili Ugarska. Italiju je činio veći broj nezavisnih država. Kraljevinom Sicilijom vladala je kuća Aragona i to mlađa linija do 1409. godine, kada je Siciliju nasledio kralj Aragona. Kraljevina Napulj ostala je u posedu potomaka Karla Anžujskog do smrti Jovanke II 1435. godine. Kraljevstva se posle dočepao Alfonso V (1416-1458) kralj Aragona i Sicilije, dok je Reneu Dobrom ostala samo titula kralja Napulja. Severno od Napulja prostirala se papska država. Toskana je bila podeljena između Firence i Sijene. Na severu, najveće sile bile su Venecija, Đenova i Milano, ali je tu bilo još država. Sve ove države vodile su ratove jedna protiv druge u težnji da prošire svoje teritorije.

Svetim rimskim carstvom vladali su tokom XIV i XV veka predstavnici kuće Habsburga ili Luksemburga, s mali izuzetkom vladavine Ludviga od Vitlsbaha (1314-1347).

1273. godine za cara je izabran Rudolf Habzburški (1273-1291), jedan od drugostepenih kneževa u Nemačkoj. Do tog vremena na carski presto su birani isključivo krupni kneževi. Habzburški posedi svodili su se na relativno male zemlje u Alzasu i Švajcarskoj. Ali Rudolf je pokazao da ni izdaleka nije tako bezopasan kakvim su ga smatrali kneževi. Osvajačke zamisli usmerio je na Austrijsko vojvodstvo, koje je u to doba ujedinjeno u jednu državu s Češkom pod Pšemislom II. Iskoristivši pomoć Mađara i ustanak čeških ritera oteo je Austriju, Štajersku, Korušku i Kranjsku i načinio austrijsko vojvodstvo jezgrom habzburških poseda.

U njegovo vreme još je vladala feudalna anarhija. Diže se niz seljačkih ustanaka, osobito na Rajni. U narodu se širi legenda o caru Fridrihu koji će se pojaviti, stati na čelo naroda i kazniti njegove ugnjetavače. Vođe seljačkih ustanaka često uzimaju to ime, a najpoznatiji je svakako bio Fridrih Drvena cipela koji je sebe proglasio za cara. Rudolf je protiv njega otpočeo ratne operacije, zarobio ga i spalio, 1285. godine.

Rudolf (1273-1291) je mnogim brakovima svoju kuću učinio moćnom. Njegov najstariji sin Albert (1298-1308) koji ga je nasledio na carskom prestolu, oženio se naslednicom vojvodstva Austrije dok se drugi sin Rudolf oženio naslednicom Češke. Henrih VII Luksemburški (1308-1313), koji je izabran za cara 1308. godine obezbedio je ruku naslednice Češke za svog sina Jovana (koji je poginuo kod Kresija). Henrih VI je obnovio pokušaje careva da svoju vlast prošire na Italiju. 1310. godine krenuo je preko Alpa. Gibelini, koji su trpeli neuspehe u socijalnoj borbi severnih italijanskih gradova pozdravili su ga kao spasioca. Ali, narodne mase su caru pružile jak otpor, a protiv njega je istupio i napuljsku kralj. Kada je Henrih u jeku ratnih operacija umro, rat se završio neuspehom.

Pri izboru novog cara izborni kneževi su se podelili, pa je na presto istovremeno izabran Fridrih Habzburški i Ludvig, vojvoda Bavarske, 1314. godine. Oni su dugo vodili borbu, koja je upropašćavala zemlju i iscrpljivala finansije oba pretendenta. Najzad je Ludvig odneo pobedu i preuzeo presto. Kao i njegovi prethodnici Ludvig (1314-1347) se na prvom mestu brinuo da poveća nasledne posede svoje kuće. Ni on nije odoleo izazovu pa se umešao u stvari Italije, na šta je na Nemačku bio bačen interdikt od strane pape Jovana XXII. Ludvig je na svom dvoru sakupio sve papine protivnike, i proglašena je premoć svetovne vlasti nad duhovnom. Određeno je da papa mora zavisiti od cara i propovedana je potpuna sloboda religije i biranja sveštenstva. Ludvig je uspeo da zauzme Rim i da stupi u savez s rimskom aristokratijom, koja je bila u neprijateljstvu s papom. Ludvig je proglašen za cara i on je objavio da je Jovan XXII zbačen i imenovan je papa Nikola V. Ali Nemci nisu uspeli da se održe u Rimu i Italiji. U narodu su počeli nemiri pa je car morao da napusti Rim kad je ponestalo novca za plaćanje najamničke vojske, 1328. godine. Posle dve godine došao je i carski papa u Avinjon i predao se u ruke Jovana XXII.

Ludvigova težnja da svim sredstvima proširi posede bavarske kuće, dovela je do sukoba sa kneževima, koji su novog kralja izabrali iz dinastije Luksemburgovaca. 1347. godine Jovanov sin Karlo (1346-1378), kralj Češke, pobedio je i svrgnuo Ludviga od Vitlsbaha i postao car. Karo je zbog usluga plemstva u njegovom dovođenju na vlast morao da izda Zlatnu bulu 1356. godine u kojoj je priznavao političku samostalnost kneževa-izbornika i odricao se svakog mešanja u njihove unutrašnje stvari. Bula im je potvrdila pravo izbora cara, a izbor je vršilo 7 kneževa izbornika. Karla IV Luksemburškog su nasledili jedan za drugim njegovi sinovi Venceslav (1378-1400) koga su kneževi zbacili 1400. godine i Sigismund (1410-1437) koji se oženio naslednicom Ugarske i ostavio je svoje zemlje svom zetu Albertu V Habsburškom (1438-1439), posle čije smrti su krune Češke i Ugarske pripale njegovom sinu, ali je njegov dalji rođak Fridrih III Habzburgovac izabran za cara (1440-1493). Fridrih je bio poslednji car koji je krunisan u Rimu i najveći slabić koji je ikad sedeo na carskom prestolu. Kneževi uopšte ne vode računa o caru, koji nema ni vojske ni novca. Na kraju vladavine Fridrih III ostaje bez glavnog porodičnog poseda, Austrije, koju je zajedno sa Štajerskom i Koruškom osvojila Ugarska.

Carevi su se malo interesovali za blagostanje Nemačke ili Italije i posvećivali su najveću pažnju izgrađivanju sopstvenih kneževskih poseda. Uobličavanje Svetog rimskog carstva dostiglo je pun oblik objavljivanjem čuvene Zlatne bule od strane cara Karla IV 1356. godine Zlatna bula je umanjila verovatnoću izbijanja sporova oko izbora cara i zaštitila bar neke nemačke države od usitnjavanja.

Najveći savez gradova nastaje u ovo vreme i bila je to severnonemačka Hanza. Teško je odrediti momenat kada je ona nastala. U početku su to bili sporazumi nekoliko gradova i između grupa gradova, a tek sredinom XIV veka, Hanza je obuhvatila gotovo sve severnonemačke gradove koji su se nalazili na obali i, sem toga, čitav niz gradova koji su ležali daleko od obale, ali koji su bili vezani za trgovinu na Severnom i Baltičkom moru. Hamburg, Libek i Bremen činili su srž ove organizacije.

Glavni predmeti Hanzine trgovine bili su proizvodi baltičkih zemalja, Rusije i Skandinavije – žito, krzna, kože, so, riba, mast, med, vosak, bakarna i gvozdena ruda, drvo... U zamenu za te sirovine nošena je roba zapadne proizvodnje – tkanine, metalni proizvodi, vino, luksuzni predmeti i preko Holandije i začini.

1356. godine gradovi Hanze složno su istupili u odbranu svoji interesa. Te je godine flandrijski grof pogazio njihove privilegija, što je izazvalo zajedničku akciju čitavog saveza, posebno trgovačku blokadu Flandrije, koja je primorala grofa da učini ustupke. 1367. godine savez je ponovo morao da istupi u krupnom političkom poduhvatu, ratu protiv Danske, do koga je došlo zato što je Danska pokušala da podrije trgovački značaj saveza. Na strani Hanze istupili su i drugi neprijatelji Danske (Švedska, Holštajn i Meklenburg), a saveznička flota blokirala je danske obale i posle zauzimanja Kopenhagena Danska je morala da potpiše Štralzundski mir sa Hanzom (1370. godine). Po tom miru potvrđene su sve privilegije Hanze.

Savez nije imao čvrstog političkog ustrojstva. Nije imala nikakav zajednički stalni upravni organ, nije imala ni zajedničku blagajnu. Nije postojala ni zajednička vojska ni zajednička flota. U gradovima Hanze vlast je pripadala patricijatu, gornjem trgovačkom sloju. Zanatlijska masa bila je uklonjena od učešća u gradskoj upravi. U statut Hanzinih gradova unosi se tačka, kojom se kažnjava isključenjem iz saveza onaj grad koji dozvoli ma kakvu izmenu u postojećem političkom uređenju Hanze.

Sredinom XV veka počinje opadanje saveza. U to vreme izdiže se engleska trgovina, a od XV veka engleski trgovci počinju da se pojavljuju sa svojim brodovima po svim morima zapadne Evrope. U porastu je i tranzitna trgovina Holanđana. Ta konkurencija postepeno podriva značaj Hanzinog saveza. Krajem XV veka moskovski vladar Ivan III zauzeo je Novgorod i proterao iz njega Hanzine trgovce. Danska je ponovo počela da pritiskuje Hanzu. Savez konačno gubi svoju prevlast kada su otkriveni novi pomorski putevi, koji su povezali Evropu s kolonijalnim zemljama, Amerikom i Indijom.

Vavilonsko ropstvo papa


U XIV veku u papskoj oblasti vidi se kulminacija feudalne reakcije. Po gradovima ove oblasti feudalci su osnovali nekoliko manjih tiranija. Pape su morale da vode stalnu borbu protiv njihovih političkih pretenzija. Feudalne porodice, od kojih su najveće bile Orsini i Kolona, podizale su u Rimu kuće-tvrđave i stalno ratovale po gradskim ulicama.

U vreme smrti kralja Filipa III i pape Martina IV 1285. godine francuska monarhija smatrana je jednim od najčvršćih bedema papske vlasti. Mladi Filip IV (1285-1314) imao je razloga ad bude ogorčen na papstvo koje je podsticalo njegovog oca na krstaški pohod na Kataloniju. Filip IV se okružio ljudima koji su izučavali građansko pravo i bili ubeđeni u nadređenost svetovne vlasti. Uz to, ljudi koji su služili kralja bili su krajnje beskrupulozni, i nisu birali sredstva da bi došli do cilja. Filip je imao manje sporove sa papom Honorijem IV (1285-1287) i papom Nikolom IV (1288-1291) a onda se 1294. godine deseta kardinala koji su činili Kolegijum sastalo radi izbora naslednika Nikole IV. Kolegijum kardinala držale su pod svojim nadzorom dve moćne rimske plemićke kuće – Orsini i Kolona. Njihove pristalice vodile su krvave bojeve po ulicama Rima. Jedan od kardinala došao je na ideju da se postigne kompromis. Za papu je izabran jedan duboko poštovani pustinjak koji je živeo na nekoj planini u napuljskoj kraljevini. Stupajući na presto uzeo je ime Celestin V i ubrzo bio primoran da postavi dvanaest novih kardinala, od kojih 8 Francuza i četiri Napolitanca. Posle manje od godinu dana, Celestin se odrekao položaja.

Na ovo ga je izgledao naterao kardinal Benedeto Gaetani, koji je u decembru 1294. godine postao papa pod imenom Bonifacije VIII (1294-1303). Bio je izdanak jedne plemićke porodice, tašt, ohol i neverovatno nadmen. Na sve strane je delio svoje statuete, a jednom prilikom je u nastupu lošeg raspoloženja šutnuo nekog stranog izaslanika. Papa Bonifacije VIII umeo je da za neko vreme potčini feudalce, jer je u Rimu zaveo neku vrstu tiranije. Na sva važnija mesta postavio je svoje rođake, ali njegov neuspeh u borbi sa francuskim kraljem Filipom IV i prenošenje papske stolice u Avinjon doveli su do novog jačanja feudalaca. Papa i porodica Kolona bili su se žestoko sukobili oko jednog imanja koje je neki papin sinovac hteo da kupi. Kada su Koloni oteli papski novac koji je on dao svom sinovcu, Bonifacije je proglasio krstaški pohod protiv Kolona i zauzeo njihove zamkove, a pripadnike kuće ili prognao ili zatvorio. Pošto je tako stekao mnoštvo neprijatelja među rimskim plemstvom, oslabio je svoj položaj, ali se lakoumno upustio u sukob sa dvojicom najmoćnijih vladara u Zapadnoj Evropi.

Filip IV i Edvard I spremali su rat protiv Gaskonje, te su nameravali da oporezuju sveštenike zarad prikupljanja sredstava. Bonifacije je na to 1296. godine izdao bulu Clericis Laicos, kojom je sveštenstvu u svim državama zabranjivao da bez saglasnosti pape plaćaju poreze vladarima. Kralj Filip je odmah stavio zabranu na izvoz zlata i srebra iz svog kraljevstva, čime je presekao oticanje novca na papski dvor. Bonifacije se veoma brzo urazumio posle ovoga. Priznao je kraljevima pravo da oporezuju sveštenike u slučaju velike potrebe i proglasio Luja IX za sveca.

Jedan episkop iz južne Francuske navukao je na sebe neprijateljstvo kralja Filipa i ovaj je bio odlučio da ga uništi. Filip je papi uputio zahtev da se raščini episkop da bi on mogao da ga kazni, ali je Bonifacije odbio da preduzme bilo kakve mere i posle serije međusobnih optužbi papa je izdao bulu kojom je potvrdio stavove iznesene u Clericis Laicos. Filip je sazvao skupštinu staleža, a Bonifacije je izdao još jednu bulu, Unam Sanctam u kojoj objašnjava vrhovnu vlast pape nad kraljevima. 1303. godine zapretio je Filipu izopštenjem, te je ovaj odlučio da udari prvi.

Filip se oslonio na usluge Gijoma de Nogarea, koji je bio stari majstor izmišljanja optužbi i pronalaženja «svedoka». Nogare je počeo sa već uobičajenim spiskom optužbi. Bonifacije je proglašen za jeretika i čarobnjaka. Potom je Nogare sa jednim od nepomirljivih papinih protivnika Skjarom Kolone otišao u Italiju, te su u okolini Rima okupili nešto pristalica ove porodice. Ova skupina opljačkala je Ananji 7.9.1303. godine i zarobila starog papu. Bonifacije je od pretrpljenog straha ubrzo i umro.

Novi papa Benedikt XI (1303-1304) našao se u krajnje neugodnom položaju. Ponudio je da se sve brojne kazne koje je Bonifacije izrekao francuskom kralju povuku, ali da kralj kazni Nogarea, ali je umro pre nego što je saznao da li je njegov potez imao uspeha. Juna 1305. godine Kolegijum kardinala izabrao je na papski položaj Bertrana de Goa, episkopa Bordoa. Mnogo stvari ukazuje da je ovo verovatno bila Filipova volja. Bertran se popeo na papski presto kao papa Kliment V (1305-1313) i sazvao sastanak kardinala u Lionu, gde je posvećen i ustoličen. Onda je za svoje boravište uzeo grad Avinjon na istočnoj obali Rone. Bila je to teritorija Carstva, ali pod vlašću kneževa iz anžujske kuće. Od 28 kardinala koje je proizveo Kliment, 25 su bili Francuzi, čime se jasno vidi uticaj Francuske na papu.

Nogare je ubrzo počeo da zahteva da se mere koje je preduzeo protiv Bonifacija proglase opravdanim. Papa je ovo uspeo da odgodi nekih šest godina, ali je na kraju morao da otvori istragu o Bonifacijevom ponašanju i da dopusti Nogareu da iznese svoje dokaze. Iako je samo nekoliko tačaka odgovaralo istini, Nogare je besramno zatražio da se Bonifacijeve kosti iskopaju i javno spale. Na kraju je sve rešeno kompromisom. Papa je povukao sve crkvene kazne protiv Filipa i tako je bio pošteđen obaveze da formalno osudi svog protivnika.

U isto vreme Filip je odlučio da eliminiše vojno-crkveni red templara. Njegovi «stručnjaci» objavili su da je red napustio svoje pravilo i usvojio drugo, prepuno bogohulnih jeresi. Navodno, vitez je prilikom inicijacije u red morao da se odrekne Hrista i izvodi skaredne obrede pred kipovima đavola. Svi templari u Francuskoj su pohapšeni, a zgrade koje su pripadale redu pretražene su veoma pažljivo. Pretraživanje nije bilo naročito plodno. Pronađeno je nekoliko primeraka starog pravila, koje je navodno napisao sv. Bernar i jedna figurina u obliku ženske glave. Uskoro su počela mučenja zarobljenih templara i «priznanja» su počela da pljušte sa detaljima svih mogućih optužbi. Čim su papini opunomoćenici počeli da saslušavaju pritvorenike oni su odmah porekli sve što su priznali. Neki templari su već uspeli da opovrgnu iskaze koje su prethodno dali. Filip je bio zabrinut da akcija ne propadne, pa je delovao veoma ekspeditivno.

Arhiepiskop Sensa je, po Filipovom nalogu, osudio 50 templara na spaljivanje i kazna je izvršena odmah. Ovim su uklonjeni neugodni svedoci. Najzad čitava stvar je izneta pred sabor u Vijenu. Kliment nije osudio red, ali je naređeno da se on raspusti, a Filipu su upućene čestitke zbog revnosnog obavljanja dužnosti.

U vreme avinjonskog ropstva papa, feudalci u Papskoj oblasti brzo su se osilili. Udarali su na stanovništvo Rima i drugih gradova teške poreze i carine, pljačkali na drumovima. Zanatlije i trgovci u Rimu pokušavali su da zbace vlast feudalaca, što im je pošlo za rukom 1347. godine i u Rimu je ustanovljena republika. Na čelo joj je bio postavljen Kola di Rijenci, humanista i prijatelj Petrarke. On je bio proglašen za narodnog tribuna, organizovao je miliciju, s čijom je pomoću uspeo da obuzda feudalce i da ih natera da se zakunu na vernost republici. Feudalci su bili primorani da predaju svoje zamkove i utvrđene kuće. Kola je sredio poreze i ukinuo teške carine jer su kočile trgovinu. Surovim presudama sudova uspeo je da prekine sa nasiljem i razbojništvom feudalaca. Sanjajući o ujedinjenu Italije obratio se italijanskim gradovima s pozivom na ujedinjenje. Ovo je izazvalo nepoverenje kod gradova koji su strahovali za svoju nezavisnost. Rijenci je izazvao protiv sebe papu. Obnovljena borba s feudalcima zahtevala je velike rashode, i Rijenci je morao da pribegne povećanju poreza, što mu je podrilo popularnost u masama rimskog stanovništva. Papa ga je proglasio za buntovnika i isključio iz crkve. Ostavši bez podrške Rijenci je morao da beži iz grada. Pojavio se pred Karlom IV, ali ga je ovaj predao papi Klimentu VI, koji ga je bacio u tamnicu. Klimentov naslednik Inoćentije VI pripremajući se za obnovi vlasti u papskoj oblasti, odlučio je da Rijencija iskoristi za svoje ciljeve i poslao ga u Rim. Stanovništvo, teško postradalo od feudalaca, oduševljeno ga je sačekalo i on je u Rimu dobio vlast sa titulom senatora 1354. godine. Rijenci je opet bio primoran da poveća poreze, što je ponovo protiv njega diglo narod. Izbio je ustanak, u čijem su pripremanju učestvovali i feudalci. Kola di Rijenci je ubijen i feudalci su ponovo nesmetano mogli da šire svoj uticaj.

Sedište papstva bilo je u Avinjonu 72 godine. Naslednici Klimenta V nisu uspevali da se oslobode nadzora francuskih kraljeva. Uz to, duhovnost im nije bila jača strana, a živeli su raskošno u svom lepom gradu. Pošto je papa odlaskom iz Rima izgubio sve prihode iz zaostavštine sv. Petra sada je došlo do velikog unapređenja sistema prikupljanja papskih prihoda iz čitavog hrišćanskog sveta.

Španija i Portugalija od XI do XIV veka


Specifičnost istorije država na Pirinejskom poluostrvu sastoji se u tome što su te države nastale u procesu oslobađanja zemalja od Arabljana, tj. Mavara. Rekonkvista je delom polazila iz Asturije, jedine oblasti koja je sačuvala nezavisnost posle arapskog osvajanja, a delom iz Španske marke koju je osnovao Karlo Veliki krajem VIII i početkom IX veka u SI delu Španije. Rekonkvisti su na ruku išli stalni sukobi vođeni u Kordovskom kalifatu između feudalaca i kalifa. Protiv arapskih gospodara više puta je ustajalo špansko-vizigotsko seljaštvo i zanatlijsko stanovništvo gradova i oni koji su prešli u islam renegados ili muvaladi i oni koji su ostali hrišćani – mosarabi.

1085. godine Španci su zauzeli Toledo, a krajem XI veka rekonkvista je bila zaustavljena od strane Almoravida, a zatim u XII veku od stane Almohada, poludivljih berberskih plemena. Već 121. godine ujedinjene snage španskih kraljevina, kojima su se pridružili krstaši iz drugih zemalja Evrope, strahovito su porazili Mavare, i od tog poraza oni se više nisu mogli oporaviti (bitka kod Las Navas de Tolosa). Posle ove bitke osvajanje sve brže napreduje. Već 1236. godine zauzeta je Kordova, a krajem XIII veka Arapi su ostali samo na beznačajnim posedima na jugu Španije. To je bio najbogatiji deo Španije, s visokom zemljoradničkom kulturom, kraj koji je naveliko trgovao. Tu je bilo razvijeno intenzivno baštovanstvo, gajenje maslina, a primenjivalo se i veštačko navodnjavanje. Na toj teritoriji Arapi su uspeli da se održe sve do 1492. godine, kada su konačno poraženi.

Rekonkvista nije bila samo osvajanje, već i utvrđivanje osvojenih teritorija a zatim naseljavanje istih zarad odbrane. Glavnu ulogu je igralo seljaštvo, koje se preselilo u pogranične oblasti, stanovništvo utvrđenih gradova te sitni riteri koji se nikada nisu rastajali od svog oružja. Naročito velike posede stekli su duhovno-riterski redovi, a u Španiji je, pored templara i hospitalaca to bio red Sant Jago, tj. red svetog Jakova.

U procesu rekonkviste u Španiji su obrazovane u XIII veku 3 kraljevine: Aragon, Kastilja i Portugalija. Aragonska kraljevina nastala je od tri osnovna dela, kontinentalnog dela kraljevine, primorskog dela i same Aragone. Aragon je bio tipično feudalna oblast, gde je seljaštvo bilo potpuno zavisno od feudalnih posednika. Seljaci su bez ikakve sudske zaštite od njihove samovolje. Senior bi zauzeo čitavo imanje seljaka, ako bi ovaj umro bez dece i veliki deo nasledstva ako bi ostala deca. Od seljaka su uzimane naročite globe za prekršaj bračne vernosti, u slučaju požara na posedu seniora i sl. Feudalci su mogli međusobno da sklapaju saveze, da objave rat kralju kojeg su sami birali i zbacivali. Niže plemstvo bilo je u potpunosti zavisno od višeg, a samom Aragonu gradovi su bili ekonomski slabi i nisu imali političkog uticaja.

Od primorskih gradova u Kataloniji prvo mesto držala je Barselona Tu se razvijala trgovina, a u samoj Kataloniji metalurgija i proizvodnja kože, brodogradnja i slično. Pomorsko pravo, razrađeno u katalonskim gradovima, postalo je pravo velikog dela sredozemnih luka. U XIII veku u sastav Aragonske kraljevine ušla su Balearska ostrva, a stečena je i Sicilija 1282. godine. Zatim je pripojena Sardinija 1324. godine, pa 1442. i Napuljska kneževina, tako da je sredinom XV veka Aragon postao velika pomorska država.

1462. godine izbio je narodni ustanak na severu Katalonije, a ustanicima-kmetovima su se pridružili i slobodni seljaci osobito oni s malo ili bez zemlje, koji su zahtevali da se zemlja ponovo podeli ravnomerno. Ustanici su se podelili na vojne odrede, a sakupljani su i prilozi za vojne potrebe. Na čelo ustanika stao je sitni hidalgo Verntaljat. Seljaci su opsedali gradove, utvrđene zamkove i manastire. Ustankom se okoristio aragonski kralj Huan II koji je bio u neprijateljstvu sa katalonskom aristokratijom i gradovima. Uz pomoć Verntaljata i seljačke vojske Huan II je učvrstio svoju vlast nad Katalonijom. Verntaljat je dobio vredne posede zemlje i titulu vikonta, a obaveze seljaka bile su donekle ublažene. Novi ustanak u Kataloniji izbio je već 1484. godine pod vođstvom seljaka Pedra Huana Salea. Akcije vladine vojske protiv ustanika bile su bezuspešne, jer su vojnici nerado istupali protiv seljaka. Zarobljavanje i pogubljenje Sale nisu dali rezultata, pa je 1486. godine vlada morala da pristane na sporazum sa ustanicima i da ukine kmetstvo u Kataloniji.

Kastilja je zahvatala 3/5 čitave Španije i igrala glavnu ulogu u rekonkvisti. Ogromnu ulogu igrali su veliki, moćni i nezavisni zemljoposedi, stvarani u procesu osvajanja od strane crkve, duhovno-riterskih redova i krupnih svetovnih feudalaca. Naporedo s tim znatno se razvija i zemljoposed sitnih ritera. Ime potiče od reči za grad ili zamaka, što svakako nije bez razloga. Na ovoj teritoriji bilo je mnogo gradova različite strukture, ali su oni svakako najpre predstavljali utvrđenja za odbranu ili dalji prodor na jug. Stanovništvo gradova je prvenstveno služilo vojsku, pri čemu je vodeća uloga pripadala riterskoj konjici. Svaki grad imao je svoje pravo, običaje i privilegije. Gradovi su međusobno sklapali hermandade, tj. saveze koji su imali za cilj udružene ratne operacije, a isto tako i odbranu svojih prava i interesa. U gradovima osvojenim od Arabljana trgovina i zanatstvo su se prvenstveno nalazili u rukama arapskog i jevrejskog stanovništva i sve tri vere su dugo živele mirno jedne pored drugih. Seljaci u starim oblastima Kastilje bili su odavno pretvoreni u kmetove, ali oni u provincijama povraćenim od Mavara dobijali su razne olakšice i povlastice, pre svega lične slobode. Kastilja je bila kontinentalna zemlja, s relativno slabo razvijenom spoljnom trgovinom, ukoliko se izuzme južni obalski pojas.

Portugalija je nastala kada su se lokalni kraljevi u XII veku oslobodili sizerenstva Kastilje, priznavši vazalnu zavisnost od papske stolice, a to je dovelo do izuzetnog značaja crkve u političkom životu zemlje. U kolonizovanju zemalja oduzetih od Mavara učestvovalo je i slobodno seljaštvo. Bilo je dosta slobodnih seljačkih opština, osobito u južnim delovima zemlje. Najveći značaj imao je grad Lisabon koji je postao jedan od krupnih trgovačkih centara Evrope. Trgovao je sa zemljama na Mediteranu, sa Engleskom, Francuskom i Holandijom, a u zemlji je bila razvijena brodogradnja. Tu je izgrađena velika flota pomoću koje je u XV veku osvojena Seuta u Severnoj Africi, koja je postala ishodište Portugalaca za njihova pomorska putovanja oko Afrike.

Ujedinjenje Aragona i Kastilje izvršeno je 1479. godine te su se kraljevine ujedinile pod vlašću bračnog para – aragonskog kralja Ferdinanda i kastiljske kraljice Izabele. Rezultat ovog ujedinjenja bio je da je Španije postala jedna od najmoćnijih država Evrope. Kraljevska vlast je izvršila odlučnu ofanzivu na krupne feudalce i lišili ih znatnog dela ranije političke samostalnosti. Kralj je čak oduzeo i zemlje duhovno-riterskih redova. U ovome su kralju pružali pomoć gradovi, koji su 1480. (u Kastilji) međusobno zaključili opšti savez, takozvanu svetu hermandadu, koja je vodila borbu sa feudalcima. Ovaj savez je organizovao miliciju, koja je uvek bila spremna da ispuni njene odluke. Podršku je kralj dobio i od inkvizicije koja je u Španiju uvedena 1480. godine. Boreći se sa svim mogućim jeresima koje bi mogle da podriju vlast crkve, inkvizicija je samim tim gonila svaku socijalnu i političku opoziciju prema postojećem poretku.

Učvrstivši se iznutra, kraljevska vlast je počela politiku teritorijalnog proširenja. Prvi udarac je upravljen protiv Granadskog emirata, poslednjeg arapskog poseda u Španiji. 1481. godine, preduzet je pohod na Granadu. Dat mu je karakter krstaškog rata protiv nevernika. Rat se otegao 11 godina i Španci su uspeli tek 1492. godine da osvoje Granadu. Ako se izuzme Portugalija, sa osvajanjem Granade bilo je ujedinjeno gotovo čitavo Pirinejsko poluostrvo. Mavri i Jevreji silom su primoravali da pređu u hrišćanstvo. Zbog toga su muslimani dizali niz ustanaka, koji su bili ugušeni tek uz velike napore. Muslimanima je naloženo da ili napuste Španiju ili da se pokrste 1502. godine. Znatan deo muslimana i Jevreja preselio se u Afriku i na taj način je iz Španije nestao vrlo mnogo ekonomski dragocenih elemenata. Oni koji su ostali su se pokrstili, ali su bili predmet stalne hajke od strane crkve. Istim takvim progonima izlagani su i Jevreji. 1492. godine, svi Jevreji koji nisu prešli u hrišćanstvo proterani su iz Španije, dok im je imovina konfiskovana.

Raskol i sabori


1377. godine papa Grgur XI (1370-1378) iskrcao se u Italiji i krenuo prema Rimu. Marta 1378. godine papa je umro u večnom gradu. Ovim se ukazala prilika Rimljanima, i oni su rešili da nateraju francuske kardinale da izaberu za papu jednog Italijana. U grad su se slile skupine naoružanih ljudi iz okoline, a kardinali su izloženi pritiscima i otvorenim pretnjama. Na kraju, konklav je 8.4.1378. godine izabrao za papu jednog italijanskog prelata koji je uzeo ime Urban VI (1378-1389). Već sledećeg dana 13 kardinala sastalo se u Fondiju i posle dužih razgovora proglasilo Urbanov izbor nevažećim, te su izabrali novog papu, Francuza, Roberta iz Ženeve, koji je uzeo ime Kliment VII (1378-1394). Tako je počeo Veliki raskol.

Poslednjih godina XIV veka, pošto je raskol trajao već skoro dvadeset godina, dvojica papa učinili su dosta nevoljno prve pokušaje da se postigne sporazum. Namera je bila da se obojica papa povuku istovremeno i da kardinali obe pape izaberu novog, ali ovo se oteglo. Veći broj kardinala sa obe strane izgubio je strpljenje i sazvao sabor u Pizi 1409. godine. Sabor se sastao i samo još pogoršao situaciju. Jednoglasno je oglašeno svrgavanje obojice papa i naloženo je da 24 kardinala koji su bili prisutni izaberu novog papu. Njihov prvi izbor bio je kratkog veka. Drugi put izabrali su Valtazara Kosu, koji je uzeo ime Jovan XXIII (1410-1415). Novi papa bio je vojnik krajnje nedoličnog ponašanja, ohol, netrpeljiv i sklon nasilju. Hrišćanski svet je sada umesto dvojice imao trojicu papa. Novi car i kralj Ugarske Sigismund je 1413. godine sazvao sabor koji je trebalo da se održi u Konstanci sledeće godine. Papa Jovan je nevoljno izdao bule kojima je potvrdio punovažnost sabora. Rimski papa Grgur XII (1406-1415) prihvatio je da pošalje izaslanika na sabor, mada nije priznavao njegovu punovažnost. Avinjonski papa Benedikt XIII (1392-1422) ostao je sasvim po strani.

Sabor u Konstanci bio je veličanstven crkveni skup. Među prisutnima su bila 3 patrijarha, 29 kardinala, 33 arhiepiskopa, 150 episkopa, stotinu opata i oko 300 doktora teologije. Tek početkom 1415. godine sabor se ozbiljnije upustio u problem raskola. Delegati su objavili da opšti sabor deluje na osnovu ovlašćenja dobijenih neposredno od Hrista i da ga čak i papa mora poštovati. Papa Jovan je suspendovan 14.5.1415. godine pod optužbom za blud, preljubu, rodoskrnavljenje, sodomiju i trovanje svog prethodnika. Grgur XII se takođe odrekao prestola 4.7. iste godine. Tako je sada preostao samo jedan papa, avinjonski Benedikt XIII. Mada su ga francuski kralj i prelati severne Francuske napustili, južna Francuska, Kastilja, Aragon, Navara i Škotska ostali su mu odani. Sigismund je pokušao da papu ubedi da napusti svoje mesto, ali ovaj nije hteo ni da čuje. Rasprava se otegla, te je sabor tek 1417. godine svrgnuo Benedikta, ali njega to nije pokolebalo. Povukao se u jedan čvrsti zamak i nastavio da se naziva papom sve do svoje smrti 1422. godine. Nasledio ga je Kliment VIII (1423-1429) koji je ostao na svom položaju do 1429. kada se odrekao prestola. Mnogi članovi sabora nisu žurili da izaberu novog papu. Želeli su da sprovedu reformu u ustrojstvu i zakonima crkve dok još nema pape koji bi uložio prigovor. Henri V je želeo da se to dovrši i da dobije papu koji će mu biti naklonjen, te je poslao Boforta u Konstancu, pod čijim je pritiskom sabor odredio postupak biranja pape. Kardinali i po 6 predstavnika iz svake nacije trebalo je da glasaju u 6 posebnih grupa. Da bi kandidat bio izabran, morao je da osvoji 2/3 gasova u svakoj grupi. Na ovaj način, sabor je izabrao kardinala Oda Kolonu, koji je stupio na dužnost kao Martin V (1417-1431)

Saborom je propisano da se naredni sabor održi za 5 godina, drugi 7 godina posle njega, a treći deset godina kasnije, a onda svake desete godine. Sabor u Konstanci zalečio je Veliki raskol i učinio nekoliko ne baš uspešnih pokušaja u pravcu crkvene reforme.

Pošto je papa bio duboko uvučen u mnoge od najgorih zloupotreba, poput bezobzirnog iskorišćavanja oproštajnica, od njega se nije moglo očekivati da izvede reforme. Crkvu je jedino moglo spasiti njeno celokupno članstvo, delujući kroz sabor.

Prvi sabor koji je predviđen odlukama sabora u Konstanci sastao se u Paviji 1423. godine. Sledeći sabor predviđen za 7 godina posle ovoga, počeo je u Bazelu 1431. godine. Njegov najpreči zadatak bio je da vrati zajednicu husitske jeretike iz Češke. Osnovni zahtev husita bio je da se svi vernici pričešćuju i hlebom i vinom. Kada se pokazalo da je sabor spreman da prihvati ovaj zahtev papa Eugenije IV (1431-1447) ga je raspustio. Sabor je odbio da prihvati ovu odluku i pozvao papu da prisustvuje sednicama. Onda je izglasan niz reformi koje su prvenstveno bile usmerene protiv papstva. Septembra 1437. godine Papa je još jednom proglasio da je sabor raspušten i sazvao novi sabor u Ferari. Zvanični razlog za sastanak u Ferari, koji je kasnije premešten u Firencu, bio je prevazilaženje raskola sa grčkom crkvom. Vizantijski car pokušao je da spasi svoje carstvo unijom sa Zapadnom Evropom. Posle duge rasprave grčki predstavnici u Firenci pristali su na papine uslove i proglašena je unija. Septembra 1439. godine svečano je objavljeno da sabor nije nadređen papi.

Januara 1438. godine sabor je suspendovao papu Eugenija i naredne godine svečano je objavljeno njegovo svrgavanje. Zatim je izabrao za papu jednog svetovnog kneza Amadea Savojskog, koji je stupio na dužnost kao Feliks V (1439-1449). Tek 1449. godine članovi sabora su odustali i postigli sporazum sa papom Nikolom V (1447-1455). Papa Feliks se odrekao prestola i proglašen je za kardinala, a sabor je raspušten. Osamnaestogodišnjom borbom ljudi iz crkve okupljenih na saboru u Bazelu okončan je saborski pokret. Pobeda je pripala papstvu. Nikola V, bio je obrazovani skeptik koji je najviše zapamćen kao pokrovitelj umetnika i pisaca, odnosno prvi renesansni papa.

Jan Hus i husitska jeres


Jan Hus (1369-1415) je bio profesor Praškog univerziteta. Na početku svoje delatnosti zastupao je interese čeških birgera, srednjih gradskih slojeva. Nalazio se pod uticajem čuvenog engleskog reformatora XIV veka Viklifa, čije je poglede izlagao u svojim predavanjima. Praški je univerzitet održavao stalne veze sa Oksfordskim, na kome je predavao Viklif; mnogi predavači Praškog univerziteta išli su u Pariz i Oksford da se usavrše u naukama. U Oksfordu je učio i Husov prijatelj Jeronim Praški. Sam Hus je istupao protiv svemoći sveštenstva, njihove gramzivosti, protiv crkvenih nameta. On je želeo da u crkvi ostvari ideal evanđelskog siromaštva. Zahtevao je sekularizaciju crkvenih zemalja i istupao protiv papske vlasti, priznajući autoritet samo svetom pismu. Oko njega su počeli da se ujedinjuju različiti slojevi češkog naroda i mnogi panovi, koje je privlačila perspektiva sekularizacije crkvenih zemalja.

Papa je Husa isključio iz crkve, ali se on nije mnogo obazirao na to i prevodio je bibliju na češki jezik, stvarajući pritom književni češki. Hus je vodio veliku prepisku, propagirajući svoje poglede. U južnoj Češkoj, gde je morao da se krije, imao je veliki uticaj među seljacima, gradskom sirotinjom i rudarima. Papu je nazvao antihristom, a učenje o nepogrešivosti pape – bogohuljenjem.

1414. godine sastao se sabor u Konstanci, koji je imao za cilj da podigne ugled katoličke crkve. Husa su pozvali na sabor, a sam car Sigismund mu je garantovao bezbednost i izdao mu odgovarajuće pismo o imunitetu. Hus je bio uveren da će, ako mu dozvole da izloži svoja ubeđenja, uspeti da ih odbrani na saboru, ali nije ni stigao do govornice, jer je bačen u tamnicu, a zatim osuđen na lomaču. Sigismund nije ništa učinio da se založi za njega i on je spaljen 6.7. 1415. godine. Nakon godine dana i njegov prijatelj Jeronim Praški je bio mrtav.

Husova smrt bila je signal za početak nacionalno-verskog pokreta u Češkoj. Ona je izazvala talas protesta. Na skupu panova u Češkoj sklopljen je savez radi zaštite husitstva. Odatle je poslat protest saboru u Konstanci protiv pogubljenja Husa i objavljeno je da je vrhovni sud po pitanjima religije Praški univerzitet. Nasuprot husitima u Češkoj je organizovan savez katoličkih barona kome je prišao i kralj Vaclav. Iz Praga su počeli da proteruju katolike i da ih zamenjuju husitima, a zatim su uveli i obred pričešćivanja iz čaše, koji je sabor u Konstanci najstrože zabranio.

Prag je postao centar umerenih husita, a pristalice te struje nazivani su kalikstinci ili utrakvisti, pošto su oni kao jedan od svoji zahteva isticali pričešće pod oba vida (sub utraque specie). U južnoj Češkoj počeo je pokret koji je isticao prvenstveno socijalne zahteve. On je zahvatio seljake, zanatlije i rudare. Centar ekstremnih husita bio je grad Tabor, po kome su oni dobili naziv taboriti. Oni su odbacivali poštovanje moštiju i ikona, tajne i poštovanje svetaca. U isto vreme propovednici taborita su govorili da je traženje kuluka i dažbina od strane crkve – greh. U Taboru su narodne mase krenule da se naoružavaju da bi stupile u odlučnu borbu za odbranu svojih interesa. U leto 1419. godine, došlo je do otvorenih akcija. U Pragu je počeo ustanak zanatlija koji je uzeo karakter ikonoborstva. Opustošene su crkve i manastiri, uništavani predmeti katoličkog kulta. Praško gradsko veće, neprijateljski raspoloženo prema husitima, zatvorilo se u gradsku većnicu, koju je narod zauzeo na juriš. Većnici su pobacani sa kroz prozore zgrade i poubijani. Uskoro se pokret proširio na većinu čeških gradova. Počelo je uništavanje manastira i proterivanje monaha. Katoličke sveštenike počeli su da proteruju iz parohija i pristupljeno je uvođenju bogosluženja na narodnom jeziku. Iste godine umro je kralj Vaclav i presto je trebalo da nasledi Sigismund, ali su Česi odbili da ga priznaju za vladara. Katoličkoj nemačkoj stranci suprotstavila se husitska stranka, čija su se dva krila u procesu sve većeg revolucionarnog pokreta počela još više razilaziti. Vođa desnog krila bio je Jan Žiška, učesnik bitaka kod Grinvalda i Aženkura. On je surovo gonio komunske struje kod taborita. 1421. godine, po njegovom naređenju spaljen je najistaknutiji vođa komunskog krila Martin Huska. Žiška je istrebio sektu adamita, ali je tim potezima samo slabio pokret.

1420. godine papa Martin V objavio je krstaški rat protiv husita. U taj pohod krenuli su uglavnom nemački riteri, ali su tamo pohitali i pojedini riteri iz drugih zemalja. Na čelu sa Sigismundom tu je krenulo mnoštvo feudalaca sa svojim vojskama. Ali oni su pretrpeli poraz kod Praga, posle čega je učinjen pokušaj sklapana primirja. Tada su kalikstinci izneli svoj program, tkzv. četiri praška člana: 1) slobodu propovedanja na narodnom jeziku, 2) pričešće pod oba vida, 3) sekularizacija crkvenih imanja, 4) kontrola nad moralnim vladanjem vernika. Sigismund je odbio plan i rat je nastavljen. Nemci su ponovo potučeni, a posle toga pojedini njihovi odredi rasturili su se po Češkoj, pljačkajući i pustošeći zemlju. Husiti su odgovarali rušenjem katoličkih crkava i manastira, zauzimanjem njihove zemlje.

Papa i car organizovali su od 1420 do 1431. godine jedan za drugim, pet pohoda, ali su svi završeni neuspehom. Žiška jeste bio fanatik, ali je svoj zanat znao veoma dobro. Husitska vojska je bila fenomenalno organizovana i pokretna, sa relativno malo konja i kolima koja su činila pokretne tvrđave, po potrebi. U vojsci je postojala stroga disciplina i versko oduševljenje. Poslednjih godina svog života Žiška je oslepeo, ali mu to nije smetao da vodi operacije sve do svoje smrti 1424. godine. Nasledio ga je Prokop Veliki, talentovani vojskovođa, pod čijim su rukovodstvom Česi prešli u ofanzivu. Husitska vojska se nije ograničila na češke granice, već je upala i u nemačke oblasti i stigla i do Baltičkog mora.

1431. godine sastao se sabor u Bazelu i stupio u pregovore sa kalikstincima, na osnovu čega je 1433. godine sklopljen sporazum, nazvan Praški kompaktati, kojima su prihvaćeni husitski zahtevi. Ovaj sporazum nisu priznali taboriti, što je imao za posledicu konačni rascep u husitskom pokretu. Počeo je rat, ali ovaj put između Čeha. Utrakvisti su izdajnički napali taborite i 1434. godine potukli ih kod Lipana. Posle toga su se utrakvisti sporazumeli sa Sigismundom koji je priznao kompaktate i dozvolio husitima da biraju svog arhiepiskopa. I pored poraza taboriti su uspeli da sačuvaju neka uporišta, među njima i Tabor, koji je ostao glavno uporište. Posle smrti Sigismunda katolici i kalikstinci izabrali su za kralja Albrehta Austrijskog, ali ga taboriti nisu priznali. Posle njegove smrti, za vremena njegovog maloletnog sina, kalikstinci su istakli za regenta husitskog pana Đorđa Pođebradskog, koji je 1452. godine zauzeo poslednje taboritsko uporište – grad Tabor. Pet godina kasnije, Đorđe Pođebradski proglašen je za kralja.