Hrišćanstvo

First topic message reminder :

Hrišćanstvo (grč. χριστιανισμός, lat. christianitas) je jedna od tri najveće monoteističke (jednobožačke) religije koja je nastala na prostoru nekadašnjeg Rimskog carstva.
Religija je zasnovana na učenju i životu Isusa Hristosa iz Nazareta (Isus Nazarećanin) u Galileji, opisanog u Novom zavjetu. Svi koji su se okrenuli Hristosu i vjeruju u njega i slijede njegovom učenju su njegovi slijedbenici i zovu se hrišćani. Svi hrišćani zajedno čine Hristovu crkvu koja, po Novom zavjetu Svetog pisma, predstavlja Isusovo tijelo.
Hrišćani vjeruju da je Isus Božiji sin i Mesija (Hristos) za koga su proroci rekli da će doći na Zemlju (Stari zavjet) da spasi ljude. Za hrišćane, Isus Hristos je učitelj, model za pravi način života na Zemlji, inkarnacija Boga, spasilac čovjeka, koji je na krstu dao svoj život za sve ljude, da bi se ljudi mogli iskupiti za svoje grijehe i na taj način spasiti. Hrišćani vjeruju da je Isus ustao iz mrtvih, treći dan po raspeću, kasnije se podigao na nebo, i na taj način pobijedio smrt. Većina hrišćana smatra da će Isus ponovo doći na Zemlju uzeti svoju Crkvu i suditi svim ljudima (živima i mrtvima) koji su ikada živjeli na Zemlji.
Isus Hristos je propovijedao o Božjem (nebeskom) carstvu i značaju njegova boravka na Zemlji. Mnogi pobornici su ga smatrali Mesijom. Grčka riječ Χριστός u prevodu znači mesija, pa su tako prve Hristove slijedbenike u Antiohiji nazvali hrišćanima (χριστιανοί), imenom koje je ostalo do danas. Hrišćanstvo je predstavljalo prvu univerzalističku religiju, nasuprot dotadašnjim nacionalnim religijama, i propovijedalo jednakost svih ljudi pred Bogom: Jevreja, Grka, Rimljana, siromašnih, bogatih, žena, muškaraca. Zbog svega što je Isus propovijedao, a što je dosta opširno opisano u četiri jevanđelja (koja su prve četiri knjige Novoga zavjeta), broj Isusovih učenika i slijedbenika je brzo rastao, posebno među siromašnim ljudima.
Hrišćani zovu poruku Isusa Hrista jevanđeljem („dobra vijest“) i tako se knjige gdje su zapisana Isusova propovijedanja i život, zovu jevanđelja (četiri jevanđelja u Novom zavjetu).
Po porijeklu, hrišćanstvo je srodno judaizmu, sa kojim ima dosta zajedničkih tekstova. Hebrejska Biblija, je u hrišćanskom kontekstu poznata kao Stari zavjet. Hrišćanstvo se smatra za Avramsku religiju, zajedno sa judaizmom i islamom. Najranije svjedočanstvo o hrišćanima i hrišćanstvu nalazi se u Apostolskim djelima (jedna od biblijskih knjiga Novoga zavjeta) Djela 11:26: „I oni se cijelu godinu sastajaše sa Crkvom, i učaše mnogi narod; i najprije u Antiohiji učenici biše nazvani hrišćani.“
Kasnije kada je postalo zvanična, državna religija, hrišćanstvo je vezalo svoje interese sa interesima vladajuće klase i udaljilo se od ideala zapisanih u Svetom pismu (jevanđelja). Dogmatske rasprave, kao i političke prilike i razni interesi su doveli do toga da je danas hrišćanstvo razdijeljeno i razjedinjeno. Među velikim brojem ljudi, koji se izjašnjavaju da su hrišćani, mnoga hrišćanska načela se danas ne primjenjuju i ne poštuju. Veliki broj hrišćana u raznim denominacijama sveli su svoje „hrišćanstvo“ na nekoliko rituala — obreda, kojima prisustvuju nekoliko puta godišnje (na tzv. crkvene praznike).
Hrišćanstvo je igralo vitalnu ulogu u oblikovanju Zapadne civilizacije, bar od 4. vijeka nove ere. Danas, hrišćanstvo prestavlja teritorijalno najrasprostranjeniju i brojčano najveću svjetsku religiju (od 1.5 do 2.1 milijarde ljudi se izjašnjava da su hrišćani). [1][2][3]

LJUBAV KAKVOM JE ZAMIŠLJA BOG

Kada je Bog stvarao nebeski svet i anđele, hteo je stvoriti najbolje i osnovati kraljevstvo ljubavi. Uslov za takav svet je bio da se osigura njegovim stanovnicima puna sloboda. Anđeli i njihov poglavar Lucifer su imali mogućnost voleti svog Stvoritelja kao i druga nebeska stvorenja, ali su isto tako, se mogli odlučiti za suprotno - odbaciti ljubav i ne ljubiti. Biblija nas izveštava da je veliki deo anđela pošao za svojim poglavicom Luciferom, kada se ovaj odlučio, po svojoj slobodnoj volji, da ne ljubi svoga Stvoritelja. Anđeli su odbacili ljubav svoga Stvoritelja; postali su zli i došli pod osudu.

Postojanje zla u svetu svedoči o tome da su vrlina i dobro stvarno istiniti i da je ljubav zaista ljubav a ne, kako se često kaže, "skriveni oblik sebičnosti". Postojanje zla u svetu koji je stvorio svemogući Bog dakle svedoči da je Bog zaista ljubav.

Kada se Lucifer, poglavar anđela, u sebi odlučio na zlo, trudio se da i druge ubedi da pođu istim putem. Zato se približio Adamu i Evi koji su takođe imali slobodan izbor ljubavi. Desilo se da su i oni pogrešili u izboru, i okrenuli leđa Bogu. Postali su zli i uneli u svet greh i bol.

Zar sve ovo ne govori koliko Bog čoveka voli i ceni? Bog želi pridobiti našu ljubav i zato ozbiljno shvata našu odluku, nas same i našu ljubav. Prava ljubav uvek poštuje onoga čiju ljubav želi pridobiti. Za to Bog koristi najprirodnije sredstvo: poziva ljude "priprostim propovedanjem", bez velikih govora i umetničkog izražavanja. Bog govori jezikom koji je razumljiv i čoveku sa najmanjim obrazovanjem. Pošto je Božji cilj da zadobije naše pouzdanje i našu ljubav, ostavlja nam potpunu slobodu da se sami odlučimo, i neće nas zaplašiti upotrebom sile koju koriste diktatori. Ne želi od nas učiniti moćne anđele, niti nas šalje kao duhovne pojave u druge svetove čija bi nas natprirodna sila i slava samo preplašila. Bog nas ne želi ničim prisiliti da prihvatimo Njegovu ljubav. Slično postupa i Isus kada čini čuda.

Moglo bi se zaključiti da Bog dopušta "bombardovanje" ljudi jer istinska ljubav podrazumeva ovu opasnost koja proizilazi iz potpune slobode odlučivanja.

Šta Bog radi kada čovek pođe pogrešnim putem i jedinom Dobru okrene leđa?

Čovek se odvojio od Boga. Šta sada? Pismo kaže da je Bog u svom sveznanju, i pre nego što su anđeli i čovek pogrešno izabrali, za taj slučaj preduzeo brižljive preventivne mere. Ova činjenica da je Bog unapred video pad u greh mnogima je kamen spoticanja. Ustvari to i nije teško razumeti ako se pažljivo razmisli i uzmu u obzir sledeći razlozi:

Posmatrajući čoveka lako se mogu uočiti neke osobine. Naprimer pre nego izgovori neku važnu stvar uvek kaže "Ah...". Ili, pre nego ispriča neku doskočicu, on nabira obrve. Posle nekog vremena može se predvideti, s' obzirom na ranija zapažanja, šta će čovek uraditi još pre nego to učini.

Moja sposobnost da predvidim nečije postupke ne čini me nikako odgovornim za njih. Činjenica je, isto tako, da je Bog mogao predvideti šta će Adam i Eva, kao i sav ljudski rod, učiniti, ali ga ne možemo smatrati odgovornim za njihove postupke, naročito zbog toga što im je dao slobodnu volju. Bog je unapred video pad čoveka i anđela u greh, i bio je već pre stvaranja sveta spreman poslati im svog Sina kao žrtvu za greh.

Mnogi misle da je upravo to, što je Bog unapred znao za sve ovo, razlog da ga okrivimo za čovekov pad u greh. Videli smo da ga, uprkos tome, ne možemo smatrati odgovornim za stanje greha u kome se celo čovečanstvo nalazi. Naprotiv, mogućnost da se slobodno odlučimo ljubiti i vežbati se u pobožnosti, govori o tome da je čovek kriv a Stvoritelj nedužan.

Mnogi će se ovde upitati zašto je uopšte Bog stvorio anđele, čoveka i svet kada je unapred video haos, mržnju, bedu i nevolju koja će nastati zbog slobode odlučivanja? Nije li to bilo zlonamerno, obzirom da je Bog znao kakve će biti posledice takvog čina? Zar ne bi bilo bolje da sve to uopšte nije bilo stvoreno? Ta ista pitanja se pojavljuju u životu svakog čoveka. Naprimer u braku. Već na venčanju znamo da ćemo doživeti bol, razdvajanja kroz smrt, zato se kaže kod obreda crkvenog venčanja: "dok vas smrt ne razdvoji" (ako ne dođe Isus pre naše smrti). Mi, iako to unapred znamo, preuzimamo tu bol na sebe jer verujemo da je takav život u ljubavi, pa makar i jedan dan (a četrdeset ili pedeset godina prođu kao jedan dan), bolji i radosniji nego li život bez ljubavi.

Ljubav koja je od Boga obogaćuje karakter, oplemenjuje dušu i nagrađuje nas preobilno za kušnje kojima smo izloženi u budućnosti i sadašnjosti. Postavlja se pitanje: ŠTA VIŠE VREDI? Oni koji su okusili ljubav, odgovoriće da se brige i nevolje koje prate ljubav ne mogu sa njom meriti.

Očigledno Stvoritelj, koji je ljubav, misli isto tako, jer nas je stvorio uprkos svemu. Odlučio se na rizik jer je bio uveren da toplina ljubavi nadvisuje gorčinu trpljenja. Vredniji je samo jedan dan ljubavi nego li apsolutna odsutnost ljubavi, a gde ima života ima i mogućnosti za ljubav. Osim toga, kušnje i bol traju na zemlji samo kratko vreme, dok oplemenjivanje karaktera onih koji su kroz stradanje postali savršenima traje večno. Kako god pogledali, moramo priznati da je čovek, zbog ljubavi, dragocen.

Šta se događa posle pada u greh, kada je greh ušao u svet? Šta radi Bog koji je ljubav? Postavimo ta pitanja drugačije. Šta radi onaj koji ljubi, kada nije shvaćen i nije mu uzvraćena ljubav? Sveto pismo kaže: "Ljubav je strpljiva, puna dobrote... ne razdražuje se, nije zloslutna; ne raduje se nepravdi, a raduje se istini; sve podnosi, uvek veruje, svaku nadu čuva, sve snosi... Ljubav nikad ne prestaje" (1. Korinćanima 13,4-

Od prave ljubavi se očekuje strpljenje, dobrostivost, da sve podnosi, u nadi da će biti krunisana pobedom.

Bog je unapred video greh i propast u koju će svet upasti. Kada se to i dogodilo, nije planuo gnevom i sve uništio, kako bi to mnogi očekivali koji i sami tako postupaju kad im se dogodi nešto neugodno ili nepravedno. On je pokušao svojom ljubavlju i strpljivošću spasiti ono što se može, od strahovite propasti. On je verno i ozbiljno upozorio ljude i anđele na posledice njihove pogrešne odluke, ali nije sebi zatvorio put do našeg srca dok je pokušavao da nas vrati sa pogrešnog puta. Samim tim bi mogućnost za pravu ljubav bila zauvek izgubljena. Strpljivošću nas je pokušao dovesti razumu i ljubavi. Taj pokušaj je doživeo svoj vrhunac kada je poslao svoga Sina, koji je dobrovoljno položio život za sve nas. Sin je dobrovoljno i po vlastitoj odluci otišao u smrt. Nije ni pokušao da se brani, jer je, kako je rekao, došao umreti za grehe mnogih.

Sada On čeka i želi da svi dođu do spoznaje istine: "koji hoće da se svi ljudi spasu i dođu do potpune spoznaje istine" (1. Timoteju 2,4); "Ne odustaje Gospod od izvršenja obećanja, kako to neki misle, nego vas strplivo podnosi jer neće da se iko izgubi, nego da svi pristupe ogračenju" (2. Petrova 3,9). Tako je Bog zamislio da se svi ljudi spasu, iako im je ostavio slobodu da mu se i ne obrate u pokajanju. Ipak, Bog je spreman i voljan primiti sve koji mu se obrate.

To što Bog toliko dugo čeka pre nego što počne suditi prestupnicima koji su upropastili Njegovo delo, samo dokazuje da je on Bog ljubavi, pun dobrote i strpljenja, i ne može se tako lako iznervirati kao mi ljudi.

Jedino se tako može objasniti činjenica da Bog nije već odavno izrekao svoj sud nad grešnicima, tj. nad svim ljudima (svi smo mi grešnici, iako smo za sebe i za naše sugrađane pošteni ljudi), i uspostavio na zemlji i na nebu "marionetsku državu", koja bi izvršavala Njegovu volju. Tako bi sigurno postupio svaki diktator i nasilnik, kada bi se čovečanstvo suprotstavljalo njegovoj volji koliko se čovek suprotstavlja Božjoj volji. (Onima koji sumnjaju u to da se čovek može suprotstaviti Božjoj volji u svom životu ili životu drugih, može se ovako objasniti: zapitaj se da li je Bog planirao konkretno sadističko delo za koje ti znaš i jesi li njime pogođen? Da li je Božja volja bila da se hladnokrvno i na najstrašnije načine ubija gasom šest ili sedam miliona Jevreja među kojima su bile žene, deca, starci?

Tvrditi da to nije protiv Božje volje značilo bi umanjiti ovako gnusan greh. To isto važi i za primenu nuklearnog oružja na nezaštićene gradove sa svim posledicama koje nosi). Još više bi bilo protiv Božje volje kada bi On uspostavio "marionetsku državu", jer bi to značilo da on nasilno želi nametnuti svoju volju. Time bi bila isključena i onemogućena i najmanja mera ljubavi za koju smo sposobni. Već i malo ljubavi i malo onih koji se obraćaju Bogu, i hrane se Njegovom ljubavlju, vredi daleko više nego da takva mogućnost uopšte ne postoji.

Da je Gospod odmah sudio, mnogi koji su mu se u međuvremenu obratili pokajani, bili bi zauvek izgubljeni za Njega i Njegovo kraljevstvo.

O britanskom kralju Džordžu VI i njegovoj ženi Elizabeti priča se sledeće: kao mladić zaljubio se budući engleski kralj u lepu Elizabetu iz Škotske. Ubrzo je otišao kod nje i zaprosio je, ali ga je ona odbila. Govorilo se da princ nije privlačan ženama. Bio je, naime, malo nespretan u govoru i ponašanju. Mladi princ je bio jako nesrećan što ga je Elizabeta odbila. Otišao je kod svoje majke da se posavetuje. Majka ga je saslušala sa puno razumevanja. Kad je mladić završio svoju priču, postavila mu je samo jedno pitanje, da li on stvarno voli Elizabetu, ili bi se mogao odlučiti i za neku drugu. Mladi princ je odgovorio da želi za ženu samo Elizabetu, i ni jednu drugu na čitavom svetu. Majka mu je rekla: "Onda možeš uraditi samo jednu stvar. Idi ponovo k njoj i zaprosi je još jednom."

Princ je nadvladao svoj ponos i zaprosio mladu Škotlanđanku još jednom. Ponovo je bio odbijen. Kad se malo pribrao, ponovo je pitao majku za savet. Ona ga je strpljivo saslušala, pokazala mu da saoseća sa njim i pitala ga da li je i posle drugog odbijanja voli. Njemu je bilo sasvim jasno da samo nju želi i voli između svih devojaka koje je mogao birati. "U tom slučaju", rekla je majka, "ne preostaje ti ništa drugo nego da opet odeš kod nje i zaprosiš je ponovo". Posle nekog vremena otišao je, dakle, mladi princ po treći put kod lepe Škotlanđanke. Mlada princeza je uvidela da je princ uporan i da mu ona znači sve. I ne samo to; osetila je da njegova ljubav budi u njenom srcu isto osećanje. Priznala mu je da ga voli i da želi biti njegovom ženom. Tako je nastao veoma srećan familijarni život, koji je trajao sve do kraljeve smrti.

U ljubavi često treba biti strpljiv, sve dok se ona ne pojavi u srcu budućeg partnera; a kada se jednom pojavi obostrana ljubav, treba je negovati da bi se ta ljubav i održala onako kako ju je Bog zamislio, na radost i sreću oba supružnika.

Kod svake ljubavi dođe vreme kada onom koji čeka treba dati konačan odgovor "da" ili "ne". Onaj od koga se očekuje odgovor može odbiti ljubav, isto tako i druga strana može slobodno odlučiti koliko dugo će čekati. Ako ona kojoj se udvara pođe za drugog, to pitanje je rešeno. Sveto pismo kaže da se isto događa i u duhovnom svetu, kada se Božji Duh više ne trudi oko čoveka.

Mi ljudi možemo samo ponekad primetiti da Božji Duh napušta čoveka i ne pokazuje više brigu za njega. Tako nešto se događa, ali uglavnom skriveno od pogleda smrtnika. Bog se trudi oko nas kao pravi udvarač. Isus je pravi prijatelj naših duša i našeg srca, ali postoji trenutak u kojem mi možemo odlučiti i "poći za drugog" i ograditi se od delovanja Duha Svetoga. Možemo okrenuti svoje srce materijalnim stvarima, i grehu, i ne dopustiti da nas neko savetuje. Takvom odlukom se sasvim udaljavamo od Boga. Tada možemo reći da su prošli dani "udvaranja". Poslanica Jevrejima na više mesta govori o tome, nar. 3,11; 6,4-6; 10,26-30. Ako osećamo i najmanju sklonost da zanemarimo Božju ponudu ljubavi, trebalo bi da nas takvo stanje ozbiljno zabrine.

KADA STARI SVET PROĐE

Posle kratkog razmišljanja o suštini Boga i zla, na način kako su opisani u Svetom pismu (kome nije cilj takmičenje sa teologijom, nego promena razmišljanja čoveka koji je izvan toga, jezikom, koji svako razume), izgleda da, nije suprotno zdravoj pameti verovati u savršenog, svemogućeg Boga, koji je savršena ljubav. Ako je Bog zaista ljubav, i ako se kao savršen čovek objavio kroz Isusa Hrista (šta nam Isus jasno potvrđuje), trebalo bi da sadašnje stanje sveta prihvatimo ovakvim kakvo jeste, sve dok Bog ne izbavi iz propasti sve one koji se kaju i žele se obratiti Njemu. Tako ljudi primaju oproštenje greha i dobijaju mir koji "prevazilazi svaki razum".

Ako je, dakle, delo spasenja takvo da se svi mogu spasiti sa starog, tonućeg, torpedovanog broda i dovesti se u sigurnost (apostol Pavle opominje:"spasite se od ovog pokvarenog naraštaja" Dela 2,40), onda će Bog obnoviti, kao što je obećao, čitavu građevinu, sve svoje stvaranje i šta više, učiniti još boljim nego u vreme Adamovo. On će stvoriti novo nebo i novu zemlju gde će vladati apsolutna pravda.

Pa, zar je moguće verovati da će On svoje vlastito stvorenje zauvek ostaviti u neredu? Obećao je da to neće učiniti. Bog sa svojom reči potvrđuje da će u obnovljenom kraljevstvu vladati oni koji su kroz pokajanje obnovljeni i pročišćeni, zagrejani ljubavlju Božjeg Duha, koji više ne ljube sadašnje stanje zla u svetu.

Lako je prepoznati mudrost u planu da tako obnovljeni ljudi učestvuju u vladavini nad tim savršenim kraljevstvom. Oni su već okusili gorčinu pogrešnog izbora i udaljenost od jedinog Boga. Takvo iskustvo isključuje mogućnost da ovi opet padnu u isti greh i ponovo unesu jad u svet. Kažu da se opečeno dete boji vatre, isto tako se spašeni grešnik plaši greha. Ovim spašenim ljudima napuniće Bog svoje kraljevstvo zato što još uvek želi pridobiti za to ljude, ali to važi samo za sadašnjost.

Novim stvorenjem vladaće Onaj koji se već dokazao kao najpodesniji za tako visoku službu. Može li biti jačeg dokaza Njegove sposobnosti da vlada od činjenice da On toliko ljubi svoje podanike da je umro za njih? Većina kraljeva zahteva od svojih podanika da svoju vernost dokažu spremnošću da umru za njega.

Kod Hrista je to suprotno. On je umro po Svojoj vlastitoj volji, da bi mogli živeti njegovi podanici: "... upoznajući nas sa tajnom volje svoje, po milostivoj nameri, koju je u sebi imao, da je izvši kad se ispune vremena, pa da se sve ispuni u Hristu, i ono što je na nebesima i ono što je na zemlji." (Efescima 1,9-10)

Ispunjenje punine vremena se odnosi na vladavinu obećanog Božjeg kraljevstva. Sve će u tom kraljevstvu biti sjedinjeno u Hristu. Čovek učestvuje u dolazećem Božjem kraljevstvu time što se želi spasiti od sadašnje propasti i svedoči da veruje Isusu Hristu, koji ga je zauvek izbavio iz greha.

"Zatim videh novo nebo i novu zemlju, jer prvo nebo i prva zemlja prođoše, i mora više ne beše. I videh sveti grad, novi Jerusalim, silaziti od Boga sa neba, opremljen kao nevesta ukrašena za svog zaručnika. I čuh silan glas sa neba da govori: Evo šatora Božjeg među ljudima! On će prebivati sa njima, i oni će biti narod njegov, i sam Bog biće sa njima. On će otrti svaku suzu sa očiju njihovih i smrti više neće biti, ni žalosti, ni vike, ni bolesti neće više biti, jer prvih stvari nestade." (Otkrivenje 21,1-4)

NEKOLIKO REČI O PISCU

Doktor Vajlder Smit rođen je 1915. godine. Studirao je prirodne nauke na univerzitetu u Oksfordu. Prvi doktorat iz područja organske hemije stekao je na univerzitetu Riding (Reading) u Engleskoj. Na univerzitetu u Ženevi je doktorirao po drugi put iz iste oblasti. Svoj treći doktorat dobio je 1964. godine na E.T.H. univerzitetu u Cirihu. Kao profesor farmakologije i kinoterapije bio je redovni gost i predavač na mnogim univerzitetima širom Evrope, Azije i Amerike.

Doktor Smit nije poznat samo kao naučnik, već i kao vernik. Njega kao vernika i naučnika posebno zanima odnos između vere i nauke. S tim u vezi je napisao veći broj knjiga na pitanja iz biologije, hemije, sociologije i ekonomije.[You must be registered and logged in to see this image.]

Isus Hristos, jevreski prorok iz Nazareta u Galileji, rođen nešto pre početka nove ere i razapet na krstu prema tradiciji, tokom proleća 33. godine nove ere, centar je hrišćanske religije. Njegov život i kratka karijera učitelja i iscelitelja i njegova smrt samožrtvovanjem su opsani u jevanđeljima. Istorijski izvori tog vremena gotovo da ne sadrže ikakav spomen na Isusa; radikalni teološki trend i dalje njegovo postojanje smatra fikcijom, dok ga glavna struja smatra činjenicom, iako neuhvatljivom.

Isus iz jevanđelja bio je sin Marije, žene drvodelje Josifa. Pošto ga je krstio Jovan Krstitelj, prorok kome je kasnije rimski marionetski kralj Irod odsekao glavu, Isus je počeo da propoveda i da čudotvorno isceljuje. Pokušaji da se rekonstruiše njegova originalna poruka potvđuju da je on podučavao kroz priče sa moralnim porukama – što je bio rabinski običaj – i da je najavljivao ustanovljenje Božjeg carstva na zemlji, koje će odbraniti dobre i potlačene...
[You must be registered and logged in to see this image.]
U četvrtom veku nove ere, kanonizacija hrišćanstva je završena. Ona je sadržana u dvadeset sedam rukopisa koji se nazivaju «Novi zavet», različitih od hebrejske Biblije (Tanakh), ili «Starog zaveta», koji su hrišćani kanonizovali. Novi zavet se sastoji od četiri jevanđelja (Mateje, Marka, Luke i Jovana), Dela svetih apostola (nastavak pisca Jevanđelja koje se pripisuje Luki, za koga se pretpostavlja da je bio učenik apostola Pavla), Poslanica apostola (četrnaest se pripisuje Pavlu, jedna Jakovu, dve Petru, tri Jovanu i jedna Judi) i najzad Apokalipse (Otkrivenja) koje se pripisuje Jovanu. U svoj toj literaturi, Stari zavet obično je interpretiran teološki, jer sadrži proročanstva o dolasku Mesije Isusa Hrista...

Hrišćanski život imao je više dimenzija. Za neke konfesije (katoličku, pravoslavnu, nestorijansku, monofizitsku i anglikansku), liturgijska godina ima posebnu važnost. Dva glavna događaja čiji su akcenti prilično različiti na Istoku i na Zapadu, dominiraju hrišćanskim kalendarom: rođenje Hristovo, ili Božić, tradicionalno slavljen 6. januara a onda prebačen na 25. decembar – što je, slučajno, i festival paganskog boga Mitre, Sol Invictus (Nepobedivo Sunce) – i Hristova smrt na krstu (Veliki Petak) i vaskrsenje (nedelja iza, Uskrs), kojima tradicionalno prethodi četrdesetodnevni post. Evharistija, odnosno pričešće svetom hostijom i svetim vinom, jeste sveta tajna, ritual koji je uveo Hristos lično. Katolici priznaju sedam svetih tajni: krštenje, krizma, evharistija, poslednja pomast, brak, uvođenje u svete redove i pokora. Učestalost evharistijske pričesti zavisi od ispovesti i vremenskog perioda: kod katolika posle Drugog vatikanskog koncila to postaje dnevna praksa; kod pravoslavaca, to je praksa koja se obavlja u dosta dugim intervalima i ne kod svih vernika.

Treba reći, iako su tradicionalno isticale patrijarhalne vrednosti, hrišćanske crkve su, od svojih ranih vekova, otvorile monaške redove za veliki broj žena, koje su na taj način izborile pristup obrazovanju i kulturi i mogle da imaju i određenu nezavisnost koju je u njihovom društvu bilo nemoguće naći na nekom drugom mestu... A posebno treba naglasiti, kao neki uslovljeni zaključak, da je moralni život hrišćana važan kod svih denominacija...

Šta je to Hrišćanstvo i šta Hrišćani veruju?


--------------------------------------------------------------------------------


Pitanje: Šta je to Hrišćanstvo i šta Hrišćani veruju?

Odgovor: 1 Korinćanima 15:1-4 kaže, “Obznanjujem vam, braćo, evanđelje koje sam vam propovedao, koje vi primiste, u kom i stojite, kojim se i spasavate, ako ga čvrsto držite kako sam vam ja objavio, sem ako niste uzalud poverovali. Ja sam vam pre svega predao što sam i primio: da je Hristos umro za naše grehe – po Pismima, i da je sahranjen, i da je vaskrsnut trećeg dana po Pismima.

Ukratko rečeno, to je Hrišćansko verovanje. Hrišćanstvo je jedinstveno u odnosu na druge vere, zato što je Hrišćanstvo više stvar odnosa nego religijskih običaja. Umesto da se čvrsto drži liste “uradi i nemoj,” cilj Hrišćana je da neguju blizak odnos sa Bogom Ocem. Ovaj odnos je omogućen zbog onog što je Isus Hrist uradio, i zbog službe Svetog Duha u životu Hrišćana.

Hrišćani veruju da je Biblija nadahnuta, nepogrešiva Reč Božija i njeno učenje je najveći autoritet (2 Timoteju 3:16, 2 Petrova 1:20-21). Hrišćani veruju u jednog Boga koji postoji u tri osobe, Otac, Sin (Isus Hrist), i Sveti Duh.

Hrišćani veruju da je čovečanstvo stvoreno posebno da bi imalo odnos sa Bogom, ali da greh odvaja sve ljude od Boga (Rimljani 5:12, Rimljani 3:23). Hrišćanstvo uči da je Isus Hrist hodao ovom zemljom, u potpunosti Bog i u potpunosti čovek (Filipljani 2:6-11), i da je umro na krstu. Hrišćani veruju da je posle Njegove smrti na krstu, On bio sahranjen, da je ustao i da sada živi sa desne strane Oca, gde se neprestano moli za verne. (Jevreji 7:25). Hrišćanstvo tvrdi da je Isusova smrt na krstu bila u potpunosti dovoljna da plati cenu greha koju svi ljudi duguju i to je ono zbog čega je obnovljenje odnosa između Boga i čoveka moguće.(Jevreji 9:11-14, Jevreji 10:10, Rimljani 6:23, Rimljani 5:.

Da bi se spasao, čovek jednostavno mora da u potpunosti poveruje u svršeno Hristovo delo na krstu. Ako neko veruje da je Hrist umro umesto njega i da je platio cenu njegovog greha, i da je ponovo ustao, tada će on biti spašen. Ne postoji ništa što neko može da uradi da bi zaslužio spasenje. Niko ne može da bude “dovoljno dobar” da bi ugodio Bogu sam od sebe, jer smo svi mi grešnici (Isaija 64:6-7, Isaija 53:6). Drugo, ne postoji ništa više što treba da se uradi, jer je Hrist svršio svo delo! Kada je bio na krstu, Isus je rekao, “Svršeno je” (Jovan 19:30).

Kao što ne postoji ništa što bi neko mogao da uradi da bi zaradio spasenje, isto tako, ako jednom poverujemo u ono što je Hrist uradio na krstu za nas, ne postoji ništa što možemo da uradimo da to spasenje i izgubimo. Upamti, Hrist je u potpunosti svršio delo! Ništa u vezi spasenja ne zavisi od onoga koji ga prima! Jovan 10:27-29 kaže “Moje ovce slušaju moj glas, i ja ih poznajem, te idu za mnom. Dajem im večni život, pa neće nikada propasti, niti će ih ko[čovek] oteti iz moje ruke. Moj Otac – koji mi [njih] dade – veći je od svih, i niko[čovek] ne može da otima[njih] iz ruke moga Oca.”

Neko može da misli , “Ovo je super—jednom kad sam spašen, mogu da radim što hoću, i neću izgubiti moje spasenje!” Ali kod spasenja se ne radi o tome da imamo slobodu da radimo šta hoćemo. Spasenje označava da smo postali slobodni da ne služimo svojoj staroj prirodi, i da smo slobodni da tražimo ispravan odnos sa Bogom. Sve dok verni žive na ovoj zemlji u svojim grešnim telima, uvek će postojati borba da popustimo pred grehom. Život u grehu nas sprečava da imamo odnos sa Bogom koji on želi da ima sa ljudima, i sve dok neko živi u grehu kao vernik, neće moći da uživa u odnosu sa Bogom koji je On nameravao da ima sa njim. Međutim, Hrišćani mogu da pobede u borbi sa grehom tako što će proučavati i primenjivati Božiju Reč(Bibliju) u svojim životima, i što će biti kontrolisani Svetim Duhom—što znači, da se pokore uticaju i vođstvu Duha u svim svakodnevnim okolnostima i da u Duhu poslušaju Božiju Reč.

I dok mnoge religije zahtevaju da osoba radi određene stvari ili da ih ne radi, u Hrišćanstvu se radi o odnosu sa Bogom. Hrišćanstvo je verovanje da je Hrist umro na krstu da bi platio cenu greha, i da je ustavo ponovo. Tvoj dug greha je plaćen i ti možeš da imaš zajedništvo sa Bogom. Ti možeš da imaš pobedu nad svojom grešnom prirodom i da hodaš u zajedništvu i poslušnosti sa Bogom. To je istinsko biblijsko Hrišćanstvo.

Pitanje: Šta je to Hrišćanin?

Odgovor: Vebsterov rečnik definiše Hrišćanina kao “osobu koja ispoveda veru u Isusa kao Hrista ili u religiju koja se zasniva na Isusovom učenju.” Iako je ovo dobar početak za razumevanje toga šta je Hrišćanin, kao i mnoge druge svetovne definicije, i ova je nedovoljna da komunicira Biblijsku suštinu pojma Hrišćanin.

Reč Hrišćanin je korišćena tri puta u Novom Zavetu (Dela 11:26; Dela 26:28; 1 Petrova 4:16). Sledbenici Isusa Hrista su prvi put nazvani “Hrišćanima” u Antiohiji (Dela 11:26) zbog toga što su njihovo ponašanje, aktivnosti i govor nalikovali na Hrista. Originalno je korišćen od strane nespasenih ljudi iz Antiohije kao neka vrsta prezrivog nadimka kojim su ismevali Hrišćane. Bukvalno ta reč znači, “pripadanje Hristovoj strani” ili “pristalica ili sledbenik Hristov,” što je jako slično Vebsterovoj definiciji.

Nažalost, tokom vremena, reč "Hrišćanin" je izgubila svoje pravo značenje i često se koristi za nekog ko je religiozan ili ima visoke moralne vrednosti, umesto za istinski nanovo rođene sledbenike Isusa Hrista. Mnogi ljudi koji ne veruju u Isusa Hrista smatraju sebe Hrišćanima samo zato što idu u crkvu ili pripadaju "Hrišćanskoj" naciji. Ali odlazak u crkvu, služenje onima koji su manje srećni od tebe, ili da si dobra osoba te ne čini Hrišćaninom. Kao što je jedan evanđelista jednom rekao, “Odlazak u crkvu od nekog neće napraviti Hrišćanina ništa pre nego, što će odlazak u garažu od nekog napraviti automobil.” Da si pripadnik neke crkve, da redovno odlaziš na službe, i daješ za rad u crkvi, te neće napraviti Hrišćaninom.

Biblija nas uči da nas Bog ne prihvata po dobrim delima. Tit 3:5 nam kaže “spasao nas je ne na osnovu dela koja smo mi učinili u pravednosti, nego po svojoj milosti – banjom koja preporađa i obnavlja Duhom Svetim.” Tako da, Hrišćanin je neko ko je nanovo rođen od Boga (Jovan 3:3; Jovan 3:7; 1 Petrova 3:23) i ko veruje u Isusa Hrista. Efesci 2:8 nam kažu, “Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, - Božiji je dar; ne od dela da se niko ne pohvali.” Istinski Hrišćanin je neko ko se pokajao od svojihn greha i ko veruje u Isusa Hrista samog. Njihova vera nije u tome da slede neku religiju ili grupu moralnih principa, ili listu zabranjenih i dozvoljenih stvari.

Istinski Hrišćanin je onaj ko je poverovao u ličnost Isusa Hrista i činjenicu da je On umro na krstu da bi platio za naše grehe i ustao ponovo trećeg dana, da izvojejuje pobedu nad smrću i da da večni život svima koji veruju u Njega. Jovan 1:12 nam kaže: “A svima koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božija, - onima što veruju u Njegovo ime.” Istinski Hrišćanin je u stvari dete Božije, deo Božije istinske porodice i onaj kome je dat novi život u Hristu. Istinski Hrišćanin se poznaje po ljubavi za druge i po poslušnosti Božijoj reči (1 Jovanova 2:4; 1 Jovanova 2:10).