KOSOVO-KOSOVSKA BITKA

Бранислав Нушић o приликама на Космету крајем XIX века

Драгиша Спремо
уторак, 17. август 2010.
Како је приштински муфтија за само неколико година постао најбогатији човек на Косову? Тешко и ризично је и данас бити Србин на Косову равном.
У мноштву писама и депеша које је Бранислав Нушић као српски конзул у европској Турској из Косовског вилајета слао влади у Београду, или српским дипломатским представништвима у Цариграду, Солуну и Скопљу, једна реч била је тако честа и незаобилазна да је са њом почињала или завршавала готово свака Нушићева порука: з у л у м и.

Већ из тога се може закључити да су физички и вербални обрачуни, отимачине, прогони, разноврсна насиља и неправде,постали уобичајена, свакодневна појава на Косову и Метохији. Зулуми, наравно, нису били само косовска специфичност. Њих је било и на свим другим просторима које су окупирали Турци. Али, нигде нису били таквог опсега и са тако драматичним последицама као у Косовском вилајету. У поимању Срба, као и самог конзула Нушића, зулуми су заједнички именитељ за све оне облике терора које су мухамеданци, Турци и Арбанаси, чинили над хришћанским становништвом.

Из дипломатске поште коју су припремили конзулати Србије, Аустрије и Русије (српски се налазио у Приштини, а остала два у Призрену и Косовској Митровици) видљиво је да су најчешћи облици зулума били: привремено илњи трајно прогонство са Косова и Метохије, насилно запоседање српских кућа и пољопривредних имања, отимање и потурчавање мушке деце, насилно одвођење девојака и младих жена, разбојништва, пљачке, подметање пожара, присвајање српскх кућа, дућана, воденица и друге имовине.

У косовској животној стварности с краја деветнаестог века, што је видљиво и из Нушићевих записа, постојали су и многи позитивни примери. Тако, и у селима и у градовима било је турских и арнаутских породица које су уживале велики углед и код самих хришћана. Оне су тај углед темељиле на традиционалним (патријархалним) схватањима породице и њеног односа према окружењу. Успостављајући поштен однос према суседима и стриктно примењујући бесу (која означава задату реч и има снагу заклетве), те породице биле су и најпоузданији заштитници православних духовних храмова и хришћана у целини.

У селима Косовског Поморавља (подручје око Гњилана, Витине и Каменице), Дренице, Сиринића и Подрима у Метохији, где је и најбројнија српска популација, било је доста српских староседелачких породица које су биле заштићене од могућих зулума. То су тако зване чипчије - земљорадници који су радили код турских и арбанашких велепоседника и бегова. Сви остали били су у неизвесности и сталном страху за своју имовину и животе својих породица.

Приликом многобројних путовања по старој Србији Нушић је уочио да свако веће место на Косову, у Метохији, а исто тако у Рашкој области и Македонији, има своје озлоглашене силнике. У записима са тих путовања он каже да ти силници ударају на српска села и нагоне сељаке у бежанију, после чега запоседају њихове куће и имања. То је најсуровији и најпримитивнији вид брзог богаћења, чему су били подложни и неки виђенији љди у тадашњим нахијама.

Богаћење на туђој несрећи постајала је, на жалост, некажњена пракса. Илуструјући то примерима којима је и сам био сведок, млади конзул Бранислав Нушић помиње случај приштиског муфтије, који је имао неприродно брз успон у каријери и за кратко време приграбио огроман капитал. Тај муфтија, каже Нушић, био је обичан сеоски хоџа. Касније се, подмићивањем више власти, дочепао положаја муфтије, да би затим, помоћу уцена, пљачкања, затварања, батинања и убијања имућних Срба постао најбогатији човек на Косову. На тако прљав и нечастан начин он је стекао многобројне чифлуке у Приштинском санџаку.

Зулуми овакве врсте, уколико су их чинили истакнути и повлашћени представници турске власти, увек су се догађали уз посредовање неког силника који је био непосредни извршилац. Приштински муфтија чинио је то уз помоћ озлоглашеног кавгаџије и тиранина Дим Бурјана. Њега је ангажовао да глоби, уцењује, а по потреби и убија Србе. А овај је то чинио јавно, без бојазни од турских власти. Било је случајева да Дим Бурјан и преко хућумета (турског суда) у Приштини упути претећу поруку богатим појединцима и првацима српских села да у одређеном року плате новчану уцену, иначе ће се лоше провести.

Сличне оцене и притужбе из Приштине стизале су касније и од српског конзула Светислава Симића. Он је извештавао о притисцима и уценама муфтијиним на становништво српских села у близини Приштине (Словињ, Бабуш и друга). Они нису били турске чипчије - радници на њиховим поседима - већ су имали и обрађивали своју земљу. Намера муфтије је, међутим, била да од српских имања у овим селима створи још један чифлук за себе. Отуда притисци и претње које су стизале од Дим Бурјана.

Један од великих зулумћара у Приштинском санџаку, у годинама када је ту службовао Бранислав Нушић, био је и Сулејман паша, командант војске у приштинском округу.

У ширем рејону Гњилана, које је у време постојања српског конзулата у Косовском вилајету имало статус казе (среза), налазило се углавном српско домицилно становништво. Они су били бројнији од Арбанаса, представљали су моћнију етничку скупину, па је управо то био разлог да турске власти ово подручје означе као приоритетно за исељавање Срба. У извршавању тог нечасног чина, како је извештавао српски конзулат из Приштине, истицала су се два силника: Хусеин ага Ђаковци и Рашид ага Горанин.

Хусеин-ага се на ове просторе доселио из Ђаковице, а Рашид- ага са подручја Горе, планинске области између Шаре и Коритника, на крајњем југу Метохије. Из свог врлетног и сиромашног краја дошли су у плодно и богато Косовско Поморавље да би, ако то буде могуће, протерали Србе и заузели њихове куће и поседе.

Свемоћни Хусеин је, између осталог, одлучио да се дочепа пространих пашњака у српском селу Раиновац. Учинио је то на једноставан начин: земљу је поделио новопридошлим сељацима, наложивши им да је преоравају и тако претворе у њиве.

Срби мештани после тога нису више имали где да напасају стоку. То је био разлог да мања група Срба, као представници села, оду код кадије у Гњилане да се пожале. А он им каже:

Шта могу, рајо, ја кад је он силан Турчин, па му нико ништа не може. Трпите, па шта вам бог да!

А Рашид-ага (то је онај што је доселио из Горе), иначе пријатељ муфтијин, отишао је у село Доње Рудриге, где је ангажовао око 150 сељака да му бесплатно ору и копају, жању пшеницу, беру и круне кукуруз, обављају и све друге ратарске послове без икакве накнаде.

Оваквих притисака и уцена с краја деветнаестог века било је широм Косова и Метохије. Иначе, Турцима и Арбанасима, као припадницима мухамеданске вере, посебно су сметале српске цркве и манастири. Њихово рушење, паљење и претварање у џамије почело је већ средином 15. века и трајало, с мањим или дужим прекидима, све до 1912. године, када је окончана турска власт на овим просторима.

Из конзулских писама је видљиво да је оваквог вандализма било и у време када се то најмање очекивало - у завршници отоманске владавине на југу Балкана, када су некадашњи моћници морали да се пакују и селе ка Анадолији.

Тако Бранислав Нушић 12. новембра 1895. године јавља министру иностраних дела у Београду о рушењу православнх цркава у косовским селима Каменици, Шипашници, Божевцу и Ранилугу.

За непуна четири месеца разбијене су и опљачкане три цркве наше у Морави, а скоро ми стиже глас да је то стигло и четврту. Упоредо са тим рушена су и српска гробља. Забележено је да је један Арбанас направио себи воденицу од мермера са српског гробља...

Педантни српски конзул ништа није пропуштао да забележи и о томе благовремено извести министарство у Београду.

Kosovska bitka
[You must be registered and logged in to see this image.]

Boj na Kosovu ili Kosovska bitka je bitka koja se odigrala između Srba i Turaka na Vidovdan 15. juna 1389. po julijanskom kalendaru, na Kosovu polju. Srpsku vojsku je predvodio knez Lazar Hrebeljanović, a tursku sultan Murat. U ovoj bici su poginula oba vladara, a Srbija je postala turski vazal.

Pozadina

Posle pobede u bici na Marici, Turci nisu odmah počeli sa pravim osvajanjima na Balkanu, nego su, učvrstivši svoje položaje, stali da šire svoj uticaj i da stvaraju uporišta za dalje napredovanje.

Turci nisu hteli da upornom borbom izazovu protiv sebe jedan hrišćanski savez pre nego postanu sasvim sigurni, nego su se, za početak, zadovoljavali tim da balkanski vladari priznaju njihovu vrhovnu vlast i da ih nateraju na plaćanje danka, kako bi povećali svoja finansijska sredstva.

Zato oni nisu zauzeli Vukašinovu oblast, nego su pristali da u njoj vlada kao kralj, Vukašinov sin i naslednik Marko. Marko je vladao južnom srpskom Makedonijom sa sedištem u utvrđenom gradu Prilepu, koji je imao i prirodni položaj vrlo pogodan za odbranu i od starina izgrađivan kao najtvrđe mesto Pelagonije. U severnom delu Vukašinove kraljevine vlast je imao mlađi Markov brat Andrijaš.

Vukašinovi naslednici imali su borbe i sa zapadnim i sa severnim srpskim susedima, koji su se požurili da im, posle očeve pogibije, okrnje posede. Prizren su preoteli Balšići, a Skoplje Vuk Branković. Otimanje oko Kostura postalo je čak i predmet epske pesme. Kao Marko, tursku vlast su priznali i braća Dejanovići, Dragaš i Konstantin, sestrići cara Dušana, koji su gospodarili na levoj obali Vardara, od Kumanova do Strumice. Treći srpski dinast na jugu, Toma Preljubović, držao se u Epiru duže vremena samo kao turski štićenik.

Od osamdesetih godina 14. veka Turci su postali aktivniji i agresivniji. Oni upadaju čak i u oblasti iznad Šare, a njihove se čete zaleću i u zapadne oblasti sve do blizu primorja, i to ne samo u Albaniji nego i u Humu. Ti upadi vršeni su isprava sa malim odelenjima i nisu mogli imati osvajački karakter. Izvođeni su radi pljačke i s namerom da izazivaju nespokojstvo i strah. Ali vremenom ta zaletanja imaju izvidnički karakter i služe kao uvodne akcije za veće pokrete. Srpski letopisi, koji nastaju u ovom vreme, beleže sve češće datume tih upada i sukoba, osećajući im iz dana u dan sve veći značaj. Prvi od sukoba na granicama severne Srbije bio je 1380, kada je Crep Vukoslavić suzbio Turke na Dubravnici. U to vreme, zbog opasnosti od Turaka, podignut je nedaleko od ušća Nišave u Moravu grad Koprijan (posle nazvan Kurvin grad), da brani nišavsku dolinu od njihova nasrtanja.

U isto doba Turci su prodirali i prema Albaniji, pošto su u južnoj Makedoniji i u Epiru utvrdili svoju prevlast. Hrišćanski gospodari tih oblasti išli su im posredno na ruku svojim borbama oko pojedinih krajeva ili za vlast. U tim borbama naročito su bili aktivni članovi Anžujske dinastije iz južne Italije i drugi velikaši poreklom iz Italije, koji su, pomagani delom od svojih zemljaka, održavali svoje ranije vladarske posede na istočnoj obali Jadranskog Mora i u Grčkoj, ili težili da ih prošire, ili da dobiju nove. Od srpskih dinasta u Albaniji je bio aktivan jedino Balša Balšić koji je uspeo da ženidbom postane gospodar Valone i Berata, i koji je vodio duge borbe da bi dobio i Drač. Taj vrlo borbeni i nedovoljno razboriti čovek, sa velikim ambicijama, stvorio je sebi neprijatelje na više strana.

Anžujci su hteli da svakako dobiju Drač kao svoje staro uporište, a za Drač se otimao i Karlo Topija, najmoćniji albanski dinasta. Balša je imao izvesnih trenutnih uspeha, ali se iscrpeo u čestim podvizima, koji nisu odgovarali njegovoj stvarnoj snazi. Turci su, videći ta trvenja, okrenuli svoje čete i na tu stranu. U borbi s njima, u Musakiji, Balša je 18. septembra izgubio glavu. Njegova udovica zatražila je potom mletačku zaštitu i s tom pomoći održala se u oblasti Valone, koju je posle ostavila svom zetu Mrkši Žarkoviću, sestriću Dragaša Dejanovića.

Iza toga Turci ponavljaju svoje upade u severne i severozapadne oblasti. God. 1386. Turci su osvojili Niš, glavno čvorište na putevima od juga prema severu i od istoka prema zapadu. Namera im je bila da posedajući to mesto i kraj bliže prate veze između Srbije i Bugarske. Srpska vojska razbila je Turke kod Pločnika, ali Niš nije uspela da povrati. Iste ove godine javljaju se prvi put i turske čete u Humu. Njihov nenadni i neobični upad izazvao je zaprepašćenje i veliku pometnju; ljudi su, u strahu, bežali sa stokom na dubrovačko zemljište, prema moru. Dve godine potom krenula je nova turska vojska prema Humu, ali je pretrpela poraz kod Bileće.

Porazi kod Pločnika i Bileće naterali su sultana Murata na ozbiljne pripreme za borbu sa Srbima. Mada rastrojeni i teško pogođeni porazom na Marici, Srbi su još uvek pretstavljali glavnu vojničku silu Balkana. Turske pripreme za napada vršene su dugo i već u februaru 1389. god. znalo se za njih u Mlecima, a i u samoj Srbiji.

Knez Lazar je stvorio središte u Kruševcu, držeći najbogatiji i najplodniji deo srpske države, ceo sliv Južne i Zapadne Morave. Ispred njega, prema Turcima, nalazilo se u Kosovo pod vlašću Lazarevog zeta Vuka Brankovića, koje je štitilo Srbiju s juga. Lazar se nadao, da će u savezu sa Bosnom i Bugarskom moći obezbediti svoje područje od sudbine južne srpske države.

Pred opasnošću od Turaka, koja se javila u svoj ozbiljnosti, knez Lazar je potražio pomoći kod svojih saveznika. Veliku brigu zadavalo mu je držanje ugarskog kralja Žigmunda. Ranije, Lazar je jedno vreme, pritešnjen od Nikole Altomanovića, pristajao da bude ugarski vazal, ali se posle Lajoševe smrti, s Tvrtkom zajedno, stavio na stranu Žigmundovih protivnika. S toga je Lazar imao razloga da se boji od njegove osvete. Da bi ga ublažio, Lazar je, preko svog zeta Nikole Gare, ponovo ponudio Žigmundu da mu postane vazal. Žigmund je to primio, ali do sklapanja ugovora nije došlo, jer je već pre toga pala odluka na Kosovu.

Pripreme za bitku

Duga pripremanja i na srpskoj i na turskoj strani govorila su jasno da se radi o velikoj i odlučnoj borbi. To se videlo već i po tom, što su na bojno polje krenula i oba vladara lično, knez Lazar i emir Murat sa dva sina, Bajazitom i Jakubom. U Lazarevoj vojsci jedno krilo vodio je Vuk Branković, a drugo su sačinjavali bosanski odredi pod zapovedništvom pobednika kod Bileće, vojvode Vlatka Vukovića. Sa odredima iz Bosne, došli su u pomoć Lazaru, kao starom savezniku, i hrvatski "krstaši", pod vođstvom Ivana Paližne, koji je kao vranski prior imao pod sobom krstaše vitezove Jovanovce. Srpski vlastelini s juga nisu smeli da se u ovom odlučnom času opredele za Lazara, delom iz straha od ogromne turske snage, delom zbog nedostatka svesti o potrebi nacionalne solidarnosti, a delom i iz sebičnih interesa, ne uviđajući da će Lazarev slom samo otežati i njihov položaj. Konstantin Dejanović je i ugostio tursku vojsku koja je preko njegove oblasti polazila na Kosovo i dao joj je i svoje pomoćne čete.

Bitka

Odlučna borba na Kosovu zbila se na Vidovdan, u utorak, 15. juna 1389. po starom, a 28. juna 1389 po novom kalendaru. Pojedinosti o celom toku bitke nisu poznate. Nepoznato je ni kad je poginuo sultan Murat. Ni sami srpski izvori ne slažu se međusobno. Najvažniji izvor, Konstantin Filozof, kazuje da su jednog srpskog plemića neki zavidnici tužili knezu Lazaru da će mu učiniti neveru. Da pokaže ko je vera taj plemić, kome je, po docnije upisanom tekstu, bilo ime Miloš, u zgodnom času potrčao je Turcima pretvarajući se, da hoće da se preda. Kad je došao do sultana, Miloš je zario mač u Murata. Turci su ga, razjareni, sasekli na mestu. Drugi izvor, Jefimijina Pohvala knezu Lazaru, pisana na samom početku 15. veka, saopštava da je Murat poginuo posle borbe. Treći izvor, "Gerasimov letopis" (Gerasim je brat Vuka Brankovića), kaže da je Miloš probo kopljem Murata. Narodno predanje je razvilo verziju da je Miloš izvršio svoje delo pre početka borbe. Iz drugih izvora dobija se da Miloš svoj podvig nije izvršio sam, nego da je imao i društva. Jedno pismo bosanskog kralja Tvrtka pominje dvanaest plemića zaverenika, a narodna pesma dva Miloševa pobratima Milana Toplicu i Ivana Kosančića, dva inače istorijski sasvim nepoznata lica. Ni o samom Milošu istorija ne zna nikakvih pojedinosti. Njegovo prezime Kobilović ili Kobilić, koje se od 18. veka menja u Obilić, uneli su, po narodnom predanju, tek pisci od druge polovine 15. veka. Međutim, turski izvori tvrde da je Murat poginuo ili posle bitke ili malo pre njenog svršetka na prevaru od jednog srpskog skrivenog zaverenika ili ranjenog borca, dok je posmatrao ishod borbe, koja je već bila odlučena u tursku korist.

O samom toku borbe zna se sigurno, da su Srbi iz početka napredovali i da su potisli odeljenje sultanova sina Jakuba. Vlatko Vuković sa Bosancima imao je toliko uspeha, da je svom kralju, u dva maha, slao vesti o hrišćanskoj pobedi. Dobro se držalo i krilo Vuka Brankovića. Pobedu u korist Turaka rešio je Bajazit, brz i odlučan i s toga prozvan "Jilderim" (Munja), koji se sa svom snagom oborio na kneza Lazara. Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazimestana. Nije sigurno da li Muratovo turbe na Kosovu pokazuje baš mesto njegove pogibije, ali je vrlo verovatno da je na prostoru oko njega razvijana glavna snaga konjice. Knez Lazar borio se hrabro, ali turskom naletu nije mogao odoleti. U srpskoj vojsci nije bilo jedinstva komande i povezanosti. Ranjen, on je pao Turcima u ruke i bio posečen u odmazdi za Muratovu glavu. Odeljenja i Vuka Brankovića i Vlatka Vukovića mogla su da se spasu, jer ih Turci nisu daleko progonili. Bajazitu je bilo preče da pogubi brata Jakuba navodno za kaznu zbog poraza, a u stvari da ga ukloni kao takmaca za presto i da odmah potom krene kući i da bi osigurao svoj presto. Narodno predanje teško je osudilo Vuka Brankovića, kao da je on izdao na Kosovu. On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze sa Mađarima, a od Turaka niti je što tražio ni dobio. Njemu je narodno predanje stavilo na teret kasniji sukob njegovih sinova sa Lazarevim naslednikom Stefanom i jednu mnogo kasniju tuđu izdaju na Kosovu, a verovatno mu se nije htelo oprostiti što i on na Kosovu nije našao smrt uz Lazara i ostale srpske vitezove.

Posledice

Pogibija oba vladara, dotle nečuvena u istoriji Balkana, i činjenica što Bajazit čak nije ostao u Srbiji da iskoristi pobedu, izazvala je utisak da turska pobeda nije bila potpuna i da je sporna. Bosanski kralj čak je i nekoliko nedelja kasnije, javljao prijateljima o pobedi hrišćana i primao čestitke. Ni u dobro obaveštenim Mlecima do kraja jula još se nije znao pravi obračun borbe. Međutim, po Srbiju posledicu su odmah bile vidljive. Bez Lazara i bez vojske, zemlja je ostala obezglavljena sa ženom na prestolu i sa još nepunoletnom Lazarevom muškom decom.

Bajazit I, kao novi sultan, je uzeo za ženu Lazarevu kćerku Oliveru Despinu. Srbi su bili primorani da plaćaju danak Turcima i obavezali su se da ratuju u korist Turske. Lazarev sin Stefan će se boriti na strani Turaka u bici kod Angore između Bajazita i Tamerlanovih Mongola. Mnogo kasnije, nakon dve manje bitke, Turci će 1459. konačno zauzeti ostatke Srbije.

Lazareva pogibija se već krajem 14. veka, shvatila kao svesna žrtva da se očuva narodna i državna sloboda i da posluži kao primer za docnija pokolenja. Nijedan srpski vladar nije dobio toliko pohvalnih slova, i tako toplih, kao Lazar. Prva žena spisatelj u srpskoj književnosti, monahinja Jefimija, žena despota Uglješe, je izvezla Lazaru na svilenom pokrovu za njegovo telo duboko proosećanu molitvu i priznanje za učinjenu žrtvu.

Takva shvatanja ušla su i u široke narodne krugove. Kosovska bitka se često slavila u srpskoj istoriji i predmet je srpske narodne epske poezije.

Badnjace moj
U tihoj i svetoj noci BADNJAKA Molim se u kutku zapaljene vatre da veru mi , silom sto je oskrnavise Dolaskom Bogomladenca u LJEVISKU vrate. Osvetli badnjace put milosti bozijoj da radost rodjenja GRACANICA cuje, Osojansko cedo sto jutros se rodi da ga BOZIC svojom rukom pomiluje. Badnjace moj,zelja hiljadu ,roj ,a ja ti se molim uslisi mi jednu Spasi narod moj i Kosovsku zemlju. Daj nam svima snage,molim ti se Boze, da kolevke pravimo,da se SRBI mnoze, Da nas uvek ima tamo gde su preci ostavljali ognjista svojoj miloj deci. BADNJACE MOJ-zelja je hiljadu ,roj. Uslisi mi zelju jednu, Spasi moju zemlju jednu, Tebe zednu!!!

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]
Јуче смо прославили Видовдан, тај дан успомене који је постао дан жалости и наде. То је било једноставно: служба у малој србској солунској цркви, сувише тесној да у њу стану сви они, официри, војници и грађани, који су дошли да се помоле за покој душе њихових старих и за будућност свога народа. Гологлави, они стоје ћутећи у малој порти и чак многи стоје на улици, где до њих допиру гласови хора. Затим, омладина из србских школа, у једној пространој сали, пева нам најлепше песме из свог краја, док један од професора објашњава француским, енглеским, италијанским, америчким и грчким пријатељима који су дошли да се придруже прослави, шта значи србска поезија и колико је велика улога коју је она играла у историји Србије.

Рудолф Арчибалд Рајс (Швајцарска), 1918.



"Другови! Косово! Косово!"

Војници су стајали и зурили у њега. Онда су видели како сјахује, скида шапку, ставља је на груди и преко ње укршта руке као када се човек моли. Није ништа говорио, само је повио главу. А онда војници, један за другим, поскидаше своје капе, свише главе и остадоше као и пуковник у молитви.

Видело се како се пушке са блиставим бајонетима спуштају и хиљаде људи како се свијају и љубе свету земљу.

Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.



А онда зачух из уста мог пријатеља Жарка, који као Србин зарађује немачки хлеб, песму која као да је противречила таквом закључку: Да ли је за мене као Србина живот у Немачкој данас убиствен? Чињеница је да се Немачка радом уздигла у једну лепу, богату, рајску земљу. Свет као машина. И куће су машине. Лавеж паса на улицама личи на шкрипу машина у фабричким халама. У самоуслугама, као да купујем шрафове, не млеко. У месарама као да купујем ексере, а не шунку. У апотекама као да купујеш чекиће, а не аспирин.

Петер Хандке (Аустрија), 1996.



Она је још била толико уцвељена и срца још увек толико стегнутог да није могла ни исказати оно што је хтела да нам каже. Ствар је у овоме: како је била обавештена да долазе сакупљачи данка, она је сакрила своје дете, које је имало осам до десет година, да јој га не одведу. Да би је натерали да призна где се дете налази, Турци су јој ишчупали брадавице на дојкама врелим гвожђем. Ми у то нисмо могли поверовати, тим пре што је тај део тела тако осетљив да се то не би могло учинити да не наступи смрт, све док нам она не откри груди на којима угледасмо ране још незацељене. Доиста, сви до једног, чак и наши јаничари, осетисмо силно сажаљење сагледавши такву свирепост и насиље које је више него варварско и нечовечно.

Жан Палерн Форезјен (Француска), 1581.



Сав је народ овде православне вере. Међутим, централније и северније области, које сам добро упознао, претежно су насељене римокатолицима. Често се наглашава да су православни, ортодоксни, у Босни уопште моралнији и храбрији од Латина. Православни поп држи своје вернике за руку, а римокатолички свештеник их вуче за нос.

Артур Џ. Еванс (Енглеска), 1877.

О слободи златној
[You must be registered and logged in to see this image.]
ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА

У којој се говори о спољашњој и унутрашњој слободи и о суштини златне слободе



- Слушај сада реч о слободи, неутољиви витеже крста часнога и слободе златне. Све стварности имају своја нерастегљива и неотуђива имена. Али на земљи су та имена протегнута и на символе тих стварности, па чак и на символе символа. Због необузданости језика и визијске слабости људске. Тако се и реч слобода протегла на многе односе и многа стања међу људима на земљи. Рећи ћу ти прво оно што теби треба да је јасно. Кад се спољашња слобода у једном народу претвори у робовање најближег најближем, и упрља безименом тиранијом човека над човеком, законом земаљским некажњивим, онда Свемоћни, Сажаљиви, одузима слободу таквом народу и баца га у школу робовања, да би се научио познати и ценити слободу. Није ли ти ово јасно, честити кнеже?

Одговори Лазар:

- Заиста, говориш ми ствари, које треба да су јасне сваком разумном човеку.

По том ангел продужи:

- Но слобода златна везана је тесно за крст часни. Кроз крст часни и јављена је људима слобода златна. Јер злато је символ истине. Слобода златна, дакле, значи: слобода истинска и непроменљива. Ту слободу имамо ми бесмртни духови у царству небеском; ту унутарњу, духовну слободу. Ко од смртних стекне ову слободу, тај, и само тај, истински је слободан. Слободан је од брига и похота земаљских; слободан од призрака светске славе и пролазног блеска; слободан од света, од људи, од демона; слободан и од самога себе, од нижег, недуховног бића свога. Носећи златну слободу у прсима својим, он се осећа слободним и у спољашњој слободи и у спољашњем робовању. Нити му слободна држава може ту слободу повећати нити неслобода умањити. То је благо скривено унутра у души, које лопови не краду, тирани не руше, огањ не спаљује, смрт не уништава. Права слобода јесте слобода и у тамници и у двору. Без ње је тамница гроб, а двор тамница. Без те унутарње слободе деце Божје, слободе духа и срца, човек је увек роб па ма какве биле спољне околности његовог живота. Она чини спољашње ропство негорким, а спољашњу слободу слатком. Она је со за спољашњу слободу, и чува ову од злоупотребе и трулежи; и светлост за спољашње робовање, осветљујући и загревајући људе поробљене.

Речено вам је од Господа вашега и нашега, да будете као деца. Зар нису деца најслободнија бића у вашем роду земаљском? Покорност вољи родитељској ни у колико не ограничава њихову слободу, него јој само даје правилан ток. И ми на светим небесима Божјим имамо ту детињу слободу, јер смо и ми деца, и чинимо све што хоћемо са радосним сазнањем, да нас у томе ограђује и ограничава једино љубав и мудрост свевидећег Оца небеског. Но то ограничење ми не осећамо ни као стезање, ни као сужавање него као родитељско чување деце од пада. Слобода у Богу, а не од Бога - то је права слобода, непролазна, животворна, радосна, златна. Сазнати себе у зависности једино од Родитеља, Хранитеља и Бранитеља, од најсроднијег Сродника, од највернијег Љубитеља - то је најузвишеније сазнање и осећање слободе, које могу имати створена бића на небу и на земљи. Злато је злато, било под ногама или на глави. Тако и златна слобода, била на висини или у низини, на светлости дана или у тами ноћној.

Погледај у Сина Божјег, Чедо Божје, јављено у телу, да би објавио телесним тајне вечног живота. Од све деце на небу и на земљи Син Божји је најслободније дете. Он је слободан био као дрводеља у Назарету, и као Учитељ у народу, и као везан Роб пред кнежевима јеврејским и римским. Његова слобода ни у једном тренутку нити је везана ни дрешена. Робови су били они, који су Га судили, и пљували, и шибали, и распињали. А Он ни минута није био неслободан, јер ниједног минута није био одвојен од визије Свог небеског Оца и Своје небеске отаџбине. Ту Своју слободу донео је Он с неба људима, и у ту слободу увео оне, који су је разумели и заволели. Због тога апостол Његов говори ослобођеним од света, од демона и од себе: "стојте у слободи, којом вас Христос ослободи". И тај апостол, и другови његови, и милиони христоверних осећали су се слободном децом Божјом, и у граду и у пустињи, и за пуном трпезом и у глади, и у оковима као и међу пријатељима. Све - слично Њему, Откривачу и Дародавцу златне, небеске слободе, слободе деце Божје у Дому Оца свога. Јер је Дух Очев, Свети Дух слободе вејао у душама њиховим и спасавао их од сваке заробљености.

За ту златну и свету слободу ти војујеш и умиреш, љубимче и љубитељу царства небескога. Спољашња слобода, у својој кући и у својој држави, под влашћу једнокрвне и једноверне браће, само је символ божанствене слободе духа: љуска која наговештава језгро, месец који баје о сунцу. Они који немају ту суштаствену, златну слободу у себи, а боре се само за спољашњу слободу, зар не бивају робови и у својој кући, у својој држави, под влашћу једнокрвне и једноверне браће? Зар то није призрачна слобода, која се ни у чем до у имену не разликује од робовања туђину? За такву призрачну слободу не даје се ни круна, а још мање глава. А ти си, кнеже, потегао на ово поље, да положиш и круну и главу за слободу - ама за ону стварну јеванђелску слободу.

Ко душу своју даје за земаљско царство, чини што и неразумни Исав - продаје једино достојанство своје за чанак сочива. Људи обично схватају спољашње робовање као губитак. И јесте губитак, но чега? Не душе, него ствари, имања, власти, господства. А кад није губитак душе, није губитак уопште. Јер све је остало само намештена бина, на којој се душа показује. Душа може превасходно одиграти своју драматичну улогу и без сваке утрпане и извештачене бине. Кад се човек приволи нашем царству небеском, онда му је свака стопа земље, на коју стане изврсна бина за улогу његову.

Твоја два данашња привидна пораза биће обраћена у две славне победе. Први је пораз погибија твоја и твојих јунака; а други, као последица првог, ропство преосталог народа твог. За први пораз дароваће се теби и јунацима твојим светитељство на небу и опојна песма на земљи. За други пораз дароваће се твоме народу унутарњи духовни препорођај, унутрашња златна слобода, кроз крштење у огњу и крви.

Човек који баца семе на њиву сиромаши у очима неразумног посматрача, јер испражњава житнице своје. Но рачун се не прави при сетви него при жетви. Данашњи дан је за твој народ велика сетва на њиви времена. А кад стигне за жетву оно семе, које си ти данас посејао, врсни сејачу, ти ћеш посматрати с небеских висина, и радоваћеш се радошћу неисказаном.

Боље је животом задобити царство небеско него лукавством царство земаљско. Нема лукавства на земљи ни у паклу, које може надмудрити вечну небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена у очима оних, који мисле, да је битка окончана. Али Она на далеко гледа, и види дан Своје победе. Кад противници њени победоносно кличу, Она ћутке уписује привидне губитке Своје у добитке. Охоли се ругају Њеним малим и голоруким војскама, али на крају зину од изненађења и ужаса. Охоли и самонадеждни увек доживљавају неочекивано, Она - никад. Мудрост небеска у борби даје Својим противницима сва преимућства, и повлачи се пред њима као бијена, но на концу Она их развејава као плеву. Њени прутићи ломе железо противничко. Њен овлашан махај руке враћа облаке од стрела назад у стрелце. Самом помишљу Својом она подиже пале и узвисује мале. Угњетене придржава и скрушене милује. У Њеном је духу неодољива сила, у Њеној речи неугасива светлост. "У рукама су Њеним сви крајеви света". Наднела се над род људски као мајка над чедо у колевци - ко јој се може успротивити и жив остати? У чашу слободних народа додаје горчину, а у чашу поробљених меда; но и једно и друго с мером, да лек не би постао отров. Она љуби оне који Њој служе; и надмеће се у служењу са љубимцима својим. Нико од створених не може је ни надиграти, ни надјачати, ни надслужити. Благо човеку, који се приволи небеској Мудрости и Њеном царству.

Но време твоје тек што није истекло, о кнеже судбоношче народа свога.



Владика Николај Велимировић, «Царев завет»

sve u pricama biva