Miloš Vasić

Dugovi
Miloš Vasić
28.02.2011.

Ne mislim na spoljni dug Srbije, niti na unutrašnje dugove naroda prema komunalnim preduzećima, RTS-u i jednih drugima. Mislim na nešto što me već godinama svrbi kao nejasna slutnja, ama nikako da ga formulišem kako treba. Probaću.

Pitanje bi glasilo: zašto su naše dične demokratske i kapitalističke, je li, države - Srbija i Hrvatska, to jest, za Slovence ne znam - svoje omiljene restitucije i rehabilitacije odredile počev od oslobođenja od okupatora i njegovih slugu (1944. i 1945.), a ne od 6. aprila 1941? Neko pametniji od mene okanio bi se daljeg pisanja posle tog upitnika, jer je pitanje već dovoljno neprijatno. Mene, međutim, progoni jedna gorka ispovest koju moram da prenesem.

Izvesna zagrebačka gospođa ispričala mi je davno kako se desilo da umalo popije partijsku kaznu, svim svojim zaslugama u NOB uprkos. Prvoborac sa spomenicom, partizanski major i sve, ta lepa i pametna cura dobila je, jer ju je formacijski zapalo, pristup u čuveni diplomatski magazin. Pošto se retko ko toga seća: to su bila skladišta u kojima je tadašnja narodna vlast čuvala imovinu zaplenjenu od okupatora, njegovih saradnika, razvlašćene buržoazije i klasnog neprijatelja. Tamo se mogla dobiti i roba koja nije bila za obične radnike, seljake, poštenu inteligenciju i ostale narodne mase: prehrambeni proizvodi od UNRA, cipele i slične retkosti za koje se sa „tačkicama“ (bonovi za snabdevanje) inače čekalo mesecima. Tumarajući ushićena kroz tu Ali Babinu pećinu koju joj je otvorio partijski sezam, naša cura naleti na odeljenje sa ženskim haljinama. Prebirajući po haljinama, smrzla se na mestu: naišla je na haljinu svoje gimnazijske drugarice, Jevrejke koja je nestala na liniji Zagreb - Jasenovac - Aušvic. Znate već kako devojke pamte haljine svojih drugarica... Okrenula se i otišla plačući; legitimaciju za diplomatski magazin je vratila i izjavila da više nikada tamo neće ući, a za prnje će se snaći na crnoj berzi. Optužili su je za „socijalnu demagogiju“: je li to ona bolja od drugih drugarica i drugova? Umalo da izleti iz KP.

Kužite na šta ciljam? Zašto se „restitucije“ imovine i „rehabilitacije“ žrtava ne računaju od 6. aprila 1941, nego tek od oslobođenja? Kada je krenula eksproprijacija? Kada su krenule egzekucije - sa ili bez sudskih presuda - onih Drugih i prirodna zaplena njihove imovine?

Da preskočimo nekoliko decenija: u Zagrebu živi, maze je i paze, Višnja, kćer Ante Pavelića koja ga svako malo hvali kao srce od čoveka i divnu dušu. Živi u velikom stanu u centru koji je njen tatica oteo od jevrejske porodice koja je „otišla na odžak“, što kažu u Novom Sadu. Nije jedina. Sada će neko reći da je dug Jevrejima bio namiren koliko i kako se moglo; da naslednika, na žalost, nema, pa shodno tome... Uostalom, jevrejske opštine i sinagoge dobile su državnu pomoć. U Zagrebu se, doduše, još čeka nova sinagoga u Praškoj, ali tamo je skup parking... Uostalom, premijerka Kosoruša živi u stanu otetom od dva srpska siročeta; Đurđa, udovica Šušak, takođe. Takvih primera ima koliko hoćete - u Hrvata i u nas. U zemunskom stanu Barbalića i dalje stanuje neka radikalska (ako nije prešla naprednjacima) sojka, a sudija koja je Barbaliće lišila stana stigla je do Kasacionog suda.

Da se odmah razumemo: ja sam za restituciju - ali da počnemo od 6. aprila 1941. i da završimo s 5. oktobrom 2000. Pa da vidimo šta je oteto Jevrejima, šta Srbima, šta antifašistima, šta panonskim Nemcima, šta Mađarima, šta Italijanima, šta „buržujima“ i „kulacima“, šta informbirovcima, šta opet Srbima, pa Hrvatima, pa Bošnjacima itd. Prve su se namirile crkve, jer su u službi Cezara, a ne Hristovoj. Svi ostali će sačekati.

Sačekaće i oni koji su celog života plaćali stambene doprinose, ali nisu dobili priliku da stan otkupe kao ogromna većina, jer da je stan privatno vlasništvo i spada pod restituciju - na kraju krajeva. Sačekaće i svi kojima su vlasti i država dužni: seljaci, radnici, poštena inteligencija, porodice nevinih žrtava, „humano preseljeni“.

Nadam se da je sada malo jasnije zašto osećam određenu nelagodu kad se pomenu „restitucija“ i „rehabilitacija“. Jevreji i druge žrtve okupatora i domaćih izdajnika 1941-1945. ne računaju se; njihova je imovina završila po principu krađe i prekrađe, tako da sad te neke „restitucije“ deluju musavo i stidno ako se to ne uzme u obzir. Ako se ne krene od 6. aprila 1941, time se kvislinškim režimima u Hrvatskoj i u Srbiji prećutno daje jedan sramni i lažni legitimitet. Neka neki Parivodić stane „mirno!“ i neka kaže da je njegov Milan Nedić Jevreje iz Srbije poslao na odžak i onda zaplenio njihovu imovinu; biće mi lakše, barem meni. Neka ovi što sada hoće da rehabilituju Dražu Mihajlovića kažu šta bi s njim bilo da je kojim slučajem kraljevska vlada iz Londona došla na vlast u zemlji.

Nadam se da je sada jasnije zašto mi ta prokleta haljina nikako ne izlazi iz glave.

Danas, 27.02.2011.

»Brendiranje« Draže
miloš vasić

Kad neko pomene Dražu, morao bi da pomene i čitav niz nadasve zanimljivih istorijskih ličnosti, kakav je – da počnemo s njim – dr Stevan Moljević. Još nije Kraljevina Jugoslavija pošteno ni ispustila svoju napaćenu dušu, a Moljević je već sastavio svoj "memorandum" od 30. juna 1941. Taj spis – u trenutku kada je Treći rajh na vrhuncu moći – opisuje buduću raspodelu teritorija bivše Jugoslavije, ali i okolnih država – jednoga dana, kad pobedimo

Šta je nama danas Dragoljub Draža Mihailović (Ivanjica, 20. april 1893. – Beograd, jun 1946)? "Prvi gerilac u Evropi i školski drug De Gola"? Ratni zločinac, saradnik okupatora i domaćih izdajnika? Generalštapski oficir, politici slabo vičan, slab karakter nesposoban da u potčinjenim jedinicama održi disciplinu? Oklevalo i ziheraš, komandant koji je propustio svoje šanse sve čekajući kojoj bi se strani priklonio, pa je i tu učinio pogrešan izbor? Odmetnik od kralja i vlade u Londonu? Nevina žrtva Čerčilovih mahinacija u dogovoru sa Titom? Ili poučni eksponat na otpadu istorije?

Ovih dana trebalo bi da nas višenamenski Slobodan Homen obavesti dokle je ta neka njegova komisija stigla tražeći grob Draže Mihailovića; "Iskopaće tebe Homen!", što reče Pera Luković... Sva je prilika da neće. Oni koji znaju šta se sa posmrtnim ostacima desilo pošto je osuđenik "umro na prečac u prisustvu vlasti" ili su mrtvi – ili neće da kažu ni po koju cenu, iz inata. Jovo Kapičić bio je jasan: "Sve i da znam, ne bih vam rekao." Sretao sam razne ljude koji su u hapšenju, istrazi i suđenju imali neku ulogu i niti jedan jedini nije bio spreman da tu stvar razjasni. S te strane, dakle, nema nade.

Ljudi malo bolje upućeni u takve slučajeve kažu da je sve to posao zaludan: za narodne izdajnike nema mesta u domovinskoj zemlji, pa se zato (i da se kasnije ne bi pravila simbolička mesta za pristalice) ostaci spale, razveju i puste niz vodu ili u more. Dinko Šakić, komandant Jasenovca, sahranjen je u punoj ustaškoj gala uniformi, ali on je dolijao tek 1998, pa je bio izuzetak po sentimentalnoj crti Tuđmanovih simpatija za NDH, mada ga to nije spaslo robije na kojoj je i umro. Sva je prilika da Dražu čak ni Homen iskopati neće i da će Vuk i Dana Drašković (i još neki) ostati neutešni. Mogu se lako zamisliti naricanja i nadgrobne besede tužnom zboru kad bi se ostaci nekim čudom pronašli, ali – kako stvari stoje – bićemo pošteđeni scena guranja nad grobom Vuka i Voje Mihailovića, duhovnog i ostavinskog naslednika. Za sada imamo samo nešto malo ličnih predmeta (naočari itd.) izloženih u predvorju direkcije BIA, dva-tri ne baš uspešno izvedena spomenika, topla sećanja sve manje saboraca i mit koji održava izvesna vrsta fanatika koji Dražu u životu sreli nisu.

MIT FANATIKA: Taj mit je zanimljiv. Zašto je neki košarkaš Gurović istetovirao Dražin lik na pola leđa? Zašto Vuk, Dana i ovo što je ostalo od SPO-a ne mogu usta da otvore, a da ne pomenu Dražu? Zašto veselnik Vuk mrči papir za neopevano pretenciozne, dosadne (i činjenično netačne) knjige tipa Noć đenerala? Koliko je glasača SPO dobio na Dražu? Zašto se gomila kojekakvih "dobrovoljaca" i "četnika" godinama po Srbiji, Bosni i Kninu dizajnirala po Dražinim slikama? Zašto je srpska nacionalistička opozicija krenula iz Nove Pazove pod četničkim šubarama, da bi danas samo SPO insistirao na tome? Šešeljevi radikali ubrzo su se odmakli od Draže i, kao, njima su četnici uzor, ali bez đenerala. Ono malo neke sirotinje oko Knina insistiralo je na tradiciji "Dinarske divizije" i popa Đujića, ama je i njih prošlo. U Republici Srpskoj nastoje da četničku tradiciju zaborave; preko volje, doduše, ali – šta je, tu je. Kud se dedoše sve one "četničke vojvode", njih na stotine, od Šešelja, preko Jove Čekovića, pa do Velje Ilića?

Da se nisu kojim slučajem bacili na knjige i uvideli da o čemu je u stvari bila reč? Teško: čitanje knjiga nije im svojstveno, zna da bude razočaravajuće, a i zašto bi se nervirali bez potrebe? Najlakše i najefikasnije bilo je od Draže i dražinovaca napraviti mit. Mit je najlakši izlaz iz protivrečnosti i iz stvarnosti, kao što vidimo. Tako smo dobili mit o Draži, mit koji funkcioniše kod provincijalnih desničara, "seljačko-domaćinski" mit.

Ima tu sad nekih problema, koji iritiraju kao onaj kamenčić u cipeli. Jedan problem je istorijska istina. Drugi je, da prostite, moralne prirode. Ali, idemo redom.

Kad neko kaže "Milan Nedić", mora da kaže i "Aćimović", "Dragi Jovanović", "Kosmajac", "Specijalna policija", "Banjica", "Jajinci", "dušegupka", "Srpska državna straža" (koja nas vodi Draži) itd. Kad neko kaže "Mita Ljotić", on mora da pomene i "Srpske dobrovoljačke odrede" (koji opet vode do Draže), pa onda i Kragujevac i Marisava Petrovića. O Nikolaju i Justinu drugi put.

Kad neko pomene Dražu, morao bi da pomene i čitav niz nadasve zanimljivih istorijskih ličnosti, kakav je – da počnemo s njim – dr Stevan Moljević. Još nije Kraljevina Jugoslavija pošteno ni ispustila svoju napaćenu dušu, a Moljević je već sastavio svoj "memorandum" od 30. juna 1941. Taj spis – u trenutku kada je Treći rajh na vrhuncu moći – opisuje buduću raspodelu teritorija bivše Jugoslavije, ali i okolnih država – jednoga dana, kad pobedimo. Objavljen je u četničkom biltenčiću "Naš put". To je zapanjujuća zbirka najhalavijih apetita koji su nekome mogli na pamet pasti; Moljević delje ražanj ne za zeca koji je u šumi, već za međeda koji mu drži kandže na grlu. Njegova Velika Srbija veća je od Šešeljeve: Jadran od Zadra do Drača; Skadar je naš; delovi Bugarske, Rumunije i Mađarske; od Gospića, preko Karlovca do Virovitice. Hrvatima je velikodušno ostavljena Slavonija (osim Osijeka i Vinkovaca), a Slovence je častio Istrom i Rijekom. "Preseljavanje i izmena stanovništva", kaže Stevan Moljević, "naročito Hrvata sa srpskog i Srba sa hrvatskog područja, jedini je put da se izvrši razgraničenje i stvore bolji odnosi između njih". Zvuči poznato? Čim pobede, eto nama Velike Srbije; samo da pobede. Ko da pobedi? S kim u savezu? To se ne kaže. Zna se, međutim, da su Dražini četnici činili sve što mogu ne bi li se sporazumeli sa Pavelićevim ustašama oko zajedničkog cilja: borbe protiv partizana. Pad Italije naročito ih je zbližio i o tome ima istorijskih dokumenata koliko hoćete. NDH je plaćala penzije četničkim udovicama i dala salvus conductus (slobodan prolaz) četnicima koji su se povlačili ka Austriji; dokumenta su objavljena, uz prateću umerenu neugodnost među srpskim i hrvatskim šovinistima.

ZAJEDNIČKI IZLAZ: Zašto to nikome ne smeta onoliko koliko bi trebalo i bilo pošteno? Zato što su i jedni i drugi našli izlaz iz problema: antikomunizam. Doduše, taj njihov antikomunizam, iskren besumnje, bio je donekle preuranjen. Zapadni saveznici i SSSR bili su na istoj strani, onoj koja je bila planetarni izbor između dobra koje možemo da smislimo i apsolutnog Zla. Kao što smo videli na Blajburgu, antikomunizam nije upalio kao izgovor. Upalio je tek 45 godina kasnije u nacionalnim mitologijama Srba i Hrvata. Odatle nam i "brend" Draže Mihailovića i ostalih narodnih izdajnika: oni su bili antikomunisti, znate, ali ih je, eto, perfidni Albion izdao onom Brozu. Sad su svi oni "borci za demokratiju i protiv komunizma", pa su tako stradali na pravdi Boga; bili su proroci, započeli su Hladni rat prvi (u nevreme, doduše). Uostalom, što neko reče, je li bilo većeg i žešćeg antikomuniste od Hitlera? Pa ko ne bi s njim protiv komunističke nemani? Trebalo bi da smo im zahvalni, Draži, Nediću, Ljotiću, Paveliću, Luburiću i kompaniji: oni su bili vizionari, a partizanski "šumci" borili su se, kao priprosti i nepismeni ljudi, tek protiv okupatora i narodnih izdajnika, ne shvatajući o čemu je tu reč. Sa logičkim protivrečnostima u ovakvim tumačenjima borite se sami. Moralni ugao jasan je po sebi.

Dakle, srpski "brend" Draža proizveden je kao metafizička i mitološka uteha pred očiglednim činjenicama kolaboracije i izdaje, poraza i sramote. Tuđman je pokušao isto tako da NDH predstavi kao "dio antifašističke koalicije", ali mu nije uspelo.

Ko je pobedio u Drugom svetskom ratu, deco? Tito, a ne Draža. A zašto? Zato što se borio protiv okupatora i njegovih saradnika, umesto da sedi i čeka. Odakle oni na Blajburgu i Kočevskom rogu? Bežali. Od čega su bežali? Od narodnog gneva. Zašto? Zato što su služili Nemce "pseći" (što reče Vuk Drašković, pre nego što se "preumio", o Draži Mihailoviću). Zašto su Kralj i Vlada iz Londona maja 1944. naredili četnicima da se stave pod Titovu komandu, što je bilo bolno i traumatično, ali – šta se može? Zato što je Čerčilu dosadilo da snabdeva nacističke saveznike.

Sve to, međutim, ne zanima više nikoga, jer su od Draže, Nedića i Ljotića napravili mit. A s mitovima se ne polemiše.

izvor: 'vreme'

Miloš Vasić

O diplomatiji

Čujem da je došlo do prepiske između LDP i Ambasade Rusije u Beogradu. LDP je, koliko sam shvatio, imao izvesne primedbe na spisak zvanica za diplomatski prijem povodom dana državnosti Rusije, kada je došlo do onog nezapamćenog skandala. Ambasada je odgovorila da se to njih u LDP ne tiče, da će zvati koga hoće, da se neće pravdati zbog toga i uostalom mogu da im pljunu pod prozor, pa da se klizaju. Zaista, građani diplomati su u pravu: oni stvarno mogu da zivkaju na prijeme i koktele koga hoće, pa i za kriminal pravosnažno osuđena lica, kao i lica kojima se upravo sudi za ne baš bezazlena krivična dela. To je njihovo pravo, kažu, pa su ga i iskoristili.

Pravo je gostiju i države kod koje je dato diplomatsko predstavništvo akreditovano da imaju o tome svoje mišljenje i da se shodno njemu ponašaju. To je sad već politika; i to ona politika koju u ovom slučaju - na našu žalost i još više sramotu - nismo videli. Evo kako.

Njegova Ekscelencija, ambasador Aleksandar Vasiljevič (o, komedijanta slučaja!), građanin Konuzin, izvoleo je pozvati na svoj zvanični prijem - između ostalih veličina, predstavnika svih staleža, Države i Crkve - i udovicu Ražnatović, Svetlanu, „Zezu Nazionale“ (na italijanskom), kao i „vojvodu“ Vučinić Sinišu (videti krim-evidenciju za detalje). Toliko sam razabrao iz internetskih izdanja dnevnih listova, jer sam se našao van domovine tada. Podatak koji sam grozničavo počeo da tražim nisam našao. Naime, hteo sam znati je li se i ko demonstrativno okrenuo i još demonstrativnije napustio svečani događaj. Izgleda da nije niko; čak ni građanin Čedomir Jovanović, koji je posle umeo da stavlja primedbe, što na televiziji, što u saopštenjima stranke LDP. E, to je već indikativno i bezbednosno interesantno.

Diplomatija je - to sam uspeo da naučim za sve ove godine - zanat dozlaboga istančan i složen, pa zato postoje diplomatske akademije, pa i instant-kursevi za novopostavljene ambasadore i slične šarže koje se imenuju po političkoj liniji. Da ljudi nauče s koje strane je nož, a s koje viljuška; da se ne useknjuju pod sto; da ne prde u društvu; da ne piju onu vodu s limunom za pranje ruku posle škampa; da ne žderu kavijar supenom kašikom (to mogu samo članovi Prezidijuma Politbiroa, ali ne i kandidati) i već to. Da kažu „izvolite“, „hvala“, „nemam komentar“ i razumete već. Diplomate od karijere, kako se to zove, završavaju te svoje škole mnogo temeljitije od ovih politički imenovanih. Njegova Ekscelencija Aleksandr Vasiljevič Konuzin, diplomata je od karijere, dakle neko kroz službu šlifovan i - očekivalo bi se - vičan diplomatskim finesama. U te finese nikako ne spada pozivanje na zvanični prijem lica koja prolaze kroz pravosudnu i kriminalističku evidenciju po očigledno nečasnim osnovama. Diplomatski rečeno, to je bio ne „faux pas“, što je već nedopustivi greh u diplomatiji, nego je bio prvorazredni skandal. To se - jednostavno - ne radi i tačka.

Pa kako se to onda desilo? Aleksandr Vasiljevič namerno je hteo da ponizi domaćine iz Srbije - i to mu je uspelo. To nije njegova krivica - mada je to bio njegov rizik - nego je to krivica naša. Mi smo se dali poniziti, na šta je Ekscelencija i računala - s pravom, kako vidimo. Nije njima to prvi put. Upoznao sam jednom kod zajedničkih poznanika lice po imenu Dziza, Oleg Aleksandrovič, savetnik u Ambasadi Rusije: taj se odmah pohvalio da je najbolji prijatelj sa Šešeljevim radikalima Nikolićem i Vučićem i na glavu nam se popeo hvaleći ih; čak se posle pojavljivao na njihovim stranačkim pres-konferencijama, za istim stolom; čujem da i dalje zuji okolo, mada je u penziji; ali, za takve penzije nema... Ovakav nivo arogancije nisu postigli ni Brežnjevljevi čuveni ambasadori, dakle. Da je za Titova života neki sovjetski ambasador na isti prijem pozvao njega, Tita i, recimo, Vladu Dapčevića - leteo bi kući prvim avionom sutradan; Tito se naravno ne bi ni pojavio, niti bilo ko iz vlasti. To se, dakle, ne radi.

Ovi naši političari i uglednici, „tout Belgrade“ i prateći sastav, međutim, dopustili su sebi da se nađu u istoj prostoriji sa jednom Cecom Ražnatović i jednim Sinišom Vučinićem, na osnovi ravnopravnoj, je li. Bila je to jasna poruka Njegove Ekscelencije: dogmizali ste mi pred noge, pa i po tu cenu da gledate Cecu i „vojvodu“ kao sebi ravne. To je, kao što smo rekli, Konuzinovo pravo - ali i rizik.

Šta sam ja očekivao? Ja sam - i ne samo ja - očekivao da se, kao prvi, Nosilac Narodnog Suvereniteta i Predsednik Republike Srbije Boris Tadić namršti, odbije da se rukuje sa Konuzinom i demonstrativno se udalji sa lica mesta. Očekivao sam da njegov svetli primer slede svi državni službenici, ali i svi ljudi od moralnog integriteta. Očekivao sam da Tadić sutradan uloži protestnu notu Ruskoj Federaciji i da naše Ministarstvo inostranih poslova građanina Konuzina, Aleksandra Vasiljeviča, proglasi za „personu non grata“ i savetuje ga da Srbiju napusti u roku od, hajde, 48 sati, zbog ponašanja nespojivog sa diplomatskim statusom u smislu odgovarajućih međunarodnih konvencija.

Ništa se od toga nije desilo. Njegova Ekscelencija uspela je da ponizi državu Srbiju, njene najviše predstavnike i ono što se - u nedostatku boljeg - naziva njenom „elitom“. Nije on za to kriv; oni su krivi, a mene je sramota zbog njih.

Izvor:''Danas''

Procedura i zašto je važna

Miloš Vasić

Dobro, ispratili smo i Hadžića. Eto ga tamo. Tokom cele te furtutme, donekle zbrzane (što je razumljivo: dosta više i njih!), neke stvari su promakle u letnjoj šemi.

Na primer: Svetlani, udovici Ražnatović i njenom zetu, onom Ocokoljiću, zakazano suđenje u predmetu za nasilničko ponašanje odloženo je čak za 24. novembar. Razlog: nije joj bio uručen poziv! Kažu u sudu da su triput probali, ali da poštara niko nije zarezivao, a sudskog pozivara još manje; ako sam dobro razumeo, neki bezvrati ćelavi grmalj rekao je „Š‘a je? Briši!“

Kako je moguće da lice na izdržavanju kazne kućnog zatvora pod elektronskim nadzorom ne primi sudski poziv? Da je gđa Ražnatović bila u ženskom zatvoru u Zabeli, sudski bi poziv stigao na upravnikov sto, upravnik bi izdao potrebna naređenja i gđa Ražnatović bi u marici stigla na sud u naznačeno vreme; nikakav problem - procedura je jasna. I meni su na suđenje za klevetu dovodili privatnu tužilju u lisicama.

Pošto me je to nešto kopkalo - ja, naime, nikada nisam izbegavao sudske pozive! - pozvao sam dobre ljude u Upravi za izvršenje zatvorskih sankcija da mi objasne kako je to moguće. Dobri ljudi ljubazno su objasnili da je to pitanje za sud, a ne za njih. Oni imaju proceduru za te stvari, ali ih niko nije zamolio za pomoć. Da, znali su da je to suđenje bilo zakazano i bili su spremni; nadležna načelnica blagovremeno je obavestila svog šefa da će toga dana biti potrebno isključiti sistem elektronskog nadzora, dok udovica Ražnatović ode na sud i natrag. Jednostavno. Što se uručenja poziva tiče, dobri ljudi kažu da ni to ne bi bio problem: svako lice u kućnom zatvoru ili pritvoru, sa tim elektronskim ćereslom na nozi, ima poverenika Uprave koji ga (nju) duži i proverava po potrebi. Taj poverenik može da uđe u kuću u svako doba, pa i da - ako treba - uruči poziv ili dovede sudskog pozivara da ga on uruči. Da je sudski pozivar s vrata kuće „arkanovke“ tamo u Sokobanjskoj ili Ljutice Bogdana pozvao sudiju i objasnio problem; da je sudija pozvala Upravu za izvršenje zatvorskih sankcija i rekla im šta treba - poverenik bi bio poslat i poziv uredno uručen.

To što je taj Ocokoljić, Lidijin muž i Cecin suoptuženi, bio u inostranstvu, ne bi promenilo ništa na stvari: svi svedoci, oštećeni i postupajući tužilac bili su tu u tom trenutku; Ocokoljić uvek može da iznese svoju odbranu u nastavku rasprave. Sud je, međutim, odložio raspravu; valjda dok se Ocokoljić smiluje da se vrati iz inostranstva - ako se odluči... Šta se, dakle, desilo? Desilo se da udovica Ražnatović, „Zeza Nazionale“, direktno zeza sud u zdrav mozak, a sud to trpi. Zašto? Pa valjda zato što je to ipak Ceca s kojom se đuska po mitinzima gde „skupštine i vlade spremaju napade na strane ambasade“ (hvala, Sars!).

Onda je u Zrenjaninu, vršeći službu, poginuo onaj policajac Aleksandar Rkman. Ministar Dačić prvo je upitao porodicu je li dobila koji telegram saučešća od političara i funkcionera; nije. Onda je Boris Tadić poslao telegram i pustio odgovarajuće zvuke. Pa je Dačić zatražio strože kazne itd. Nikakve strože kazne neće sprečiti ovakve događaje; sprečiće ih nešto drugo: pridržavanje procedura. Taj ubica Petrović imao je 30 godina i dve osude za ubistvo (o ostalom i da ne govorimo: narkotici, iznude, nasilničko ponašanje itd.); odakle on uopšte na slobodi? Da je bio u zatvoru ili u zatvorenoj instituciji na lečenju, Aleksandar Rkman bio bi danas živ i zdrav. O tome niko ne govori.

A sada nešto sasvim drugačije, više s komične strane. Stranka poznata ranije kao „SePeO“ izdala je užasnuto saopštenje povodom činjenice da su na mestu koje su oni donekle naprečac proglasili grobom „đenerala Draže“ do sada iskopane samo - životinjske kosti. A oni, jadni, već zakucali krst i naslagali vence i cveće... I to je pitanje procedure: brzina je šejtanovo sredstvo, kažu arapski mudraci; tu valja sačekati činjenice, a te činjenice dolaze sa mesta krajnje stručnog i nadležnog - od antropologa-forenzičara. Oni, ljudi, ne tvrde da taj njihov „đeneral“ tamo nije zakopan; oni ga samo još nisu iskopali, a kada će - ne znaju; takav im je posao. To su ljudi ozbiljni i nema šanse da kravlje kosti proglase „đeneralovim“, ne bi li se Vuk, Dana, Čotrić i Jugović utešili - kad su se već zatrčali u nevreme. Kaže SePeO da su tu nađeni i ostaci lule, lisica i ne znam već čega što „životinje ne koriste“. To nije dokaz da je reč o „komunističkoj ujdurmi Titovih udbaša“; ti predmeti mogli su tamo dospeti na razne načine, a ne zna se, niti se može znati, ni da li su „đeneralovi“. Trebalo je, dakle, sačekati da Slobodan „Bili Piton“ Homen i onaj njihov Srećković iskopaju sve što se iskopati dade, da to antropološki forenzičari analiziraju, pa da nalaze bioloških tragova ljudske DNK uporede već sa čime imaju - ako imaju, to jest. E, onda mogu da zakucavaju krstače, da slažu vence, da traže „Dražindan“ za državni praznik i da planiraju podizanje svoje kuće cveća i monumentalnih spomen-obeležja. Tek kad dobiju nesporne naučne činjenice iz kompetentnih naučnih izvora. To je procedura.

Izvor: Danas

Miloš Vasić

Jazavac pred sudom

Priznajem, kriv sam. Vojska o skraćenju, kurva o poštenju, baba o uštipcima, a Vasić o sudskim procesima protiv novinara.

Molim: pre neki dan dobije Petar Luković dva sudska poziva. Jedan za istražnog sudiju po krivičnoj tužbi za uvredu i klevetu; drugi za glavnu raspravu u parnici (duševnih bolova za milion i po dinara) po istom delu. E, sad: tu je zanimljivo nekoliko stvari. Kao prvo, Pera Luković nije dobio svoj primerak privatnih tužbi - što bi morao po oba postupka. Morao je da potegne u pisarnicu Višeg suda i da se posvađa sa nekom gospođom koja mu je na kraju preko volje uručila tužbu. U parnici, naime, tuženi ima rok od mesec dana da na tužbu odgovori; to pravo ima svako osim Pere, očigledno.

Nije to najgore, mada je ozbiljno kršenje postupka. Otvori Pera tužbu i ima šta da vidi: tuži ga lice mirskog imena Jelenko, a crkvenog Filaret i hoće milion i po za duševnu bolest, plus krivičnu sankciju za klevetu i uvredu, tešku robiju u okovima, valjda. Nije to mala stvar, ej: Pera šiče na sveca! Ne znam - i ne želim da znam - šta Pera o Filaretu misli, govori i piše; mogu da naslutim, znajući dramske persone, ali to je ovoga trenutka manje važno. Bilo je važno onda kada je Pera taj svoj sastav objavio prvo u splitskom „Feral Tribuneu“, pa je to preneo isto tako pokojni list „As“ ovde. To se desilo 2007. godine, molim da obratite pažnju. Tada je preosvećeni presavio tabak i tužio te novine, taj „As“ za klevetu i uvredu, ali je nadležni sud tad, 2007, dakle, tu tužbu odbacio. Ako su pravnici s kojima sam razgovarao u pravu, to je onda stvar presuđena (res iudicata, rekli bi palanački advokati) i gotovo.

Obratite sada pažnju: em je presuđeno, em su preosvećenome istekli svi rokovi, objektivni i subjektivni, za podizanje privatnih tužbi za uvredu i klevetu, sve i da nije već presuđeno. Ne može se podneti tužba za uvredu i klevetu u petoj godini posle počinjenog dela. Upravo stoga bila je odbačena tužba generala u penziji Ace Tomića protiv iskreno vašeg: dokazali smo mu da je lagao kad je tvrdio da nije znao za nešto što sam ja objavio, nego da je, kao, saznao baš pred istek zakonskog roka za tužbu. Zastara je zastara, a propuštanje rokova je propuštanje rokova: kako za mene, tako i za Pahomija, na primer. Trebalo bi da bude i za Peru Lukovića.

Ono što mi ne ide u glupu glavu jeste sledeće: sudija koji pogleda tužbu za dela uvrede, klevete i nanošenja duševnih bolova počinjena 2007. godine trebalo bi da tu tužbu zgužva i baci u koš, a svojoj zapisničarki da izdiktira rešenje o odbacivanju u dva-tri reda i tačka. Nekada su sudije to radile rutinski i normalno, bez obaziranja na - kako ono reče Rade Bulatović? - da, „društvene odnose“, je li.

Ne bih se usudio, bez obzira na sve gore navedene procesne okolnosti, da prognoziram ishod Filaretovih tužbi protiv Pere Lukovića. Te navedene procesne okolnosti nekada ili na nekom drugom mestu bile bi dovoljne da se te tužbe odbace smesta i da Pera za njih nikada i ne dozna. Tako barem ja shvatam ulogu pravosuđa i posao sudije. Tu sada dolazimo do tih nesrećnih Bulatovićevih „društvenih odnosa“: pošto je preosvećeni Filaret ipak crkveni knez od neke težine (dovoljno je i što je vladika), njegove će se tužbe razmatrati iz druge, kako bismo rekli, optike, je li. Pošto je sveta matera Srpska pravoslavna crkva u ovoj sekularnoj, da ne kažemo laičkoj, državi postala politički činilac prvoga reda, o nežnim osećanjima njenih episkopa kakvi su Pahomije i Filaret treba voditi računa. Ne može sad tu neki Pera Luković da se izražava kako hoće - pa makar i 2007. godine; duševna bolest na koju se Filaret žali mora biti da je veoma ozbiljna, čim se on parniči opet i čim mu se tužbe ne odbacuju odmah iz razloga očiglednih. Iz čistog pasjaluka voleo bih da do tih suđenja dođe, pa da vidimo kako će preosvećeni dokazivati svoje duševne bolove: hoće li dovesti svoga duhovnika da te bolove potvrdi, ili će doneti uverenja od mirskog psihologa ili psihijatra? Taj Pera Luković mora da ga je ujeo za srce opasno i duboko, čim ga duša još boli, a duša jednog vladike ipak nije tek bilo kakva hrišćanska dušica. Vladika je to, ej! A o Crkvi, kako misli naša politička klasa, valja voditi računa: trebaće nam za izbore, misle oni, sve gledajući u Crkvu u Hrvata. To, međutim, nije isto: niti je bilo, niti jeste, niti će biti. Još za stare i trule Kraljevine Jugoslavije vlada je Crkvu držala na svom mestu. Kad su se vladike nešto kurobecale oko Konkordata i banovina, Milan Stojadinović, premijer, rekao im je jasno: dobri oci episkopi, skinite mantije i izađite na izbore, pa kad se prebrojite, onda mi se javite.

Kako vidimo, Crkva u ovoj laičkoj državi od koje je, kao, odvojena, ima važniju političku ulogu nego ikada u državi Srbiji. To je rezultat fantastičnih predstava koju naši konzervativci imaju o nacionalnoj prošlosti, izmišljenih tradicija, kako bi rekao pametni čiča-Hobsbaum. Popovima to, naravno, savršeno odgovara: eto nama para, božjih džipova za Filareta, zastare procesa za Pahomija i ostalog. Sami su ih pustili u kuću, a sada se čude što su im se popeli na glavu. Tu je Pera Luković tek kolateralna šteta u grešnom odnosu Crkve i Države; siroče ostavljeno na sudskom pragu.

P.S: Pitala me je jedna bezazlena dušica da šta ja imam protiv Crkve. Prve mangupske asocijacije u glavi bile su: DDT, beli luk, srebrni metak, ogledalo itd. Uzeo sam se u pamet i rekao: protiv crkve imam Jevanđelja.

izvor:'Danas'

Muževnost na desnici
miloš vasić

Ako je člana Nacionalnog stroja uhvatilo dok pokazuje svoje intimne muške delove deci i navodi ih da ga pipkaju – tu nešto tandrliče. Hajde da vidimo šta

Čitam ovih dana da je novosadska policija uhvatila izvesnog pedofila koji da je uznemiravao dečicu oko Futoga, kako kažu. Takvih je vesti sve više, što ne znači da je sve više takvih bolesnika ili prestupnika – kako ko voli. Uvek ih je, nažalost, bilo, ali je srećom društvo postalo osetljivije (u novogovoru: senzitivirano; ili senzitivizovano?), pa se takve vesti plasiraju bez skanjeranja i prenemaganja. Bila bi to tek još jedna zabrinjavajuća vest (ali dobra za dečicu oko Futoga), da nije jednog detalja: dotični pedofil član je organizacije poznate kao Nacionalni stroj.

Čovek ne može da se ne lecne malo: od pripadnika neonacističkih, klerofašističkih, ekstremno desnih i šovinističkih pokreta i grupa na prvi pogled ne očekuje se takva neka seksualna orijentacija koja odudara od njihove jasno izrečene ideologije. Desnica – pa i ova ekstremna neonacistička; naročito ona – diči se konzervativnošću, onime što oni vide kao moralnu ispravnost, prezirom prema "perverzijama" i "izopačenostima", naročito u stvarima seksualnim: setite se svih tih Gej parada i šta je sve bilo... Ako je člana Nacionalnog stroja uhvatilo dok pokazuje svoje intimne muške delove deci i navodi ih da ga pipkaju – tu nešto tandrliče (što bi rekli Ličani). Hajde da vidimo šta.

Ima tu više mogućih tumačenja. Neko će kazati da pedofilija nije deo političkih sklonosti i da "čadoljuba" (kako se to nekada zvalo) ima svuda podjednako. Verovatno, ali se ta žaljenja dostojna sklonost u drugačijim sredinama i ideologijama ne gleda sa baš tolikim mrštenjem kao na desnici. Naravno da niko normalan to ne odobrava, ali se od seksualnog čistunstva drugde ne pravi ideologija "narodnog zdravlja". Upravo se tom ideologijom "zdravlja" i "bele kuge" pravda nasilje nad gejovima i gejkama; iz te ideologije potiče užasavanje Crkve i "srpskih domaćina" nad homoseksualcima i predlozi da ih se – kao u Rajhu – pošalje "kroz odžak". A šta ćemo sa pedofilima? E, tu se i Crkva i "domaćini" ućute. Crkvi nije baš zgodno (de tu fabula naratur); "domaćini" kao da nisu ni primetili. Nešto se ne sećam da sam u neonacističkoj propagandi video stav o pedofiliji, ali ne hvatajte me za reč, nemam snage da je pratim.

Dobro, kazaće još neko da im se "mangup uvukao u redove"; događa se. Da bismo i tu bili sigurni, treba videti koje su rase ili nacionalnosti ili veroispovesti bila ta dečica, žrtve neonacističkog pedofila. Na svu sreću, zakon štiti žrtvu i maloletnika, pa to nećemo doznati (osim ako neki tabloid ne objavi). Zamislimo, eto tako, da su ta deca bila Srpčad; šta će Nacionalni stroj preduzeti? A šta ako nisu? Ostavljam vašoj mašti na volju...

Muževnost se na desnici vazda isticala kao vrlina svojstvena "patriotima" i "višim rasama" uopšte. Mi smo, svi smo, mužjaci, jebači, superpotentni testosteronski "alfa-mužjaci" (termin drag Saši Tijaniću) itd. To nipošto ne znači i da smo heteroseksualni, molim da primetite. Važan deo i avangarda Nacionalsocijalističke partije Nemačke (NSDAP) bili su SA (Sturmabteilungen; jurišni odredi). U čuvenoj "Noći dugih noževa" poklano im je vođstvo upravo pod izgovorom da su zastranili u homoseksualnost; izgovor nije bio baš skroz izmišljen. O slučajevima homoseksualnih silovanja u našim ratovima i da ne govorimo; onaj bečki profesor imao bi šta da kaže. S druge strane, homoseksualni imaginarijum sklon je vizijama i estetizaciji upravo nasilnih aspekata što nacizma, što drugih sličnih ideologija.

Muževnost je, usudiću se da kažem, nešto drugo od nasilja i politike uopšte, pa i od ekstremne desnice koja pokušava da je usvoji kao zastavu. Muževnost je arhaična reč koja označava izvesnu zbirku vrlina: hrabrost, ispravnost, čast, poštenje, plemenitost. Hrabrost pre svega, u Konfučijevoj omiljenoj negativnoj definiciji: nedostatak hrabrosti je kad neko ne učini nešto što je ispravno učiniti (tako nekako); i obrnuto, dakle. To sa mudima, testosteronom i sličnim endokrinološkim kategorijama nema veze. U redu: pojam muževnosti zaostao nam je iz srednjeg veka, pristajem, ali zbog toga nije manje važan. On je uspomena i podsećanje da: slabijega ne treba tući; da ne treba silovati, jer nije lepo; da decu ne treba sablažnjavati, jer je to još ružnije; da nije lepo lagati; da su svi ljudi stvoreni isti; da se u tuđi privatni život ne treba mešati itd., možete već naslutiti. Poznajem homoseksualce koji su pristojni, hrabri i ispravni ljudi; neke od njih znam iz detinjstva i mladosti, ali me nikada nisu ni pipnuli, niti aludirali na tako nešto. A bili su i jesu nesumnjivo muževni ljudi, mada nekako nisu bili skloni ni Crkvi, niti desnici.

Šta sad s tim nesrećnikom iz Nacionalnog stroja? Pravosuđe će ga već propustiti kroz žuljevite šake, to ide po sebi. Šta će Nacionalni stroj s njim? Isto što i Crkva sa Pahomijem, Ilarionom i inima? Ili će ga proglasiti za "alfa-mužjaka" koji u nešto udarati mora? Situacija zaista neprijatna i ja se tu ne bih mešao dalje.

Izvor:'vreme'