Legenda srpskog, ali i italijanskog fudbala, Siniša Mihajlović bio je gost jednog francuskog magazina. Pored osvrta na finale Kupa šampiona 1991. godine, medije iz zemlje "galskih petlova" je zanimalo i kako je Siniša preživeo rat u bivšoj Jugoslaviji, kao i bombardovanje Srbije.
- Pamtim dobro taj meč. Mislim da je to bilo najdosadnije finale u istoriji Kupa šampiona. Otkriću vam nešto: Čak nas sedam iz prvog tima je samo nekoliko sati pred meč dobilo kasete sa utakmicama Olimpika. Sećam se da je tada Ljupko Petrović rekao: "Ukoliko ih napadnemo, ostavićemo im mesta za kontanapade". Odmah sam ga pitao šta da radimo onda, da bi on kazao: "Kada imate loptu, vratite im je". Proveli smo 120 minuta na terenu skoro bez pipanja lopte. Otišlo je kasnije u penale, a Amoros je promašio prvi, dok smo mi pogodili svaki. Da smo se nadigravali sa njima, onda bismo sigurno izgubili. Ne zbog toga što su oni bili jači od nas, već zbog toga što su navikli da igraju takve mečeve. Imali smo u timu decu od 21, 22 i 23 godine i nisu nam davane velike šanse. Bilo je teško čuti trenera koji nam govori da bi trebalo da im prepuštamo loptu. Ipak, prihvatali smo svi trenerovu reč, jer je to moralo da se poštuje. To je stvar kulture. U Istočnoj Evropi, uključujući i Rusiju, nije bilo toliko demokratije koliko je bilo u Italiji i Španiji. Igrači su bili kao vojnici. Ipak, ja sam drugačiji od velikog Petrovića. Ja uvek pripremam ekipu da ide na pobedu, čak i protiv boljih timova od Fiorentine. Očigledno je to veliki rizik, ali to je moja filozofija - rekao je Miha.
Francuze je zanimalo i kakav je osećaj Srbina sada kada trenira ekipu iz Firence.
- Prošle godine nisam ja sklapao tim, već je to bio Prandelijev koji sam nasledio. Ove godine je priča drugačija. Moj klub mora da bude agresivniji, više gladan pobede i nikada ne sme da se predaje.
Bez dlake na jeziku Mihajlović je istakao da savetuje igrače da ne izbacuju loptu kada protivnički igrač ili njihov leži na terenu.
- To sam odlučio kada sam gledao polufinale Lige šampiona između Mančester junajteda i Čelsija. Nijednom lekari nisu ušli na teren u dva meča. Da su igrali Juventus i Inter siguran sam da bi barem pola sata doktori proveli ukazujući pomoć igračima, a drugih pola sata bi se većina fudbalera takođe izležavala. To je potpuno italijanski mentalitet. Igrači namerno leže kako bi sprečili akcije protivnika, a i da bi ih kamera što više snimala. To je pogrešan stil. Želim lojalan tim, čak i po cenu da to ide na štetu moje ekipe. Biću veoma ljut ukoliko me igrači ne ispoštuju povodom toga.
Srbin je podelio svoju viziju taktike.
- Ranije sam često igrao u formaciji 4-5-1 i 4-3-3, ali sada igram 4-3-1-2. Najvažnija stvar je staviti svakog igrača u datim uslovima na poziciju koja mu odgovara i na kojoj može da dođe do izražaja. Igrao sam 20 godina na vrhunskom nivou kod odličnih trenera Eriksona, Zakeronija, Zofa i Manćinija. Naučio sam mnogo od njih u pristupu igraču, kao i taktici.
Mihajlović sada trenira neke igrače koji nisu na njegovom nivou iz vremena kada je on gospodario Serijom A.
- Nije to lak posao. Sećam se koliko se Manćini ljutio kada je gledao kako fudbaleri greše u nekim stvarima vezanim za tehniku koje su njemu bile jednostavne. Tako je i meni kada izvode slobodne udarce. Ne može svako da ima nogu za to. Kada sam ja bio klinac, nisam toliko voleo fudbal, zbog kornera i penala. Najviše sam uživao uz tenis i košarku. Kod fudbala je zanimljiv samo gol.
Podelio je Miha sa čitaocima i priču kako je zaradio 600 evra od Žulija Cezara.
- Kada sam došao u Inter zatekao sam jednog od najboljih golmana sveta Žulija Cezara u timu. Kladili smo se da mi za svaki gol iz slobodnjaka isplati po 100 evra. Pošto mi je dao nekih 600-700 evra nikada više nije hteo da mi brani na treningu. Teško je reći u čemu je moja tajna udarca. Uvek isto trčim i ne skidam pogled sa gola kada izvodim slobodnjak.
Nije bilo lako nekadašnjem bombarderu kada je stigao u Italiju.
- Italija je najleša zemlja na svetu, ali se dosta toga od mog dolaska promenilo na loše. Tada smo svi živeli dobro, ljudi su bili nasmejani. Posle krize je manje vedrih ljudi. Više je nestala ona klasa srednjih, i sada se samo bogati bogate još više, dok siromašni postaju još siromašniji.
Osvrnuo se Miha i na nerede koji su se zbili pred utakmicu Italija - Srbija.
- Verujem da je to bila krivica obe strane. Te dve zemlje su imale odgovornost kao organizatori. U Nemačkoj se to nikada ne bi dogodilo, jer se mnogo više vremena posvećuje organizovanju meča. Bio sam na stadionu i posle prvog prekida sam otišao, jer sam znao da se više neće igrati. Ponosan sam što sam Srbin, ali se stidim tih događaja.
Pričao je Mihajlović i o krizi u našoj zemlji.
- Srbija je bila uništena ranije, ali sada se dešavaju neke dobre, ali i loše stvari. Svi pričaju o krizi u Evropi, ali zamislite samo kakva je tek kriza u mojoj zemlji. Danas u Srbiji doktor zarađuje 200 evra mesečano, dok mladi gangster vozi luksuzni auto sa devojkama pozadi. Kako obrazovati dete u toj situaciji? Zašto da šaljem dete u školu da bi zarađivalo 200 evra? To isto dete se onda neće diviti doktoru koji zarađuje za hleb, već čoveku sa skupim kolima i devojkama pozadi. Nedostaje mi Jugoslavija. Da ne odem u moju zemlju barem jednom u tri meseca, odmah bih se osećao loše. Kada odem i vidim se sa prijateljima, jedem, pijem i smejem se, što mi produžava život. I kada je bio rat odlazio sam, iako nije bilo lako doći do moje zemlje.
Teško je Siniši pao rat u bivšoj Jugoslaviji.
- Taj sukob je imao dugačku istorijsku pozadinu. Šta uraditi kada sve u zemlji krene naopako, ljudi umiru od gladi, i međusobno se ubijaju. Izgleda da je odgovor bio rat. Svi ratovi su užasni, ali sukobi između naroda iste nacije su najbrutalniji koji mogu da postoje. Rat između familija, komšija, prijatelja... Moj otac je bio Srbin, a majka Hrvatica. Osetio sam jaz iznutra. Teško je to objasniti ljudima koji nisu doživeli tu strahotu. Pre rata teško je da bi bilo ko primetio razliku između Srbina, Hrvata i Bosanca. Svi smo bili zajedno. Ja sam bio Srbin, koji je svake nedelje odlazio u Hrvatsku. Shvatio sam da se nešto dešava kada sam pričao tada sa školskim drugom. Samo nekoliko nedelja kasnije počeo je rat. Desilo se brzinom munje. Bio sam tada na Ibici sa dva prijatelja na odmoru. Zvao sam kući: "Mama, šta si pojačala tako televizor, sve nešto puca, ništa mi nije jasno". Ona mi je rekla da to nije TV, već da se čuju pucnji. Pala je na zemlju dok je pričala sa mnom. Hteo sam da odvedem roditelje odatle, ali oni nisu hteli da napuste kuću. Čak je i moj dobar prijatelj Hrvat otišao u našu kuću i rekao im da idu, ali nisu hteli ni da čuju. Samo dva dana kasnije isti taj čovek je došao sa dvojicom naoružanih ljudi u našu kuću i rekao im da idu. Pucao je na sve moje slike, kao i porodične fotografije, a metak je završio i u slici gde dižem pehar Kupa šampiona. Pustio je moje roditelje da izađu iz kuće, a onda ju je kompletno uništio. Video sam ga 2000. godine kada smo gostovali u Zagrebu u okviru kvalifikacija za EP. Hteo je da me vidi. Rekao mi je: "Morao sam da ti uništim kuću, u suprotnom bi me ubili. To je bilo malo selo, svi su znali da si mi drug". Da bi pokazao kako je veliki Hrvat on mi je zapalio kuću. Takođe mi je rekao: "Morao sam tvoje roditelje da izvučem na silu iz kuće, jer mi nisu verovali kada sam rekao da moram da je uništim. Posle tri dana sam pucao u slike. Ti možeš ponovo da sagradiš kuću, ali roditelje ne možeš. Ja sam voleo tvog tatu i tvoju mamu. Mogao sam i da bacim bombu na tvoju kuću sa sve roditeljima, ali nisam". Znate li šta sam tada uradio? Zahvalio sam mu se jer mi je spasio roditelje. Ovo je priča koju mogu da razumeju samo oni koji su preživeli rat. Vi mislite da razumete rat zato što su vaši dedovi učestvovali u njemu pre 60 godina? Druga je stvar kada učestvujete u njemu.
Siniša ne krije da se rastao sa nekim prijateljima koji su igrali za Hrvatsku.
- Družim se sa nekim, ali sa pojedincima koji su bili ultra nacionalistički orijentisani ne. Ja ne krijem da sam nacionalista. Ja sam Srbin i uvek ću braniti svoju zemlju. Srbija je ponosna država, malo luda s vremena na vreme, ali nikada nećemo voleti ljude koji nam stavljaju nogu na glavu. Kada je počelo bombardovanje moje zemlje imao sam mogućnost da roditelje dovedem kod mene. Otac je došao i posle dva dana mi je rekao: "Siniša, ako moram da poginem, hoću da to bude u mojoj kući". Sledećeg dana je već poveo majku nazad za Srbiju. Bila je velika mogućnost da poginu, ali su želeli da budu u svojoj zemlji. Bio sam mnogo zabrinut, ali u isto vreme i ponosan na tatu. Možda bi u slučaju Španije, Francuske i Italije, da su ih bombardovali svi pobegli iz zemlje. Mi smo kao Japanci za vreme cunamija. Da ste videli jednu osobu da plače i zapomaže i upitali ga da li mu je potrebno nešto, odgovor bi bio "ne". Takvi smo mi, preponosni i kao narod nikada ne tražimo ništa. Niko nije napustio zemlju tokom bombardovanja uprkos velikim teškoćama. Pre bombardovanja sam otišao i pričao sa premijerom Italije D'Alemom. Srpski političari nisu mogli da pričaju ni sa kim. Rekao sam mu da nas ostavi na miru i da ćemo sve sami rešiti. Kazao sam mu da će tako samo ujediniti narod protiv bombi. Nije pomoglo mnogo. Video sam avione posle kako uzleću i zvao majku da ode u sklonište.
Sa ponosom Miha priča i o svom druženju sa Arkanom.
- On je bio moj drug. Upoznali smo se iz sportskih razloga, jer je on bio vođa Delija. Za Srbiju Arkan je bio heroj. Branio je naš narod u Hrvatskoj. Srbi nisu rasisti, a naslušao sam se kako sam ja "prljavi Srbin i srpsko g....". U mojoj zemlji žive najnormalnije ljudi svih boja. Niko ne gleda koje si rase, i koliko novca imaš, već kakav si čovek. Možeš da budeš i najpoznatija ličnost na svetu, ali ako si g.... niko te neće - zaključio je Mihajlović u razgovoru sa francuskim novinarima.
sport
Naslov: Mihajlović: Finale u Bariju najdosadnije u istoriji... 
Čet Sep 15 2011, 05:41
