Aleksandar Vučo

A l e k s a n d a r V u č o

Rodonačelnik moderne poezije za decu u srpskoj literaturi,
romanopisac; između dva svetska rata pripadao je pokretu nadrealista.

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Beograd, 25.09.1897 — 21.07.1985)

Iako je zajedno s Matićem najizrazitiji primer koautorstva u našoj literaturi, Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: Humor Zaspalo (1930), Nemenikuće (1932) i Ćirilo i Metodije (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, "izvan protektorata razuma", kako je primetio pesnik. Poema Humor Zaspalo vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta "Kralja Ibija" srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izišla je poema za decu Podvizi družine "Pet petlića" (1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu. Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, "slobodnu i živu igru duha", i stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu. Socijalna komponenta, prelomljena u ovoj poemi kroz prizmu dečjeg doživljaja sveta, dobila je u poeziji 30-ih godina programski karakter, što je naročito vidno u poemi Marija Ručara (1935), koju je napisao zajedno s D. Matićem. Za poeziju nastalu nakon rata karakteristično je višestruko vraćanje prvobitnom: vraćanje u praistorijsku prošlost, među pretpotopska čudovišta (alegorijska poema o borbi protiv fašizma Mastodonti, 1951), ronjenje u "prabiljna stanja", u hladni i senoviti svet algi i drugog primarnog rastinja (Alge, 1968), povratak vlastitoj pesničkoj mladosti (Nepovrat Humora Zaspalog, 1978).

Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman Koren vida (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna. Opsežni koautorski roman Gluho doba (1940) predstavlja zaokret od poezije ka faktografskom suvoparnom realizmu. U posleratnim romanima on napušta taj put i vraća se svojim nadrealističkim iskustvima. Tri romana o sudbini građanskog intelektualca u revoluciji, Raspust (1954), Mrtve javke (1957) i Zasluge (1966), koje je neko nazvao beogradskom trilogijom, predstavljaju, po rečima autora, "svedočanstvo o sudaru čoveka sa apsurdom oko sebe i u sebi". Radnja se odvija na dva plana, u dve vremenske ravni, u sadašnjem vremenu, koje obuhvata ratna i poratna zbivanja, i u prošlosti, od početka ovog veka do rata. Dva se plana međusobno prepliću. Dragan Manojlović, junak trilogije, vraćajući se u detinjstvo i mladost da pronađe sebe, pokušava da iz krhotina sećanja sačini svoj lik. Postupak kojim je ostvareno to traganje za izgubljenim vremenom autor naziva "unutrašnjim pisanjem", "unutrašnjim zabeleškama". Poslednji Vučov veliki romansijerski poduhvat, trilogija, ili roman u tri dela, s naslovima Omame (1973), I tako, dalje Omame (1976) i Omame, kraj (1980), neobičan je spoj poetskog, autobiografskog i romanesknog. Od svih njegovih proznih ostvarenja to delo je najmanje roman, ali ono, zauzvrat, ima najviše poezije i života, i najviše ličnog, svojstvenog Vuču kao stvaraocu.

Izvor:srcekrajine

MOJ OTAC TRAMVAJ VOZI

Moj otac, kad tramvaj vozi,
stoji na desnoj nozi,
a drugom nogom zvoni
da se sa klizave šine
nestašno dete skine;
on grči nogu i zvoni
da pseto ne pogine;
on zvoni, zvoni i zvoni
da se sa duge pruge
umorni radnik skloni.

Ujutru, kad pođem u školu,
ja prvi ugledam trolu,
ja prvi ugledam gde stenje
tramvaj koji se penje;
i kliknem: "Eno ga ide!"
Da drugovi moji vide
za bremzom, u punom sjaju,
mog oca na tramvaju.

Ali kad stignu smene
i otac kući krene,
ja znam da ga bole vene
na tromoj, okoreloj nozi
na kojoj tramvaj vozi.
Noću, kad tramvaji zamru,
i pomru sumorne misli,
ne spava otekla noga
koju su bolovi stisli.

Moj otac kad tramvaj vozi,
na bolesnoj stoji nozi,
pa ipak on vozi i vozi...
Stotine ljudi dnevno
putuje i noge odmara,
stotine ljudi dnevno
na ručak stigne brže,
stotine ljudi dnevno
novine mirno otvara,
prstom na prozoru šara,
smeje se i razgovara...

Moj otac vozi i vozi,
stotine ljudi dnevno
on vozi, vozi i vozi
na svojoj bolesnoj nozi.


LJUBAVNICA

Ona se roji u mojim rukama
i ne da mi da legnemo bilo gde bilo kad
zavlači prste u moja usta i muči mi jezik
da govorim bilo šta

Ona taloži svoju ikru na bilo koju moju žilicu
seva u mojim rebrima gde nema nikoga
i vuče me kroz grane očajanja
u zapevke smrti
u venac od žice i lakiranog lišća
na mokri asfalt gde bilo koji konji padaju

Na njenom sam mestu u satu njenom
spavam ili bdim na nogama u
njenim hlorofilnim očima
bila noć ili dan na štakama
u zatvoru njene kose na tornju kolena
pod krvlju njenom koja leži na otvorenim
bilo kojim mojim ranama

Moja je ljubav gola turpija
riba zarđala od udica
i nikako da mi kaže jednostavno
kao što je zebra prugasta:
hajde da se svučemo veseli
i legnemo zajedno bilo gde bilo kad

ALEKSANDAR VUČO

[You must be registered and logged in to see this image.]

Počeću sa malim junacima u mojim poemama "Podvizi družine 'Pet petlića'" i "San i java hrabrog Koče".

Odrasli često govore da deca ne pate, da nemaju briga. "Blago deci, ona su srećna!" — obično čujemo. Kako li je ta rečenica morala lažno zvučati, recimo, pre nešto više od trideset godina, kada sam pisao ove dve poeme i kada su u Beogradu šegrti ribali podove i prali dečje pelene gazdaricama, a mnogi mališani od pet-šest godina prodavali noću pertle i cveće po kafanama ne bi li zaradili hleb, ne samo za sebe.

Ali deca ne čekaju da odrastu da bi tek onda o svemu razmislila i potražila izlaz iz nevolja. Pravo detinjstvo samo se probija kroz pretnje, psovke, zabrane i kazne.

O tome sam, eto, hteo da progovore moji "petlići", koji izbavljaju malu Miru iz zatočenja, i hrabri Koča, koji obilazi Zemljinu kuglu da bi pritekao u pomoć nepoznatom Papuancu.

Bilo bi neskromno ako ne bih priznao da ove dve poeme nisam napisao samo ja — pisac podstaknut željama dece da se probiju kroz stege i rešetke odraslih ljudi. Zajedno sa mnom pisala su ih sama deca, glavni junaci ovih poema. Pratio sam u to vreme izbliza grupu dečaka u časovima kad su se okupljali na poljančetu. Mogao sam da prodirem u suštinu njihovih igara, u tajne njihovih želja, snova, snoviđenja i maštanja. I uveren sam da se ove dve poeme ne bi rodile bez saradnje tih dečaka, bez njihove slobodne i žive igre duha, koja u tim trenucima nije bila ometana kontrolom starmale mudrosti, i bez njihovih vrcavih misli i reskog humora, koji su svedočili o tome koliko im je morala biti smešna, čak mrska sva ta uparađena građanska stvarnost.

Stalo mi je bilo tako takođe da u svojim poemama ukažem na tehnička dostignuća savremenog sveta, ubeđen, već tada (pre više od trideset godina), da su minula vremena kada se u knjigama za decu govorilo samo o malim lepotama i sitnim udesima biljnog i životinjskog sveta. Dete je čovek, samo još malog rasta — čovek koji treba da bude upoznat sa celokupnim savremenim životom i njegovim razvitkom.

Moram još nešto da napomenem: u poređenju sa današnjim naučnim izumima i tehničkim dostignućima, moja tadašnja "tehnika", u službi malih junaka i njihovih progonitelja, toliko je danas već zastarela da me nimalo ne bi iznenadilo ako bi se neki švrća među malim čitaocima od srca nasmejao tadašnjim problemima savlađivanja prostora i vremena.

Najveće teškoće zadavali su mi završeci obeju poema, tačnije, epilozi, koje u ono doba, kada nije bilo slobode književnog stvaranja, nisam mogao da objavim onako kako sam to želeo. I bio sam srećan što su tadašnji čitaoci u tim epilozima ipak osetili nagoveštaj pobede jednog lepšeg, slobodnijeg sveta. Drugim rečima: da će "petlići" i mali Papunac naći sebi dostojno mesto u ogromnoj kući budućnosti, jer deci pripada isto toliko njihova sopstvena koliko i naša budućnost.

A sada nešto malo iz moje autobiografije.

Rodio sam se još u prošlom veku, sasvim tačno: 25. septembra 1897. godine. Mesto rođenja — Beograd, na uglu Nemanjine i Deligradske ulice, u kući koja i danas tamo postoji. Detinjstvo mi je proteklo bez većih potresa, uglavnom na zapadnom Vračaru. Prvo, samo na skučenom terenu naše bašte, u igri i tučnjavi sa mojim starijim i tri mlađa brata. Zatim na poljančetu u Karađorđevom parku, gde sam okusio prve radosti i prva razočaranja drugovanja.

Osnovne škole se rado sećam po debelim slojevima opaloga lišća, koje niko nije sklanjao sa turske kaldrme. Voleo sam da vučem noge kroz to suvo lišće na putu od kuće do škole, u Vojvode Milenka ulici, gde se ta škola i danas nalazi. Doživeo sam tada, u školskom dvorištu, i prvu svoju ljubav, a zbog nje (Jelene) izvukao i prve batine izvan roditeljskog doma. Sve ostalo iz tog vremena zatamnjeno je zaboravom, možda zato što sa školskim predmetima nisam imao glavobolje, osim sa pevanjem u horu: svojim nesluhom i pogrešnim glasom toliko sam kvario skladnost i najjednostavnije pesmice "Kišo mati blagodati" da je učitelj konačno morao da me izbaci iz hora. Odlučio se na to teška srca, jer je moj otac bio imućan trgovac i "veliki dobrotvor" škole.

Moje poznije detinjstvo i mladićstvo poklapaju se vremenski sa burnim događajima iz naše bliže istorijske prošlosti. Bilo mi je jedanaest godina kad je Austro-Ugarska okupirala Bosnu i Hercegovinu. Tih oktobarskih dana 1908. godine, u znak nacionalnog revolta, održavale su se bučne demonstracije na ulicama Beograda, ali nama, gimnazistima nižih razreda, školske vlasti su zabranjivale da na njima učestvujemo. Štaviše, držali su nas pod ključem za vreme odmora u učionicama na drugom spratu Batalcamijske gimnazije. Jednoga od tih dana, kad su demonstracije bile na vrhuncu, pritekli su nam u pomoć dečaci iz starijih razreda. Na prozor naše učionice prislonili su spolja merdevine, pomoću kojih se ceo naš razred dohvatio ulice i pridružio demonstrantima. Spuštajući se niz te merdevine sa razdalekim prečagama, osećao sam se herojem više nego ikad docnije u životu. Neizbrisivo mi je ostao u sećanju i Branislav Nušić, koji je tog dana, na belom konju i sa razvijorenom zastavom u ruci, predvodio demonstrante.

Za vreme balkanskih ratova (1912—1913) bio sam dobrovoljni bolničar u Vojnoj bolnici (danas u krugu Vojnomedicinske akademije). U sobi sa teškim ranjenicima, svakog dana posle podne, a često i do kasno u noć, pisao sam pisma koja su junaci sa Bregalnice i Jedrena, bez nogu i ruku, upućivali svojim kućama. Još i danas žive u meni njihove jednostavne reči izgovorene teškim usahlim glasom, reči koje sam stavljao na hartiju onakve kakve su bile i istim redom kojim su do mene stizale, ne želeći da ih menjam ili da im u rečenicama dam neko drugo (pismenije) mesto, i time poremetim gotovo dramatičnu suštinu i redosled izgovorenog. Dužnost mi je još bila da ranjenicima svake večeri merim temperaturu i da je beležim na bolesničkim tablicama. Činio sam to s velikom pažnjom, ali bez reči ili bilo kakvog drugog znaka, svestan da je bolje da onima sa povoljnim temperaturama uskratim trenutke radosti nego da zagorčavam časove onima kojima "vatra" nije popuštala. No najupečatljivije su mi ostali u sećanju "čitalački časovi". Na sredini prolaza između kreveta, sklupčan na šamlici, sa pozamašnom Vukovom zbirkom narodnih epskih pesama na kolenima, recitovao sam deseterce svojim tada neujednačenim i patetičnim pubertetskim glasom. Način na koji su ranjenici primali stihove, ozbiljnost na njihovim licima i promene koje su nastajale u njihovim očima, a i po koji uzdah koji bi im se oteo kad bi tok događaja u pesmi dobio svoj uzbudljivi obrt, otkrivali su u meni neslućene ponornice poezije. Dotle sam (moram to priznati) bio spreman da omrznem poeziju, vezujući njeno postojanje jedino za neprijatne časove kad sam morao napamet da učim stihove, što mi je vrlo teško padalo već i zbog toga što sam ostalo školsko gradivo bez bubanja lako savlađivao.

Tako se, začudo, dogodilo da sam poeziju zavoleo preko narodnih pesama, čiji uticaj se inače (koliko to sam mogu da procenim) ne oseća u mom književnom stvaralaštvu, koje započinje modernističkom poezijom, a već nekoliko godina docnije dobija sva obeležja beogradskog nadrealizma. Prve svoje pesme objavio sam u časopisu "Putevi", 1923. godine. Zatim, jedno za drugim: zbirka pesama "Krov nad prozorom" (1926), poetski roman "Koren vida" (1928), pesme u prozi "Načela" (1929), zbirku stihova "Humor Zaspalog" i poeme "Nemenikuće" i "Ćirilo i Metodije" (1932).

U prvom svetskom ratu (1914—1918) učestvovao sam kao dobrovoljac i zajedno sa ostacima Konjičke divizije povlačio se preko Albanije. Motivima iz albanske golgote koristio sam se u svom romanu "Mrtve javke", koji je štampan 1957. godine.

Školovanje sam produžio u Francuskoj, prvo u Kanu, zatim u Virvilu (blizu Grenobla), i opet na Azurnoj obali, u Nici, gde sam 1917. godine maturirao. Pravni fakultet sam završio na Sorboni u Parizu 1920. godine. Neki od događaja iz tog vremenskog perioda provlače se kroz moj roman "Raspust", objavljen 1956. godine.

U godinama 1937. i 1939. hapšen sam kao simpatizer Komunističke partije i urednik polulegalnog časopisa "Naša stvarnost". U to vreme, u saradnji sa Dušanom Matićem, napisao sam poemu "Marija Ručara" (1935), čije je celo izdanje zaplenila policija još u štampariji, a zatim roman u dva dela "Gluho doba", koji se pojavio u maju 1940. godine.

Po treći put me specijalna policija Uprave grada hapsi u oktobru 1941. godine i sprovodi u Banjički logor. U tim najtežim danima mog života smislio sam poemu "Mastodonti", koja je objavljena 1951. godine, a neki događaji iz tog vremena poslužili su kao osnova za pojedine delove moja dva već pomenuta romana.

Iz vremena oslobođenja, obnove i prvih dana naše socijalističke izgradnje, kada mi je bilo povereno obavljanje raznih odgovornih dužnosti, potiče moj roman "Zasluge", koji sa "Raspustom" i "Mrtvim javkama" čini jednu trilogijsku celinu.

Krajem 1945. godine izišla je iz štampe moja knjiga poetske proze "Poziv na maštanje".

Iz lektire za osnovnu školu
Dječiji pisci o sebi
Mlado pokoljenje
Beograd, 1966.

AVANGARDNI TOKOVI U KNJIŽEVNOSTI ZA DECU


U nastojanju da izađu iz šabloniziranih, stvaralački neproduktivnih kanona tradicionalne, "lepe" književnosti, avangardni stvaraoci su jedan od stvaralačkih modela našli i u sferi dečjeg mišljenja, infantilne logike i dečjeg govora. Verbalno stvaranje u najranijem dečjem uzrastu – alogični verbalni sklopovi, infantilna jezička kreativnost, koja se ispoljava u leksičkoj, morfološkoj i sintaksičkoj ravni, razni vidovi deformisanju standardnih leksičkih oblika i rečeničkih sklopova, od razbijanja reči na slogove i morfeme do tepanja, metateze i inverzije, te naglašeno vezivanje za zvučno-onomatopejsku dimenziju govora – avangardno pismo je uzdiglo do umetničke činjenice. Jedna od bitnih osobina avangardnog, a posebno neoavangardnog pisma je i potiskivanje, zanemarivanje ili potpuno ukidanje "značenja" i "poruke", što odgovara asemantičnosti ranog dečjeg govora. Takođe, infantilni, predlogički i simbolički oblici mišljenja i zaključivanja, animističke predstave, ukidanje granice između sna i jave, bajkovno-fantastički doživljaj sveta i slični vidovi doživljaja stvarnosti veoma su bitni u avangardnom pismu. U neoavangardnom stvaranju posebno je markiran vizuelni, slikovni izraz koji može predstavljati pandana simboličkom mišljenju u ranom dečjem uzrastu.—

Suštinski raskid sa tradicionalnom poezijom za decu, pre svega sa Zmajevim modelom pesme za najmlađe, odigrao se u krilu nadrealizma – jednog od najproduktivnijih avangardnih pokreta na našem tlu. Raskid je bio dalekosežan – a njegovi glavni protagonisti bile su eminentne ličnosti avangardne književnosti – Aleksandar Vučo i Marko Ristić. Prvi je svojim poemama za decu (Podvizi družine "Pet petlića", "San i java hrabrog Koče" i "Momak i po hoću da budem") označio odlučujući iskorak ka modernom shvatanju detinjstva i njegovog pesničkog posredovanja u novom "nadrealističkom" ključu, a drugi (Marko Ristić) je novoj pesničkoj praksi u književnosti za decu dao relevantno teorijsko utemeljenje, čija su osnovna polazišta postalo poetički temelj naše moderne književnosti za decu. I jedan i drugi su, svaki na svoj način, učinili epohalni pomak u stvaranju za decu, okrećući se sasvim novim stvaralačkim formama jezika i poetskog izraza i definisanju novog duha detinjstva. Osnovni preobrat se dogodio u sferi odnosa prema samoj ontologiji književnosti za decu u kojoj se umesto utilitarnog, pedagoško-poučnog pristupa afirmiše koncept igre, slobodnog izraza i nonsensnog govora.

Osnovno Vučovo poetičko polazište je da pesništvo za decu čini jedinstvenu celinu sa pesništvom za odrasle. Shodno nadrealističkoj poetici, pesma za decu se doživljava kao akt kreativne nesputanosti, a kao izraz unutrašnje slobode uobličuje se u snu koliko i na javi. Vodeći nadrealistički teoretičar Marko Ristić, na primeru Vučove poezije za decu, utvrđuje "da je načelo poezije i načelo detinjstva u suštini isto, da je to načelo želje..."; taj stav će postati jedna od aksioma modernog shvatanja literature za najmlađe.

Igra kao unutrašnji pokretač Vučove pesme za decu ostvaruje se na više nivoa: kao igre rečima i situacijama, relativizacija logike, jezička nesputanost, razigranost stiha i rime. Vučo je pesmu za decu otvorio prema govoru ulice i dečjem "slengu" i tako pesnički jezik učinio življim, bogatijim i bližim čitaocu. Najzad, Vučo je u pesništvo za decu uneo originalnu, nadrealističku metaforiku, čudesnih, sasvim neočekivanih i "iščašenih" leksičkih sklopova. U dečje poeme uneo je stihovne konstrukcije koje su izrazitom jezičkom i logičkom provokativnošću, kao i snovidom maštovitošću bile nezamislive u dotadašnjoj poeziji za decu:

Čudnovati jedan san / Pred njime je žuti salon,/ U salonu raste trava,/ Krava nosi dva šešira,/ Jedan šešir crni oblak,/ Drugi šešir beli barjak;/ Krava nosi dva peškira(...)

Polazeći upravo od Vučovih stihova, Marko Ristić je zasnovao moderno shvatanja poezije za decu: "Ovakvim stihovima Vučo pruža deci ono što im je u osnovi najbliže: slobodnu i živu igru duha koji nije ometen teškom kontrolom starmale mudrosti i uštogljenih obzira. Ukoliko takvi stihovi mogu da izgledaju, ili čak i zaista da budu, deci donekle nepristupačni svojom alogičnom, sinkopiranom slikovitošću, to dolazi otuda što je dečji način mišljenja formiran, upravo deformiran logičkim i racionalističkim shemama koje im "stariji" nameću. Jer, u stvari, iracionalna alogičnost odgovara prirodnom obliku dečje misli. Da bi se, pod današnjim uslovima vaspitanja, dete približilo toj spontanoj poetskoj igri duha, potrebno je možda izvesno kontra-vaspitanje, izvesno učenje koje je odučavanje od nametnutog i veštačkog, vraćanje na spontano i prirodno. Stihovi Aleksandra Vuča znače, u isti mah, i samu sadržinu te spontanosti, i (...) put kojim se do te sadržine dolazi."

Već ove karakteristike upućuju na evidentnu bliskost avangardnog, a posebno, nadrealističkog "pisma" sa nekim strukturalnim odlikama dečjeg govora i dečje logike, a time i sa dečjom književnošću.

Vasilije Radikić

izvor:riznicasrpska