Barok i klasicizam u srpskoj književnosti

BAROK

[You must be registered and logged in to see this image.]

Barok je stil u književnosti, slikarstvu, arhitekturi i muzici koji je zavladao u Evropi krajem XVI veka, posle perioda renesansne umetnosti. Naziv ovog stila potiče od portugalske reći barocco (biser manie vrednosti i nepravilnog oblika). Smatralo se, naime, da je barokna umetnost u odnosu na renesansnu manje savršena i vredna; da ona upravo predstavlja neku vrstu opadanja. Barok je doživeo svoj procvat u prvoj polovini XVII veka. Naziv b a r o k odnosi se na različita književna i umetnička dela čiji je stil bogat, bleštav, bujan. Naročito je došao do izražaja u poeziji. Barokni pesnici upotrebljavaju mnoštvo stilskih figura (metaforu, antitezu, poređenje, personifikaciju), teže stvaranju neobičnih i retkih slika i simbola, usavršavaju i obogaćuju versifikaciju sa pravdim majstorstvom. Često su oni više zanatlije forme nego pravi stvaraoci. U mnoštvu baroknih pesama ima dosta prazne igre reči, raskošnog zvuka i majstorija u jeziku, ali se isto takoj primećuje, ne retko, i nedostatak iskrenosti, spontanosti i nadahnuća. Bujnost izraza je često potiskivala smisao i lepotu pesme i gušila pesnikova osećanja. U poređenju sa jednostavnim i jasnim delima renesanse, barokna književnost deluje na prvi pogled, izveštačeno, hladno i kitnjasto. Ali ne treba zaboraviti da je ovaj stil, u delima svojih najvećih predstavnika, doneo nešto suštinski novo: lirska poezija je postala više umetnička nego što je bila u ranijim epohama, pesnički jezik se usavršio u najvećem stepenu. Dostignuće pesničkog baroka sastoji se u tome što je forma dobila veći značaj no što ga je ikad ranije imala. Istina, pesnici manjeg talenta, zaokupljeni isključivo formom, stvarali su prazne, dekorativne pesme lišene dublje misaonosti i osećajnosti. Ali veliki majstori znali su da održe sklad između sadržine i forme. Oni su pisali dela istančana, bogata i kitnjasta u izrazu, ali originalna po ideji i prožeta opšteljudskim osećanjima (takvi majstori baroka su, između ostalih, španski pesnik Gongora i dubrovački pesnik Ivan Gundulić).

Barok se najpre javio u Španiji (gde je dobio naziv po Gongori, gongorizam), a zatim se raširio po ostalim evropskim književnostima. U Italiji je bio poznat pod imenom m a r i n i z a m (po pesniku Marinu), a u Francuskoj kao p r e c i o z n a poezija.

Ideološki koreni baroka nalaze se u pokretu protivreformacije, kada je crkva nastojala da uguši protestanski pokret i da još jače učvrsti autoritet papskog učenja. Otuda su u ostvarenjima baroknog pesništva najčešće, pored ljubavnih tema, religiozne teme. Pesnici su dočaravali aristokratske dekore (salone, vrtove, zamkove) u kojima su slikali likove obožavanih žena neobično duhovito i prefinjeno. U filozofskom pogledu književnost baroka je prožeta religioznim pogledom na svet: život je prolazan, grešan; patnja, bolesti i strasti onemogućavaju čoveku da postigne sreću na zemlji. Svoje spasenje čovek treba, po shvatanju baroknih mislilaca i književnika, da očekuje samo od boga. Neke od karakterističnih ideja baroka vide se veoma upečatljivo u delima Ivana Gundulića, naročito u njegovom spevu Suze sina razmetnoga. Ali ono što delima pisanim u duhu baroka daje vrednost, to nisu, razume se, religiozna shvatanja, već blistav i raspevan pesnički stih, lepota i muzika reči.

Pavle Zorić • dr Miodrag Kolarić
Književnost sa osnovama umetničkog obrazovanja


KLASICIZAM

Klasicizam se javlja u Francuskoj u prvoi polovini XVII veka, dostiže vrhunac u drugoi polovini toga stoleća i traje kroz ceo XVIII vek, sve do pojave romantizma početkom XIX stoleća. Klasicizam je nastao kao reakcija na baroknu, precioznu književnost. On ističe smirenost, iednostavnost, skladnost oblika, razumliivost. Niegovu osnovu čine grčka i, naročito, rimska književnost. Antički pesnici (Homer, Eshil, Sofokle, Horacije, Vergilije), postaju vrhovni uzori. Odlike baroka (kićenost, bujnost i patos) se odbacuju. Hvale se nove vrline: tačnost, disciplina, red, poštovanje antičkih pravila u metrici, jasnoća pesničkog jezika.

Glavni teoretičar klasicizma, Boalo Depreo Nikola izložio je u delu Pesnička umetnost teoriju celokupnog pokreta. Osnovni zadatak pesnika, smatra Boalo, jeste podražavanje prirodi. Pesnikovu pažnju ne privlače pojedini slučajevi, izuzetni pojedinci, ono što je odvratno i ružno u prirodi, već samo opšte pojave, život koji kod čitalaca izaziva osećanje prijatnosti, uživanja, harmonije. Pored podražavanja prirodi, drugi najvažniji zadatak pesnika je ugledanje na antičke pisce koji su najbolje umeli da slikaju prirodu. Načelo koje Boalo preporučuje pesnicima i koje su klasicisti široko prihvatali, glasi: "Dopasti se i nikad ne zamarati." Da bi to postigli, oni moraju da budu zanimljivi, jednostavni, pristupačni, da poštuju iznad svega razum i da obuzdavaju osećanja i maštu. Boalo je poznat i po svojim strogim definicijama pesničkih žanrova i vrsta. Bogato stvaralaštvo francuskog klasicizma on je protumačio u duhu svojih estetičkih shvatanja i izrazio njegova osnovna pravila kroz čitav sistem strogo određenih pojmova.

Klasicisti su delili sve žanrove na "visoke" i "niske". U prve su spadale tragedija, epopeja i oda, a u druge — komedija, satira, epigram itd.. Ova podela je izvšena po karakteru predmeta uzetog za obradu. Gradivo za "visoke žanrove" uzimano je iz života dvora i plemstva. Motivi "niskih žanrova" odnosili su se na život gradskog stanovništva, u prvom redu trgovaca i zanatlija. Stil klasicističkih tragedija i epopeja je uzvišen i svečan, a stil komedija je prepun svakidašnjih reči i obrta, lišen patetike.

Klasicizam je uveo u književnost i mnoga pravila. Jedno od najpoznatijih je i pravilo o tri jedinstva u drami (jedinstvo vremena, radnje i mesta) koje je bilo U XVII i XVIII veku gotovo obavezno za sve stvaraoce.

Da bi se pravilno shvatila estetička teorija klasicizma, čija je glavna postavka bila vera u svemoć razuma, treba imati na umu činjenicu da je najuticajniji mislilac XVII veka, Rane Dekart, ispovedao svoju racionalističku filozofiju po kojoj je čovek biće obdareno svešću koje u sve sumnja osim u postojanje svoga razuma. Dekart je smatfao da svaku tvrdnju, bez obzira od koga ona dolazila, treba proveriti putem naučnog eksperimenta. Jedino istina do koje se dolazi na osnovu naučnih analiza i nepristrasnih filozofskih tumačenja zaslužuje postojanje, tvrdio je Dekart. Ovaj njegov racionalizam bio je veoma blizak duhu klasicizma.

Klasicisti su istakli ideal antičke i renesansne umetnosti, harmoničnost, simetriju, jednostavnost, ugledanje na prirodu, dok su se odlučno suprotstavili umetnosti osećanja i mašte. Tek će romantičari u XIX veku odbaciti racionalističku suvoparnost klasicističke poetike i ponovo oživeti interesovanje za književnost kojoj daju pečat mašta, snovi, čisti osećajni uzleti. Jednom rečju, romantizam će značiti reakciju individualizma na dugogodišnju vladavinu klasicizma koji je težio podređivanju umetnika opštim pravilima najsažetije izloženim u slavom Boalovljevom delu.

Pobeda klasicizma u Francuskoj pada u vreme naglog jačanja apsolutističke monarhije pod Lujem XIV (1643—1715), koji je uspešno savladao mnogobrojne otpore feudalaca i stvorio autoritativnu centralističku vlast na teritoriji čitave Francuske.

Pavle Zorić • dr Miodrag Kolarić
Književnost sa osnovama umetničkog obrazovanja



KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE «
Predstavnici baroka i klasicizma


ARSENIJE III ČARNOJEVIĆ



[You must be registered and logged in to see this image.]

Arsenije III Čarnojević (oko 1633, Bajice, Cetinje, Crna Gora — 27. oktobar 1706, Beč), pećki patrijarh 1674—1690, arhiepiskop i patrijarh austrijskih Srba 1690—1706.

Kao patrijarh putovao je 1683 u Jerusalim. Za vreme austrijsko-turskog rata 1683 do 1699 prodrla je austrijska vojska u južne srpske krajeve, te je Čarnojević, u oktobru 1689, neposredno pred dolazak Austrijanaca, morao da se kloni ispred turskog ogorčenja iz Peći u Nikšić i odatle na Cetinje, ali ga austrijski komandant Pikolomini (Piccolomini), osvojivši Prištinu, Skoplje, Prizren i Peć, pozove krajem oktobra, da se vrati u Peć i da se sa svojim sunarodnicima angažuje za borbu protiv Turaka. Čarnojević posluša Pikolominija i dođe u Peć, a potom u Prizren, gde se sastane sa njim. Pristajanje Čarnojevića uz Austrijance pojačalo je revnost Srba, koji su i dotle pomagali hrišćansku vojnu akciju. Posle Pikolominijeve smrti (9/11 1689, od kuge), obrne se ratna sreća u korist Turaka (početkom 1690), te se austrijska vojska povuče na levu obalu Dunava i Save. S vojskom se doselio u Ugarsku i Čarnojević, a s njime i mnoge srpske porodice, koje su se bojale osvete Turaka radi pomaganja hrišćana u borbi protiv Turske. U Ugarskoj je car Leopold priznao Čarnojevića za starešinu svih pravoslavnih Srba, koji su se nalazili u njegovoj državi. Punih 11 godina nije Čarnojević imao u Ugarskoj stalno sedište, nego je stanovao u Sentandreji, Kovinu, Sirigu, Hopovu, Sečuju, Futogu i Pakracu, uređujući srpsku crkvu. 8/10 1701 naložio mu je car da mora stanovati u Sentandreji.

Čarnojević je sproveo reorganizaciju pravoslavne crkve u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji, koja je kao sastavni dio pećke patrijaršije bila organizovana u tim krajevima i za vreme Turaka, osnivao je nove episkopije, postavljao je episkope i sređivao u srpskoj crkvi haotičko stanje, ratom prouzrokovano, dolazeći često u sukob s katoličkim klerom, koji je ometao njegov rad i propagirao uniju. U vreme Rakocijeva ustanka (1703—1711) Čarnojević je sa Srbima ustrajao uz cara i poslao je u Beč proglas, od 9/8 1704, kojim je Rakoci pozvao Srbe, da mu se pridruže. Vernost i usluge Čarnojevića i njegovih Srba nagradio je car, poklanjajući patrijarhu spahiluke Sirač i Dalj (u zamenu za Sečuj) i dajući Srbima nove patente i privilegije, koji su većim delom ostali na papiru. Čarnojević je umro u Beču, odakle je prenesen u Srem i sahranjen u manastiru Krušedol.

Literatura: Narodna enciklopedija (1927. godine)

ARSENIJE ČARNOJEVIĆ

...Bio je to tužan zbeg Srba, kolona bez kraja koju je na putu ka slobodi i preživljavanju predvodio njihov patrijarh Arsenije III. Osim novoizbeglih svojih sunarodnika i sapatnika, Arsenije III je budnim okom patrijarha motrio i bdio nad Srbima u Lici, Sremu, Slavoniji, Dalmaciji, gde su oni bili na meti katoličkog unijaćenja. Činilo se to u ime Katoličke crkve vrlo surovo, "milom ili silom", pa je Arsenije III stupio u otvorenu borbu protiv prisilnog unijaćenja svoga naroda. Bila je to iscrpna i dugotrajna borba koja je trajala celih šesnaest godina.

Hrabrost i neustrašivost patrijarha Arsenija gotovo da nije imala granica. Pošto je velikim naporima preuredio Srpsku pravoslavnu crkvu, na Vidovdan 1694. godine upućuje predstavku caru Leopoldu I u kojoj traži da ovaj potvrdi sedam eparhijskih arhijereja.

Svi ovi napori velikog duhovnika utvrdili su umnogome temelje Srpske pravoslavne crkve, koja se, zahvaljujući njemu, početkom osamnaestog veka razvila u Karlovačku mitropoliju.

U već poodmakloj starosti, poželevši da se vrati u Peć, obratio se patrijarh Arsenije III svom prijatelju iz mladosti, Dositeju Notaru u Jerusalimu, kako bi ga ovaj posavetovao kako da za svog života uredi odnose u okviru Srpske pravoslavne crkve kako u matici, tako i izvan njenih granica, u Habzburškoj monarhiji. Jerusalimski patrijarh je savetovao Arsenija III da svi arhijereji i svi pravoslavni budu podređeni presvetoj stolici u Peći i patrijarhu Kaliniku koji je bio od Porte postavljen na mesto pećkog prvosveštenika.

Proslavljeni srpski patrijarh Arsenije III umro je u Beču, 27. oktobra 1706. godine, sahranjen je u manastiru Krušedol u grobnici svetog Maksima, srpskog despota.

Možda će ipak na najbolji način lik i delo velikog srpskog patrijarha dočarati reči njegovog prijatelja patrijarha jerusalimskog Dositeja Notara, koji je on napisao u pismu Arseniju III, gde ga naziva "trinaestim apostolom koga uzdiže sva istočna, takoreći sva Saborna crkva".

Arsenije III Čarnojević


MOLITVA ZASPALOM GOSPODU

[You must be registered and logged in to see this image.]

I dan i noć bežeći sa svojim
osirotelim narodom,
od mesta do mesta,
kao lađa na pučini velikog okeana
bekstvu se dajemo,
čekajući kada će zaći sunce
i prekloniti se dan
i proći tamna noć
i zimska beda koja leži nad nama.

Jer nema onoga koji nas savetuje,
ni onog koji nas od nevolje oslobađa,
i nevolja naša udvostručava se.
I rekoh sa suzama:

Dokle ćeš, Gospode, zaboravljati nas do kraja,
dokle će se naoružavati na dostojanje tvoje?
Ustani, Gospode!
Zašto spavaš,
zašto lice tvoje, Bože naš, odvraćaš od nas?
I opet vaskrsni, Gospode,
pomozi nam imena tvojega radi!

I tako neprestano ridanje na ridanje
prilažemo
i niotkuda pomoći.
izvor:riznicasrpska