Demokratsko drustvo

Demokratsko drustvo nije pravedno
Cena
za našu slobodu, ovde u zapadnom svetu, jeste monstruozna nepravednost,
unutar naših zemalja, a još više izvan njih. Filozofski rečeno, ne
postoji nikakva pravednost u savremenom svetu

Svako pokušava da
bude najbolji demokrata. Između različitih demokratija danas neprestano
iskrsavaju sve političke protivrečnosti i nesuglasice. Čak je i rat
demokratski postupak protiv pogrešne demokratije. Yordž Buš je
opravdavao rat u Iraku time da je on veći demokrata nego Sadam Husein.
Čini se da je nemoguće postalo da se ne bude demokrata. Da li je razlog
možda u tome što se nalazimo neposredno pred krajem poznate forme
demokratije? To će se pokazati. Izvesno je, međutim, da se pojam
demokratije mora objasniti.
Počnimo s jednom protivrečnošću.
Filozofiranje je s jedne strane nužno demokratsko. Odmah ću objasniti
zašto. S druge strane, pak, većina filozofa, uključujući Platona,
Hegela, Ničea, Hajdegera, Vitgenštajna, Deleza, pa i mene, deli
politička uverenja koja, uzeta u uobičajenom smislu reči, apsolutno
nisu demokratska. Ovo mesto bi trebalo takođe da objasnim.

Postoji
protivrečnost između istinite prirode filozofije, koja odgovara
demokratskom shvatanju raspravljanja i mišljenja, i shvatanja
filozofije u političkom polju koja često prihvata autoritativni okvir
za kolektivno određenje ljudi. Mi smo dakle suočeni sa paradoksalnim
odnosom između tri pojma: demokratije – politike – filozofije. Moramo
poći od demokratije ka filozofiji. Jer rođenje filozofije kod starih
Grka nedvosmisleno zavisi od pronalaženja prve forme demokratske
vlasti. Ali moramo i od filozofije da stignemo do politike. Jer je
politika u istoriji filozofije uvek bila izuzetno važno polje
interesovanja filozofa. Ali dok je politika predstavljala objekat
refleksije za filozofiju, veoma je teško, uopšteno uzevši, da se od
jednog takvog načina politike dođe do demokratije.

Demokratija
je, ako dozvolite, pre filozofije bila nužnost a nakon filozofije
nemogućnost. Naše pitanje glasi dakle: šta se menja u politici putem
filozofske aktivnosti tako da je demokratija s jedne strane nešto nužno
a s druge nešto nemoguće ili veoma teško? I odgovor glasi: teškoća leži
u odnosu između demokratskog pojma slobode i filozofskog pojma istine.
Ako postoji tako nešto poput političke istine, onda je ta istina
obaveza za svaki racionalno misleći duh. To znači, međutim, da je
sloboda apsolutno ograničena. I obrnuto, ako ne postoji nikakva
ograničenost, onda ne postoji nikakva politička istina. Ali u tom
slučaju se ne može uspostaviti nikakav odnos između filozofije i
politike.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Tri su dakle pojma – politika, demokratija i filozofija – zahvaljujući
pitanju istine međusobno povezana. Time se postavlja pitanje: šta je
demokratski koncept istine? Šta je, u odnosu na relativizam i
skepticizam, demokratska univerzalnost? Šta je demokratski zakon koji
se može primeniti na sve nas? Filozofija ima dve osnovne osobine.
Najpre, ona je diskurs koji je nezavisan od položaja ljudi koji ga
stvaraju. Filozofija nije diskurs kralja, sveštenika, proroka ili nekog
boga. Nema nikakve garancije za filozofski govor od strane
transcedencije, moći ili sakralnih funkcija. Filozofija pretpostavlja
da je potraga za istinom otvorena za sve. Filozofska misao ne vodi
brigu o subjektivnom iskazu, nego o objektivnoj doslednoj reči.
Filozofija je diskurs koji se iz sebe samog legitimiše. Ovo je nema
sumnje demokratska osobina.
Druga osobina filozofije je da je ona
neposredno izložena sudu drugih. Filozofski diskurs se stvara putem
anticipiranja prigovora i prihvatanja rasprave. Njegov aksiom je
ravnopravnost svih misli. Ta ravnopravnost predstavlja sud za
filozofski diskurs. I to je sud u demokratskom smislu reči. Socijalna,
kulturna ili religiozna pozicija govoreće ili misleće osobe, za
filozofiju nema nikakve važnosti. Filozofija prihvata da bude od svih.
Filozofija je ujedno izložena slaganju ili kritici i to bez unapred
datog odlučivanja o ličnosti koja se slaže ili kritikuje. Filozofija
prihvata da bude za sve. Tako možemo zaključiti da je stvarna suština
filozofije demokratska.

Ali ne smemo zaboraviti da filozofija
koja prihvata da je apsolutno univerzalna, kako na njenom iskonu tako i
njenom pripisivanju (adresiranju), ne može u istoj meri da prihvati da
je po svom određenju ili cilju demokratska. Svako može da bude filozof
ili sagovornik filozofa. Ali bilo bi pogrešno tvrditi da je svako
mišljenje iste vrednosti. Aksiom ravnopravnosti misli je daleko od toga
da bude aksiom ravnopravnosti mišljenja. Kod Platona se, na samim
počecima filozofije, najpre pravi razlika između pogrešnog i pravog
mišljenja i tako onda između mišljenja i istine. Iz tog razloga
filozofija očito ne može da prihvati veliki demokratski princip slobode
mišljenja. Ako mišljenje predstavlja upravo suprotnost istini, onda za
njega ne može da važi ova vrsta slobode. Ni u zapadnim demokratijama se
ne prihvataju sva mišljenja. U Francuskoj, primera radi, ne potpadaju
pod slobodu mišljenja kojim se poriču ubijanja Jevreja od strane
nacista. Postoji zakon koji zabranjuje da se takvo mišljenje iznosi.
Uopštenije rečeno: filozofija jedinstvo i univerzalnost istine
suprotstavlja pluralnosti i relativnosti mišljenja.
Postoji još
jedan razlog koji ograničava demokratsko okretanje filozofije.
Filozofija je izložena kritičkom sudu drugih. Ova izloženost poziva se,
međutim, na opšte prihvatanje pravila za diskusiju. Moramo priznati
važnost argumenata. I konačno moramo priznati postojanje univerzalne
logike kao uslov za aksiom ravnopravnosti misli. Aksiom ravnopravnosti
misli sa sigurnošću se nalazi, i nužno, u polju opšte logike. Ovo je –
u metaforičnom smislu – “matematička” dimenzija filozofije. Postoji
sloboda u pripisivanju ili adresiranju, ali postoji istovremeno nužnost
strogog pravila diskusije, koji važi za sve.

Kao i matematika, filozofija je od svih i za sve: ona nema nikakav
poseban jezik, ali na snazi je strogo pravilo za izvođenje zaključaka.
Kada, dakle, filozofija ispituje politiku, ona to ne može da čini prema
merilu čiste slobode a tek ne može prema merilu slobode mišljenja.
Filozofija se mnogo pre zanima pitanjem: šta može da bude jedna
politička istina?

Jednakost i univerzalnost su karakteristike
jedne validne politike u polju filozofije. Klasično ime za nju glasi:
pravednost. Za pravednost je jednakost važnija od slobode. I
univerzalnost je važnija od partikularnosti, identiteta ili
individualnosti. Iz tog razloga je problematična opšta definicija
demokratije kao slobode pojedinaca.

Ričard Rorti tvrdi:
“Demokratija je važnija od filozofije”. Sa ovim političkim principom
Rorti faktički priprema teren za gubljenje filozofije u kulturnom
relativizmu. Platon na početku filozofije kaže upravo suprotno:
filozofija je mnogo važnija od demokratije. I ako je pravednost
filozofsko ime za politiku kao kolektivnu istinu, onda je pravednost
važnija od slobode. Velika kritika demokratske politike kod Platona je
svakako ambivalentna. S jedne strane predstavlja lično mišljenje jednog
aristokrate. Ali s druge pokazuje stvarni problem, naime osnovnu
protivrečnost između slobode i pravednosti. To je na kraju krajeva naša
današnja situacija: cena za našu slobodu, ovde u zapadnom svetu, jeste
monstruozna nepravednost, unutar naših zemalja, a još više izvan njih.
Filozofski rečeno, ne postoji nikakva pravednost u savremenom svetu.

Najbolja
paradigma pravednosti je verovatno, kao što je to Platon već izložio,
matematika. U matematici nalazimo iskonsku slobodu, slobodu izbora
aksioma. Potom vlada potpuna određenost, koja sledi logička pravila.
Moramo da prihvatimo posledice našeg prvog izbora. A to prihvatiti nije
sloboda, nego prinuda, nužnost i težak intelektualni rad da se nađe
korektan dokaz. U matematici nalazimo snažnu univerzalnu jednakost u
preciznom smislu: dokaz je dokaz, i to bez izuzetka za sve koji
prihvataju početni izbor i logička pravila. Izbor – posledice –
jednakost – univerzalnost. Ova četiri pojma opisuju, u ovom sledu,
paradigmu političkog pojma pravednosti.

I ovde se uostalom susrećemo sa paradigmom klasične revolucionarne
politike čiji je cilj pravednost. Najpre se mora prihvatiti osnovni
izbor. Ovde je izbor između dva puta, kako su to govorili kineski
revolucionari: između revolucionarnog puta i konzervativnog, radničke
klase ili buržoazije, kolektivnog delovanja ili privatnog života. I
moraju se prihvatiti posledice ovog izbora: žrtva i ogorčena borba,
nikakva sloboda mišljenja ili životnih stilova, nego disciplina i težak
rad da bi se pronašla strategijska sredstva za pobedu. A rezultat nije
nikakva demokratska država u uobičajenom smislu reči, nego diktatura
proleterijata koja služi tome da nanese poraz neprijateljima. Osim
toga, ova paradigma se predstavlja kao apsolutno univerzalna, jer cilj
nije moć određene klase ili grupe, nego ukidanje svih klasa i
nejednakosti i, konačno, kraj same države.

“Demokratija” u ovom
shvatanju označava svakako dve potpuno različite stvari: s jedne strane
formu države u Lenjinovom smislu i s druge narodni pokret u Maovom
smislu. U prvom smislu demokratija nema ništa sa revolucionarnom
politikom ili pravednošću. U drugom, demokratija nije niti norma niti
cilj. Ona je tek sredstvo za aktivno prisustvo naroda u političkom
polju.
Demokratija nije politička istina, nego sredstvo da se iznađe politička istina i da se realizuje.
Danas
svakako moramo, kako se ova klasična sekvenca revolucionarne politike
zauvek izgubila, ići novim putem, kako bi pojmili demokratiju kao
mogućnost oslobođenja naroda. U tom pogledu moje predavanje ima i
smisao da shvati demokratiju kao filozofski uslov za novo učenje, novi
status diskursa. Jer izučiti istinsku politiku, znači opisati nova
mesta za pravednost. Ta mesta ne smeju međutim biti unapred određena.
Ona ne mogu pripadati državi. To su mesta na koja se može izaći iz
postojećeg subjektivnog sveta.

Otuda treba naučiti pravi put, spoznati političku istinu i biti njom obuzet.

Možemo
reći da je demokratija događaj sa političkim posledicama. Ili rečima
pesnika Valasa Stivensa: demokratija je “predznak”, nešto, “što će reći
budućnost”. Ne možemo redukovati demokratiju na demokratsku moć jedne
države. Demokratija je, ukoliko se događa, za filozofe obećanje novosti
na političkom polju.

Preveo s nemačkog i priredio Dejan Aničić

Platon je bio trajno obuzet problemom savrsenog drustvenog uredjenja.Kako prevladati izrazite nedostatke svih postojecih oblika drustva? Kako zasnovati poredak u kojem bi priroda pojedinca i njegove sposobnosti bile u sluzbi ideala opsteg dobra zajednice?
U svom cuvenom delu *Drzava*,Platon podrobno razradjuje nacrt,strukturu i oblike zivota u idealnoj drzavi.
Drazava je nastala iz potrebe ljudi za saradnjom u podeli rada.Cilj je drzave sreca svih gradjana,sreca zajednice u celini.Po osnovi sposobnosti,Platon je sve gradjane zajednice razvrstavao u tri grupe,odnosno staleza :
proizvodjaci - zemljoradnici,zanatlije i drugi koji ostvaruju proizvodna dobra za sve pripadnike drustva
vojnici - cuvari,brane drzavu od svih i spoljnih i unutrasnjih neprijatelja
vladari - upravljaju
P r a v e d n o s t se sastoji u tome da svak radi svoj posao,odnosno onaj za koji je sposoban,i da ne ometa druge u izvrsavanju njihovih zadataka.
Pravednost je dakle,sklad,harmonija i saglasje svih delova drustvene celine.Ideja drzave jest ideja pravednosti.Ako drzava ne ostvaruje ideju pravednosti,onda je ona drzava samo po imenu....a takve su,na zalost sve nama poznate postojece drzave.
Platon je svoju zamisao idealnog drustva,drzave,gradio na analogiji sa prirodom coveka.Sto je covek u malom,to je drzava u velikom.Razlikujemo tri dela duse ;pozudni,voljni i umni,a covek je pravi covek tek onda kad umni deo vodi druga dva.Po toj logici,i drzava ce biti prava tek tada kada je bude vodio taj umni dio,odnosno,najbolja je drzava u kojoj vladaju najbolji,odnosno najmudriji.
Proizvodjaci ,kao pozudni deo drzave,skloni su u svojoj teznji za zaradom,poroku gramzivosti,a primerena vrlina je razboritost umerenosti,samosavladavanje ili skromnost.
Mana cuvara ili vojog dela drzave je teznja za vlascu i castoljubljem,a vrlina koja odlikuje vojnika i njegov stalez je hrabrost.
Vrlina vladara je mudrost, mudrost prosudjivanja.Zato su vladari filozofi.Platon zagovara aristokratiju - vladavinu onih koji su najbolji (aristoi),a to znaci najmudriji.
Ako svaki stalez ostvaruje samo svoju vrlinu,drzava je u celini,i svaki stalez i svaki pojedinac-gradjanin, pravedan.
Drzava je savrseno dobra kad je mudra,hrabra,umerena i pravedna.
Pravednost,mudrost,hrabrost i umerenost su cetiri temeljne vrline Platonove filozofije politike i etike.Glavna funkcija drzave je obrazovanje i vaspitanje gradjana,jer Platon smatra da je upravo vaspitanjem,ono sto se nalazi u svacijoj dusi kao predispozicija za odredjene sposobnosti,razvija i oblikuje u potrebne socijalne karakteristike,i da razvije smisao za pravednost i za zajednicu.
Platonova zamisao ,nesporno je vodjena idealnim pobudama.U vremenu iza njega,mnogi su u njegovoj *Drzavi* nalazili i prve primere utopije....neki su i celokupno delo smatrali utopijskim.Mnoga njegova resenja predstavljaju zadatke koji nadilaze i okvire i mogucnosti ,pa su i danas neostvareni,ili jos bolje neostvarivi,jer jos uvek predstavljaju idealne zahteve ; stroga zakonitost kao odbrana od zloupotrebe vlasti,ostvarenje pravednposti,obavljanje funkcija na osnovu sposobnosti,jednaki uslovi i zajednicko vaspitanje i obrazovanje dece,potpuna ravnopravnost zena,ograniocavanje krajnosti bogatstva i siromastva.....
Kad se polako procita,onda se zapitamo,nakon vise od dve hiljade godina,da nije njegova predstava idealne drzave zaista bila utopija,ili se ljudska svest i presporo razvija,pa su njegove ideje o idealnom i danas jos uvek tesko ostvarljive...bar neke .
Aristotel je najpoznatiji Platonov ucenik ,ali istovremeno i beskompromisan kriticar.Za razliku od Platonovih idealnih zahteva i nacrta idealnog drustva,Aristotel upcuje na ono sto je realno,ili moguce u skladu sa istorijskom realnoscu.U razlicitim drzavnim oblicima moguca je d o b r a vladavina,kojoj je cilj opste dobro,a nezavisno od toga vlada li jedan ,nekolicina ili mnogi ( Kraljevstvo,aristokratija,republika)....a moguca je i l o s a vladavina,kojoj je cilj samo korist onih koji su na vlasti (tiranija,oligarhija,demokratija).I kod Aristotela je vaspitanje gradjana temeljna funkcija drzave.
Covek je po prirodi politicko bice - zoon politikon,bice zajednice ili drustveno bice - stoga svoje bice moze ispuniti tek u politickoj zajednici ili drzavi.
"A onaj ko ne moze ziveti u zajednici,ili kome nista nije potrebno jer je sam sebi dovoljan,nije deo drzave - to je ili zver,ili Bog." - Aristotel
autor-Libertas

У животу углавном имате двије могућности: можете да будете сјајан аналитичар, онај/она који све објашњава, описује, проналази слабе тачке у некој идеји, покрету, друштву; друга могућност јесте дјелање, којим практично доказујете своју, или оповргавате нечију теорију. Није демократија као апстрактна идеја или конкретан поредак a priori неправедна или праведна- праведни или неправедни могу бити само људи који јесу њен садржај. Није богзнакаква мудрост пронаћи примјере који доказују ово или оно, као што није ни тешко понудити мишљење неког ауторитета које афирмише или негира неки наш став. Живот је несавршен јер је човјек несавршен. И све остале категорије (појмовне, материјалне) пате од истог недостатка. Цијеним да је веома самоугођујуће академски давати вриједносне судове о појавама, људима и идејама, а вјероватно је посебно задовољство имати ексцентричне и друге ставове који пледирају да одушеве оригиналношћу ( примјер Вајлдовог Хенри Вотона). Али, шта имамо од тога? Естетску мисао? Подстицај за креативно? Развијање критичке свијести? Одговор на ово препуштам другима.

Демократија је најхуманији и најпрогресивнији облик учешћа људи у креирању и реализацији политичких ставова у историји човјека. Питање јесте да ли је она хумана, или да ли је хумана онолико колико би ми жељели да буде. Али, ко год се макар и три дана бавио послом са људима, зна да ми још увијек немамо право нити могућност да о политичком и професионалном организовању људи говоримо у идеалним категоријама. Бит јесте да идемо стално напријед, макар и најмањим корацима. Волио бих да свако онај ко о људској срећи и праведности размишља седмицама и мјесецима, да само десетину тога времена утроши у конкретно дјелање које помаже другоме (добротворне акције, одвајање од дохотка у хуманитарне сврхе, стипендирање најталентованијих ученика). Тако би своју визију праведне заједнице дефинитивно приближио стварности, а филозофију, макар личним примјером, лишио стереотипа апстрактног и неплодног, да не кажем и бесциљног.
autor dess

Libertas ::
Platon je bio trajno obuzet problemom savrsenog drustvenog uredjenja.Kako prevladati izrazite nedostatke svih postojecih oblika drustva? Kako zasnovati poredak u kojem bi priroda pojedinca i njegove sposobnosti bile u sluzbi ideala opsteg dobra zajednice?
U svom cuvenom delu *Drzava*,Platon podrobno razradjuje nacrt,strukturu i oblike zivota u idealnoj drzavi.
Drazava je nastala iz potrebe ljudi za saradnjom u podeli rada.Cilj je drzave sreca svih gradjana,sreca zajednice u celini.Po osnovi sposobnosti,Platon je sve gradjane zajednice razvrstavao u tri grupe,odnosno staleza :
proizvodjaci - zemljoradnici,zanatlije i drugi koji ostvaruju proizvodna dobra za sve pripadnike drustva
vojnici - cuvari,brane drzavu od svih i spoljnih i unutrasnjih neprijatelja
vladari - upravljaju
P

Иако вођено добрим намјерама ( а знамо куда води пут поплочан добрим намјерама), Платоново виђење државе у основи је фашистичко, односно тоталитарно, и према томе, дубоко неправедно. Болдирани дио цитата који тачно говори о Платоновом државном концепту мање- више истовјетан је Мусолинијевом фашистичко- корпоративном уређењу државе ( за утјеху фашистима, Платону и његовим слиједбеницима, модерне компаније су редом уређене на овај начин; ипак, "суверен" компаније је новац, а државе народ). Фашистичко- корпоративно уређење државе значи да је друштво (потпуно подржављено, тј. механизовано државним апаратом) подјељено у одређене групе, секције, сталеже који имају примарни циљ да допринесу напретку државе, која се посматра као над-субјект, којој је сваки појединац подређен (иначе, фашистичка идеологија фетишизира државу, а нацистичка нацију, односно расу). Појединац губи индивидуалност, његова сврха није да развија себе, него државу. Платонова "праведност" огледа се искључиво у томе да посао који појединац обавља у државној машинерији буде складан његовом образовању и умјећу, с тим да циркулације између сталежа, у правилу, није могло бити. Иако су хришћански и православни оци (Кападокијци посебно) "христијанизирали" Платоново учење, које је имало бројне сличности с њиховим, највише да би приближили своју религију ученим паганима, Платонова државна идеја суштински је у супротности са Христом, јер пледира да другима просто наметне своју визију, чиме се атакује на њихову слободу и креативност, која је основно обиљежје члана христолике заједнице. Такође, члан фашистичке и Платонове државе прост је број, зупчаник у државном апарату, чиме је извршено његово потпуно отуђење, односно дехуманизација.

dess