Svetosavlje kao filosofija života

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA SVETA


Iznenađenje je biti čovek, i to-dvostruko iznenađenje: biti čovek u ovako grandioznoj i zagonetnoj vasioni. Vi to ne osećate? vi to ne uviđate? Zamislite: do ovoga trenutka vi niste postojali, i neko vas sada, ali u ovom vašem mladićskom uzrastu, sa ovim vašim saznanjem, sa ovim vašim aparatom osećanja, sa ovim brojem čula, odjednom izvede iz nebića u biće i - spusti u ovu dvoranu. Kako biste se osećali? Gle, svetlost je svuda oko vas. Šta biste pomislili o njoj? Nema sumnje, ona bi za vas bila nešto vrlo neobično, vrlo fantastično, čitavo dramatično iznenađenje. A boje, a tolike boje oko vas, šta bi ste pomislili o njima? Ta i one su, svaka za sebe i sve skupa, nešto vrlo neobično, vrlo fantastično, vrlo dramatično. Pa biste ugledali jedan drugoga! Šta biste pomislili o sebi i o drugovima oko sebe? - Čudna, neobična, fantastična bića: sve samo iznenađenje do iznenađenja, a možda i - priviđenje do priviđenja!
Izađete li iz ove dvorane na ulicu, gle: nad vama puklo beskrajno plavo nebo, oko vas vrve ljudi, jure automobili, promiču tramvaji, potskakuju deca, gegaju starci ... Kako biste se osećali, i šta biste pomislili o svemu tome? - Iznenađenje do iznenađenja, zar ne? priviđenje do priviđenja, zar ne? Pa još: sunce plamti nad vama, polako odmiče zapadu, nestaje ga, i gle, tama pokrije sve; a iz tamnoplavih nebesa naviru bezbrojni rojevi zvezda... Šta je sve to? - Iznenađenje do iznenađenja,... bezbrojna iznenađenja ... Već ste umorni od njih; a nešto mili u vama, smanjuje vam samosaznanje, sužava samoosećanje, i vi tonete u neki mrak, u neku tamu, nešto kao da vas vuče u nebiće, i vi biste vikali u pomoć, ali, bespomoćni, već ne osećate sebe kao sebe, kao živo biće ... San je ovladao vama ... San? Šta je to san? Nije li to vraćanje u nebiće? No gle, ti si se probudio iz sna. Opet si uleteo u biće, iz nebića u biće. I spopada te pitanje: kada čovek može da spava i sanja, nije li i sam od iste materije od koje i san?
Gospodo, zagledajte u ljudsko oko ... Kakav je to radoznali nemirko koji neumorno leti od stvari do stvari, od boje do boje? A misao? Još veći nemirko i od našeg oka; stalno u pokretu, u vihoru, U letu, u poletu ka...? Misao - kakvo iznenađenje! Misliti? O! to je takva umetnost; sigurno: umetnost nad umetnostima. A osećanje? Tu je tek čudotvorna radionica, najčudotvornija u svim svetovima ... Obratite pažnju na misao: kako nastaje u vama, kako se rađa, kako nailazi? otkuda to ona dolazi: iz neke neprozirne pratmine ili iz neke svetle dubine? Misao, to je najtajanstveniji neznanko u tebi. A osećanje? - drugi neznanko pored prvoga, ne manje tajanstven od njega. A instinkt? - To je neka tama u meni koja beži od svake svetlosti; a hvata te, vuče u neke dubine, u neke nesagledne tmine. Gde je čovek najviše prisutan, gde ga ima najviše: u mislima, u osećanjima ili u instinktima? Po svemu, čoveka ima najmanje u telu, više u mislima, najviše u osećanjima.
Moći misliti, to je iznenađenje, zar ne? moći osećati, to je drugo iznenađenje, zar ne? moći videti, to je treće iznenađenje, zar ne? moći čuti, to je četvrto iznenađenje, zar ne? Uostalom šta je to što nije iznenađenje u čoveku i u svetu oko čoveka? Ako čovek iole ozbiljno posmatra svet oko sebe i svet u sebi, ne može se oteti nametljivim činjenicama koje se sve slivaju u jedno saznanje i jedno osećanje: ovaj svet je i u celini i u pojedinostima - beskrajno iznenađenje za svako misaono biće, a najpre za čoveka. Hteo ili ne, čovek je kao neki živi fotografski aparat koji snimajući svet i čulima i srcem i dušom, svim bićem oseća da je svet ne samo neprekidan nego i beskrajan film dramatičnih iznenađenja.
A mi? - Mi smo izgubili to osećanje sveta, jer smo se izmalena postepeno navikavali na ovaj svet, na njegove pojave, na njegova zbivanja. Ustvari pak, ništa fantastičnije od stvarnosti, od naše zemaljske stvarnosti. Molim vas, zagledajte samo u majušni cvetić ljubičice ili u sićušno okce lastavice. Zar po svome sastavu nisu nešto fantastičnije od svega što ljudi mogu zamisliti? I najfantastičniji roman Žila Verna nije ni približno tako fantastičan kao jedan majušni cvet, akamoli kao ovaj svet...
Što čovek više razmišlja o zagonetnosti i interesantnosti ovoga sveta, sve ga više progoni misao: stvarnost ovoga sveta je fantastičnija od svega najfantastičnijeg i zagonetnija od svega najzagonetnijeg. Ni najdarovitija ljudska fantazija, pa još podignuta na kvadrilioniti stepen, ne bi mogla zamisliti fantastičniji i zagonetniji svet od ovoga u kome mi ljudi živimo.
Pretpostavite, ovaj svet ne postoji. I neko nadkozmičko Biće, po svojoj svemoćnoj volji i neobjašnjivoj želji, odredi vas da po svojoj zamisli stvorite svet. Pritom, vama se ostavlja potpuna sloboda i zamisli i akcije. Najviše Biće bi vas snabdelo materijalom koji bi vam bio potreban za stvaranje sveta. Da li biste pristali da budete arhitekt takvoga sveta? Šta biste postavili kao temelj, šta uneli kao materijal, šta odredili kao cilj? Kakva biste sve bića izmislili, u kakve ih sfere i atmosfere stavili? Da li biste izvesnim bićima dali misao i osećanje, ili biste im mesto misli i osećanja dali nešto drugo? Zar biste u neku vrstu bića uneli tugu, bol, suze, ljubav? Koliko biste, na primer, dali čula biću koje bi ličilo na čoveka? Ne biste li pogrešili ako mu date manji broj čula no što čovek ima; i još više pogrešili ako mu date veći broj? A šta bi tek bilo, ako biste mu mesto jednog srca stavili u grudi deset? Kada u svima pojedinostima izradite i podrobno razradite plan svoga sveta, jeste li sigurni, da niste nešto glavno propustili? O, sigurni ste, sigurni i vi i ja, da ste morali makar nešto propustiti, zbog čega bi se vaš svet srušio pre no što bi bio gotov.
Budimo konkretni: vi biste najpre postavili temelje svome svetu. Ali, na čemu biste ih postavili? Pogledajte, ova naša planeta stoji na- vazduhu kao na temelju! A vazduh stoji na - bezvazdušnom prostoru! A bezvazdušni prostor na nekim nevidljivim česticama koje nauka naziva atomima. A atomi na - elektronima. A elektroni opet na praelektronima. A praelektroni na - fotonima. A fotoni na - nematerijalnom etru! A nematerijalni etar na - još nečem nematerijalnijem i nevidljivijem! I tako u beskraj. Jer ljudska logika, i kroz nauku, i kroz filosofiju, i kroz umetnost žudno hita iz manje zagonetke u veću, tone iz jedne nevidljivosti u drugu, dok ne utone u - ko zna kakve nevidljivosti! Nemojte zbog toga osuđivati ljudsku logiku. Ta ona po samoj prirodi svojoj nije u stanju da zamisli kraj onome što je nevidljivo, a to znači onome što je beskrajno. I naša logika, i naša planeta, i naš kosmos, sve je to opkoljeno nekim bezbrojnim nevidljivostima i nekim bezmernim beskrajnostima. Sva naša znanja o svetu i čoveku, sva naša prorokovanja o njima, sabiraju se u jedno znanje i jedno proroštvo. To znanje, to proroštvo glasi: ovaj vidljivi svet stoji i postoji na - nevidljivostima, nevidljivostima kojima nema ni broja ni kraja...
A, da! vama se nudi bogovska počast: da budete tvorac i arhitekt novoga sveta. Imate li za to dovoljno mašte, dovoljno uma, dovoljno srca, dovoljno snage? Evo jedne podrobnosti: u munji treba spojiti vatru sa vodom. To je paradoks, jelte? Ali, nema se kud, na takvim paradoksima počiva ovaj svet. Oni su tu, svuda oko nas, bez obzira na to, što mi ljudi, mi bedni sisari, skoro ništa od svega toga ne razumemo. Jelte, naše sisarsko veličanstvo ima pravo da se ljuti što nas nisu pitali kada su stvarali ovakav svet? Ali, eto, pruža vam se prilika da dobijete satisfakciju: izvolite stvoriti svet po svojoj zamisli i planu.

Ako je vašim ljudskim moćima teško da stvore univerz, onda se iz velikog, kozmičkog sveta spustite u naš mali, naš zemaljski svet. Valjda ćete moći biti arhitekt jednog tako majušnog sveta. Jer je naš zemaljski svet prema univerzu kao celini, ne samo mali, već beskrajno mali, do nevidljivosti mali. Veliki savremeni astronom, profesor Kembridžskog univerziteta, Džems Džins tvrdi da je naša planeta prema univerzu kao "milioniti delić jednog zrna peska prema ukupnoj količini peska na svima morskim obalama ovoga sveta"[1].
Ali zagledajte ozbiljno u ovaj naš i tako majušan zemaljski svet. I tu vam je sve veoma tajanstveno i veoma zagonetno. U svemu se taji nešto neobično i kroza sve struji nešto nevidljivo. I čovek ne može da se odbrani od nametljivog pitanja: ama šta je najvažnije u ovome svetu? I ako je ozbiljno, mučenički ozbiljno razmišljao o tome, mora odgovoriti: u ovom vidljivom svetu najvažnije je ono što je nevidljivo, neopipljivo, nesagledno. Eto, radijum je najstrahovitija sila, ali sila nevidljiva. Gravitaciona teža drži i održava u čudesnom poretku bezbrojne sunčane sisteme, ali je i ona nevidljiva. I jadni homo sapiens sa tugom, ili škrgutom zuba, priznaje: temelj svega vidljivoga jeste nešto nevidljivo. Svaka vidljiva tvar svojim najunutrašnjijim nervom vezana je za nešto nevidljivo ... O, recite mi, kako se vrši prelaz iz vidljivog u nevidljivo? I opet: kako se zbiva prelaz iz nevidljivog u vidljivo? Kako se nevidljivi fotoni, praelektroni i elektroni zgušnjavaju i daju ovaj vidljivi, ovaj opipljivi, ovaj materijalni svet? Svrh svega toga, ono što je vidljivo u svetu beskrajno je manje od onog što je nevidljivo u svetu i oko sveta. "Najnovija istraživanja astronoma pokazuju da nebeska tela - planete, komete, zvezde - koja počivaju u materijalnom etru, jesu samo, takoreći, mala, jedva primetna materijalna ostrvca u kosmosu. Materija, kao što su pokazala ispitivanja nemačkog astronoma Rima, pretstavlja samo izuzetak u svemiru. Odnos celokupne materijalne mase svih nebeskih tela prema celokupnom materijalnom prostoru u svemiru jednak je odnosu koji postoji između dvanaest čiodskih glavica i celokupnog prostora nemačke carevine. Materija je, dakle, izuzetak i u kosmičkom prostoru kao što je izuzetak u atomu"[2]. Habl misli da zapremina vasione iznosi oko 380,000,000,000,000 bilion, bilion, bilion, biliona kubnih milja[3]. Džems Džins veruje da u toj i tolikoj vasioni ima onoliko zvezda koliko ima zrna peska na svima morskim obalama Zemlje ili kapljica u plahoj kiši koja bi čitav jedan dan pljuštala nad celim Londonom." A ne smemo pri tom zaboraviti, veli Džems, da je jedna osrednja zvezda oko milion puta veća od Zemlje[4]. Sunčeva masa je, po Edingtonu, teška 2,000,000,000,000,000,000,000,000,000 tona[5], a ukupna količina materije u celoj vasioni iznosi koliko i 11.000 miliona, miliona, milona sunaca[6]. Pa ipak, ova ogromna količina materije zauzima samo jedan vrlo, vrlo mali deo nepreglednog prostora vasione. Čovek bi pomislio, veli Džins, da bi prostor, koji sadrži toliko ogroman broj zvezda bio strahovito pretrpan. Naprotiv, vasionski prostor je prazniji nego što se da i zamisliti. Pretpostavimo da samo tri mušice žive u celoj Evropi, pa čak i u tom slučaju vazduh Evrope bi bio prenaseljeniji mušicama nego što je vasionski prostor zvezdama, bar u onim delovima vasione koji su nam poznati[7].
Sve u svemu: nevidljivo je srce vidljivog, jezgro vidljivog. Vidljivo nije ništa drugo do ljuska oko nevidljivog. Bezbrojni su oblici u koje se oblači nevidljivo. Oblači i presvlači. Vidljivo je sunce, ali je nevidljiva sila koja ga zagreva. Vidljiva su mnogobrojna sazvežđa, ali je nevidljiva sila koja ih mudro kreće i vodi kroz bezkrajna prostranstva te se ne sudaraju. Vidljiv je magnet, ali je sila njegova nevidljiva. Vidljiva je zemlja, ali je teža njena nevidljiva. Vidljivi su okeani, ali je nevidljiva sila koja ih oslanjuje. Vidljiv je slavuj, ali je nevidljiva životna sila koja ga drži u postojanju. Vidljiva su mnoga bića na zemlji, ali je nevidljiva sila koja ih uvodi u život i drži u granicama života. Vidljiva je trava, vidljivo je bilje, vidljivo je cveće, ali je nevidljiva sila koja iz jedne iste zemlje proizvodi raznovrsne trave, raznoliko cveće, različite plodove.
Tako izgleda svet oko čoveka. A šta da kažemo o samom čoveku? O, u njemu se tek odigrava najinteresantnija i najdramatičnija utakmica između nevidljivog i vidljivog. Tu se nevidljivo sa vidljivim zagrlilo strasnim zagrljajem, zagrljajem kome nema kraja ni u ovom ni u onom svetu. Pogledajte, čovek žrtvuje svoje vidljivo telo za izvesna ubeđenja svoje savesti. A gle, savest je nešto nevidljivo. Ako nije tako, pokažite mi je da je očima vidim. - Čovek ide u smrt za izvesnu misao, za izvesnu ideju. A gle, misao je nešto nevidljivo, ideja je nešto nevidljivo. Ako nije tako, pokažite mi ih da ih očima vidim. - Majka telom svojim vidljivim brani svoje dete kada je u opasnosti, i žrtvuje svoje vidljivo telo. Radi čega? Radi ljubavi. A gle, ljubav je nešto nevidljivo. Ako nije tako, neka mi majke pokažu tu njihovu ljubav da je očima vidim. - Šta je to misao, šta je to osećanje, šta je to savest, pokažite mi ih da ih očima vidim u njihovoj samostalnoj i veštastveno očiglednoj stvarnosti! No, vi mi ih ne možete pokazati, jer je sve to po prirodi svojoj nevidljivo.
Znači: ono što je najglavnije u čoveku jeste nevidljivo. I još: čovek u stvari živi onim što je nevidljivo u njemu. Kada to nevidljivo napusti čoveka, onda telo umire. Da nije tako, i mrtvac bi, bar dok je na mrtvačkom stolu, mogao obavljati životne funkcije, jer ima ista čula, iste fizičke sastojke kao i živ čovek. Samo jedno nema: nema duše u telu, duše koja drži telo u životu, duše koja kroz oči gleda, kroz uši sluša, kroz čula dela, kroz misao umuje. Ta nevidljiva duša i jeste izvor svega vidljivog življenja čovekovog. Vama se, možda, ne sviđa što je duša nevidljiva? Ta i od tela našeg šta vidimo? Samo kožu, a sve glavne životne funkcije: funkcije nerava, srca, pluća, jetre, mozga, sve je to sakriveno od očiju naših. U nama gamižu ili vihore sve neke nevidljivosti, sve neka priviđenja. U ovom pogledu prosto je genijalna misao koju je o čoveku nedavno izrekao poznati biolog Dr. Aleksis Karel, u svome već znamenitom delu: L'homme cet inconnu. Ta misao glasi: "Svaki je od nas samo povorka priviđenja kroz koja putuje neshvatljiva realnost - la reali? inconnaissable - [8]. Čovek je zaista nešto što najmanje znamo, što najmanje poznajemo. Dr. Karel veli: "Treba otvoreno priznati: od svih nauka, nauka o biću čovekovom pretstavlja najviše teškoće[9].
Budimo iskreni: sva tri sveta: i kosmos, i zemlja, i čovek pretstavljaju sobom neke nevidljive sile, obučene u materiju. Razgrni ma šta ili ma koga, iz svačega i iz svakoga neki nepoznati nevidljivko netremice gleda u tebe svojim tajanstvenim očima. Ali ako smo logički dosledni i duhovno smeli ljudi, dovedimo do kraja svoju misao. Ja to i hoću: sva tri vidljiva sveta: kosmos, zemlja i čovek, samo su projekcija nevidljivog u vidljivom. Vidljiva priroda je materijalna projekcija nematerijalnih, nevidljivih misli Božjih. A čovek? - Čovek je to isto i nešto daleko više od toga: čovek je vidljiva projekcija nevidljivog lika Božijeg.
Svaka stvar u ovome svetu jeste ram, u koji je Bog uramio po jednu misao svoju. A sve stvari skupa sačinjavaju raskošni mozaik misli Božjih. Idući od stvari do stvari, mi idemo od jedne misli Božje do druge, od jedne freske Božje do druge. A idući od čoveka do čoveka, mi idemo od jedne ikone Božje do druge. Jer dok je Bog u stvari ovoga sveta uramio misli svoje, u čoveka je uramio lik svoj, ikonu svoju. Rečeno je u svetoj knjizi: "I stvori Bog čoveka po liku svom, po liku Božjem stvori ga"(I Moj. 1, 27).
Gle, preveliki Bog uramio je lik svoj, ikonu svoju u blatnjavo telo čovečije. Zato je svaki čovek - mali bog u blatu. Da, mali bog u blatu. Ta bogolikost je ono što čoveka diže iznad svih bića i stvari, iznad svih anđela i Arhanđela, diže i uzdiže do samog Boga. Nijednog čoveka ne šalje Bog u ovaj svet bez lika svog. Zato je svaki čovek bogonosac od utrobe majke svoje. Na tajanstvenoj granici između dva sveta stoji blagi Gospod Hristos i svaku dušu koju šalje u ovaj svet obdaruje prekrasnim likom svojim. Zato je svaki čovek po prirodi hristolik, po prirodi hristonosac (Jovan 1, 9).


* * *

Gospodo, iza guste koprene vidljivog protežu se bezbrojne beskrajnosti nevidljivog. Ustvari, nema grube granice između vidljivog i nevidljivog, između ovostranog i onostranog, između prirodnog i natprirodnog. U svemu, po svemu i kroza sve vidljivo i nevidljivo caruje i vlada - On: čudesni i tajanstveni Bog i Gospod, Bogočovek Hristos. Po svemu vidljivom i nevidljivom On je razlio svoje božanske vrednosti, te sve od beskrajno malog do beskrajno velikog ima svoju božansku vrednost. Naročito čovek. Jer, obdaren bogolikom dušom, on pretstavlja u malome svet svih božanskih vrednosti. U tome je božansko veličanstvo i božanska neprikosnovenost njegove ličnosti.
Božansko veličanstvo i božanska neprikosnovenost čovečije ličnosti jeste najskupocenija istina u našem čovečanskom svetu. Stoga je svaki čovek - naš brat, naš besmrtni brat, jer svaki čovek ima lik Božji u duši svojoj. I samim tim ima večnu, božansku vrednost, stoga ne treba ni jednog čoveka smatrati za materijal, za sredstvo, za alat. I najneznatniji čovek pretstavlja apso-luttnu vrednost. Zato, kad god sretneš čoveka, reci sebi: gle, mali bog u blatu! gle, moj mili, moj besmrtni brat i večni sabrat!

***
Gospodo, šta ja radim? - Samo izlažem svetosavsku filosofiju sveta. Molim vas, zaronite u Rastkovo osećanje sveta, prođite ga od vrha do dna, prođite od istoka do zapada... Recite, kakvo je osećanje sveta imao mali Rastko Nemanjin? Nema sumnje, vrlo snažno, vrlo složeno, vrlo dramatično i - sa svake strane beskrajno i beskonačno. Nad raskošnom tajnom sveta njegovo se srce mučilo kao i vaše. On je naš prvi stvarni filosof, jer je u našem narodu prvi najsnažnije i najsloženije i najdramatičnije osetio koliko je iznenađenje svet i sve što je u svetu. Filosof je Rastko postao čim je to osetio i mlado srce svoje pitanjima izrešetao: šta je svet, šta - čovek? kakav je smisao sveta, a kakav - čoveka? Postaviš li sebi ta pitanja, već si filosof; rešiš li ih rastkovski, onda si - pravi filosof.
Ali tajnu sveta i čoveka Rastko je najdublje osetio, najvidovitije sagledao i najdramatičnije doživeo, znate li kada? - Kada ga je Hristos poveo i kroz ovaj svet proveo. Tada mu se otkrila večna tajna sveta i čoveka i granuo božanski smisao njihov. Pod toplim pogledom njegovim, zagrejanim molitvom i ljubavlju, svaka je tvar otvarala svoju krunicu i kazivala božansku tajnu svoju, i Rastko je uvideo da je svaka tvar - zagonetna skrivnica, zavodljiva tajiteljka misli Božjih. I njegovo ushićeno oko govorilo je njegovom uzbuđenom srcu: čuj, iz svake tvari bruji po misao Božja, a iz svih tvari skupa - bruji božanska simfonija misli Božjih, misli veličanstvenih, misli večnih. Vasiona je čarobni hram u kome obitava Bog kroz misli svoje, a čovek je sveštenik u tom hramu, sveštenik i prvosveštenik. Svaki cvetić je mirisna kadionica pred Bogom, a svaka ptičica - razdragani član svekozmičkog hora koji neućutno slavoslovi Tvorca svetova.
Ti to ne osećaš? - Poveri se Rastku, i osetićeš. Uzmi njega za svog vođa kroz ovaj zagonetni svet. Pođi sa njim od jedne tvari do druge, od jednog bića do drugog, i, zagrejan njegovim osećanjem sveta, ti ćeš osetiti, nesumnjivo osetiti ovu osnovnu rastkovsku istinu o svetu: svaka tvar je čuvar po jedne misli Božje; otuda je svaka tvar - malo evanđelje Božje, jer propoveda Boga, misao Božju, jer je neumorni glasnik Božji. Nerazorivo jezgro svake tvari sačinjava misao Božja koja je u njoj, misao Božje Mudrosti, Božjeg Logosa. Otuda sve stremi, gravitira Bogu, Božjem Logosu, jer logosnom suštinom svoga bića čezne za Bogom, vuče Bogu, oraspoložuje za Boga. Božje misli su kao svetlosna zrnca, rasejana po svima tvarima, te svaka tvar zrači logosnom svetlošću, i svi zraci iz svih tvari vode i odvode večnom i neugasivom Suncu: Bogu Logosu - Gospodu Hristu.
Logika sveta? Ima li ovaj svet logiku, svet u svima svojim pojedinostima i u svojoj sveobuhvatnoj celini? - Da, ima: Bog Logos je jedina logika sveta; u Logosu je i logika, samo u Logosu. To je za srpsku dušu pronašao i utvrdio, on, naš prvi istinski filosof, Rastko. Ali, taj Logos sveta nije neki zamišljeni, apstraktni, transcendentni, platonovski, bezlični logos, već istoriski realna večna Božanska Ličnost: Bog Logos koji je postao čovek, postao telo, postao materija, i na taj način ušao u maticu naše, ovostrane, zemaljske stvarnosti, i u sferi ljudske istorije živeo i delao kao Bogočovek Isus Hristos. Pomoću tog Boga Logosa Sv. Sava je sagledao svu božansku logiku i božansku logičnost sveta, sagledao tajnu sveta u svoj njenoj božanskoj veličanstvenosti i svevrednosti, i svim bićem osetio ono što i sv. apostol Pavle: "Sve se kroz Hrista i za Hrista sazda". A to znači: sve u svetu, od anđela do crva, od sunca do atoma, ima svoj logos i svoju logiku, i to - božanski logos i božansku logiku; pa još sa ovim neminovnim dodatkom: sve u svetu postoji radi te božanske logosnosti i radi te božanske logičnosti. Bez toga, svet je alogosno i alogično čudovište.
Sveti Sava je prvi od Srba obradio i razradio u sebi sveto, evanđelsko osećanje sveta. U tom osećanju sveta, u toj filosofiji sveta: Bog Logos je ne samo centar svih bića i tvari nego je i stvaralačka i životvorna i kohezivna i sintetička i promisliteljska sila u svima bićima i u svima tvarima. Sve zrači Logosom, jer je sve logosno i logično. Sve ima svoj božanski smisao, božanski cilj, božansku vrednost, sve - sem greha, sem zla. Jer u ovom svetu samo je greh bezlogosan, bezlogičan, besmislen. Crna sila koja obesmišljuje svet, obezlogosuje bića i tvari jeste greh. Bog Logos je i ušao ovaploćenjem u ovaj svet da ga ologosi, da protera iz njega greh i njegov besmisao, da zacari u njemu božanski smisao i unedri božanske vrednosti. Samo uništitelj greha u svetu može biti osmislitelj i prosvetitelj sveta. A to je jedino On, jedino - Bogočovek Hristos. Ovaploćenjem On je ušao u maticu ogrehovljenog sveta da svet očisti Bogom od greha i zla, osvetli Bogom, prosvetli Bogom i osmisli Bogom. I zaista, Bogočovek je jedini među zemaljskim bićima božanski mudro, božanski savršeno, božanski potpuno objasnio tajnu sveta i čoveka. To je svim bićem doživeo u najpunijoj meri Sveti Sava, prvi među Srbima. Doživeo, kako? - Evanđelskom svetošću. Jer se samo čoveku svetog evanđelskog života otkriva božanska tajna, božanski smisao, božanski logos, božanska logika sveta.
Gospodo, ukorenite se i utemeljite u rastkovskom, u svetosavskom osećanju sveta, i vi ćete svim bićem osetiti: ono na čemu stoji svet, temelj i osnov sveta jeste - Bog Logos. Samo se na tom i takvom temelju može sagraditi čovečanski svet, pun božanske logike, božanskog smisla, božanske mudrosti, božanske večnosti. Kamen temeljac - stanac svemu večnoljudskom postavljen je jednom za svagda; - to je Gospod Hristos. Odbaci li se Hristos, odbačen je osnov sveta, izvučen je temelj ispod građevine sveta, i sve se namah survava u haos, u besmisao, u ludilo, u đavolov vodvilj.
Šta je materija po svetosavskoj filosofiji sveta? - Materija je nešto božansko, nešto logosno, jer je i ona postala kroz Boga Logosa. Stoga materija zrači logosnom svetlošću i božanskom logičnošću. A i savremena nauka tvrdi da materija zrači nekom presunčanom svetlošću.
Kroza sve i iz svega što mi ljudi nazivamo materijom zrači, izračuje, prozračuje, prosijava Logos. Svet svetli Bogom Logosom, Božanskom Svetlošću, Božanskom Logikom, Božanskim Razumom. Zato je ovaploćeni Bog Logos rekao za sebe: "Ja sam svetlost sveta". Tome dodajte i ovo: svet živi svetlošću, jer je i satkan od logosne svetlosti; život je život božanskom svetlošću, zato je ovaploćeni Bog Logos rekao za sebe još i ovo: "Ja sam svetlost života". I svet je svet Logosom, i život je život Logosom. Logos je i u atomu i u vasioni; od vrha do dna - sve je od Njega, sve je u Njemu, sve je kroz Njega. I samo postojanje je logosnog karaktera, jer, "sve kroz Boga Logosa postade, i bez Njega ništa ne postade što postade" (Jovan 1, 3). Sve što postoji sačinjava jednu celinu, božanski logosnu i božanski logičnu ... - Za Svetog Savu, materija i sav materijalni svet nije drugo do providni, prozirni veo kroz koji on vidi Boga i oseća Boga. Kao što nauka kroz čvrstu i gustu materiju vidi elektrone i fotone. U svetu materije iza svih vidljivih pojava taji se nevidljiva sila Božija. Svaka tvar je izvor, vrelo te sile. Koliko čudesa u jednoj kapi vode, akamoli u suncu, u zvezdama, u sazvežđima, - a tek u Tvorcu svih tih čudesa! Oko čovečje ne može da gleda u sunce, akamoli u Tvorca tolikih sunaca!...
Gospodo, evanđelska svetost obeskonači čovekovu dušu božanskim beskonačnostima, i sveti čovek božanski duboko vidi svet, božanski široko oseća njegovu tajnu, božanski visoko misli o svetu. Za Svetog Savu: svaka tvar je - malo bogojavljenje, jer svaka tvar samim postojanjem svojim objavljuje Boga. Listić ljubičice, zar to nije malo bogojavljenje? Lastino oko, - zar to nije veće bogojavljenje? A zenica u tvom oku, - zar to nije veće bogojavljenje i od jednog i od drugog? Zamislite: Rastko bdi nad tajnom svetova: pred njim promiču u beskrajnim povorkama milijarde tvari, velikih i malih, i u svakoj od njih po jedno bogojavljenje, veliko ili malo; i sva se ta bogojavljenja stiču u jedno ogromno - ogromno, sveobuhvatno bogojavljenje: Bogočoveka Hrista. I ti zajedno sa Rastkom govoriš sebi: da, svaka tvar je svojim glavnim nervom vezana sa Tvorcem! da, svaka tvar je bogoglasnik! da, svaka tvar je bogojavljenje! da, ovaj svet je neprekidno i neućutno bogojavljenje; kroza nj Bog objavljuje i mudrost svoju, i ljubav svoju, i silu svoju, i istinu svoju, i pravdu svoju, i dobrotu svoju, i lepotu svoju...
Samo sitne - sićušne duše ne mogu, jer ne žele, da zarone u božanske dubine sveta i tamo pronađu božansku logiku njegovu, i ideju, i misao, i smisao. Površinski paraziti, oni stalno ostaju na površini sveta, stoga i ne mogu van prašine sveta. Prašina im zatrunila oči, pa ne vide ni Boga niti išta Božje. Tvorevinu su proglasili za prvo i poslednje biće, za prvi i poslednji život, za prvu i poslednju istinu. A to je idolopoklonstvo, i izvor svakog idolopoklonstva, bilo ono duhovno ili fizičko.
Gospodo, vi ste osetili, prvo načelo svetosavske filosofije sveta jeste: svet je bogojavljenje. A drugo, šta je drugo načelo? - Čovek je bogosluženje. Bogojavljenje je priroda sveta, a bogosluženje je cilj sveta. Kroz svet Bog javlja sebe. Na bogojavljenje čovek odgovara bogosluženjem. U svetu koji je bogojavljenje, sav život čovekov od početka do kraja, od vrha do dna, treba da bude neprekidno služenje Bogu, neprekidno bogosluženje. Glavni posao čovekov u ovom svetu, u ovom grandioznom hramu Božjem jeste - služenje Bogu, bogosluženje. Prirodno je i logično da se u ovoj vasioni, u ovom hramu Božjem, živi - služeći Bogu. Pošto je ovaj svet bogojavljenje, prirodno je da čovek bude bogosluženje. Po svetosavskom shvatanju: čovek i nije Drugo do - sveštenoslužitelj, bogoslužitelj. On neprekidno služi Bogu: i mislima, i osećanjima i rečima, i delima, jednom rečju - celokupnim svojim životom.
Gospodo, u svetosavskoj filosofiji sveta svemoćno vladaju dva osnovna načela. Prvo je načelo: svet je bogojavljenje; a drugo je: čovek je bogosluženje. Sav život Svetoga Save u ovome svetu izgrađen je na ta dva načela: njegov život je bio neprekidno služenje Bogu, neprekidno bogosluženje, jer je ovaj svet on smatrao za veličanstveni hram Božji u kome se vrši neprekidno bogojavljenje. Najbolje se i najsavršenije služi Bogu kada se živi po Evanđelju Bogočoveka Hrista. Sveti Sava je svim bićem svojim i mislio i osećao i delao i živeo po Evanđelju Hristovom, i tako postao, i za navek ostao, najmudriji i najveći srpski filosof, koji je srpskoj duši najpotpunije i najsavršenije otkrio večni božanski smisao i sveta i čoveka.

Svetosavska filozofija kulture
Justin Popović
Svetosavska filosofija kulture
Između Istoka i Zapada
Mi živimo na geografskoj i duhovnoj vododelnici između dva sveta, između dve kulture, između Istoka i Zapada. Naša narodna duša poslata je u ovaj zagonetni svet, i rečeno joj je živi – na oštrici mača! Može li iko od nas bez opasnosti po sebe živeti na oštrici mača? Nije li za takav život neophodno da se svi atomi bića našeg pretvore u oči neuspavljive, i sve misli duše naše u zenice neoslepljive? S jedne strane, dušu našu privlači metežni Zapad magnetskom težinom svojom, a s druge – mami nas spokojni Istok tajanstvenom krasotom svojom. Pod politiranom korom Zapada tutnje vulkanske protivrečnosti, pod hrapavom korom Istoka šume bogočežnjive ponornice duha. I nas rastržu dva sveta. Kuda ćemo ići: na Istok ili na Zapad. Naša duša mora biti heruvimski vidovita i serafimski sluhovita, da bi mogla poći i ići putem, koji se neće završiti njenom smrću. Ne reci: neka se razdeli duša naroda našeg, neka pola pođe na Istok a pola na Zapad. Prijatelju, može li oko tvoje gledati, ako ga razdeliš? može li srce tvoje osećati, ako ga rasečeš? može li carstvo opstati, ako se razdeli? Same činjenice neporečno odgovaraju i nepobitno svedoče: ne može. Kako onda duša naroda našeg može živeti, i ne umreti, i besmrtna postati, ako se razdeli?
Ne treba se varati, položaj naše narodne duše je sudbonosno ozbiljan: samo se oportunist može odnositi prema njemu neozbiljno. Osnovno je načelo psihologije naroda: svaki pojedinac nosi u sebi ne samo sudbinu voje lične već i narodne duše. Svaki je odgovoran za sve. U telu narodanašeg, duše naše isprepletene su među sobom kao korenje u zemlji, iz koga raste jedno stablo, jedno drvo. U svakome ima svačije duše, a sve duše sačinjavaju jedan nedeljivi organizam. Ako je duša moja zagnojila čirom efoizma, zar se otrovni gnoj njen neće razliti po celom organizmu narodne duše? Ako je srce tvoje zaraženo samoživošću, zar nisi postao gangrena u organizmu narodne duše, gangrena koju treba otseći?
Navikavaj sebe na misao: narodna duša nije nešto odvojeno od nas pojedinaca; ona je organsko jedinstvo svih duša sviju pojedinaca. Ma šta ti radio, ma šta mislio, ma šta osećao, – tvoj rad, tvoja misao, tvoje osećanje proniče svu narodnu dušu, ulazi u nju sa svima svojim porocima i vrlinama, gadostima i radostima. Za zdravlje naše narodne duše odgovoran je svaki od nas, i najveći i najmanji, i najučeniji i najnepismeniji, i najviđeniji i najponiženiji.
Evropski Čovek ili Rastkov Bogočovek?
Kada se naša narodna duša prvi put ustumarala na raskrsnici između dva sveta, Sv. Sava ju je odlučno poveo putem Bogočoveka Hrista. Do njega, ona je bila slepa; kroz njega ona je progledala i prvi put ugledala večnu Istinu i večni smisao života. Od smrtnog, on je dušu našu okrenuo Besmrtnom, od vremenog – Večnom, od čovečjeg – Bogočovečnom. Kome ćemo ići, prijatelji moji, kada se duša naš, plava ptica naša, ustumara u kavezu tela našeg, ustumara mučena rastkovskim pitanjima: šta je život? šta je smrt? zašto se daje život čoveku kada se završava smrću? Spopadnu li nas ta jeziva pitanja, ko će nam odgovoriti na njih: da li evropski čovek ili Rastkov Bogočovek?
Nije li čovek zadao sebi rastkovska pitanja, budite uvereni, još nije izašao iz životinjskog stadijuma, još se nije razvio u čoveka, jer samo životinje i poživotinjeni ljudi ne zadaju sebi ta pitanja. Smatrali ko da je viši od životinja time što se raskošno odeva i hrani, ukažite mu na životinje i bilje. Gle, zar ljiljan u polju nije lepše odeven i od slavnog cara Solomona? zar nije raskošnije ukrašen i od raskošne carice Savske Gle, zar se pčela ne hrani bolje i od svakog Kreza, jer se cvećem hrani? A kad svetosavski ozbiljno zagledate u neke pretstavnike naše inteligencije, videćete da još nisu izišli ni iz anorganskog stanja, jer žive telom i radi tela, radi te trošne ilovačne čaure duše svoje.
Ko se jedanput ozbiljno zamisli, nad tajanstvenim bićem što se čovek zove, on mora ili kao Rastko svim bićem poverovati u Gospoda Hrista, ili izvršiti samoubistvo, neminovno izvršiti duhovno samoubistvo, a možda i fizičko. Živeći na sudbonosnoj vododelnici kultura, naš se čovek zahvaćen rastkovskim pitanjima, ne može smiriti dok odlučno ne pođe ili putem evropskog čoveka ili putem svetosavskog Bogočoveka. Šta ga čeka na jednom a šta na drugom putu? Čime se završava jedan a čime drugi put? Na čemu počiva kultura evropskog čoveka a na čemu kultura svetosavskog Bogočoveka?
Put Evropskog čoveka
Evropska kultura počiva na čoveku kao na temelju. Čovekom se iscrpljuje njen program i cilj, njena sredstva i sadržina. Humanizam je njen program i cilj, njena redstva i sadržina. Humanizam je njen glavni arhitekt. Sva je izgrađena na sofističkom principu i kriterijumu: čovek je mera svih stvari, vidljivih i nevidljivih, i to – evropski čovek. On je vrhovni stvaralac i davalac vrednosti. Istina je ono što on proglasi za istinu; smisao života je ono što on proglasi za smisao, dobro i zlo je ono što on proglasi za dobro i zlo. Kratko i iskreno rečeno: evropski čovek je sebe proglasio za bora. Zar niste primetili kako on neizmerno voli da boguje, da boguje naukom i tehnikom, filosofijom i kulturom, religijom i politikom, umetnošću i modom – da boguje po svaku cenu, makar inkvizicijom i papizmom, makar mačem i ognjem, makar – trogloditstvom i ljudožderstvom? On je jezikom svoje humanističko-pozitivističke nauke objavio da – nema Boga. I vođen tom logikom on je smelo izveo zaključak iz toga; pošto nema Boga, onda sam ja – bog!
Ništa tako ne voli evropski čovek no da se predstavlja kao bog, mada je u ovoj vasioni kao miš u mišolovci. Da bi pokazao i dokazao svoje bogovstvo, on je objavio da su svi svetovi nad nama pusti, bez Boga i bez svih živih bića. On pošto-poto hoće da ovlada prirodom, da je potčini sebi, zato je i organizovao sistematski pohod na prirodu, i taj pohod nazvao kulturom. U njega je upregao svoju filosofiju i nauku, svoju religiju i etiku, svoju politiku i tehniku. I uspeo da uglača neku parčad na kori materije, ali je nije preobrazio. Boreći se sa materijalom, čovek nije uspeo da je očoveči, ali je ona uspela da suzi i opovršini čoveka, da ga svede na materiju. I on, obzidan njome, saznaje sebe kao materiju, samo kao materiju.
Znate li ko je pobedio? – Ironija, jer je kultura učinila čoveka robom materije, robom stvari. Očigledna je istina: evropski čovek robuje stvarima, ne boguje nad njima. Samozvani bog poklonički metaniše pred stvarima, pred idolima koje je sam načinio. U svome pohodu protiv svega natprirodnog on je tekovinama svoje kulture zamenio sve nadmaterijalne težnje: zamenio je nebo, zamenio je dušu, zamenio besmrtnost, zamenio večnost, zamenio Boga živog i istinskog. I kulturu promovisao za boga. Jer na ovoj pomračenoj zvezdi čovek ne može da izdrži bez boga, bez ma kakvog boga, makar bio i lažan – takva je kobna ironija ovako ustrojenog čoveka.
Evropa – fabrika idola
Zar ne primećujete da je evropski čovek, u svojoj kulturomaniji, pretvorio Evropu u fabriku idola? Gotovo svaka kulturna stvar postala je idol. Otuda je naše doba – idolopokloničko doba pre svega i iznad svega. Nijedan kontinent nije toliko poplavljen idolima kao današnja Evropa. Nigde se toliko ne metaniše pred stvarima, i nigde se toliko ne živi za stvaranji i radi stvari, kao u Evropi. To je idolopoklonstvo najgore, jer je to klanjanje pred ilovačom. Recite, zar čovek ne klanja riđoj ilovači, kada samoživo ljubi zemljano, ilovačno telo svoje, i uporno tvrdi; telo sam i samo telo? Recite, zar evropski čovek ne klanja riđoj ilovači, kada za svoj ideal proglašava klasu, ili narod, ili čovečanstvo?
Nema sumnje, Evropa ne pati od ateizma, već od politeizma, ne pati od nemanja bogova, već od premnogih bogova. Izgubivši pravo na Boga, ona je htela da svoju glad za Bogom zasiti stvaranjem mnogih lažnih bogova, idola. Od nauke i njenih hipoteza – stvorila je idole; od tehnike i njenih izuma – stvorila je idole, od religije i njenih pretstavnika – stvorila je idole; od politike i njenih partija – stvorila je idole; od mode i njenih manekena – stvorila je idole. A posred svih idola na vasioni tron egoizma posadila evropskog čoveka, evropskog dalaj-lamu.
U suštini svojoj, evropska kultura je – povampireni fetišizam, fetišizam u evropskom izdanju, u evropskom kostimu. "Gurmanstvo za stvarima" je glavna odlika evropskog čoveka. No fetišistička metafizika evropske kulture praktično se izražava fetišističkom etikom. Stvari neznabožački fetišizam odlikovao se – ljudožderstvom. A zar se novi evropski fetišizam ne odlikuje isto tako – ljudožderstvom, samo maskiranim, kulturnim ljudožderstvom. Zar evropska kultura nije ustima svoje nauke poglasila kao glvni princip života – borbu za samoodržanje? Šta je to ako ne poziv na ljudožderstvo? Ne znači li to: čoveče, bori se za samodržanje – svim sredstvima; bori se, ako treba, i ljudožderstvom! glavno je: održati se u životu! kako? – To ne podilazi pod kontrolu svesti. Život je klanica, na kojoj jači ima pravo da zakolje slabijeg, štaviše; slabiji ljudi su materijal za jače. Pošto ni Boga ni besmrtnosti nema, onda je čoveku radi samodržanja sve dopušteno. Dopušten je greh, dopušteno zlo, dopušten zložin. Pozitivistička nauka je objavila; sve što biva – biva po prirodnim zakonima. U prirodi vlada kao vrhovni zakon – zakon neophodnosti. On vlada i nad ljudima, i nad svima njihovim mislima, osećanjima, stremljenjima, postupcima. Kada greše, ljudi greše po neophodnosti. Čoveče, ti nisi kriv, ni za najveći prestup svoj – nisi kriv, jer sve što činiš, činiš po prirodnoj neophodnosti... Ne čudite se! – greh ne može postojati za čoveka, za koga ne postoji Bog, jer je greh – greh pred Bogom. Ako Boga nema, onda – ni greha nema, ni zla nema, ni zločina nema.
Metafizički nihilizam evropske kulture, izražen principom: "nema Boga", morao se pojaviti kao praktični nihilizam, čiji je princip: nema greha, sve je dozvoljeo! Obratite pažnju, svojom filosofijom i naukom, svojom tehnikom i politikom, evropska kultura sistematski potiskuje iz čoveka sve što je besmrtno i večno virtuozno paralizuje u njemu osećanje besmrtnosti, smanjuje mu dušu dok je najzad ne svede na – nulu.
Relativizacija vrednosti
Treba se osloboditi Boga, – to je javna ili potajna čežnja mnogih neimara evropske kulture. Oni na tome rade kroz humanizam i renesans, kroz rusovljevski naturalizam i razbarušeni romantizm, kroz pozitivizam i agnosticizam, kroz racionalizam i voluntarizam, kroz parlamentarizam i revolucionizam. A smeliji među njima stvorili su lozinku: treba ubiti Boga! Najzad je najdosledniji neimar i najiskreniji ispovednik evropske kulture – Niče, sa vrha čovekomanijske piramide egoizma, objavio vest: "umro je Bog!"
Kada nema ni večnog Boga, ni besmrtne duše, onda – nema ničeg apsolutnog, ničeg svevrednosnog, onda – sve je relativno, sve prolazno, sve smrtno. I zbilja, proterane su sve apsolutne vrednosti, a zacarene – relativne. Nema sumnje, relativizam je i logika, i priroda, i duša humanizma. Ajnštajnova teorija relativiteta humanizma i svih njegovih filosofskih, naučnih, tehničkih i političkih ogranaka. No ne samo to, nego u poslednjoj liniji svojoj, humanizam nije drugo do – nihilizam.
Krizu evropskog duha ovako ocrtava nemački filosof Karl Joel: "Našem pogledu na svet nedostaje potez ka celini uopšte i smiso za apsolutno. Nedostaje nam celina osvedočenja, a sa najvišom snagom osvedočenja i najviša snaga verovanja; naš moral nema velikih karaktera; naša istorija nema ličnosti kroz koje se izražava ceo narod i celo vreme u najzbijenijoj snazi. Nedostaje nam velika poezija, jer naša fantazija, otrgnuta od kosmičke celine, hvata se samo malenoga, a u velikom se samo igra, jer naše pesnike ne nosi više ono kosmičko osećanje klasičara, koje je njihovim stihovima davalo viši zvuk i njihovim likovima unutrašnju nužnost. Imamo najpovoljnije slikarstvo tona bez melosa, najraskošniji patos bez etosa, i najšareniju instrumentaciju, ilustraciju, inscenaciju¸najveštiju tehniku bez duše. Imamo najvidljiviju sredinu, bez najbogatiju pozornicu, najživlju radnju bez junaka, sa masama i marionetama kao junacima. Imamo režiju kao umetnost s najjačim efektom, umetnost pojava bez suštine. Imamo najbogatiji život; ali on nema mira i zaokruženosti, unutrašnje harmonije, jer mu nedostaje smisao za celinu; za izmirenje čoveka i sveta. Tako kriza filosofije postaje kriza vremena".
Humanizam = ateizam = nihilizam
Da, da, humanizam se nije mogao ni razviti u nihilizam. Zar može čovek ne postati nihilist, kada ne priznaje nikakvu apsolutnu vrednost? Idite koritom logije do kraja, i vi ćete morati doći do zaključka, da je relativizam – otac anarhizma. Pošto su sva vića relativna, onda – nijedno od njih nema prava da sebe nametne drugome. Pokuša li, treba ratovati do istrebljenja. Pošto su sve vrednosti relativne, kakvo pravo ima ma koja od njih, da sebe najveću i vrhovnu? Na osnovu čega tvoja istina, prijatelju, potiskuje moju, kada su i jedna i druga relativne? Pošto u čovečanskim svetovima nema ničeg apsolutnog, onda – ne postoji ni hijerarhija bića, ni hijerarhija vrednosti, postoji samo anarhija.
I zaista, stvarnost je nad stvarnostima, dasu nihilizam i anarhizam logički završetak evropske kulture, neizbežna završna forma evropskog humanizma i relativizma. Humanizam se neminovno razvija u ateizam, prolazi kroz anarhizam, i završava hihilizmom. Je li neko danas ateist, znaj, ako je dosledan, sutra će biti anarhist, a prekosutra nihilist. A je li ko nihilist, znaj da je do njega došao od humanizma kroz ateizam.
Šta ostaje od čoveka, kada se i iz tela njegovog izvuče duša? – Leš. Šta od Evrope, kada se iz tela njenog izvuče Bog? – Leš. Isterali su Boga iz vasione, zar nije postala – lešina? Šta je čovek koji poriče dušu u sebi i u svetu oko sebe? Ništa drugo do – uniforisana ilovača, hodeći mrtvački sanduk od ilovače. Rezultat je poražavajui; zaljubljen u stvari, evropski čovek je najzad i sam postao – stvar. Ličnost je obescenjena i razorena; ostao je čovek – stvar. Nema čoveka, telesna ljuštura čoveka, iz koje je proteran besmrtni duh. Doduše, ljuštura je uglačana, politirana, tetovirana, ali je ipak ljuštura. Evropska kultura je obezdušila čoveka, oveštasvila ga i mehanizirala. Ona mi liči na čudovišnu mašinu koja guta ljude i prerađuje ih u stvari. Finale je dirljivo tužan i potresno tragičan: čovek – bezdušna stvar među bezdušnim stvarima.
odlomak