Други о Србима

[You must be registered and logged in to see this image.]
Захваљујући својим црквама и културном наслеђу, Срби су успели да победе своје непријатеље, сједињујући, стичући националну свест и освајајући слободу.

Габријел Мије (Француска), 1919.



Ако је уопште могуће да једна нација купује своје јединство и своју слободу крвљу и сузама, Срби су ту цену платили. Они се петсто година нису помирили са робством, већ су се опирали, непрестано према светлости.

Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.



Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине, и као што Данац воли море. Као џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против непријатеља Срба. Зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која се играју. Грана је пустила корење и, ако јој буде дозвољено да се развија, рашће смело као једно од првих краљевских дрвећа Европе.

Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.



Срби безгранично верују у своју способност да се такмиче са достигнућима најмоћнијих нација света.

Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.



Током овог путовања нисам, бар ја, Србију видео као земљу параноичара – напротив видео сам је као огромну собу једног сирочета, да, једног сиротог, напуштеног детета.

Петер Хандке (Аустрија), 1996.



Срби су веома лепи људи и нимало не личе на Грке. Срби су високи, веома згодни, имају тамнији тен и јако лепе очи.

Изабела Рос (Шкотска), 1916.



А ја више волим сиромашко србско камење. Срби знају да пате и ћуте. Видео сам их непокретне и без речи на киши, данима, без шињела и понекад без хлеба. Па нико ни да загунђа. Видео сам их поново касније у болницама, како одлучно подносе операције, са цигаретом у устима, док им се лице бледи а црне разрогачене очи, једино оне живе, окрећу ка небу на Истоку... Зато се поклањам пред тим безобличним блоковима, којима је побожност ближњих посула путеве.

Рене Мије (Француска), 1891.



Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЉУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту!

Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми.

Максим Горки (Русија)



А ево шта још не смете заборавити, мислећи о Србији: нас Русе у Србији воле – топлом, искреном, нежном љубављу. Последњу своју простирку ставиће под ваше руске ноге. Одвојиће од својих гладних уста последњу кришку хлеба и са божанственом издашношћу сиромашка угостиће вас, свог најдражег госта из миле Русије. А знате ли кога они – молећи се Богу – помињу пре своје дечице? – РУСИЈУ! Хиљаду година, очекивајући сунце, знате ли на коју страну гледају њени распети мученици, знате ли коме упућују сузе и уздахе матере мученичке деце? – Тамо где се иза сиве магле светла према небу златна кубета московског Кремља.

Леонид Андрејев (Русија), 1914.



Наполеон није познавао Србију и Србе. Али, имамо ли ми права, ми, Французи века, да не познајемо једну земљу и једну поезију коју су Немци, наши наследни непријатељи, признавали изнад њихове, а којом се, ипак тако поносе.

Лео д` Орфер (Француска), 1916.



Када нису били на служби, србски војници носили су за капом или иза увета цвеће, а често су цвећем китили и пушчане цеви. Фронт је постао њихов дом. Свој поглед управљали су војници преко границе испред себе. Сањали су и дању и ноћу о свом селу, тамо далеко, и живели су очекујући онај дан када ће се изборити за повратак у своје село.

Леди И. Е. Хатон (Шкотска), 1919.



Ако посматрамо обнову фашизма и исламски фанатизам против којих се они боре, могло би се с правом рећи да су Срби ти, а не босанци, који воде битку за нас.

Филип Џенкинс (САД), 1995.



Од поезије у којој нема ничег сувишног, и у којој свака реч тежи ка циљу, ја познајем свега два модела: Дантеа и србску народну поезију.

Никола Томазео (Италија), 1844.



"Народ који пева, мисли и дела као србски, не заслужује да носи име подјармљеног народа."... Мени пак, који сам давно препевао Жалосну пјесаницу племените Асан- агинице и за ту лепу песму код многих пробудио интересовање, свакако је стало до тога да усредније препоручим један језик, који нам је сада постао приступачан преко граматике, речника и толиких узорних песама. Никада нисам престајао да се упознајем са песмама из србских наречја.

Јохан Волфганг Гете (Немачка), 1824.



Између свих данашњих Словена Срби имају најчистије, најблагогласније наречје. Њихово народно песништво по обиљу свом и одмерености – по мом мњењу – премашује све што ми је у тој врсти познато.

Јакоб Грим (Немачка), 1823.



Србин живи своју поезију.

Тереза Албертина Фон Јакоб (Талфи) (Немачка), 1836.



Гусле висе на зиду крчме, као што гитара или шпански пандеро висе на зиду посаде, и онај посетилац који најбоље зна србске песме, скида инструмент са зида и почиње да пева... То свакако није музика и човек би чак рекао да у тим песмама нема ни мелодије, ни хармоније, ни облика, ни тона, међутим, то веома једнолично запевање има у себи нечег привлачног, тужног, мрачног, са понеким бљеском и победничким тоном. То је као историја србског народа, пуног туге и пуног наде то су њихова Илијада, њихова Одисеја и њихов Ромасеро…

Шарл Иријарт (Француска), 1856.



На уснама људи су песме, безбројне као што су безбројни и листови на дрвећу у овим шумама. И као што плодне зелене гране подсећају Данца на његова зелена острва, тако га и ове песме подсећају на баладе његове земље.

Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.



Барем су код Срба историја и поезија под руку, па је довољно прочитати њихове народне песме да би се сазнало шта су волели, шта мрзели и због чега су све страдали. Песме су њихови летописи и то је можда разлог што од њих никада није било народскијих и вечнијих.

Шарл Иријарт (Француска), 1856.



Од свих чуда србске византијске архитектуре, нема ничег чудеснијег од цркве у манастиру Грачаница. То је Милутиново највеће постигнуће и водећи пример косметског стила.

Сесил Стјуарт (Енглеска), 1968.



Ови србски песници, романтични и очајни, иронични и увек преко црте у коштацу са нормалношћу живота, јесу архетип поезије пуне емоција и жеља, беса и детињасте нежности. Романтизам и боемски живот. Синоћ, као и других дана, лепота ме је уништила: музика, читање песама у било које доба дана, дуге ноћи разговора, нежни погледи жена, све се меша са носталгијом за нечим чега нема, са немогућношћу савршеног односа са животом. Можда је то предрасуда, самосажаљење. Или је то можда језгро сваке аутентичне поезије. Овде је време релативно. Једе се када се стигне, не спава се до зоре без икаквих проблема. Поезија је глас срца, душа народа. Овде је важно срце, важна су осећања, подударност или неподударност душа, жестока и очајна страст.

Данијел Ђанкане (Италија), 1993.



У србским песмама мати је заиста име свето: она је као стуб којим се човечија љубав и поштовање од земље диже у небо. Племенита једна реч чује се често и у песмама и у говору србском, кад је ко весео или жалостан: весела му мајка, жалосна му мајка!

Никола Томазео (Италија), 1844.



То је претерано проширено осећање породице, која је за Србина била све у животу. Главно је осећање повезаности између браће и сестара, сасвим карактеристично за овај народ. Брат се поноси што има сестру, сестра се куне именом свога брата.

Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.



Као једна од наших омиљених забава мора се споменути и учење србског језика. Срби су дивни учитељи, увек нестрпљиви да дају, да помогну. Србске жене морају бити племените када рађају тако осећајне и нежне синове.

Стела Мајлс Френклин (Аустралија), 1918.



Припекло а извор неодољиво мами, тако да се зауставих. У близини, на пропланку, две девојке, две чиле и румене плавуше, по одећи и целим својим изгледом праве наше руске, сеоске девојке, простиру платно. Док сам скидао торбак, и припремао се да се напијем, и девојке су пришле води. Одмакао сам се малко, али једна од њих брзо приђе код мене, ухвати моју руку и пољуби је. То је било тако брзо и изненада да нисам био у стању да отмем руку и једва сам успео да спречим другу која се спремала да учини исто. Такво љубљење руку мушкарцима од стране жена у свим крајевима је уобичајена ствар тамо где још нису продрли нови обичаји. Варошка девојка не пружа руку никоме, чак и свештенику прилази само ако је у питању часна старина или млади лепотан. Гледао сам како се девојке одмичу од проте да га не би пољубиле у руку. И обрнуто, гледао сам како удата жена приступа руци шеснаестогодишњег младића и он је мирно седео прихватајући ове знаке женског поштовања који су били, разуме се, знак његовог уважавања.

Павле Аполонович Ровински (Русија), 1868.



Мора да је спартанска мајка и кћер херојског соја, она која је овако писала своме сину сељаку, затворенику у Аустрији. “Претпостављам, ако си затворен то је зато што си био рањен и ниси могао да се браниш. Али, ако су те ухватили а ниси рањен, не враћај се кући, сине мој. Оскрнавио би село које је на олтар домовине положило осамдесеттри хероја, без сто двадесет оних који су позвани у војску. Твој брат Милан пао је на Руднику. Био би срећан када би могао да види свог старог краља како пуца из пушке на фронту.”

Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.



“С Божјом помоћу пођи, роде мој. Шаљем те тамо да искупиш своју заклетву, јер ћеш се тамо борити за твоју мајку. За мајку твоју, моју, за мајку нас свију. Ја сам те родила, одојила и отхранила али си ти син мајке Србије, ти си дете земље на којој си угледао бели дан, велике мајке наше. Јес, то је мајка твоја. И пођи, млади војниче, напред да браниш мајку твоју и да је чуваш, као што си се заклео.”

Клод и Алиса Аскју (Енглеска), монолог Јеле (Заклетва- комад из србског живота у једном чину), 1916.



Не би требало пропустити православну службу, ако ни због чега, оно да би се искусила дубина раскола између обичаја Истока и Запада. Цела организација и атмосфера потпуно су другачије него на Западу. Људи не седе сами, у приватној интроспекцији, већ стоје поред својих пријатеља и у друштву анђела. Овде су клупе и столице непотребне. Нема химне, нити инструменталне музике, постоји само интимно заједништво, у којем чак ни певачи који офецијелно певају нису издвојени, као што је то код западних хорова, већ су чланови конгрегације у којој стоје. Гласови одјекују у цркви због посебних акустичних особина куполе, као да долазе од Христа одозго и разлежу се преко небеског дома који Њега окружује. По ноћи, када је мрак, у рукама трепере свеће, а около, повијајући се нежно, настаје корона, лебдећи круг светлости који својим покретима као да покреће анђеле и свеце на зидовима и сводовима. Божанске мистерије тако се, посвећенима, откривају.

Сесил Стјуарт (Енглеска), 1959.



Од Лазара је у србском народу остала позната косовска мисао и опредељење (Његош), или тзв. КОСОВСКИ ЗАВЕТ, који представља србско остварење хришћанског виђења и доживљаја историје као драме у којој крајња победа припада добру и правди, човештву, духовној слободи.

Франсис Конт (Француска), 1986.



Кад су пукле заробљеничке жице и кад се 5 000 живих србских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су – миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили! Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио србски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била – Србија. Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом Светосавском духу и јуначким епским песмама, које је наш Гете тако волео... Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.

Из проповеди протестантског пастора Фридриха Грисендорфа, одржане маја 1945. у селу Евербургу, крај Оснабрика.

Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама. И национални језик изложен је прогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика србског језика. У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност. Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне. Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања србског националног духа забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј.Јовановића Змаја (...), чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској, та дела прокажена су само зато што су написана на србском језику.

Гијом Аполинер (Француска), 1917.



Док је поглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и видело се да је дупке пуна плодова мора, тако ми се бар чинило, некаквих острига, извађених из љуштура, онаквих какве се могу видети у великим судовима у излозима Fortnum and Mason, на Пикадилију у Лондону. Казертано ме погледа и намигну ми: "Пријала би ти једна добра чорба од острига, зар не?" То су остриге из Далмације?" - упитао сам поглавника.

Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: "То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма људских очију".

Курцио Малапарте (Италија), 1944.



Деца нису била поштеђена и за њих су постављени посебни логори. Између осталих ових девет: Лобор, Јабланац код Јасеновца, Млака, Броћиће, Устићи, Стара Градишка, Сисак, Јастребарско и Горња Ријека. Уништење деце на овим местима би деловало невероватно, да не постоје искази очевидаца, од којих је један посведочио: “У то време су у логор у Старој Градишки свакодневно долазиле нове жене и деца. После четрнаест дана заповедник логора Врбан наредио је да сва деца буду одвојена од мајки и стављена у једну собу. Нама десеторици је било речено да их тамо носимо у ћебадима. Када је соба напуњена, Врбан је пустио отровни гас и убио их.”

Авро Менхетн (САД), 1988.



Проучавањем злочиначке билансне листе, израчунато је да је влада Павелић-Артуковић успела да побије приближно 750 000 православних Срба, а да депортује или прогна 300 000. Убијено је такође 60 000 Јевреја и 26 000 Рома. У римокатоличку веру је на силу преведено око 240 000 србских православаца, а највећи број је, треба рећи, био на територији бискупије његове висости Степинца.

Едмон Пари (Француска), 1961.



Али, шта? Зар због тих фалсификованих граница наша влада треба да почне рат, као у Југославији? Не дај Боже, уопште не одобравам југословенску варијанту. Али њихова несрећа има исте узроке, постављене су лажне границе, (исељени су Срби са Косова, историјске србске постојбине, и тамо насељавани Албанци.) И чим је Југославија почела да се распада, руководиоци западних држава су, из користољубиве рачунице, за 24 сата признали нове државе, не обазирући се уопште на то да су постојеће етничке границе неодрживе.

Александар Солжењицин (Русија), 1993.



Из Србије ми је остала слика једне, у поређењу са нашом земљом, много оштрије и готово кристалне стварности. Због ратног стања? Не, већ због једног целог, великог народа, свесног да га очигледно цела европа презире, а који то доживљава као бесмислену неправду и сада хоће да покаже свету, без обзира што овај то не жели да види, да је он, не само на улицама, већ и иначе, прилично другачији.

Петер Хандке (Аустрија), 1996.



У ствари, Србија је романтична од својих монашких краљева, својих цркава, љубави према реликвијама. Њене легенде цветају у епохама њених највећих недаћа и дан националног славља је помешан са даном националне жалости.

Алфонсо Рејес (Мексико), 1919.



Културни значај Светог Саве огледа се и у богатој архитектури и уметности сликарства, које је под његовим директним надзором остваривано у Светој Гори и Немањића Србији, нарочито у великом манастиру Студеници, па затим у Архиепископији у Жичи и даље у Милешеви и другим србским задужбинама. Савин је велики значај такође у стваралачком препороду народа и народног живота, по чему је код Срба остао у безбројним причама, анегдотама, пословицама, топонимијама. Један србски песник је рекао да је србска географија опредмећена Савина биографија, јер заиста нема краја у србским земљама где се неко место, извор, река, брдо, природна лепота или посебност не везује за Савино име...

Сви велики Срби кроз векове, како у време слободе у средњем веку, тако и у време робства и ослобођења у новијим временима, везивали су себе и свој рад за име и дело Светог Саве. Зато је он и назван равноапостолним. Није без разлога биограф Светог Саве, Доментијан, упоредио Светог Саву и његов значај за Србе са пророком Мојсијем и његовим значајем за израиљски народ.

Франсис Конт (Француска), 1986.



Овде не бих желео да прећутим ни о Немањи који ми је и другом приликом, иако невидљив, измамио сјајне речи, а пре кратког времена и очи је моје задивио овај човек, којем није стас онај који природа људима додељује, него је узрастом веома висок и изгледом наочит.

Евстатије Солунски (Византија), 1172.



А коњаник (Милош Обилић) продужи према Мурату, који кад виде да се ка њему упутио, одапе на њега стрелу, а после тога још једну, али коњаник се на то не обазираше, продужи својим путем, оборена копља, и свом снагом тако подбоде коња, да овај скочи на оклопе што их Мурат имаше и све их проби, а сам врх копља забоде му се у бок добрих четири прста и опако га завитла и баци на тле као да је мртав, иако то још сасвим није био.

Непознати каталонски писац, почетак ХV века



Они који се одушевљавају Карађорђем причају да је Наполеон једнога дана, окружен својим дворанима, упитао:

-Ко је данас највећи човек на свету?

-Ви, сире.

-Не. Карађорђе. Зато што ја добијам победе редовном војском и топовима, док их он добија само својим мачем уз помоћ народа.

Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.



Био је ту један професор, резервни официр као и већина његових колега. Он је са својим пуком марширао по страшној врелини и по тим ужасним македонским сеоским путевима. Марширали су километар за километром, битка је била у пуном јеку, чули су се топови, бедник би био онај ко прилегне. Професора су страшно болела стопала, била су као крваво месо. Онда је један војник рекао:

-Драги капетане, мора да је гадно ићи овако много на таквим ногама; ти ниси навикао на пешачење овако као ми војници.

Професор је одговорио:

-Брате! Не ходам ја ногама. Да ходам њима, одавно бих се срушио у јарак!

-Па чиме то један учен човек хода? – упита војник.

-Вољом, пријатељу – одговори професор.

И онда су обојица наставили, али војник је мислио да ипак не би било од штете да капетана ухвати под руку.

-Јер ја имам и воље и ноге – рече. - Ја сам сељак.

Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.



Пуковник, два капетана, четири поручника, један каплар и два редова сели су за сто с нама. У Србији, изгледа, не постоји глупа традиција да дружење официра и војника разара дисциплину. Много пута смо у ресторанима приметили како обичан војник или подофицир приђе столу за којим седе официри, салутира у ставу мирно, а затим се рукује са свима редом и седне. И овде је наредник који нас је послуживао за столом сео с нама да попије кафу и био нам званично представљен.

Џон Рид (САД), 1915.



Прича се да је београдски паша 1809. године, у току опасне борбе, док се повлачио на челу своје војске, наредио да се застане да би дао времена војницима да запале лулу, што је јако жељено окрепљење у тим страшним ратовима. Карађорђе, кога је његова срећна звезда довела ту близу, јурну на њих и сатре их. Од тога дана, не само улица, већ цео крај (у Београду), па чак и једна џамија, коју су Турци ту имали, добише име Палилула, заједљиво подругивање на адресу побеђених угњетача.

Ђ.Б. Бродано (Италија), 1876.



Међутим, научио сам да мало читам србски, или када сам на улици, стално се вежбам у изговору слова у фирмама на трговинама, често на задовољство пролазника. Ономад сам гласно срицао фирму једног трговца ножевима и шеширима са знаком анђела, када ми шегрт једног обућара, који ми се приближи, можда из љубопитства, исправи једну велику грешку и одржа читав говор од кога не разумедох ни једно слово. Рекох му: Falla brati (хвала брате), па се опростисмо са највећом учтивошћу.

Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.



Један дан раније пало је неколико бомби у близини једног италијанског логора и Италијани се разбежаше. Једна чета гладних Срба са највећом присебношћу искористи ту прилику да покупи из напуштеног логора сав хлеб и све остало што је било за јело, а доцније су говорили како би желели да аероплани тако долазе сваки дан.

Флора Сандес (Енглеска), 1917.



И у најсиромашнијој кући нађу се гусле за пратњу и надахнуће певача. Калуђер у дну свог манастира изговара неку побожну легенду, пратећи сваки стих плачним звуком гусала: пастир дубоко у шумама и планинама тако слави подвиге хајдука и јунака из прошлости, жене на извору, жетеоци у пољу, берачи за време бербе грожђа, војник који се вратио са бојишта, сви састављају песме... Тај смисао за лепо жив је данас колико и пре два века. Хрвати су, да би сами себе бодрили, певали громогласно србске песме свог генерала, када су следили бана Јелачића у походу против својих некадашњих савезника Мађара.

Шарл Иријарт (Француска), 1856.

Сви изводи преузети су из књиге: "Волим те Србијо, записи светских аутора о Србима и Србији кроз векове", Итака, Београд, 1996.

За време рата против Бугарске у жестоким окршајима 1884./85. године свакодневно је страдало све више војника. Али, за разлику од Србије, која своје рањенике збрињава, Бугарска нема организован војни санитет, а њихови рањеници, препуштени самима себи, остајали су на месту рањавања. Због тога Европа прикупља помоћ и конвоји са санитетским материјалом спремни су да крену за Бугарску. Између европских конвоја и Бугарске испречио се фронт са српском војском. Тада се догађа нешто што се у историји ратовања не бележи ни до тада, а ни касније: на захтев лекара аустријског Црвеног крста, Влада Србије је одобрила војној команди да за један дан прекине рат, отвори линију фронта и пропусти санитетски транспорт који је из Беча упућен у Софију. И не само то - Србија се придружује апелу из Европе, отвара своје војне магацине, додаје лекове, ћебад, кревете и све оно што је неопходно за отварање једне болнице у Бугарској. Тако Србија прилаже своју помоћ и залихе непријатељској земљи са којом је у ратном стању. За овај преседан у светској историји ратовања, Међународни Црвени крст у Женеви доделио је специјално признање Црвеном крсту Србије, а у холу зграде Међународног Црвеног крста у Женеви стоји табла на којој пише „... Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885. године...“.

[You must be registered and logged in to see this image.]
"Катанић на Нешковом вису"

pricalica

Pisani tragovi o Srbima iz Indije datiraju od pet do sest hiljada godina, a u Evropi od preko tri hiljade godina.
Rus
Moraskin je pisao da su Srbi jos u svom indijskom kraljevstvu bili na
najvisem stepenu prosvete i obrazovanosti, za to doba. Takodje, Kinezi
su zapisali da su Srbi napredovali u prosveti i da je njihov car Tanca
jos tada izdavao zakone. Grcko-rimski istoricar Straban kaze za Srbe iz
Kaspijske Serbanije da su trgovali jos od dolaska iz Indije i da su na
odeci nosili zlato.

Gilferding za Balticke Srbe kaze da su
imali velike gradove, sa razvijenom umetnoscu, zanatstvom i trgovinom,
cime su zadivljavali druge narode. Mavro Orbini navodi da su Balticki
Srbi u politici imali izvrsne zakone i pohvalne obicaje. Srpski
istoricari Kovacevic i Jovanovic zapisali su da su ti pradavni Srbi
upotrebljavali zelezo, bakar, olovo, srebro i zlato. Jirgen Spanut je u
svojim studijama zapisao da su na Sinajskom poluostrvu jos 4000 godina
pre n.e. postojali rudnici bakra "Timna" na oko 60 kvadratnih
kilometara sa oko 5000 podzemnih tunela i da su u tim rudnicima
pronadjeni natpisi, kako on kaze na "filistickom" pismu, sto je
identifikovano kao pismo kojim su se sluzili Srbi.


A Racki
pise da su kod Srba pre 2500 godina bila razvijena zemljoradnja i
trgovina zitom, te da su bili veste zanatlije, rudari, dobri graditelji
brodova i poznavali su staklo. Sreckovic pise da su Srbi u Solunskoj
Srbiji negovali svoju pismenost i na svoj jezik preveli svete knjige.
On takodje kaze da su Neretvljani bili najbolji trgovci i da su imali
jacu flotu od Mletacke. Slicno je tvrdio i sam Julije Cezar u svoje
vreme. Imali su cak svoje tkanine, koje su izvozili i koje su bile
veoma cenjene u Carigradu.
I konacno, akademik Stojan Novakovic
tvrdi da postoje dokazi da je u Srbiji vec u desetom veku postojao
snazan knjizevni pokret, u Zeti i Raskoj, na kojim temeljima je
izgradjena prosveta, knjizevnost i zakonodavsvo Nemanjicke Srbije.

Dr
Jovan Deretic nalazi pojavljivanje imena Srba i u Bibliji, sto je mnogo
ranije od zvanicne nauke. Po njemu Srbi su ostavili bezbrojne tragove,
svuda gde su ziveli. Tako, u Maloj Aziji je postojao grad Sard u kome
su prvi put osnovane skole za matematicare, istoricare, muzicare i
astronome. U tom gradu prvi put u ljudskoj istoriji predvidjeno je
pomracenje sunca. Svrseni ucenici ovih skola odlazili su u velike
gradove i drzali predavanja. Jedan od njih, Grk koga pominje Ksantos,
otisao je u Atinu i drzao predavanje, ali ga vecina slusalaca nije
razumela jer su svi strucni izrazi bili na srpskom. Otuda i podatak da
su Grci Srbe nazivali Ksantosima.

Po podacima sakupljenim u
Vatikanu, pa cak i u "Svetom pismu", Deretic zakljucuje da su Arijevci,
Heti, Geti, Iliri ili Kelti sve Srbi. A dr Ranka Kuic, prvi keltista na
Balkanu i strucnjak uvrsten u 2000 najistaknutijih stvaralaca na
zemaljskoj kugli, svojim delom "Srpsko-keltske paralele" dokazuje
gotovo genetsku srodnost danasnjih Velsana, mnogih Iraca i Skota sa
Srbima. Otud je i ponela nadimak "Ranka Velsanka".
Ona je svoje delo pokazala na svim geografskim pojmovima na terenima koje su nastanjivali Kelti i Srbi.

Savremeni
istoricari tvrde da je prihvatanjem nordijsko germanske istoriografske
Berlinsko-Becke skole Srbima nanet udarac mitskih razmera. Cvijic je
Srbe opisao kao veoma inteligentan narod, ali i veoma eksplozivan. P.
Dragosavac tvrdi da Akademija nauka nikada nece zavrsiti srpski recnik,
a sto je jos tragicnije da isti jos uvek tretira kao srpsko-hrvatski.

On
takodje istice potrebu za izradom srpsko-sanskritskog recnika. Na svu
srecu takav recnik moze se uskoro i ocekivati, posto na njemu radi
Branislava Bozinovic.
Natasa Lukic sugerise kao kluc da je dobro
iznaci balans izmedju zelja i stvarnosti, kako nas preuvelicavanje nebi
odvelo od puta za "vise interese". Jelena Milutinovic kaze: "Kad je
Gete procitao Hasanaginicu, izjavio je da narod koji ima takvu poeziju
zasluzuje da bude prestizan evropski narod, narod koga ce svi evropski
narodi izucavati upravo zbog toga".

Ne tako davno, 1984
godine, svetsku javnost uzdrmao je Meksikanac Robert Salinas Prajs
objavom knjige "Homerova slepa publika", kojom je ustvrdio da Troja
nije u Maloj Aziji vec u dolini Neretve i da je Neretva ustvari drevna
anticka reka Skamander a Gabela je Troja. Robert Salinas u svojim
istrazivanjima i dalje traga za nasim istinama. Narocito ga privlaci
misteriozna planina Rtanj, za koju tvrdi da je to srpski Olimp. On
takodje zakljucuje da je Balkan pupak sveta.