Miodrag Pavlović

Miodrag Pavlović
1928.-

Miodrag Pavlović književnik, pesnik i esejista,rođen je 28.11.1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama“. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama“, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva.

1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.

Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić (danas jedini živi).

Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama“ , „Stub sećanja“ „Hododarje“, „Ulazak u Kremonu“ , „Kosmologija profanata“ , „S Hristom netremice“ , romani „Drugi dolazak“ , „Afroditina uvala“ itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka“ (1964, a potom veliki broj izdanja).
Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma“ čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika poleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda“ prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika.

Dobio je Evropsku nagradu za poeziju nemačkog grada Minstera, 2003. godine, za zbirku poezije „Ulazak u Kremonu“ (na nemački je preveo Peter Urban). Dobio je nagradu “Ramonda Serbica“ 1995. godine. Nagradu „Kruna despota Stefana Lazarevića“ dobio je 2001. Dobio je 1992. Nagradu Todor Manojlović za moderni umetnički senzibilitet koju dodeljuje Fond „Todor Manojlović“. Nagrada „Desanka Maksimović“ za 1996. godinu. Disova nagrada 1996. (u okviru manifestacije „Disovo proleće“). Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću“ za rodoljubivo pesništvo. Priznanje „Stefan Prvovenčani“ koje dodeljuju Raške duhovne svečanosti, 2003. Dobitnik je Evropske nagrade za poeziju Književne opštine Vršac (KOV). Vukova nagrada 1998. Pesničko priznanje „Žička hrisovulja“ 1994. Nagrada Branko Miljković 1978. godine za knjigu „Vidovnica“. Zmajeva nagrada 1969. za delo „Velika Skitija“ I veliki broj drugih nagrada i priznanja koje ovde nisu nabrojane. 2008. god. dobio je nagradu Izviiskra Njegoševa za roman Besovski vrtlozi i pesničke knjige Život u jaruzi i Rajske izreke ali i za celokupno književno delo

Madrigali za nju

Dođi i donesi
U čaši med
i tajno seme.

Idi i ponesi
Radosni zled
I spaseno vreme.

Seti se kad klekne prezrela kost;
Između groba i sunca stoji most.


Kada se budemo ponovo sreli
Videćeš prizor lica posle kiše
I samoćom ranjene usne.

Kada se budemo ponovo sreli
Dobićeš veliku jagodu koja diše
I ljubav čekanjem što gusne.

Al sada sedi mirna i bela,
Dok se mesec lomi, vernost ostaje cela.

Nas dvoje smo potpuno sami
Gazimo bosi preko zvonkih terasa
I smerove naše ne sluti niko.

Izjednačujemo se u materinskoj tami
Dvostruko čelo nad poljupcem belasa
I zagrljaj večan iz trbuha je niko.

Na tvome krilu više sam otkrio raja
No život što očekuje od svoga kraja.

Mora se voleti za skrivenim stolom
Koji je zastrt mirisom kože
Probuđene na prozoru htenja.

Mora se sporazumevati s bolom
Ako sukob razočaranih aveti može
Da pretvori čelo u neugasiva bdenja.

Ali pusti slobodno prste mlade
Neka u blatu nove oblike grade.

Početak pesme

Jedna je žena prešla sa mnom reku
po magli i mesečini,
prešla je uz mene reku
a ja ne znam ko je ona.

U brda smo pošli.
Kosa joj duga i žuta,
bliska u hodu njena su bedra.

Napustili smo zakone i rođake,
zaboravili miris roditeljske trpeze,
grlimo se iznenadno,
a ja ne znam ko je ona.

Nećemo se vratiti krovovima grada,
na visoravni živimo međ zvezdama,
vojske nas neće naći,
ni orlovi,
ispolin jedan će sići među nas
i nju obljubiti
dok ja budem gonio veprove.

I deca će naša u dugim pesmama
pričati o početku ovog plemena
poštujuć begunce i bogove
koji pređoše reku.

To slovo

Posle predsoblja i amblema
ulazimo u glavnu dvoranu
dovde je mogla nečija ruka
da nas vodi
presto od gline
tavanice nema
između četiri zida
jedna ptica luta
onda na izgled neumesno
na stolici seda
i čini pokrete
svojim kljunom
ćutanje se više probiti ne da
ptica okreće listove knjige
potom na liri
tvori zvuke
oči joj rastu dok u nas gleda
i vidi sliku koja zuri
kao što i lira
više svoj zvuk
neće da preda
tako i knjiga
do vrha puna znaka
ne odgovara više i ne pita

listovi se okreću
Slovo samo sebe čita.

Glas iz polumraka

Stvaraju se novi zakoni
zakonodavstvo polumraka
koje ide od usta do usta
da kukavicu od izdaje zadrži,
od junaštva da spase junaka.

Laka je nauka ovog savetodavstva,
na primer:
ne ostaj dugo na jednom mestu,
kreći se, premeštaj, seli se, izmakni
ili će misliti da zauzimaš strašan stav
i doći će da te pokupe vukodlaci.

Zatim: ne treba mnogo jesti,
nemojte se truditi oko hrane,
inače senka će vam postati još crnja
i povećaće ukupnu količinu tame.

I ne sme se verovati vesti
da stiže odnekud više svetla,
naivni koji na tu vest pohrle,
pređu s jedne strane kanalizacije na drugu
i podignu radosno ruke; oni oslepe,
u lažnom svitanju postanu drvoredi.

Osnovni zakon senki:
drži se zida i tiho idi,
nikome ime ne pomeni
i čuvaj se zgrada koje noću rade.
Senka nek senku ne povredi.

Ko baš hoće da govori
neka se povuče dublje u mrak
i tamo sve izusti,
samo se takav govor spase iz veka
i postane znak.

Treće sledstvo

Video sam jutros
leptire orne
po balkonskom cveću

I njihova smeđa krila
nad žbunjem
u kojem se gnezdi
zrela malina

U livadsko cveće
na rubu šume
uglavili se leptiri
i prenose polen

pokazujući
da i oni koji ne vide
mogu da se vole

MIODRAG PAVLOVIĆ


Miodrag Pavlović (1928) je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. Najplodniji je kao lirski pesnik i esejista — u ovim žanrovima je ostvario svoje najviše domete. Njegova prva knjiga pesama, 87 pesama (1952), označila je datum u savremenoj srpskoj poeziji: bila je to poezija novih tonova, novoga jezika, novih sadržina i oblika, ali pre svega knjiga novog lirskog mišljenja. Ova knjiga je delovala ohrabrujuće i prekretnički u razvoju savremene srpske poezije. Taj novi tok u srpskoj poeziji potvrdiće već sledeće godine pesnička knjiga Kora Vaska Pope (1953), još jedno iznenađenje u vremenu kada se još pevalo o udarničkim podvizima i pobedama u skladu sa socrealističkom doktrinom o zadacima književnosti. I pored srčanih otiora pevanju Miodraga Pavlovića i Vaska Pope u njihovim prvim knjigama, srpska poezija je izabrala novi put pevanja i mišljenja.

Pavlović je od prve pesničke knjige okrenut svetu i čoveku u njemu. Već prva pesma prve zbirke Probudim se predočava destrukciju, haos i košmar u svetu, a čoveka vidi kao usamljenika protiv koga se spoljašnji svet okrenuo. Zato je strah od sveta dominantno osećanje, slike toga sveta su naturalistički ogoljene i jezive, neprijateljski raspoložene prema čoveku. Spas od destruktivnog sveta nalazi se u sećanju koje ide u daleku prošlost. Pavlovićeva poezija zalazi u nacionalnu istoriju i nacionalni mit, u slovenski svet prošlosti, grčki svet i biblijska vremena. Zato njegova poezija obiluje temama paganske, slovenske i vizantijske tradicije, ali i temama iz nacionalne istorije i narodnog predanja. Put u propšost nije apsolutno bekstvo od sadašnjice; nije to ni mitomanstvo ili glorifikacija prošlosti - odnos prema prošlosti je zdrav, racionalan i stvaralački: o njoj se govori odmereno i smireno, sa izvesnim ironičnim odnosom koji depatetizuje i tu prošlost i odabrane teme. Polazi od prošlosti, ali se brzo vraća u sadašnjbst i, naoružan mudrošću; istorijskog iskustva, izgrađuje sopstvenu viziju života. Istorijsko i mitsko iskustvo je osnova za tumačenje savremenoga sveta i mesta čoveka u njemu.

Pesma je odbrana čoveka od animalizacije u svetu haosa i destrukcije, zla i stradanja, strepnje i straha. Ona je pamćenje i mišljenje, vizija čoveka i sveta, ali pre svega lepota koja oplemenjuje i očovečuje. Ona zahvata sadašnjost i prošlost, svet i čoveka, ljudska egzistencijalna pitanja su u središtu pažnje. Ali ona je istevremeno i misao i transcendencija. Pavlovićeva poezija je eruditna (istorija, filozofija, umetnost, mitologija, poetika) i intelektualistička sa naglašenom filozofskom, notom. Zato ona nije uvek "pitka" i "bistra" — ume da bude zagonetna, tamna i hermetična. To je posledica naglašene misaonosti i obilnih filozofskih naslaga, čak i filozofske terminologije; posledica je to neuobičajenih poetskih slika, čudnih i neshvatljivih; posledica je spajanja nespojivih pojmova i slika, mutnih metafora, osobene sintakse.

Versifikacija poezije Miodraga Pavlovića ne podleže poetičkim pravilima, niti teži da ostvari neku sopstvenu pravilnost. Ima pesama odevenih u ruho klasične strofe sa ukrštenim ili paralelnim rimama; ima ih sa raznolikim strofama, bez rima; silabički princip ne važi — stih je slobodan, njegova dužina pulsira od najmanjeg broja slogova pa do desetine slogova; interpunkcije ima ali je i nema. Versifikacijska raznolikost i odsustvo pravila u skladu je sa sadržinom pevanja: ni u svetu o kome se peva nema pravila — vladaju haos i destrukcija.

Pesme: 87 pesama (1952), Stub sećanja (1953), Oktave (1957), Mleko iskoni (1963), Velika skitija (1970), Hododarje (1971), Svetli i tamni praznici (1971), Zavetine (1976), Karike (1977), Pevanje na viru (1977), Bekstva po Srbiji (1979), Vidovnica (1979), Zlatna zavada (1982), Divno čudo (1982), Sledstvo (1985), Svetogorski dani i noći (1987); proza: Most bez obala (1956); drame: Put u izvesnost (1963), Koraci u drugoj sobi (1963), Igre bezimenih (1963); eseji: Rokovi poezije (1959), Osam pesnika (1964), Dnevnik pene (1972), Poezija i kultura (1974), Poetika modernog (1978), Ništiteljii svadbari (1979), Eseji o srpskim pesnicima (1981), Prirodni oblik i lik (1984), Obredno i govorno delo (1986), Poetika žrtvenog obreda (1987), Govor o ničemu (1987); antologije: Antologija srpskog pesništva (XIII — XX vek) (1964), Antologija savremene engleske poezije — sa S. Brkićem (1957), Pesništvo evropskog romantizma (1969), Antologija lirske narodne poezije (1982).

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti IV

BIBLIOGRAFIJA MIODRAGA PAVLOVIĆA


POEZIJA

* 87 pesama, Novo pokolenje, Beograd, 1952.
* Stub sećanja, Novo pokolenje, Beograd, 1953.
* Oktave, Nolit, Beograd, 1957.
* Mleko iskoni, Prosveta, Beograd, 1963.
* 87 pesama (izbor poezije), Nolit, Beograd, 1963.
* Velika Skitija, Svjetlost, Sarajevo, 1969.
* Nova Skitija, izd. časopisa "Književnost", Beograd, 1970.
* Hododarje, Nolit, Beograd, 1971.
* Svetli i tamni praznici, Matica srpska, Novi Sad, 1971.
* Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1972.
* Zavetine, Rad, Beograd, 1976.
* Karike, Svetlost, Kragujevac, 1977.
* Pevanja na Viru, Slovo ljubve, Beograd, 1977.
* Bekstva po Srbiji, Slovo ljubve, Beograd, 1979.
* 87 pesama, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979 (treće izdanje).
* Izabrane pesme, Rad, Beograd, 1979.
* Vidovnica, Narodna knjiga, Beograd, 1979.
* Poezija I i Poezija II, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, "Vuk Karadžić", Beograd, 1981.
* Divno čudo, Nolit, Beograd, 1982.
* Zlatna zavada, Gradina, Niš, 1982.
* Sledstvo, SKZ, Beograd, 1985.
* Poezija, Prosveta, Beograd, 1986.
* Svetogorski dani i noći, Jedinstvo, Priština, 1987.
* Odbrana našeg grada, Smederevska pesnička jesen, Naš glas, Smederevo, 1989.
* Ulazak u Kremonu, Nolit, Beograd, 1989.
* Knjiga staroslovna, SKZ, Beograd, 1989; 1991 (drugo izdanje).
* Bezazlenstva, Milić Rakić, Valjevo, 1989.
* On, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1989.
* Divno čudo, NIRO "Književne novine" , Beograd, 1989 (drugo izdanje).
* Cosmologia profanata, Grafos, Beograd, 1990.
* Esej o čoveku, KOV, Vršac, 1992.
* Pesme o detinjstvu i ratovima, SKZ, Beograd, 1992.
* Knjiga horizonta, Prosveta, Beograd, 1993.
* Nebo u pećini, Krajinski književni krug, Negotin, 1993.
* Međustepenik, KOV, Vršac, 1994.
* Ulazak u Kremonu, GNB "Žarko Zrenjanin" i Zenit", Zrenjanin, 1995 (drugo izdanje).
* Bekstva po Srbiji i Sledstva, "Valjevska štamparija", Valjevo, 1995.
* Nebo u pećini, Disovo proleće, Čačak, 1996 (drugo izdanje).
* Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1996.
* Novo ime kletve, SKC, Beograd, 1996.
* Posvećenje pesme (izbor iz poezije), Prosveta, Niš, 1996.
* Izabrane pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996.
* Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1996 (drugo izdanje).
* Srbija do kraja veka (izabrane pesme), Zadužbina Desanke Maksimović, Narodna biblioteka Srbije i SKZ, Beograd, 1996.



PROZA

* Most bez obala, Matica srpska, Novi Sad, 1956., 1982.
* Bitni ljudi, Prosveta, Beograd, 1995.



ESEJI

* Rokovi poezije, SKZ, Beograd, 1958.
* Osam pesnika, Prosveta, Beograd, 1964.
* Dnevnik pene, Slovo ljubve, Beograd, 1972.
* Poezija i kultura, Nolit, Beograd, 1974.
* Poetika modernog, Grafos, Beograd, 1978. (nagrada "Đorđe Jovanović")
* Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979.
* Nove slikarske godine Miće Popovića, "Merkur", Apatin, 1979.
* Eseji o srpskim pesnicima i Poetika modernog, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, "Vuk Karadžić", Beograd, 1981. (pogovor Nikole Miloševića).
* Prirodni oblik i lik, Nolit, Beograd, 1984.
* Slikarstvo Mladena Srbinovića, SANU, Beograd, 1985.
* Obredno i govorno delo, Prosveta, Beograd, 1986.
* Poetika žrtvenog obreda, Nolit, Beograd, 1987. (Nolitova nagrada)
* Govor o ničem, Gradina, Niš, 1987.
* Hram i preobraženje, Sfairos, Beograd, 1989.
* Čitanje zamišljenog, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990.
* Eseji o srpskim pesnicima, SKZ, Beograd, 1992.
* Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj poeziji, SKZ, Beograd, 1993.
* Poetika žrtvenog obreda, SKC, Beograd, 1996 (drugo izdanje)



DRAME

* Igre bezimenih, Prosveta, Beograd, 1963.
* Koraci u podzemlju, Matica srpska, Novi Sad, 1991.



PUTOPISI

* Kina - oko na putu, izd. časopisa "Gradina", Niš, 1982, SKC, Beograd, 1995 (drugo izdanje).
* Putevi do hrama, Prosveta, Niš, 1991.
* Otvaraju se hilandarske dveri, Prosveta, Beograd, 1997.



ANTOLOGIJE

* Antologija moderne engleske poezije (sa Sv. Brkićem), Nolit, Beograd, 1957. i 1975.
* Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka, SKZ, Beograd, 1964., 1984. (sa novim predgovorom), 1994 (sedmo izdanje).
* Pesništvo evropskog romantizma, Prosveta, Beograd, 1969., 1979.
* Antologija lirske narodne poezije, Vuk Karadžić, Beograd, 1982.; drugo izdanje "Književne novine", Beograd, 1989.
* Boj na Kosovu, Narodne pesme, Prosveta, Niš, 1989.



PREDGOVORI

* Radomir Prodanović: Glas, SKZ, Beograd, 1962. (sa Svetozarom Brkićem)
* Velimir Živojinović Massuka: Pesme. Izbor i predgovor. Prosveta, Beograd, 1965.
* Poezija od Vojislava do Bojića, Nolit, Beograd, 1966.
* Isidora Sekulić: Eseji I, Prosveta, Svjetlost, Naprijed, Beograd, Sarajevo, Zagreb, 1967.
* Vladislav Petković-Dis: Utopljene duše, Prosveta, Beograd, 1968.
* Jovan Jovanović-Zmaj: Pevanija, Prosveta, Beograd, 1968.
* Stanislav Vinaver: Evropska noć i druge pesme, SKZ, Beograd, 1973.
* Sima Pandurović: Pesme, Rad, Beograd, 1975.
* Jovan Sterija Popović: Pesme, Rad, Beograd, 1976.
* Petre Andreevski: Pesme, Narodna knjiga, Beograd, 1977.
* Despot Stefan Lazarević: Slova i natpisi, Slovo ljubve, Beograd, 1979.
* Rober Marto: Na Kirkinom ostrvu, Gradina, Niš, 1984.



PREDGOVORI

* Šarl Bodler: Odabrana proza, Nolit, Beograd, 1957.
* Aleksandar Blok: Ni snovi ni java, SKZ, Beograd, 1959.
* Moris Blanšo: Eseji, Nolit, Beograd, 1960.
* Vilijem Fokner: Rekvijem za iskušenicu, SKZ, Beograd, 1960.
* Petrus Borel, esej. Predgovor knjizi Petrus Borel: Šampaver, Prosveta, Beograd, 1962.
* Horhe Luis Borhes: Maštarije, Nolit, Beograd, 1963.
* Sen-Džon Pers, predgovor knjizi Morekazi od Sen-Džon Persa, Prosveta, Beograd, 1963.
* Od kamena do sveta, predgovor knjizi Vaska Pope Nepočin polje. Prosveta, Beograd, 1963.
* Vlada Urošević: Usnuli grad, Slovo ljubve, Beograd, 1977.
* Jovan Jovanović Zmaj: Đulići Đulići uveoci, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979.
* Petar Petrović Njegoš: Luča mikrokozma, Rad, Beograd, 1979.
* Ljubomir Simović: Hleb i so, SKZ, Beograd, 1987.
* Matija Bećković: Kaža, SKZ, Beograd, 1988.
* Đorđe Sp. Radojičić: Staro srpsko pesništvo, Bagdala, Kruševac, 1988.
* T. S. Eliot: Pusta zemlja, Prosveta, Niš, 1988.



KNJIGE O POEZIJI MIODRAGA PAVLOVIĆA

* Radoman Kordić: Govor s dna, Vuk Karadžić, Beograd, 1976.
* Časlav Đorđević: Miodrag Pavlović pesnik humanističke etike, Svetlost, Kragujevac, 1974.
* Bogdan A. Popović: Epski rasponi Miodraga Pavlovića, Grafos, Beograd, 1985.
* Zlata Kocić: Rtanjska svetila, Prosveta, Niš, 1996.
* Časlav Đorđević: Pesnikovo svevideće oko, Prosveta, Beograd, 1997.



TEMATI U ČASOPISIMA POSVEĆENI KRITIČKO-TEORIJSKOM RADU MIODRAGA PAVLOVIĆA

* Savremenik, br. 6, 1981. sa prilozima Ljiljane Šop, Nenada Ljubinkovića, Slavka Gordića, Predraga Protića i Mirka Magaraševića.
* Gradina, br. 5, 1988. Antropološka mislenica Miodraga Pavlovića sa prilozima Sretena Petrovića, Vladete Jerotića, Bojana Jovanovića, Dejana Ajdačića, Novaka Kilibarde i Časlava Đorđevića.
* Raskovnik, jesen-zima 1988. Uz 60-godišnjicu Miodraga Pavlovića, Narodno stvaralaštvo — tema i nadahnuće, sa prilozima Dragana Kočiševića, Ljubomira Simovića, Časlava Đorđevića, Zorana Gluščevića, Bogdana A. Popovića, Nenada Ljubinkovića, Snežane Samardžije, Ljubinka Radenkovića i Žarka Trebješanina.
* Braničevo, br. 1-2, 1990. Mitotvorstvo i mitorušilaštvo sa prilozima Radomana Kordića, Miroslava Lukića i Aleksandra M. Petrovića.
* Književnost, 5-6-7, 1992. sa prilozima Draška Ređepa, Pavla Zorića i Vojina Matića.

87 PESAMA

Prva pesnička knjiga Miodraga Pavlovića 87 pesama (1952) postala je manifest moderne poezije na početku šeste decenije 20. veka. Ona je donela promene u sadržini, formi, stilu i mišljenju lirskog pevanja. Kao izraz čoveka koji je doživeo strahote rata i dalje strepi od novih ratnih kataklizmi koje su se slutile, ova knjiga je donela nova raspoloženja i novo sagledavanje stvarnosti: unela je atmosferu usamljenosti, straha, očajanja; njeni dominantni motivi su rat i ratna stradanja, tamnice, bekstva, bombardovanja, leševi, prolaznost, smrt. Promovisala je racionalan intelektualni stil bez snažnih emocija i "mekog štimunga"; lirsko kazivanje odlikuje bogata asocijativnost, metaforičke slike, ediptičan jezik, gnomičan izraz, hermetična sintaksa, paradoks u sadržini i značenju. Izrazita misaonost, eruditnost i filozofska refleksija stalni su pratilac pevanja u ovoj knjizi pesama. U njoj ima teških i naturalističkih slika i sumorne atmosfere destrukcije ljudskih vrednosti. Ove pesme se odupiru zlu i haosu nadom i humanošću: prvi stihovi knjige glase: "Probudim se/nad krevetom bluja"; poslednji stih knjige poručuje: "I čeznući za krilima, krenuti na put". Ova knjiga prolazi put od beznađa do nade.

Kompozicija knjige potpuno izražava trenutak u kome se pojavila, piščevu poetičku situaciju, dominante sadržine i misaoni akcenat. Sadrži ukupno 80 pesama raspoređenih u tri celine:
I Slobodni stihovi
II U prbzi
III Rime.

Naslovi celina eksplicitno ukazuju na formalne versifikacijske karakterIstike pesama koje okupljaju.

Slobodni stihovi sastoje se iz tri ciklusa Šuma prokletstva, Ljubavi i Prizori. Naslovi ciklusa nagoveštavaju tematsko, emotivno i misaono težište pesama koje ih čine. Većina pesama ove celine, a to važi i za knjigu 87 pesama, nisu naslovljene, tako da je i to jedan od elemenata koji opravdavaju naslov celine.

Šuma prokletstva je ciklus pesama (16) koje predočavaju košmarne slike stvarnosti ispunjene buđenjem pod olujom, okrvavljenim tarabama, tečenjem krvi, pogrebima, svećama, strahom, leševima, samoubistvima. Iz stihova prve pesme Probudim se odjekuju zapomaganje raščupanih žena i vihor zluradnih noktiju koji / dave mrtvaca. Poslednja pesma ciklusa je Šuma prokletsva: njena sadržina je košmarna i jeziva, atmosfera mračna i bezizlazna. Šuma prokletstva je "zastava sumraka", "zbirke leševa/plivaju pod zemljom", dani su izgubljeni, sunca razvejana, "mrtvi oblaci/dave se u reci". Dok "vekovi razgovaraju telefonom/jedino laž/polaže pravo na povratak". Ciklus Šuma prokletstva je metafora za svet u kome se živi, ali i metafora ljudske egzistencije koju prati praznina, besmisao, košmar, zlo, trulež, smrt. Ovaj ciklus pesama ostavlja, utisak zatvorenosti i bezizlaza: taj utisak potiče iz sadržine pesama ali i iz okvira koji čine dve spomenute pesme — prva i poslednja.

Ciklus Ljubavi (12 pesama) donosi nešto drugačiju emotivnu atmosferu: ovde je mladost i ljubav predmet pevanja. Međutim, ovo pevanje o ljubavi potpuno je napustilo paradigmu klasične ljubavne pesme doslovnih iskaza i emotivne prenaglašenosti:

Niz vetar na pustom polju
odleću naši zagrljaji
koluti dima u sumraku

I ovde ljubav nije idealizovana, i u sadržini pesama je narušena klasična paradigma glorifikacije ljubavi i čistih osećanja:

Nas dvoje mladih
svađamo se
i psujemo posred nosa

Ova poezija o ljubavi naseljena je prolaznršću, prizorima smrti, ravnodušnošću, nerazumevanjem.

Mariji je uvodna pesma ciklusa i na najbolji način reprezentuje prirodu Pavlovićevog pevanja o ljubavi: ono je odenuto u raskošno ruho metafora:

Ti si učinila
da trkač na sunčanoj stazi
preskoči zgužvanu zmiju
da bi te uhvatio oko pasa
i otvorio kutiju nadutih pupoljaka

Ljubav je ovde "sunačana staza", mladić je trkač na toj stazi, prepreke, su "zgužvane zmije", još nerascvetana ljubav je "kutija nadutih pupoljaka". Nema ovde patetičnih hiperbola: one su jednostavne po konstrukciji ali bogate mogućim značenjima: "Uznemiri se morena ravnim obalama", "Dok oblaci tonu kroz plava stakla". Ljubav je "prastaro drvo/jedino koje je toplo". Ponavljanja, karakteristična za Pavlovićevo pevanje u ovoj knjizi, daju pesmi intenzitet ređanja pojedinosti i postupnog kretanja ka misaonom zaključku: "Ti si učinila"(...) To si ti učinila".

Ciklus Prizori doslovno ređa različite prizore osenčene sivilom, nestajanjem, leševima, pogrebima — ista košmarna atmosfera iz ciklusa Šuma prokletstva. Uvodna pesma Svitanja sažima tu atmosferu:

Leševi boja
neprobojne lopate
u mraku
Tvrde ograde
pogrebna brda
u sali ćutanja
.................
Slepe stvari
zidaju mrežu
tišine

Pesma Preludijum u samo jednoj strofi predočava široku košmarnu sliku:

Šušte zidovi
škripe snovi
lome se crepovi
sviraju krikovi

Naslov Slobodni stihovi unapred skreće pažnju na versifikacijske osobenosti ovih pesama: one su oslobođene bilo kakvih zahteva klasične versificije. Ima u ovim pesmama strofa, ali su one različite — katren i strofa od jednoga stiha nađu se u istoj pesmi. Stih nije odeven ni u jednu silabičku normu, niti podleže sintaksičkim pravilima, još manje je sputan rimom — nema ničega od toga. On teče prirodno, nošen slikom koju predočava i mislima koji njime teku: kratak je (dvosložan) ali i prostran (dvadeset pet slogova). Pesme bez naslova dominiraju, većina pesama nema interpunkciju.

Poetska celina U prozi je najmanja: samo 11 pesama. Ove pesme treba da pokažu mogućnosti proznog lirskog, iskaza. Ima ljubavnih motiva ("Sedimo goli na tvrdoj prostirci i stranci smo svemu onome što se naselilo oko naše ljubavi"), psalama, fantazmagoričnih slika ("Raspete su planine, ljudi, ptice, nebesa"), sentenci ("Ko ostaje sam, ostaje bez pomoći"), paradoksa "Ostaću ovde do svog rođenja, a onda sam odlučio da umrem").

Poslednja celina knjige Rime sadrži 24 pesme. Pesme iz ove celine bitno se razlikuju od svih prethodnih pesama: (1) većina pesama ima naslov; (2) primetno je nastojanje da pesma dobije jasan i zanimljiv spoljašnji (vizuelni) lik - Majski madrigal, Madrigal za nju; (3) pesme su strofične i postoji težnja za njihovo ujednačavanje; !(4) rimovanje je dosledno i raznoliko. Poslednja pesma ove skupine i cele knjige je treba ponovo pronaći nadu. To je pesma o nadi, odbrani od mogućeg zla ("novog zmaja"), pronalaženju puta. Na nov način se peva o ljubavi prema zemlji i naroduj o veri u opstanak, o uverenju da uvek postoji put izlaza. Na čoveku je da veruje i da u skladu sa verom i deluje:

Utehe nema bez vrha od koplja,
ni jutra bez kremena koji se laktom tuče,
ni žetve nema dok se ne oplaču snoplja,
ni vazduha dok se mehom ne povuče.
Nema utehe bez drške od koplja.

Po iskazanim mislima i načinom njihovog iskazivanja, ova pesma je optimistička — po tome — po poetskim slikama/ po leksici, ona se suštinski razlikuje od prethodnih pesama, posebno od onih iz ciklusa Šuma prokletstva. Književna tradicija ogleda se u formalnim elementima pesme. U pesmu se vraća interpunkcija u punoj svojoj funkciji. Sve tri strofe su kvinte, rima je ukrštena, sa istovetnim likom u svim strofama: ABABA. Tradicija se primećuje i na strukturi strofe: u prvoj i drugoj strofi prvi stih se ponavlja kao peti (moderna: Dučić, Dis). U ritmičkoj organizaciji stiha provedena je pravilnost; stih je četvorostopni (sa četiri akcenatske celine).

Na početku knjige je pesma Probudim se, na kraju Treba ponovo pronaći nadu. Dve različite pesme po formi, po sadržini, po misaonoj supstanci. Prva ukazuje na puteve moderne lirske pesme, poslednja pokazuje da tradicionalno pevanje nije anahronizam i nije strano pesniku moderne orijentacije.

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti IV

Stihovi Miodrag Pavlović


PROBUDIM SE

Probudim se
nad krevetom oluja.

Padaju zrele višnje
u blato.

U čamcu
zapomožu
raščupane žene.

Vihor
zluradnih noktiju
davi mrtvace.

Uskoro
o tome
ništa se neće znati.


REKVIJEM

Ovoga puta
umro je neko blizu

Rekvijem
u sivom parku
pod zatvorenim nebom

Žene su pošle za mrtvim telom
smrt je ostala u praznoj sobi
i spustila zavesu

Osetite
svet je postao lakši
za jedan ljudski mozak

Prijatna tišina posle ručka
bosonog dečak sedi na kapiji
i jede grožđe

Zar iko ostane veran
onome što izgubi

Ne žurite se sa smrću
niko na nikog ne liči
sinovi misle na igračke

I ne opraštajte se pri odlasku
to je smešno
i pogrdno


ZORA U KAREJI

Veliki uzdah svetla
na ćošku, kao što reče pokojni ujak
na vodenom obronku Carigrada,
gospoda u crnom dočekuju zoru
s brojanicama u ruci, na terasi.
Grožđe zri.
Hod na smrt miriše.
Nad pučinom se diže jezik koji gori
i oblak ukršten,
u srcu klija nov početak,
oko konaka se viju ptice i konci.
Stefane, časovnici zvone, piši,
(možda se jutros poslednji okreće vodenica trnja)
piši: sjaj je dolazio iznebuha,
iz svećnjaka većeg od planine,
trnuli su žitejski magneti
i svi su imali strpljenja:
zarobljenik duha i rđa na krstu,
trava i pećinski oči bdenja,
i vasilevs kome skidaju krila,
svi opijeni bistrinom
gasili su vreme.
Ubogima sviće odavde melem-dnevi:
sunčeva svetlost puna mesečine.


SLUTNJA DO KRAJA

Prete nam sa svih strana
u ime oca i sina,
prete nam potopom
što stoji odmah iz brda
kao džin od sluzi,
pa glađu
od koje ne štiti ni jedno bilje,
prete i užasnim obiljem hrane
(kakva budućnost!)
i najezdom vina.
U kardinalski-crvenom
šetaju nam noću po stanu
i traže prekidače
za sve što svetli i greje,
drže propovedi duge
koje malo znače,
a mogu da se pozovu samo na trube
što vrebaju s neba
ko topovi s ratne lađe.
Prete nam sa svih strana
udarcima i strašnim snima,
avaj, i naši snovi su s njima!
No pretnja predugo traje,
udrite već jednom, ili dosta!
U nama vidno prkos raste
i svako u svom uglu spreman je da umre
sopstvenom smrću, hrabro i polako.
Udrite!
Kosti nam postaju metal
i zvone kao zvona,
gospodarima ludim i sporim
uzvratićemo pretnju
glasom sa gore Siona!


ČIM SE POKLOPAC SPUSTI

Lagali su oni koji su rekli
da posle smrti ničeg nema,
kao i oni što zborahu o spasenju:
čim se poklopac spusti
začuje se zvižduk
i počinju da te bubotaju s desna
i da te guše s leva.

Posle te navezu na sivo more
da ploviš il plivaš po memli,
pustoš je očajna ispod kupola,
izgovaraš imena koja si uvežbao
na času veronauke, il u bolesti,
al odjeka nema, niko za njih ne zna!
Shvataš: ni spasitelji,
nit iko sa zemlje
do ovog bezdna nije stigao.

Osim tebe.
Ni to baš nije moralo da bude.
Dok plivaš bez predaha
razna svetla na leđa ti se svale,
pa te struje nose kroz sobe
gde su samo boje koje ne razumeš,
a promiče vreme.

Sad bez očenaš smišljaš novu veru
no ništa tvoj napor ne vredi,
ne radi se o milosti ni o grehu —
odgovor se krije jedino u značenju boja
o kojima ti pojma nemaš.
Kakva bruka!
Promašaji u životu su sitnice
prema ovom kako si sad smeten
iako si sve platio za svoj prolaz.
Šta će se zbiti s tobom
koji ni a ne umeš da kažeš na tom putu?
Stojiš usred smrti kao kreten!

Iz Antologije srpskog pesništva
Miodraga Pavlovića
VIII izdanje
Srpska književna zadruga, 199

BUDUĆEG NASILJA HLADNA PERSPEKTIVA

Da li ste, nakon ćutanja koje je usledilo po pojavljivanju Vaše prve pesničke zbirke "87 pesama", verovali da ćete se ubrzo sporazumeti sa svetom?

• Ne.

Kako se u ovom vremenu i prostoru oseća pesnik koji celokupnom svojom poezijom bdi nad čovekovom sudbinom? Da li uzaludno?

• Da.

Slažete li se da Vašu poeziju ne čita većina, nego manjina?

• Da.

Da li za nju i pišete?

• Da.

Svetlana Velmar-Janković je davno (1963 godine), u jednom predgovoru, napisala: "Ako dopustimo sebi da govorimo metaforično, rećićemo da smo ovu poeziju uvek doživljavali kao krik izgubljenog u prostranstvima sopstvene usamljenosti i tuđe ravnodušnosti; krik koji se ne zaboravlja." A u "Stubu sećanja" napisali ste da "Krik treba ponoviti". Ostajeteli pri tome?

• Da.

Ne čini li Vam se da uprkos, onima koji o čoveku misle i pišu, čovek putuje kroz vreme mimoilazeći se sa svojim likom. Da li čovek ne može da upriliči ili ne želi takav susret?

Vaša poezija je, između ostalog, za čitaoca jedna od mogućnosti da razmišlja u kontinuitetu. Ne čini li Vam se da čovečanstvo ipak zaboravljava, da zaboravljaju pojedinci i narodi?

• Da.

Ovako ste napisali:

"pod kojim bičem ide se istim putem?"

i ovako:

"kroz pupoljak se nazire budućeg nasilja hladna perspektiva"

Idemo li svi, uprkos svemu, uvek istim putem?

• Da.

Prognali smo bogove, pa smo i sami prognani.

"Tu smo mi i prazan prostor,
u praznom se ne zna tačno gde smo,
a prostor se trude da ispune zveri."

Sada kada smo ponovo odškrinuli vrata crkve i nahrupili unutra o praznicima — hoće li to da povrati bogove, ili...?

"Ko je zapravo jači:
demon koji nas prlja,
il 'bog koji nas pere?"
/Knjiga o sakramentu/

• Demon.

Verujete li u obrazovanje kao mogućnost izbavljenja?

• Da.

Da li bogaćenje duha čini čoveka jačim ili ranjivijim?

• I jedno i drugo

Čitajući Vašu poeziju sada, proveravajući godine objavljivanja pesničkih zbirki, teško je oteti se utisku, da ste čitave etape ali i slike događanja prosto predvideli. Treba li, stoga, u trenucima meteža koji određuju sudbinu jednognaroda, pitati pesnika a ne vođu?

• Ni jednog ni drugog.

U "Dnevniku pene" kažete da od pisca ne treba očekivati istinu.

"Da li je stvaranje mesto za objavljivanje istine, ili je stvaranje već ta istina koju treba čuti na najvišem planinskom vrhu?" /Knjiga staroslovna/

• I ja se još pitam.

U ovakvim "razgovorima", pisca, - pesnika često zapitkuju o smislu stvaranja, življenja...

Vi ste takva pitanja zaustavili "odgovorom" u "Knjizi staroslovnoj":

"Otkrivanje smisla je kraj stvaranja". Da li ostajete pri tome?

• Ne.

Tišina! Prvo tišina!

"Tišina će postati presudno pitanje."

U "Dnevniku pene" zapisali ste svoje misli o tišini i ćutanju, a u "Govoru o ničem" zapisali ste:

"Ima delanja koje ne treba do kraja otkriti. Ima suštastva koja ne treba upoznati ni onoliko koliko bi nam možda bilo dato. Jezik je to pre svih drugih. Treba govoriti svesno i nesvesno, redigovano i neredigovano, pisati žmurećki, u mraku i na svetlosti, osmišljavati ga i obesmišljavati, vraćati na najstarije, opuštati se u najnovijime. Pustiti da se jezik sam govori, sam misli, sam potire, sam stvara." "Dnevnik pene" objavljen je 1972. a "Govor o ničem" 1987. godine.

Čemu ste bliži 1991. godine, ćutanju ili govorenju?

• Jednom i drugom, podjednako.

Vaše celokupno delo /kao i Vi — u jednom razgovoru objavljenom u "Politici" povodom Nolitove nagrade koju ste dobili za "Poetiku žrtvenog obreda" / — ukazuje na neophodnost ispitivanja rituala onda kada čovek namerava da razume sebe.

Da li rituali u kojima učestvujemo u novije vreme pružaju istu mogućnost?

• Ne.

U "Dnevniku pene" ste /poglavlje "zapisi o erotskom"/ razotkrivali, račlanjivali magiju zabranjenog. Da li hladan uvidu u činjenice čini čoveka definitivno naoružanim u odnosu na posledice "upuštanja" i "učestvovanja"? I da li je Erotsko uopšte zbir činjenica?

• Ne.

Podnaslov "Eros i politika" nastavlja se u: "Mnogo slobodne, neusredsređene erotične energije bludi slobodno svetom; ona lebdi nevezana, gladna, narogušena." Ovo je u meni prizvalo u sećanje prizor (sa TV ekrana) u kome sportski novinar na jednom prijemu /u čast pobede jednog našeg tima/ intervjuiše poznatog političara. Na pitanje novinara — kojim ste se sportom bavili? — političar odgovara — nijednim. Da li je bavljenje politikom takođe substitucija?

• I da i ne.

Ponovo "Dnevnik pene", poglavlje — "Nacrt za istoriju buduće književnosti." Hrabro ste napisali 1972. godine /godina objavljivanja/: "Kad se bude pokazala sva složenost i sav značaj velike šund literature ona će izaći iz mode/najdalje do 1990. Godine/." Sada smo u 1991. godini. Da li se Vaše predviđanje obistinilo?

• Da.

Kada sam Vas zamolila za ovaj razgovor nisam imala na umu stav koji ste zapisali u "Dnevniku pene":

"Pesnik ne može analizirati svoju poeziju. On se može ispovedati. Ispovedanje nije zanimljivo ako nije sasvim iskreno i otvoreno. Često hoćemo da budemo otvoreni samo da bi bili zanimljivi. Postajemo lažno cinični prema sebi samima. Postajemo prema sebi lažno cinični, stvarno brutalni prema drugima. Ispovest je moguća kao indiskrecija, a ne kao istina.

Istina nije u mojim rukama da bi mogla postati moja ispovest." Da li je razgovor do koga mi je stalo moguć nakon ovoga? Jer Vi ste, u nastavku zapisali i ovo: "... — sam govor nas udaljuje od onog sa kime želimo zaista da razgovaramo."

• Da.

Šta je posao pesnika?

• Ništa.

"Dnevnik pene" - Prljanje istorijom, prečišćavanje istorijom." Kako?

• To je u toku.

"Dnevnik pene": "Mitologiju stvaraju pasivni društveni slojevi. Društveno pasivan je oduvek najveći broj ljudi."
Da li su to oni isti ljudi u čijem poretku ćemo uvek živeti jer će ga kao većina oni birati i za manjinu?

• Da.

"Dnevnik pene": "Žena mora da se sveti čoveku koga voli, ona se sveti za samu svoju ljubav, potčinjavanje, podavanje, za svoju raspetost na krstu telesne i duševne ljubavi. Ona se sveti besom, neverstvom, prezirom i samom ljubavlju." A muškarac?

• Isto.

Još 1972. Godine u "Dnevniku pene" zapisali ste: "Teze o društvenoj angažovanosti pisca dovešće do toga da će u nekim manjim i nekulturnim zemljama pisci zaista uzeti vlast u svoje ruke. Ne znači da će samo loši pisci biti na vlasti. Naprotiv, i dobri pisci će pokazati strahovite sposobnosti i lukavstva u osvajanju prave vlasti." Da li biste prokomentarisali to sada, 1991. godine?

• Ne.

Pred sam kraj "Dnevnika pene" pročitala sam: "U našim rečima se ispoljava naša slabost, pre svega ostalog. Ali naša slabost je naše svemirsko bogatstvo." Nerado ste prihvatili ovaj razgovor. Dozvoljavate li da ovaj citat odbrani moje insistiranje na ovakvoj vrsti komunikacije?

• Da.